MARINA

Marina Živković (35) radi u turizmu, a svakog ponedeljka se pretvara u superheroinu koja na buvljaku pronalazi najneverovatnije komade odeće – od svilenog kenzo prsluka do ljubičaste haljine šivene za romsku svadbu. razgovarale smo o (održivoj) modi, teretani i pilatesu, standardima lepote i životu bez čarapa.

O odeći

U našim krugovima nosiš titulu kraljice buvljaka, koliko dugo i naporno si radila da bi došla do ovog zvanja?

O, pa nije to bio naporan rad, samo sam bucala po gomiletinama stvari i birala najbolje. Krenulo je sa mojom opsesijom da imam zanimljive komade, ne skupe, ne praktične, ponekad nisu ni lepi… ali su zanimljivi i daju celoj kombinaciji na “težini”, običnu garderobu pretvore u masku za taj dan. I tako, maskirala sam se u kraljicu.


Koji je tvoj omiljeni odevni second hand ili vintage komad koji poseduješ?

Imam nekoliko haljina koje su mi izrazito drage, slikaćeš me u njima.
Ponekad pronađem toliko dobru stvar, da mi je prosto žao da je oblačim, šetam po stanu, slikam se i onda je vratim u ormar, da čeka pravu priliku.


Kako bi definisala razliku između second hand i vintage odeće?

Vintage je ono što se „vratilo“ u modu, reaktuelizovani stil od uglavnom 10+ godina starosti,
a često se za skupe brendove koristi taj malo elegentniji izraz. Sav vintage je second hand, ali nije sav second hand vintage.


Koliku ulogu održivost i zaštita životne sredine igraju kada je u pitanju tvoj ormar? Kako su složene stvari u tvom ormaru – po boji, dužini, nameni ili na neki drugi način?

Ekologija mi je važna, trudim se da sve ostavim u boljem stanju nego što sam zatekla, ali se uglavnom vodim nekim zdravim razumom. Sama činjenica da je 70% moje garderobe „reclaimed“ me čini vrlo ekološki svesnom osobom.
O ormaru ne bih, njega uvek ostavim u gorem stanju nego što sam ga zatekla, ne umem da očuvam red u ormaru, toliko stvari, toliko inspiracije, kombinacija… Najčešće je u totalnom haosu, jbg.

U kojoj odevnoj kombinaciji se osećaš najbolje? A u kojoj najprivlačnije?

Volim da nosim helanke, znaam, nisu ni najlaskavije, ni najpristojnije, ali su ubedljivo najudobnija stvar na svetu. Trebalo mi je mnogo vremena da prihvatim da smem da nosim stvari zato što su udobne, tek posle tridesete sam sebi počela da popuštam, imala sam nerealne standarde kao mlađa. Onda sam shvatila da ne možeš da izgledaš lepo u nečemu u čemu se ne osećaš lepo… To je bilo otkrovenje.

Najprivlačnije se uglavnom osećam u haljinama, imam jednu mornarsku, WOW, ali najčešće to zavisi od raspoloženja, ne može na svako raspoloženje svaka haljina.


Jesi li nekad poželela da otvoriš svoju vintage radnju? Misliš li da bi to moglo da ima uspeha u ovako malom gradu kao što je Gradište?


Nisam nikada razmišljala o otvaranju radnje, radije bih bila nečiji stilista ili personal shopper, više volim da kupujem nego da prodajem, a čak i kad kupuješ jeftino second hand ako kupuješ mnogo ostaneš broke.
Kupovina za druge bi bila win-win situacija, oni dobro obučeni, ja zadovoljila opsesiju i nisam u minusu u banci.


Ko su ti omiljeni dizajneri i zašto?

Nemam omiljene dizajnere, nikad nisam uspela da se odlučim.
Kao što nikad nisam imala određeni stil oblačenja, kako mi se menja raspoloženje, menja mi se i stav prema garderobi, nekad volim sve, nekad mi je sve grozno… jbg.


Na svom radnom mestu moraš da nosiš uniformu, da li te to sprečava u izražavanju sopstvene ličnosti, budući da si to oduvek radila kroz oblačenje?

Uniforma nije ograničenje, ona je signalno odelo, izdvaja te i skreće pažnju na tebe, a ja volim pažnju. Na svu sreću ne radim u firmi sa izrazito naglašenim dres kodom, mogu da pravim frizure i da se šminkam kako želim, mogu da nosim nakit… Uvek ima načina da se oblačenje personalizuje, samo nekad moraš da budeš maštovitiji.

O TELU

Možeš li da pokušaš da mi opišeš svoj odnos prema sopstvenom telu, šta ono za tebe predstavlja, kako ga čuvaš, paziš, voliš?


Što se tela tiče, jako sam zadovoljna funkionalnošću, ali estetiku nikako da prihvatim. Još uvek imam teenage stav ponekad, znam da nije realno biti tužan zbog krathih nogu, ali me i dan danas to iznervira i volela bih da ima manje „mrdavih“ delova, volim zategnuto mišićavo telo i kod muškaraca i kod žena. Treniram puno i jako, trudim se da jedem hranu koja je dobra za telo, ali volim da uživam u hrani, nikad nisam mogla da zanemarim to uživanje zarad nekog estetskog standarda, barem ne trajno. Ipak je užitak u hrani moj užitak, ne bih da ga zamenim za tuđe zadovoljstvo, da me gledaju kako sam zgodna. U krajnjoj liniji kome se ne sviđa, nek gleda nekog drugog, zgodnijeg.


Provodiš dosta vremena u teretani, kako izgleda tvoj program? Zašto preferiraš individualne treninge i zašto ne voliš pilates? 🙂


Prvo ne mogu da kažem da ne volim pilates, nikad u životu nisam imala priliku da se bavim pilatesom u Gradištu, ne volim da trčim, stvarno ne volim, loša sam u trčanju i ne volim da radim stvari u kojima sam loša.
Teretana je bila lako dostupna opcija, a onda smo shvatili da imam dobre predispozicije za teretanu – ko bi rekao da su kratke noge prednost u nekom sportu – prirodno sam jaka, a trenigom sam postala još jača i naučila da uživam u toj snazi. Trening snage mi je pomogao u priličnoj meri da prihvatim svoje telo, naučila sam da nema ništa loše u tome da budeš veliki, da ljudi teže ka tome, koriste gomilu hemije da bi nabacili koje kilce, a ja plačem zbog toga…
Promenila mi je mindset, ne u potpunosti ali sam na dobrom putu.


Kada govorimo o standardima lepote u medijima i na društvenim mrežama, smatraš li da se nešto promenilo u odnosu na vreme kada smo mi bile devojčice?

Standardi su se promenili i to mnogo, imamo malo zdraviji pogled na žensko telo, prihvatili su da nije realno da sve imamo do 50kg i ogromne grudi, K.K.W mi je olakšala život u velikoj meri, vratila je široke kukove i veeliku zadnjicu u modu, ja sam uvek bila takva, samo do njene pojave nisam bila sexy po opštim standardima… Hvala K.K.W.
Trenutno me razočarava trend „prešminkavanja“, devojke izbacuju fotke sa treninga i sa plaže sa pozorišnom šminkom, predstavljaju to kao neki standard lepote, čak se pominje koncept da je nekulturno pojaviti se znojava i razbucana posle treninga…
Takođe, mislim da su se malo preterano zaigrali sa editovanjem fotografija, polovina ljudi je na insta slikama neprepoznatljiva, nikako mi nije jasno sa kojim ciljem to rade, kao da ne planiraju da žive realni život, samo virtualni. A opet, iako znam sve ovo, ponekad se razočaram koliko loše izgledam u odnosu na neku fotku sa instagrama, a ako se to dešava meni, plašim se za tinejdžerke koje su izložene tome, a nisu još shvatile da je to samo specijalni efekat.

o raznim drugim stvarima


Kako je pandemija konkretno uticala na tebe?

Prvi dani su bili strašni, pa sam se lagano navikavala. Ja sam neko ko ne voli da bude u kući, volim da sam među ljudima, to mi je najviše nedostajalo. A pošto radim u turizmu, finansijske posledice su bile najgore, meseci i meseci bez posla… Ali prošlo je za sad, sad znamo kako je to kad svet stane, naša generacija je mnogo ludo prošla sa istorijske tačke gledišta, stvarno smo svašta preživeli, a verujem da ima još ponešto da nas klepi.


Šta sanjaš, o čemu razmišljaš?

Sanjam o nekom večitom letu, toploj klimi, da živim nege gde nikada neć morati da obujem čarape – ako ne želim.
Ne znam, nisam neki veliki sanjar, trudim se da iskoristim maksimum od onoga što mi je dostupno i da uživam u svemu, kritikuju me često da sam gruba, ali ja samo ne želim da se zamaram sa „šta bi bilo kad bi bilo“ varijantama, tako je kako je, pomiri se sa tim i nađi način da uživaš, a ako nećeš da se potrudiš – nemoj ni da kukaš.


Gde skrivaš Dorijana Greja? 🙂

Uuu, volim tu knjigu, bilo bi lepo imati neki predmet koji će da snosi posledice naših akcija, al’ ne može…
Trudim se da budem dobra i prema sebi i prema drugima, pa mi valjda neće trebati magični portret.
A da li su botox i razne estetske intervencije portret Dorijana Greja u primeni…?