Volim da fotografišem Italiju jer mi izgleda kao da je u njoj uvek leto, bez obzira na datum. Takođe, čini mi se da je tamo svaki dan samo nastavak velikog praznika koji traje oduvek. Jedino što se menja je svečana odeća.
Bez svečane odeće, ali u vreme prolećnih praznika, otputovali smo u Peruđu kod mog brata koji je te sezone tamo igrao odbojku. Imali smo četiri dana odmora i plan – obići ćemo veći deo Umbrije, ići do Toskane, u Firencu i Sijenu, napisaću tekst o životu naših odbojkaša u Peruđi s privilegovanim insajderskim osvrtom na njihovu svakodnevnicu, pićemo dosta vina i bogato jesti. Ali svakim sledećim kilometrom ka jugu, planiranje se sve više obesmišljavalo. Arsenije je u aprilu je imao deset meseci i drugačije planove za nas. Sačekao nas je s mamom K. ispred hale Pala Evangelisti, topografske tačke oko koje su se vrteli dani njihove nove male porodice i u čijoj se neposrednoj blizini nalazi prva (ili poslednja) stanica mini-metroa.
Mini-metro u Peruđi je posebna instalacija, napravljena da bi se rasteretio saobraćaj u gradskom jezgru. Kabine-vagoni izgledaju kao pokretne konzerve, frekventne, praktične i simpatične, pet metara dugačke, spolja sive, a iznutra crvene. Pošto se centar grada nalazi na brdu, metro-konzerve se penju i spuštaju linijom dugom 3,2 km, podsećajući na žičaru i kada se popnu do poslednje stanice, okreću se nad mehanizmom koji izgleda kao džinovski oštrač noževa.
Puna starih fasada peskovitih nijansi žute i zelene, uskih i veoma strmih ulica i širokih kamenih stepenica, Peruđa je izuzetno brdovit grad i usled te svoje brdovitosti izleda kao da je građen na talasima. Za pešake to ume da bude naporno, pa je napravljen i sistem pokretnih stepenica kroz uži centar grada, koje jednim svojim delom prolaze kroz ostatke tvrđave Rocca Paolina, memljive i mistične prostore u kojima se često mogu pogledati i izložbe.
Kada je M. završio trening, odvezli su nas u svoj stan u predgrađu, mirnom kraju koji naseljavaju mahom imigranti. Istuširali smo se i spremili za spavanje kada nam se u sobu uvuklo isprva tiho i daleko, a onda sve jasnije horsko pevanje. K. i ja smo izašle na terasu da bismo videle odakle dopiru glasovi, a veliki broj crvenih sveća ukazivao je na procesiju za Veliki Petak. Navukle smo mantile preko pidžama i istrčale napolje ne bismo li ih presrele u jednoj od susednih ulica. Bilo je toliko svečano i uzbudljivo, da smo poželele da događaju prisustvujemo izbliza. Stidljivo smo uhvatile par minuta noćne praznične šetnje kada su već bili gotovi s pevanjem.
Sledeći dan proveli smo u Deruti, u gostima kod Miloša, dobrog duha srpske odbojke u Peruđi, i njegove Meri. Srpsko-bugarski klan sastavljen od četvorice odbojkaša koji su u tom momentu igrali za prvoligaški klub Sir Safety Perugia, pripremao je roštilj s toliko predanosti i uživanja, da je svaka moja ideja da ih u tome prekinem i postavim im pitanja za onaj tekst koji sam planirala da pišem, bila potpuno besmislena. Umesto toga, okrenula sam se kontemplaciji u prostranoj zelenoj bašti punog stomaka i bila pomalo tužna što u njemu nije bilo mesta za tiramisu, za koji mi je D. rekao da je najlepši koji je ikada probao u životu.
Nas dvoje smo se tog popodneva vratili u Peruđu gde smo se našli s M, drugarom s Bežanije, koji nas je sproveo kroz sve skrivene i njemu drage ulice u gradu i otkrio nam ponešto i o sunarodnicima u akademskoj zajednici ovog umbrijskog grada.
Potoci turista, okeani vernika, vanzemaljska akustika i klasična lepota kamenih građevina zemljanih boja usred maslinjaka – tako sam zapamtila Asizi, mesto rođenja Svetog Franje Asiškog, rimokatoličku tačku hodocašca u samom jezgru Umbrije.
Na glavnom trgu, pored starog ringišpila s konjićima, žena preobučena u anđela skinula je krila da bi napravila pauzu i pojela sendvič.
Trazimensko jezero je četvrto po veličini u Italiji, samo malo manje od jezera Komo. Tamo smo dugo tražili parking, šetali kraj obale, jeli sladoled i naučili ponešto o potrebama desetomesečne bebe.
Ne znam kada i gde smo prešli granicu izmedu Umbrije i Toskane, znam samo da se pejzaž promenio i pred nama ukazali prizori sa nalepnica najkvalitetnijih prehrambenih proizvoda. Prva stanica nam je bila kuća zemljakinje Nine, na obronku jednog uzvišenja pred sam ulazak u Kortonu, sa čije se terase pružao pogled na vinograde, crkvu i jezero u daljini. Spremala se neka teška kiša, ali nas to nije zadržalo unutra, samo je činilo da sve još više podseća na filmski set. U grad se ulazi kroz kapiju, saobraćaj je unutra zabranjen. Kada tu kapiju prođeš i počneš da se penješ kaldrmom, toliko je magično da poželiš da se izgubiš u ovom prastarom gradiću. D. nam se zbilja izgubio, tražili smo ga neko vreme, a onda odustali i nastavili kroz uske ulice ka gradskom parku koji je u tom trenutku verovatno bio najmirnija tačka na Zemlji. Onda je počela oluja koja nas je naterala da se sakrijemo pod tendu male prodavnice delikatesa gde nam je prodavačica ponudila da probamo kobasice sa tartufima. Kada je nevreme prestalo, D. se pojavio iz pravca starog bioskopa, ispred koga je snimano nekoliko scena filma La vita è bella, pa smo se spustili natrag do kola.
Ne sećam se kada se praznik za nas završio, moguće sa prvim gužvama na aerodromu. Znam samo da je prvenstvo trajalo još neko vreme pošto smo se vratili u Beograd i da je Peruđa završila na trećem mestu. Bilo bi bolje da sam pisala o tome, ali Italija ume da napravi ladovinu od čoveka.
mikrobeg 