Tivat, jun 2016.

Leto počinje 24. juna

Stajali smo ispred velike bine nadomak starog grada u Kotoru, slušali Wilco, staza do Gospe od Zdravlja svetlela je kao namerno postavljena dekoracija za koncert. Duvao je topao vetar i padala teška kiša, ali nas to nimalo nije doticalo. Te večeri za mene je počelo leto.

More

Naredne dane D. i ja smo proveli u Tivtu, u  hotelu sa dve zvezdice. Ustajali smo rano, da ne bismo propuštali doručak.  To je otvaralo i mogućnost kupanja u ranim jutarnjim časovima, kada su plaže gotovo prazne, a sunce milosrdno.  U tim momentima malo je toga moglo da me uznemiri. Biti u vodi je lekovito i potcenjeno stanje. Život je pogrešno evoluirao. Nije trebalo da izlazi iz mora.

Terasa

Naša terasa je gledala na hotelsku plažu i crveno-bele bove, dva morska žbuna, sa lišćem koje podseća na lišće banane, tri stabla oleandera, palmu, bor i kameliju. Video se i Frikomov frižider za sladoled i iza njega planine. Prostorom su suvereno vladali kosovi i laste, a njih su u u predvečerje smenjivali slepi miševi i komarci. To je bilo naše malo morsko utočište. Tamo bismo bežali i svaki put kada bi nam na vrata pokucale sobarice.

Svetionik i limunada

Kada su nam došli drugari, odveli smo ih na plažu sa svetionikom. Duvao je jak vetar, nezgodan za šešire. Izbegavali smo morske ježeve i džinovske skakavce i uglavnom lenčarili u plažnom baru. Tamo sam popila limunadu koja me je koštala naredna dva dana letovanja i uslovila post na krompiru i flaširanoj vodi. Tog dana sam postala tetka.

#Krašići

Postoji to malo naselje, Krašići, koje su, kako kaže D. F, bespravno podigli uglavnom Beograđani tokom devedesetih. Vide se iz Tivta, vide se iz Đenovića. Noću svetle jako, kao u pesmi Bebi Dol.

Barbados

Dešavalo se s vremena na vreme da se uputimo iz pravca Donje Lastve ka centru Tivta. Na pola puta nalazi se Porto Montenegro. Prođeš nešto što podseća na kapiju, prođeš gradilište i nađeš se u svetu luksuznih prodavnica i skupih jahti, organske hrane i umetničkih galerija. Možeš da pojedeš suši ili sladoled od vanile sa Madagaskara, kupiš Dries van Noten suknju ili uplatiš vožnju helikopterom nad Bokokotorskim zalivom. A na jahtama se vijore zastave Novog Zelanda i Barbadosa.

Trajekt

Jednom smo pešačili sat vremena magistralom do trajekta koji nas je prevezao na suprotnu obalu. Vožnja za pešake bila je besplatna. Ima nečeg rasterećujućeg u tome kada si jedini pešak na trajektu. Na suprotnoj obali dočekao nas je D.F. i odvezao do Đenovića.  Igrali smo karte, gledali klince kako treniraju vaterpolo dok smo u restoranu jeli najbolju hranu na primorju, i s vremena na vreme, s izvesnom dozom strahopoštovanja, usmeravali pogled ka Lovćenu.

Klapa

Noć pred naš polazak kući, kada je Italija izgubila od Nemačke na penale, tik pre nego što ću zaspati, spolja je iznenada doprlo dvoglasno pevanje nepoznatih mladića koji su se kretali u pravcu grada i ja sam pomislila da je to nešto najlepše što sam ikada čula. Naivno sam mislila da ću spavati. Za pola sata, pred našom terasom našla se čitava klapa.

Veoma mali aerodrom

Let za Beograd, let za Moskvu i još jedan let za Beograd.  Lepo je kad se uzdigneš iznad Jadrana.

000049000066000057000059000062000063000053000052000056000051000056000004000048000051000042000043000061000053000055000046000042000044000048000062000067000069000065000039000069

Korčula, jul/avgust 2012.

Bilo nas je pet, u apartmanu sa tri sobe i jednom velikom terasom, na stotinak metara od ušuškane uvale u Žrnovskoj banji. Sećam se ispijanja viskija do kasno u noć, žbuna bosiljka na našem stolu, puža koji je u tom bosiljku živeo, nepreglednog niza bočica različitih lakova za nokte, palačinki koje je pravila Iv, sladoleda od lavande, paradajza koji je jednog jutra tek tako isplovio iz mora i završio na našoj trpezi, divne gazdarice koja nam je s vremena na vreme donosila ručak, noćnog kupanja sa Z. i kako su se, pri svakom pokretu, u moru stvarali srebrni mehurići reflektujući svetlost meseca. Sećam se i otvaranja Olimpijskih igara u Londonu i uzbuđenja jer je postojala mogućnost da na defileu sportista ugledamo i M, ukulelea i usne harmonike koju je svirala Kai, rolanja cigareta, preplivavanja uvale i parališućeg straha koji sam osećala od ostajanja na začelju zbog još nesnosnijeg i neosnovanijeg straha od napada ajkule. Jednog od tih dana iznajmile smo i mali auto kome je bilo moguće spustiti krov, kako i dolikuje automobilima koji su predviđeni da ih po ostrvu voze devojke. Zbog mog penzionerskog duha uglavnom nije bio spušten tokom našeg ostrvskog road tripa koji su Đ. i Iv. maestralno sprovele čak i po najnepristupačnijim putevima Korčule. Sećam se da sam i onda znala da ću i posle mnogo budućih letovanja svima govoriti da mi je ovo bilo najlepše u životu.

Photo20_19Photo10_9Photo15_14Photo23_22Photo36_35Photo02_1Photo05_4Photo33_32F1000025F1000003Photo34_33Photo20_19