Ploče, novembar 2014.

Bilo je lepo i toplo uprkos tome što je bio novembar. Vozili smo se ka Pločama dolinom Neretve dok mi je ujak pričao o bolu koji oseća u šakama jer je danima brao mandarine. Imao ih je nekoliko u kolima, probala sam jednu i unela jug u želudac. U Pločama, u stanu koji gleda na rivu, čekale su nas ujna i moja trudna D. zbog čijeg sam venčanja došla.  I mala Dora, koja nikada ne nosi dve iste čarape.

Oduvek sam maštala o tome kako ću jednom otići na more van sezone i dane provoditi umotana u šal i zagledana u pučinu, ispijajući belo vino ili čajeve, zavisno od temperature, razmišljajući isključivo o knjigama koje želim da pročitam.

Umesto toga dobila sam luku i gorivo za brodove, dug i svetao jesenji dan koji miriše na so i vlagu, filmičnu svadbenu ceremoniju u katoličkoj crkvi ispred koje smo pre nekoliko godina slušale Nena Belana, puno ljubavi, palme i trnce od lepote i hladnih radijatora.

Par meseci kasnije čula sam ovu pesmu.

000050000055000056000057000043000041000051000049000053000052000054

 

Korčula, jul/avgust 2012.

Bilo nas je pet, u apartmanu sa tri sobe i jednom velikom terasom, na stotinak metara od ušuškane uvale u Žrnovskoj banji. Sećam se ispijanja viskija do kasno u noć, žbuna bosiljka na našem stolu, puža koji je u tom bosiljku živeo, nepreglednog niza bočica različitih lakova za nokte, palačinki koje je pravila Iv, sladoleda od lavande, paradajza koji je jednog jutra tek tako isplovio iz mora i završio na našoj trpezi, divne gazdarice koja nam je s vremena na vreme donosila ručak, noćnog kupanja sa Z. i kako su se, pri svakom pokretu, u moru stvarali srebrni mehurići reflektujući svetlost meseca. Sećam se i otvaranja Olimpijskih igara u Londonu i uzbuđenja jer je postojala mogućnost da na defileu sportista ugledamo i M, ukulelea i usne harmonike koju je svirala Kai, rolanja cigareta, preplivavanja uvale i parališućeg straha koji sam osećala od ostajanja na začelju zbog još nesnosnijeg i neosnovanijeg straha od napada ajkule. Jednog od tih dana iznajmile smo i mali auto kome je bilo moguće spustiti krov, kako i dolikuje automobilima koji su predviđeni da ih po ostrvu voze devojke. Zbog mog penzionerskog duha uglavnom nije bio spušten tokom našeg ostrvskog road tripa koji su Đ. i Iv. maestralno sprovele čak i po najnepristupačnijim putevima Korčule. Sećam se da sam i onda znala da ću i posle mnogo budućih letovanja svima govoriti da mi je ovo bilo najlepše u životu.

Photo20_19Photo10_9Photo15_14Photo23_22Photo36_35Photo02_1Photo05_4Photo33_32F1000025F1000003Photo34_33Photo20_19