London, oktobar 2019.

mikrobeg london

Odeća: kišni mantil, džemper, martinke, šal i kapa

Srećna što nisam zaboravila: kišobran, fotoaparat

Mogla sam i da zaboravim: naočare za sunce

===========================================

Ono što je najuzbudljivije kod Londona jeste njegova veličina koje si svestan svakog trenutka provedenog tamo, bilo vozeći se sat i po od Heathrowa do centra metroom ili dok sa istog tog aerodroma uzećeš noću, a pod tobom se razliva more svetlećih objekata, pa izgleda kao da prelećeš more svitaca. I sve je veliko – ulice, mostovi, zgrade, spomenici, muzeji i parkovi.

Prve večeri otišli smo na koncert benda King Gizzard & the Lizard Wizard u Alexandra Palace, spektakularan venue izgrađen 1875. godine, čija glavna sala može da primi oko 10 000 ljudi. Na koncertu ih je bilo par hiljada manje, što je i dalje bila pozamašna cifra. Niko nije pušio, pa se umesto duvanskog dima salom širio miris ribe i pomfrita iz takođe ogromnog lobija u kome se održavala neka vrsta piknika na zatvorenom. Sasvim čudna fuzija čulnih iskustava. Nakon koncerta naš domaćin M odlučio je da nas do kuće, koja se nalazi u Highgateu, sprovede kroz šumu. Suluda i istovremeno fantastična odluka, uzimajući u obzir da su šume u Londonu stvarne, žive unutar grada sa sve svojim lisicama i slepim miševima. A bio je mrkli mrak. Bez obzira što ništa pred sobom nismo videli, M-ova unutrašnja navigacija je dobro funkcionisala i posle dvadesetak minuta hoda među drvećem preko suvog lišća i granja, našli smo se usred porilično otmenog Highgatea i baš tada je počela kiša.

Sutradan smo obišli Abbey Road i siroti pešački prelaz koji nijedne milisekunde nije oslobođen uzbuđenih turista koji se fotkaju za instagram, što znatno usporava saobraćaj i izluđuje lokalce. Uz najdivnije društvo koje su činili M, V i njihova Little S prošetali smo kroz Paddington, pa kroz Nothing Hill koji je pitom i ljubak baš kao što ga pamtimo iz istoimenog filma s najglupljim prevodom u nas. (Prosto je nemoguće osloboditi se asocijacije)

Trećeg dana rešili smo da pređemo London bridge, prođemo kroz Borough market gde smo pokupili kafu za poneti i prošetamo do Tate Modern muzeja. Kao i obično, pri svakom ulasku u veliki muzej razmašu mi se leptirići u želucu, a za Tate sam tog trenutka pomislila da bih u njemu mogla da živim, pogotovo u izložbi Olafura Eliasona „In real ife“ koja je u tom trenutku bila aktuelna.

Naredni dan počeo je doručkom u Camdenu, gde smo se uputili u potrazi za cipelama i pločama. Odatle smo laganim korakom (laganim zbog mene, jer bih u suprotnom umrla) stigli do Trafalgar skvera gde smo se neočekivano našli u epicentru ekoloških protesta objedinjenih pod nazivom „Extinction rebellion“. Naći se unutar gomile koju su činili nefokusirani neohipici, entuzijastični klinci, spokojni penzioneri i roditelji zabrinuti za budućnost svoje dece bilo je uzbudljivo i dirljivo, ali i pomalo naivno za bilo koga ko je bar jednom nezadovoljan bio u masi na ulicama Beograda. Iz moje perspektive, svemu je nedostajalo malo iskrenog besa kao pokretačke snage, jer ipak su svi bili tu zbog preozbiljnog i univerzalnog problema. Ali bes nismo susreli nigde u Londonu, čak i u najzakrčenijm metro linijama, pa zašto bismo i ovde. Na različitim punktovima u gradu održavali su se govori, performansi, svirale gitare i delili organski kolačići. Dopali su mi se ljudi-pčele, t.j. ljudi maskirani u pčele s različitim transparentima koji su ukazivali na istrebljenje ovih fascinantnih malih bića. Razmišljajući o pčelama, nastavili smo do Vestminsterske palate, a odatle ka Sohou, gde smo sasvim slučajno otkrili da jedan ruski bogataš u svojoj kancelariji drži original Magritove slike „Sin čoveka“. Videli svojim očima.

Peti dan bio je dan za kraljevski obilazak. Počeli smo ga šetnjom kroz parkove, prvo kroz Kensington gardens, onda kroz Hyde park, pa do Bakingemske palate. Parkovi u velikim gradovima me uvek umire, a parkovi u Londonu su posebno iskustvo, podignuto na jedan ozbiljan nivo. Staze, raznolikost biljnih vrsta, veverice, ptice i slepi miševi i nepregledna količina intenzivne zelene koja je tu zbog stalne kiše. A oko palate su se skupljali turisti kao oko košnice, uglavnom prisutni samo da bi na svojoj listi čekirali polje ispred kojeg piše „slikati se ispred Bakingemske palate“.

Uputili smo se ka Muzeju Viktorije i Alberta, ali smo pre toga rešili da protrčimo kroz Natural History Museum jer se nalazi u neposrednoj blizini. Čim smo zakoračili u unutrašnjost zgrade i ugledali džinovski kostur plavog kita dug 25m koji je visio sa plafona pomislila sam kako bih se upiškila od sreće da me je tamo neko odveo kad sam imala devet godina. Žmarci nalik na tu sreću javili su se sat vremena kasnije, na izložbi fotografija Tima Vokera „Wonderful Things“ u V&A muzeju. Ono što sam rekla za Tate, da bih mogla da živim u njemu – menjam za V&A i to unutar ove postavke, ako je ikako moguće. Muzej je lep spolja, lep iznutra, lepe su izložbe, lepi su eksponati, lepe su tapete i pločice u toaletu, svaki nanometar mu je neodoljiv. Obezbeđenje me je doslovno izbacilo iz njega pošto su morali da zatvore.

Šestog dana smo se, prešavši Tower bridge, ponovo našli s druge strane Temze, gde smo lutali kroz poslovne komplekse, staklene solitere i sudarali se s ljudima koji su nosili kravate. To mi je ipak bilo malo previše, s obzirom na to da uopšte nisam želela da se osećam kao da je radni dan, pa smo se vratili na „našu“ obalu i odatle ka Camdenu, gde je D. otišao na Between the buried and me u Electric ballroom, a ja kući, u Highgate.

Sedmi dan bio je posebno mračan i hladan, pa smo ga započeli obilazeći British museum, nakon čega smo ručali u Covent Gardenu, pa se spustili do Temze, dugo stajali na vetru ispod London eyea, divili se mostovima, pogotovo pešačkim, prošli pored Globe Theatrea ispred koga su ljudi čekali da počne predstava i na kraju završili u Shoreditchu, u Mikkeller pivnici.

Poslednjeg dana rešili smo da valjano obiđemo Highgate, njegove pekare, ušuškane male restorane, kao i sve charity šopove, a zatim smo zašli u Waterlow park. Kiša je bila veoma jaka, pa smo imali čitav park za sebe. Pomislila sam kako bi trebalo više da šetam po kiši. Pomislia sam kako nam treba više parkova. Onda smo se vratili kući, na burgere koje je spremao M u svom dvorištu. Bio je to pravi britanski barbecue party, kiša nije prestala da pada.

Bilo je dobro provesti osam dana u Londonu. Okrepljujućom se pokazala britanska svakodnevna i sveprisutna ljubaznost, ma koliko površna ili čak neiskrena bila. Okrepljujuće su bile i šume i parkovi i umetnost i način na koji funkcionišu stvari. Da li bih želela da živim u ovom gradu? I ne baš, ipak sam dete iz provincije, njegova veličina za mene je opterećujuća. Da li bih želela da se vratim? Apsolutno, vraćala bih mu se stalno i s obzirom na to da je kao kutija bez dna puna zadivljujućih stvari, ne verujem da bi ikada mogao da mi dosadi.

Korcula, July/August 2012

There were five of us, in an apartment with three rooms and a balcony, about hundred meters away from a well-hidden bay in Zrnovska banja. I remember drinking whiskey until the small hours, a bush of basil on our table, a snail who lived in that bush, a stretching line of various nail polishes, pancakes made by Iv, lavender ice-cream, tomatoes which one morning emerged from the sea (just like that!) and then ended up on our menu, a beautiful landlady who would bring us lunch every now and then, night swimming with Z. and how, with every move, silver bubbles showed up under the surface of the sea, reflecting the moonlight. I also remember the opening ceremony of the Olympic Games in London (and the excitement of the great possibility to spot M. on the screen), ukulele and harmonica played by Kai, cigarettes rolling, swimming across the bay and the paralyzing and irrational fear of staying behind because of a possible shark attack. One day we rented a small convertible, a perfect car to be driven by girls on an island. Since I have the soul of a senior citizen, the roof was closed a great deal of the time. However, this road trip was masterly led by Dj. and Iv, even through the most inaccessible parts of Korcula. I remember as well that even back then I knew that this would forever remain the most beautiful summer of my life.

Photo20_19Photo10_9Photo15_14Photo23_22Photo36_35Photo02_1Photo05_4Photo33_32F1000025F1000003Photo34_33Photo20_19

Veliko Gradište, vašar, avgust 2017.

Srećko, Bili i dve zvezde padalice

Vazduh se zagrevao velikom brzinom i što smo se više udaljavale od Dunava, sve mi se više činilo da hodamo po užarenom, nepodmazanom dnu tiganja. Bečke registracije zaposele su grad, njegove raskrsnice, trotoare i poneku neočekivanu površinu na kojoj je bilo moguće parkirati se. Bili su to uglavnom gastarbajteri, naša braća i sestre, u svojim novim odelima i sa svojom novom decom.  A seoske i gradske gospođe izmilele su na ulice da pokažu svoje najlepše letnje haljine i  pazare ponešto. Nisam mogla da ocenim da li je nepodnošljivija gužva ili vrućina.

Na samom početku ulice kojom se prostiralo vašarište, za svojom tezgom stajao je Indijanac. Južnoamerički, reklo bi se po fizionomiji. Prodavao je hvatače snova, ogrlice i majice. Želela sam, ali bilo mi je pomalo neprijatno da ga fotografišem. Pored njega nalazio se prodavac knjiga, odmah zatim tradicionalni vašarski slatkiši – luše, svilene bombone i liciderska srca, pa papuče i gaće, nakit od medicinskog čelika, keramički patuljci i Snežane za baštu i još hrpa koječega na tezgama koje su se pružale daleko van mog vidokruga. Iz iskustva sam znala da se završavaju u opštem haosu, negde kod bivše kasarne.

K. je tražila zavese za svoju sobu. Zastale smo kod mlađe Romkinje, čija je kosa bila pokrivena plavom satenskom maramom, jer nam se učinilo da je njen izbor zavesa najbogatiji. Dok sam se ja ispod jedne draperije krila od sunca, K. je birala, razmišljala i na kraju primetila da joj se dopada jednostavniji dezen od onog koji joj je bio preporučen, na šta je prodavačica rezignirano izjavila: „Mladi danas više ne vole kič“.

Nastavile smo dalje, pored srpskih mekika od pola metra i reklamnih nadgrobnih spomenika.

Prošle noći, na navečerje vašara*,  na koje prema legendi dolaze isključivo Gradištanci, došli smo s namerom da odradimo po koju vožnju, ali ponuda je bila slabija nego prethodnih godina. Nekoliko ringišpila za sasvim malu decu, veliki točak, brod, kišobrani umesto prave balerine, bokserska vreća za odmeravanje snaga i standardna sudarna kolca. I sve vožnje su bile po dvesta dinara. Zanimljiviji nam je bio Srećko Šušić koji je pevao pod šatorom, i to baš Ulica rađa grešnike dok smo tuda prolazili. Bio je to trenutak čiste magije, slušali smo gotovo zaboravljeni hit u originalnom izvođenju. Zamislila sam kako primećuje naše oduševljenje, namiguje i podiže desnu štaku u znak pozdrava, ali delili su nas stolovi i stolovi zadovoljnih utamanjivača pečenja. Te noći videla sam dve neobično blještave zvezde padalice.

Izbile smo na luna-park koji mi je preko dana bio primamljiviji nego noću, možda zato što u je u nedostatku gužve izgledao ogoljen. Radnici su nas lenjo posmatrali i prećutno mi dozvoljavali da ih fotografišem. Tu sreću nisam imala sa mladim zaljubljenim parom koji je prodavao najrazličitije predmete, svuda sakupljane. Dozvolili su mi da slikam robu, ali ne i njih. Njihova koleginica (a mozda i rođaka) me je pitala jesam li sa neke televizije, a pošto sam joj objasnila da nisam, uporno je pokušavala da shvati šta će meni onda njihove slike. Bila je krajnje sumnjičava, a u toj sumnji su joj se pridružili i svi ostali u krugu od oko dvadeset metara. Onda me je pitala može li ona da slika mene telefonom, pa da sliku pokaže bratu koji treba da se ženi. Rekla sam da može, ali samo ako i ja nju fotografišem. Malo se snebivala, ali na kraju ipak nije pristala. Onda mi se javio deda (možda njihov) koji je sedeo u hladu kestena i rekao: „Evo, slikaj mene za đabe“. Predomislio se nakon tri sekunde. Dopali su mi se, svi zajedno, pa sam rešila da kupim nešto. Iskopala sam knjigu Bili Holidej i Vilijama Daftija, Lejdi peva bluz, stajala je naslonjena na Službena pravila košarkaške igre iz 95. godine. Realno, odrali su me, platila sam je sto dinara. Tog dana je sve što sam plaćala iznosilo sto dinara.

Dok smo se spuštale natrag ka gradu, sa svih strana čula se muzika, nepogrešivi dvočetvrtinski takt i veseli tonovi harmonike. Sve to mešalo se sa letnjom pesmom gugutki.

K. je otisla kući, a ja sam svratila kod B. u kafanu i naručila kafu i litar hladne vode. B. je nesto čeprkao po šanku i doviknuo mi: „E, da vidiš što imam karte!“

Iz zvučnika je pičila Bili Holidej.

000121000032000121000031000121000029000121000030000121000028000121000027000120990001000120990003000121000022000121000025000121000023000121000026000121000024000120990006000121000021000120990005000120990004000120990007000120990010000121000008000121000012000121000018000121000015000121000033000121000034

*Vašar u Velikom Gradistu slavi se 2. avgusta; navečerje je 1. avgusta

 

Indirekt, Umag, jun 2017.

Četvrtak, 1. jun

Đoletov kombi je tog jutra pokupio nas četiri na Novom Beogradu i tako je kompletirana postava za put do Umaga, na Indirekt, mali istarski festival koji već pet godina zaredom promoviše nezavisnu muziku i umetnost. Putovale smo zajedno sa bendom Ti (najgenijalnijim dvojcem u makedonsko-srpskom univerzumu, o čemu nakon ovog putovanja imamo hrpu dokaza), Boletom iz Ammonite recordsa (beogradskom desnom rukom Indirekta) i Majkićem (najsvestranijim gostom festivala, kako će se ispostaviti već prve večeri u kampu).

Više od trideset stepeni u vozilu bez klime bilo bi sasvim podnošljivo da za to veče nije planiran naš koncert u centru Umaga, ispred MMC galerije, odmah nakon otvaranja Lanine izložbe. Ovako, uz dosta slabije prolazno vreme od očekivanog, opsedale su me iscrpljujuće misli: „Hoćemo li stići da se istuširamo? Presvlačenje bar?? Šta ako su mi se ukočili prsti i više nikada ne budem mogla da sviram? Evo, čini mi se da me i glas izdaje, gotovo je, umirem, to mora da je od svih ovih otvorenih prozora… Možda su nam i instrumenti poispadali negde usput, a niko nije primetio… Šta ako koncert bude stvarno krš? Ah, more je sigurno i dalje previše hladno za kupanje. Sa koliko ljudi ćemo deliti kupatilo??“

A istarski pejzaž u zlatnoj prašini kasnih popodnevnih sati bio je spasonosna kontrateža mojim strepnjama. Iz ove perspektive mi se čini da sam već tada lagano počela da upadam u zen okean u kome sam bila svih dana festivala, a sasvim je moguće da se u njemu još uvek nalazim.

Deo mojih strahova se ostvario kada su nas, posle devet sati putovanja, iskrcali na plato ispred galerije, direktno na tonsku. Prsti nam se nisu ukočili, ali noge jesu, teturale smo se neodređeno među kablovima i stalcima za mikrofone, dok su iza nas završavali postavljanje izložbe. Tonska je bila dobra, momci su bili super i odlično nas ozvučili, uz konstataciju da „tolika ljubav prema reverbu mora da je neka beogradska stvar“. Sve vreme osećale smo se kao u magnovenju. A pravo iz magnovenja odvezli su nas u kamp Veli Jože u Savudriji (gde ćemo svi biti smešteni i gde se od sledećeg dana premešta festival) na ćevape i krompiriće, tuširanje i presvlačenje (oh, dobro je, sve je u redu) i onda nazad, na koncert, bez praznog hoda.

Bilo je nategnuto, ali u isto vreme čarobno – bile smo na moru i pevale o moru pred krasnim ljudima sa mora i njihovim podjednako divnim gostima.

Nakon koncerta i prvog gutljaja rakije koju je ponela Đu, festival je, bar što se nas tiče, zvanično i počeo.

Svi smo se preselili u Buoni Amici, kafić na gradskoj plaži, gde se program nastavio uz ozbiljno dobar zagrebački elektro-gitarski dvojac NT Wave, kojim je upravljala neodoljiva Dora. Tamo smo ostali do duboko u noć.

 

Petak, 2. jun

Trebalo mi je malo vremena da se priviknem na jutarnje sunce i miris borovine. Kada sam uspostavila unutrašnju ravnotežu i prestala da se pitam kako sam se, dođavola, našla u ovoj milini, osetila sam glad. Odšetala sam s Kai do menze, nekoliko bungalova dalje od našeg. Sam pogled na metalne šolje i njihov sadržaj podsticao je prisećanje na detinjstvo i vrtiće. Neki od nas su tog jutra pili kakao ubeđeni da piju kafu.

Nedaleko od menze postavljali su binu za veče, ali i pored toga u kampu je bilo mirno jer većina učesnika festivala još nije pristigla. Čuli su se samo kosovi, koji su prošle noći, dok smo se pevajući spremale za spavanje, pevali u istom tonalitetu sa nama.

Nakon doručka pokupile smo kamere, naduvale dušek sladoled i dušek perecu i spustile se do plaže nedaleko od nas.

Taj prostor u datom momentu bio je naše čistilište, što od briga, što od alkohola, što od činjenice da ćemo ubrzo morati da ispratimo Tomče nazad u Beograd.

Stvari koje smo videle na plaži: jedan morski krastavac, četiri jedrenjaka, tri paraglajdera i dvoje nudista.

Nakon trosatnog baškarenja na suncu i slanom vetru prošetale smo sa Tomče do recepcije, gde ju je čekao kombi, izgrlile se, izmahale i nakon toga, u krnjem sastavu, svratile do jedine WiFi tačke u kampu, gde smo naišle na dvojicu veoma simpatičnih Rusa iz benda Human Tetris, koji su nas pozvali da s njima igramo fudbal. Rekle smo: „Sutra“. Jer, bilo je baš toplo.

Nešto kasnije, cela ekipa iz kombija odvezla se do Yo Yo-a, dečjeg bara na plaži u Zambratiji koji drži najdivniji bračni par Indirekta. Vetar je tamo konstanta, a to nam je baš fino leglo.

Kasnije smo se vratili u kamp da bismo večerali i ispratili prve koncerte na festivalu. U međuvremenu su nam se pridružili Marija, žena zmaj, koja je imala zadatak da tokom Indirekta naslika mural u centru Umaga, Bojan, predstavnik crnogorskog superradija Bruškin, i Anita, naša stara prijateljica i tour menadžerka benda His Clancyness, koja je u Umag doplovila sa tatom iz italijanske luke Grado i donela mi vino i domaći džem od pomorandže.

Veče je bilo prohladno i divno, izvođači fini, Mile me deaf, austrijski bend za koji sam posebno emotivno vezana, standardno je pokidao, pila sam Zmajsko na kupone, čak smo odigrali i partiju stonog fudbala, a onda smo se u nekom momentu uputili ka našem bungalovu da Ilija isproba Kainog Hofnera, što se završilo tek nakon četiri sata srčanih (čitaj: izuzetno glasnih) izvedbi pesama iz ex-Yu repertoara, pravih nebrušenih dijamanata jugoslovenske muzičke istorije. Sutradan smo saznali da su se neki od gostiju kampa žalili recepciji na naše pevanje.

 

Subota, 3. jun

Nije bilo lako ustati, ali imali smo dogovor da posle doručka odemo do grada i bilo je prosto neprikladno oglušiti se o njega. U gradu smo, standardno jadranski, pazarile startasice i espadrile, videle (tada još uvek nedovršen) Marijin magični mural i Teu dok je završavala svoje remek-delo dijagonalno od Marijinog. Kupile smo sladoled koji se brže topio nego što smo ga jele i snimile nekoliko kadrova na gradskoj plaži, ispred slike pingvina, zaostavštine jednog od prošlih izdanja festivala.

Onda opet natrag u Zambratiju, gde je temperatura mora bila prava mala neočekivana akontacija za svaki pakleni minut koji ćemo ovog leta provesti u vozilima GSP-a. Za dobrodošlicu su nas čekale ležaljke i vetar i predivna svemoguća Tanja u niksloterovskoj scenografiji.

Stvari koje smo videle na plaži: žuti bagrem, grupicu dečaka sa Explorer čamcem koja je proživljavala neki svoj film na italijanskom i devojku sa lošim tetovažama.

Prvi koncert koji smo te večeri gledale bio je ujedno i najdirljiviji – šesnaestogodišnji Sir Croissant nas je potpuno oborio s nogu (kosovi su pevali i sa njim, ne znam da li je iko primetio), posle toga smo se jedva opasuljile za nastup dua Cari Cari, onda je došao red na His Clancyness, koji je zvučao skoro onoliko dobro koliko i u Beogradu nešto ranije ove godine. Nakon njih smo konačno dočekale da se na binu popne Ti, čiji će fenomenalni nastup ostati upamćen po potpunoj histeriji momaka iz publike i po Trajčetovoj žutoj košulji. Koncert Human Tetrisa smo ispratile sa klupice, uz čizburgere. Bili su odlični. I bend i čizburgeri.

Pojele smo ih, a umor je pojeo nas, pa smo prekršile sve zakone zabave i komirale se u bungalovu.

 

Nedelja, 4. jun

Probudila sam se rano da bih ispratila Anitu i fotografisala kamp još pospan nakon festivala. Osim balona rasutih svuda po tlu i Ane, koja je na sito štampi završavala festivalske majice, gotovo da nije bilo nikoga.

Nedelja je bila dan za pakovanje i povratak. Napunile smo svoje torbe i poslednji put se spustile do mora.

Stvari koje smo videle na plaži: dva psa, jedan veliki i jedan mali, čovek koji je vrteći glavu sušio najduže dredove na svetu, ogroman gumeni zamak na talasima pun dece.

Napustili smo Savudriju i kamp, ali je poslednja istarska stanica ipak morao da bude Yo Yo. Da se ispišemo. Pre nego što smo se konačno spakovali u kombi, Ilija je insisitirao da spustimo ukulele iz prtljažnika, što će se ispostaviti kao najbolji potez ikada. Gotovo da nismo ni osetili put.

Dok smo se vozili kroz Istru, koja je izgledala još veličanstvenije nego kad smo dolazili, kroz glavu mi je prošlo ono što mi je dan ranije rekla Marija:

„Nekako mi se čini da je ovo festival samo za nas“, misleći na učesnike Indirekta.

I zaista, nisam sigurna postoji li neka druga manifestacija koja je ovako šarmantno introvertna kao Indirekt. I nadam se da ova super ekipa koja ga organizuje, vođena neobjašnjivim suludim entuzijazmom, nikada neće posustati.

000013410011000013410012000013410019000013410020000013410028000013410022000013410015000013410025000013410024000013410036000013410038000013410037000013410034000013410030000013400002000013400003000013400004000013400012000013400017000013400019000013400009000013410029000013400016000013400013000013410013000013400008000013400006000013400026000013400011000013400018000013400015000013400021000013400022000013400024000013410033000013400032000013400030000013400034

Keln, maj 2017.

Nulti dan, početne pozicije

Autobusom smo išli do Niša, sa tamošnjeg aerodroma koji je, uprkos svom zvaničnom imenu, veličine pokojne autobuske stanice  u Gradištu, leteli do bivšeg vojnog aerodroma usred nemačke šume (u blizini granice s Holandijom, zapravo), u šumi smo jedva našli self check-in hotel koji je, sigurna sam, u nekom svom kutku krio Normana Bejtsa. Bila je skoro ponoć, ljudi niotkuda, ali smo zato nabasali na statuu losa u prirodnoj veličini. Nemam fotografije jer me je savladao umor.

Prvi dan, Impossible Germany

Temperatura je pala, počela je kiša (koja će trajati tokom čitavog našeg boravka u Nemačkoj), koncert zbog kog smo organizovali putovanje je otkazan, pokisle su nam torbe na putu do autobusa, u autobusu su nam naplatili već kupljene karte jer nisu mogli da učitaju kodove na našim odštampanim kartama, pokisle su nam torbe ponovo dok smo tražili hotel u Kelnu, iz hotela se pružao pogled na gradilište, nemam fotografije jer… kiša.

Drugi dan, Cold as life

Zbog vremenskih uslova Keln smo prvo istražili s naličja. Museum Ludwig, tik uz katedralu, početna tačka, raj za kišne dane i umetnička utroba grada, meni najzanimljiviji zbog kolekcije fotografija koju poseduje. Kako piše na zvaničnom sajtu muzeja: Pho­to­graph­ic works are ex­treme­ly sen­si­tive to light and can on­ly be on dis­play for three months, be­fore they have to be tak­en back to stor­age where they re­cov­er. Th­ese phas­es of re­cov­ery can take up to five years. Zakačili smo izložbu Hen­ri Carti­er-Bres­son and Heinz Held: Peo­ple with Pic­tures. Mileli smo dalje po spratovima, sudarajući se s decom različitih uzrasta koja su bila na nastavi, nosila papiriće sa zadacima i dobro se zabavljala. Volela bih da je tako i kod nas. Nakon posete muzeju, stavili smo kišu na ignore i proveli ostatak dana šetajući, završivši u starom pitoresknom gradskom jezgru na obali Rajne. Seli smo na pivo i večeru u kafanu koja gleda na reku, naručila sam čorbu od špargli. Ko ne proba špargle u Nemačkoj dok im traje sezona, zajebao se, tako mi je rekla A. i bila je u pravu. Ozbiljno umorni i ozbiljno siti teturali smo se preko mosta Hohenzollern ka hotelu. Negde u blizini zgrade Sajma, dok smo čekali da se na semaforu upali zeleno, okružila nas je grupa opakih, u crnim duksevima s kapuljačama, ispostaviće se članovi benda Cold as life, koji su paralelno s nama išli u isti hotel.
Treći dan, sunce

Kiša je stala, dan za floru i faunu. Šetajući pored Rajne “našom” obalom došli smo u prostrani Rheinpark, a onda se žičarom prevezli preko mosta do Zoološkog vrta. Iako u meni sama pomisao na zatvorene životinje izaziva nelagodu, priznajem da mi je ovde bilo veoma lepo, nije bilo žica i kaveza i mogli smo da šetamo među pticama. Zoo vrt se graniči s botaničkom baštom u koju smo ušetali da odmorimo noge i bilo nam je toliko fino da smo poželeli da instaliramo šator ispod japanskih ruža i ostanemo do daljnjeg. Ali naoblačilo se, a nama je sledila duga šetnja do grada. U centru smo i zaključili boravak u Kelnu i do hotela se vratili metroom.

Četvrti dan, odlazak

Uigrali smo se, više nije bilo šanse za neprijatna iznenađenja. Poslednji snimak ispucala sam u avionu, pre nego što smo se spustili kroz oblake koji su zbog zalaska sunca i kiše koju su sadržali u sebi imali boju domaćeg soka od kupina. Zdravo, Konstantine Veliki.

000020740015

000020740012
Charlotte Posenenske, Diagonal folding

000020740005
Fernand Leger, The Divers

000020740011
Hermann Scherer, Liebespaar

000020740007
Diago Hernandez, Waves

000020740016
Otto Freundlich, Fries (Liegende Frau)

000020740026000020740027000020740025000020740022000020740021000020740028000020740018000020740029000020740030000020740033000020740034000020730003000020730004000020730005000020730006000020730008000020730014000020730016000020730018000020730022000020730021000020730023000020730025000020730029000020730031000020730033

Rim, decembar 2014.

U decembru se uvek umorim od hladnoće, kao i od same pomisli na to da će trajati još najmanje tri meseca. Mislim da sam istinski srećna samo onda kada ne moram da nosim kapu i dugačke čarape. U svakom slučaju, nisam se zbog toga zaputila u Rim pre dve godine u decembru, razlog je bila relativno povoljna avionska karta. I nakon samog izlaska sa aeaerodroma mali milion rimskih mikročestica filmične lepote uvuklo se u svaku moju poru  i uzburkalo na 14 stepeni Celzijusa. Za mene je od tada Rim postao film i ništa manje od toga. Baš, baš velika lepota.

Videla sam:

  • četiri časne sestre u jednoj peglici
  • dečka koji je zaprosio devojku na Španskim stepenicama
  • saksije sa mladicama pomorandže i limuna
  • devojku koja je biciklom obilazila konje na Cirkusu Maksimusu
  • papagaje
  • zavesu od bakarno crvenog lišća bršljana koja se prostirala nad veoma dugačkom i uskom ulicom
  • Azijatkinju koja je Palatino obilazila sama i sama je sebe fotografisala; činilo se da je srećna
  • selfi stikove, prvi put u životu
  • čoveka koji je sedeo na ćilimu  i veoma brzim i spretnim pokretima prstiju pravio insekte od lišća boranije
  • džinovsku novogodišnju jelku ispred Koloseuma
  • ulične svirače u kostimima Deda Mraza
  • stabla maslina
  • galebove koji su pozirali turistima na samom vrhu spomenika Vitoriju Emanueleu II
  • čoveka koji je svirao mandolinu u sasvim praznom parku
  • veliki šuplji hrast, spomenik Petru Petroviću Njegošu i dečka koji je pored jezera devojci čitao poeziju, sve u parku Vila Borgeze
  • pantomimičara na pauzi, dok je vezivao pertle
  • srpsku zastavu među novogodišnjim ukrasima
  • tirkiznu Valentino haljinu koju je nosila Džeki Kenedi, izloženu u Maxxi muzeju
  • kako u istom muzeju spremaju novu postavku
  • ulicu Marčela Mastrojanija
  • nekoliko parova odevenih u odeću istih tonova ispred Galerije Borgeze
  • snimanje akcionog filma u Nacionalnoj galeriji moderne umetnosti, u prostoriji broj 7
  • majicu na kojoj pise I ❤ papa
  • čoveka koji je lajao da bi se probio kroz gužvu
  • čoveka koji je nosio svog malog psa u naručju da bi se probio kroz gužvu
  • kićenje jelke na trgu u Vatikanu
  • aerodrom Fiumicino koji je u mraku iz vazduha izgledao kao da je napravljen od Lego kockica

Наставите са читањем

Ploče, novembar 2014.

Bilo je lepo i toplo uprkos tome što je bio novembar. Vozili smo se ka Pločama dolinom Neretve dok mi je ujak pričao o bolu koji oseća u šakama jer je danima brao mandarine. Imao ih je nekoliko u kolima, probala sam jednu i unela jug u želudac. U Pločama, u stanu koji gleda na rivu, čekale su nas ujna i moja trudna D. zbog čijeg sam venčanja došla.  I mala Dora, koja nikada ne nosi dve iste čarape.

Oduvek sam maštala o tome kako ću jednom otići na more van sezone i dane provoditi umotana u šal i zagledana u pučinu, ispijajući belo vino ili čajeve, zavisno od temperature, razmišljajući isključivo o knjigama koje želim da pročitam.

Umesto toga dobila sam luku i gorivo za brodove, dug i svetao jesenji dan koji miriše na so i vlagu, filmičnu svadbenu ceremoniju u katoličkoj crkvi ispred koje smo pre nekoliko godina slušale Nena Belana, puno ljubavi, palme i trnce od lepote i hladnih radijatora.

Par meseci kasnije čula sam ovu pesmu.

000050000055000056000057000043000041000051000049000053000052000054

 

Lisabon, septembar 2016.

Lisabon, keramička buka i škripa u desnom kolenu

Lisabon je bučan grad. Ali ta buka ima jedinstvenu boju, kao da joj keramičke pločice kojima su obložene gotovo sve građevine daju sasvim poseban reverb. Grad vrvi od ljudi koji govore glasno, bez pauze i na raznim jezicima. Nema pasa lutalica, ali ima papagaja i drugih ptica, sitnih i raspevanih.

Po uglačanim šinama preko kaldrme klize, škripe i zvone tramvaji. A zbog neposredne blizine aerodroma svaka zvučna sfera natkrivena je još jednim slojem brujanja avionskih motora. Svemu tome zvučnu  konstantu daje vetar, prisutan u svakom neispunjenom prostoru i u znatnom pojačanju nakon šest popodne.

Povrh svega, dok hodaš gradskim jezgrom, penješ se i spuštaš najstrmijim ulicama na svetu, u tebi se sve razigra i ispomera i javi se unutrašnja buka. Samo tvoja, niko drugi ne može da je čuje. Meni je škripalo desno koleno, ali to nisam smela da kažem D. Imali smo prećutan dogovor da ne smem da se žalim. A Težo, najšira reka koju sam ikada videla, donosi nove zvuke iz velike daljine i na vrlo prefinjen način pojačava intenzitet te unutrašnje buke i onda i pored sve te neopisive lepote osećaš nemir. U Lisabonu nema mira. Čak i kad se sve smiri, ostane vetar.

I tako sam rešila da napravim jednu vrlo ličnu zvučnu mapu:

Castelo de Sao Jorge, 22.09. 2016. jutro

  • Na ulazu, ispred tvrđave, devojka svira handpan
  • Unutar zidina žamor i koračanje horde turista, ali i pored toga je mirno
  • Vrapci i gugutka
  • D. otkopčava rajsferšlus na rancu i širi papirnu mapu
  • Avion
  • Radovi na ulici negde iz dubine grada i crkvena zvona
  • Kotrljanje invalidskih kolica po kamenim stazama parka
  • Nešto dalje od tvrđave, tamo gde počinju zidine, žena svira gitaru, ne prepoznajem pesmu
  • Turistički vodič na engleskom jeziku koji mu nije maternji obraća se grupi mladih ljudi
  • Cvrkut sitnih ptica i graja sitne dece
  • Prodoran ženski glas koji dopire iz jednog od stanova u blizini

Jardim da Estrela, 22. 09. 2016. popodne

  • Vetar kotrlja suvo lišće po betonskim stazama u vrtu
  • Vriska i cika dece
  • Tramvajski saobraćaj sa spoljne strane vrta i avion koji nas preleće
  • Ritmično lupkanje tvrdih đonova po keramičkoj ploči ispod drveta sa velikim korenjem – čovek u crnim pantalonama i roze košulji stepuje

Beco do Garcês, Alfama, 22. 09. 2016. noć

  • Čuje se fado iz Helenine kafane, ženski smeh i zrikavci

Belem kula, 23. 09. 2016. dan

  • Devojka svira Sittin’ on the dock of the bay na gitari
  • Žamor bez prestanka
  • Huk vetra koji dolazi s okeana

Okeanarijum, 24. 09. 2016. dan

  • Tih vetar, šuštanje
  • Agregat
  • Trepet krila goluba
  • Vrapci
  • Francuzi u Doplerovom efektu
  • Krckanje korneta pod zubima

Park Eduardo VII, 24.09.2016. popodne

  • Automobili i autobusi čuju se sa oboda parka
  • Ptice
  • Pas laje trčeći za teniskom lopticom;  tupi udarci iste u travnato tlo

Sintra, hiking staza, 25.09.2016. dan

  • Vetar kroz drveće
  • Kukurikanje petlova u daljini
  • Prigušeni koraci turista po zemlji, sitnom kamenju i granju
  • Tiho zujanje saobraćaja iz velike daljine

Alfama, 25.09.2016. veče

  • Fado, svuda.

 

000041000047000042000040000049000050000051000058000061000060000039000065000044000045000047000067000066000011000030000054000056000059000061000051000060000004000005000056000041000046000042000043000050000049000040000053000054000055000050000006000057000063000061000058000069000070000072000004

Geteborg, septembar 2012.

ustala u 4 i 20
letela u 6 i 40 sa renoviranog aerodroma
prvo u minhen
gde ima besplatnog čaja i kafe za putnike
onda u geteborg
spavala u avionu
probudila se tek da popijem čaj i pojedem lufthansin musli
švedska je zemlja automata
ne razgovaraš sa ljudima
nego sa automatima
oni ti usitnjavaju novac
oni ti čuvaju torbe
sam ubacuješ novčiće u kasu u običnim malim prodavnicama
hladno je i pada kiša
i ne primećuje se razlika među ljudima u autobusima u centru i u predgrađima
svi imaju ajfone
i ne govore engleski baš tako dobro kao, recimo, holanđani
mlade mame guraju stara kolica
i svi su plavi
a sve je toliko skupo da je i h&m
skuplji nego u većini drugih zemalja
švedska je drvo koje jede novac
stigle smo u hotel
d i ja
d je zabavna i fina
hotel je ozbiljan i fino dizajniran
cela zemlja je fino dizajnirana
čak i cveće raste dizajnirano
sama sam u sobi
nemam papuče
pa se smrzavam
ali imam bračni krevet i tv
ima da iskoristim svih 111 evra koje sam morala da platim za dan koji nisam bila tu
ima svu toplu vodu da im potrošim

Da nisam slučajno naišla na ovaj mejl koji sam prve noći svog boravka u Geteborgu poslala drugu, zauvek bih zaboravila na ogorčenost koju sam osećala u tom trenutku. Nestala je odmah narednog jutra uz hotelski doručak i miris sveže napravljenih vafli koji se protezao trpezarijom. Bile su vazdušaste, meke i puteraste, baš kakve treba da budu, savršeno uklopive sa čokoladom, šlagom i voćnim prelivima. Dovoljno za početak moje opčinjenosti Švedskom. Zaljubila sam se u sve, u dramatičan nedostatak dnevne svetlosti, hladan vazduh sa Jete Olv, miris Severnog mora, suptilnost kojom lepota u svojoj suštini izbija iz svakog objekta. Uprkos tome, imam veoma malo fotografija. Zbog mraka, uglavnom. Većina ih je iz ogromne stare kotlarnice sada preuređene u umetnički prostor Röda Sten Konsthall gde smo proveli narednih par dana na 74. sastanku mreže evropskih nezavisnih kulturnih centara raspravljajući o nezavisnoj kulturi i njenom uticaju na politiku i društvo. Mene je zabavljao prostor, njegova visina i širina, zidovi od cigle i silosi. I neposredna blizina vode i septembar na severu.

Onaj račun od 111 evra je, razume se, regulisan.

000039000049000051000055000042000045000046000044000057000041000004