London, oktobar 2019.

mikrobeg london

Odeća: kišni mantil, džemper, martinke, šal i kapa

Srećna što nisam zaboravila: kišobran, fotoaparat

Mogla sam i da zaboravim: naočare za sunce

===========================================

Ono što je najuzbudljivije kod Londona jeste njegova veličina koje si svestan svakog trenutka provedenog tamo, bilo vozeći se sat i po od Heathrowa do centra metroom ili dok sa istog tog aerodroma uzećeš noću, a pod tobom se razliva more svetlećih objekata, pa izgleda kao da prelećeš more svitaca. I sve je veliko – ulice, mostovi, zgrade, spomenici, muzeji i parkovi.

Prve večeri otišli smo na koncert benda King Gizzard & the Lizard Wizard u Alexandra Palace, spektakularan venue izgrađen 1875. godine, čija glavna sala može da primi oko 10 000 ljudi. Na koncertu ih je bilo par hiljada manje, što je i dalje bila pozamašna cifra. Niko nije pušio, pa se umesto duvanskog dima salom širio miris ribe i pomfrita iz takođe ogromnog lobija u kome se održavala neka vrsta piknika na zatvorenom. Sasvim čudna fuzija čulnih iskustava. Nakon koncerta naš domaćin M odlučio je da nas do kuće, koja se nalazi u Highgateu, sprovede kroz šumu. Suluda i istovremeno fantastična odluka, uzimajući u obzir da su šume u Londonu stvarne, žive unutar grada sa sve svojim lisicama i slepim miševima. A bio je mrkli mrak. Bez obzira što ništa pred sobom nismo videli, M-ova unutrašnja navigacija je dobro funkcionisala i posle dvadesetak minuta hoda među drvećem preko suvog lišća i granja, našli smo se usred porilično otmenog Highgatea i baš tada je počela kiša.

Sutradan smo obišli Abbey Road i siroti pešački prelaz koji nijedne milisekunde nije oslobođen uzbuđenih turista koji se fotkaju za instagram, što znatno usporava saobraćaj i izluđuje lokalce. Uz najdivnije društvo koje su činili M, V i njihova Little S prošetali smo kroz Paddington, pa kroz Nothing Hill koji je pitom i ljubak baš kao što ga pamtimo iz istoimenog filma s najglupljim prevodom u nas. (Prosto je nemoguće osloboditi se asocijacije)

Trećeg dana rešili smo da pređemo London bridge, prođemo kroz Borough market gde smo pokupili kafu za poneti i prošetamo do Tate Modern muzeja. Kao i obično, pri svakom ulasku u veliki muzej razmašu mi se leptirići u želucu, a za Tate sam tog trenutka pomislila da bih u njemu mogla da živim, pogotovo u izložbi Olafura Eliasona „In real ife“ koja je u tom trenutku bila aktuelna.

Naredni dan počeo je doručkom u Camdenu, gde smo se uputili u potrazi za cipelama i pločama. Odatle smo laganim korakom (laganim zbog mene, jer bih u suprotnom umrla) stigli do Trafalgar skvera gde smo se neočekivano našli u epicentru ekoloških protesta objedinjenih pod nazivom „Extinction rebellion“. Naći se unutar gomile koju su činili nefokusirani neohipici, entuzijastični klinci, spokojni penzioneri i roditelji zabrinuti za budućnost svoje dece bilo je uzbudljivo i dirljivo, ali i pomalo naivno za bilo koga ko je bar jednom nezadovoljan bio u masi na ulicama Beograda. Iz moje perspektive, svemu je nedostajalo malo iskrenog besa kao pokretačke snage, jer ipak su svi bili tu zbog preozbiljnog i univerzalnog problema. Ali bes nismo susreli nigde u Londonu, čak i u najzakrčenijm metro linijama, pa zašto bismo i ovde. Na različitim punktovima u gradu održavali su se govori, performansi, svirale gitare i delili organski kolačići. Dopali su mi se ljudi-pčele, t.j. ljudi maskirani u pčele s različitim transparentima koji su ukazivali na istrebljenje ovih fascinantnih malih bića. Razmišljajući o pčelama, nastavili smo do Vestminsterske palate, a odatle ka Sohou, gde smo sasvim slučajno otkrili da jedan ruski bogataš u svojoj kancelariji drži original Magritove slike „Sin čoveka“. Videli svojim očima.

Peti dan bio je dan za kraljevski obilazak. Počeli smo ga šetnjom kroz parkove, prvo kroz Kensington gardens, onda kroz Hyde park, pa do Bakingemske palate. Parkovi u velikim gradovima me uvek umire, a parkovi u Londonu su posebno iskustvo, podignuto na jedan ozbiljan nivo. Staze, raznolikost biljnih vrsta, veverice, ptice i slepi miševi i nepregledna količina intenzivne zelene koja je tu zbog stalne kiše. A oko palate su se skupljali turisti kao oko košnice, uglavnom prisutni samo da bi na svojoj listi čekirali polje ispred kojeg piše „slikati se ispred Bakingemske palate“.

Uputili smo se ka Muzeju Viktorije i Alberta, ali smo pre toga rešili da protrčimo kroz Natural History Museum jer se nalazi u neposrednoj blizini. Čim smo zakoračili u unutrašnjost zgrade i ugledali džinovski kostur plavog kita dug 25m koji je visio sa plafona pomislila sam kako bih se upiškila od sreće da me je tamo neko odveo kad sam imala devet godina. Žmarci nalik na tu sreću javili su se sat vremena kasnije, na izložbi fotografija Tima Vokera „Wonderful Things“ u V&A muzeju. Ono što sam rekla za Tate, da bih mogla da živim u njemu – menjam za V&A i to unutar ove postavke, ako je ikako moguće. Muzej je lep spolja, lep iznutra, lepe su izložbe, lepi su eksponati, lepe su tapete i pločice u toaletu, svaki nanometar mu je neodoljiv. Obezbeđenje me je doslovno izbacilo iz njega pošto su morali da zatvore.

Šestog dana smo se, prešavši Tower bridge, ponovo našli s druge strane Temze, gde smo lutali kroz poslovne komplekse, staklene solitere i sudarali se s ljudima koji su nosili kravate. To mi je ipak bilo malo previše, s obzirom na to da uopšte nisam želela da se osećam kao da je radni dan, pa smo se vratili na „našu“ obalu i odatle ka Camdenu, gde je D. otišao na Between the buried and me u Electric ballroom, a ja kući, u Highgate.

Sedmi dan bio je posebno mračan i hladan, pa smo ga započeli obilazeći British museum, nakon čega smo ručali u Covent Gardenu, pa se spustili do Temze, dugo stajali na vetru ispod London eyea, divili se mostovima, pogotovo pešačkim, prošli pored Globe Theatrea ispred koga su ljudi čekali da počne predstava i na kraju završili u Shoreditchu, u Mikkeller pivnici.

Poslednjeg dana rešili smo da valjano obiđemo Highgate, njegove pekare, ušuškane male restorane, kao i sve charity šopove, a zatim smo zašli u Waterlow park. Kiša je bila veoma jaka, pa smo imali čitav park za sebe. Pomislila sam kako bi trebalo više da šetam po kiši. Pomislia sam kako nam treba više parkova. Onda smo se vratili kući, na burgere koje je spremao M u svom dvorištu. Bio je to pravi britanski barbecue party, kiša nije prestala da pada.

Bilo je dobro provesti osam dana u Londonu. Okrepljujućom se pokazala britanska svakodnevna i sveprisutna ljubaznost, ma koliko površna ili čak neiskrena bila. Okrepljujuće su bile i šume i parkovi i umetnost i način na koji funkcionišu stvari. Da li bih želela da živim u ovom gradu? I ne baš, ipak sam dete iz provincije, njegova veličina za mene je opterećujuća. Da li bih želela da se vratim? Apsolutno, vraćala bih mu se stalno i s obzirom na to da je kao kutija bez dna puna zadivljujućih stvari, ne verujem da bi ikada mogao da mi dosadi.

Liban, decembar 2018.

PET DANA U BEJRUTU

U Bejrut smo sleteli 1. decembra rano ujutru, nepripremljeni i bez očekivanja. Još uvek je bio mrak, a taksisti koji su čekali ispred aerodroma izgledali su kao prevaranti. Nijedan automobil nije imao Taxi tablu ili natpis, ali u neki od njih smo morali da uđemo jer alternativu u to doba nismo imali. Vozač nam je pokazivao crvene vozačke tablice da bi odagnao našu sumnjičavost, ali tek kasnije ćemo shvatiti da su one znak da vozilo ima dozvolu za taksiranje. Bila je topla noć, kroz otvorene prozore automobila ulazio je miris soli  i začina, a grad mi je – okićen za praznike koji slede – izgledao kao velika kockarnica.

Bilo je otprilike pola pet kada smo stigli u hotel, a s obzirom na to da nam je čekiranje bilo tek u dva, ljubazni recepcionar nam je dozvolio da dremnemo u lobiju, zamolivši nas na savršenom engleskom da se ne baškarimo po sofama (na kojima bi im pozavideli i dizajneri koji stoje iza Vuletovih nameštaja). Enterijer hotela je bio u najmanju ruku intenzivan, kao da ga je osmislio lično Dejan Milićević. Verovatno osetivši našu nelagodu, recepcionar je utišao svetla.

Intenzivan je bio i prvi susret s ulicama Bejruta na koje smo izašli čim je svanulo, zajedno sa taksistima, radnicima i onima koji su se vraćali iz sinoćnjeg izlaska. Ali tada nismo bili svesni da je to Hamra u svom najmirnijem izdanju koje ćemo imati priliku da vidimo. Instinktivno smo se kretali ka moru dok su se radnje polako otvarale i pecaroši tražili svoje pozicije. Momenat kada nam se more ukazalo na kraju jedne od ulica ozbiljno me je uzdrmao svojom suludom lepotom. Nije to bila klasična lepota Mediterana, ovde je sve bilo bledo, nepristupačno, egzotično i neodoljivo.

Kada smo se popeli na proplanak kraj mora u gradskoj četvrti Raouché, počela je kiša. Pratio ju je jak vetar koji nas je praktično ugurao u Starbucks koji se tu nalazio. Naručili smo kafu, seli pored ogromnog prozora pred kojim su bile samo Pigeon Rocks i more i polako počeli da procesuiramo sve što smo videli i osetili u prethodnih nekoliko sati. Mislim da mi se otelo i jedno „Jebote, je l’ ti vidiš gde smo mi?“ Osećala sam se kao na kraju sveta, a još uvek nije bilo ni sedam ujutru.

Tog dana smo obišli i Vrt Rene Mouawad, uređen i miran park usred gradske vreve, kao i predivan kampus Američkog univerziteta u Bejrutu, koji takođe gleda na more i gde sam se odmorila na klupi pod ogromnim čempresom.

Narednih dana obilazili smo grad peške, krećući se od Hamre, koja se nalazi u zapadnom delu grada koji naseljavaju uglavnom stanovnici muslimanske veroispovesti, ka istočnim, hrišćanskim kvartovima, poput Ašrafija i Mar Mikaela.

Trg mučenika (Martyrs’ Square)

Danas nevidljiva, ali tokom tokom građanskog rata koji je trajao od 1975. do 1990. veoma jasna granica između istočnog i zapadnog dela grada, nazvan Zelena linija, prolazila je kroz Trg mučenika, na kome se najjasnije vidi sama suština Bejruta: pored spomenika nastradaloj grupi pobunjenika protiv Otomanskog carstva, koji se nalazi u centru trga, dok smo tuda prolazili postavljali su veliku novogodišnju jelku. Tu se nalazi i pravoslavna Crkva Svetog Đorđa, najstarija crkva u čitavom gradu izgrađena u XII veku na temeljima vizantijske Anastazisove katedrale iz V veka p.n.e. Pretpostavlja se da se nedaleko odatle nalazila i Rimska škola prava u Bejrutu (tačnije na mestu danšnjeg trga Nejmeh koji se nalazi u blizini). Najmonumentalnija, ali i najmlađa građevina u ovom krugu je sunitska Plava džamija (Mohamed al-Amin Mosque), pored koje se nalazi i maronitska Katedrala Svetog Đorđa iz XIX veka. Sve to leži na iskopinama iz rimskog perioda, t.j. ostacima glavnog gradskog  puta (Cardo maximus) koji je tuda prolazio u rimsko doba. 

Muzej Sursok (Sursock Museum)

Želja libanskog aristokrate, Nikolasa Ibrahima Sursoka, da nakon njegove smrti vila u kojoj je živeo bude zaveštana gradu Bejrutu i pretvorena u muzej savremene umetnosti ostvarena je 1961. godine, kada su vrata ove zgrade otvorena za posetioce. Vila je izgrađena 1912. godine i sadrži elemente venecijanske i otomanske arhitekture, tipične za Liban na početku dvadesetog veka.

Pored odlične stalne postavke, u muzeju su u toku su bile izložbe koje su mi u velikoj meri pomogle da Bejrut stavim u savremeni kontekst i da povežem ono što vidim sa onim što razumem, kao i da ga doživim veoma lično, neizbežno pronalazeći paralele sa Beogradom.

Prva među njima bila je Gregory Buchakjian: Abandoned Dwellings. Display of Systems, kojom je predstavljeno višegodišnje istraživanje ovog umetnika kroz fotografiju, performans i pisane dokumente, a bavi se mapiranjem i sistematizacijom uništenih i napuštenih kuća u posleratnom Bejrutu. U ovom projektu identifikovano je oko 750 napuštenih kuća, od kojih se većina nalazi u širem centru grada i nama, kao turistima, bilo je nemoguće da ih ne primetimo ili ignorišemo tokom obilaska grada. 

Druga izložba koja mi je donekle razjasnila i opravdala svakodnevnu buku i ponekad nepodnošljivu živahnost ovog grada bila je Small Street Trades, koja se sastoji od fotografija i razglednica s kraja 19. veka na kojima su predstavljene tadašnje bliskoistočne zanatlije i trgovci. Istovremeno začetak ulične fotografije i svedočanstvo o jedinstvenom kulturnom i ekonomskom nasleđu, ova izložba oslikava i danas sveprisutan trgovački mentalitet ljudi sa ovih prostora.

Najupečatljiviji bio je 33. Jesenji salon, izložba takmičarskog karaktera na kojoj su prikazani radovi savremnih umetnika koji žive i rade u Libanu, koji se bave (iako lokalnim) nama veoma bliskim temama, poput privatizacije javnih površina, zagađenja, izbegličke krize, individualnih i kolektivnih trauma prouzrokovanih građanskim ratom.

Instant love: www.ltabet.com, www.roisaade.com

Rue Monnotشارع مونو

Jedna od najlepših ulica Ašrafija, pruža se od juga ka severu grada i puna je klubova, kafića i restorana od kojih smo, nakon kraćeg pregovaranja ispod jednog drveta pomorandže, izabrali Al Falamanki i tamo ručali za nezaborav. Tu se rodila moja ljubav prema sumaku i tabule salati. 

Rue Gouraud, شارع غورو، بيروت

Put nas je često navodio u ovu ulicu: jednom smo, poželevši da napravimo pauzu od fantastične tradicionalne libanske hrane seli u restoran Urbanista (čije ima objašnjava i njegov koncept) gde sam pojela potaž od šargarepe i majčine dušice, a nakon toga sendvič sa plavim patlidžanom, sušenim paradajzom, orasima i svežom nanom, i sve to u sosu od nara. Drugi put smo popili kafu i pivo sa đumbirom u kafeu-knjižari Aaliya’s Books, gde sam kupila izuzetnu zbirku poezije savremenih bliskoistočnih pesnikinja i pesnika na engleskom i arapskom jeziku And we chose everything. Pored nje prodavali su se notesi koje su pravile žene izbeglice iz Sirije, nova i polovna izdanja savremene literature na engleskom jeziku, kao i ilustrovana knjiga dizajnerke, kojoj sam nažalost zaboravila ime, sa praktičnim uputstvima o tome kako voziti bicikl u Bejrutu.

Iz ove ulice se Stepenicama Svetog Nikole (koje broje 125 stepenika, a na njima se nalazi i nekoliko umetničkih galerija, restorana i hostel) može popeti do Muzeja Sursok. 

T-Marbouta i Ales&Tales

Kada se u pitanju hrana i piće, naša omiljena mesta u Hamri bili su restoran T-Marbouta i bar Ales&Tales. U prvom smo jeli najbolju libansku hranu poput kafte, šavarme, kebaba punjenog suvim grožđem i začinima, kao i kolača sa šafranom, a u drugom pili koktele na bazi džina i vina sa usoljenim smokvama, pomorandžinim cvetom i kavijarom od manga. 

Bejrut na vodi

Iz centralnog gradskog jezgra moguće je, naravno, izaći na more i pored luksuzne marine za jahte, Zaitunay bay, a zatim i spomenika Rafiku Haririju, libanskom premijeru koji je 2005. godine na tom mestu ubijen, doći do promenade koja nas vodi nazad u Hamru. Na promenadi je živo, muškarci pecaju, deca voze trotinete i stalno se smenjuju luksuz i sirotinja, a uprkos modernim poslovnim zgradama od stakla, estetika sedamdesetih izbija kroz fasade starih hotela i odeću sredovečnih muškaraca koja neodoljivo podseća na onu koju su nosile naše dede: cipele, šivene pantalone, košulja ispod džempera i sako preko toga, sa futrolom za naočare i hemijskom u džepu, sve to u oker ili nijansama braon boje.

Ako pored mora nastavimo ka zapadu, put će nas na kraju dovesti do stena sa kojima sam otvorila priču o Bejrutu i ostatka tog neverovatnog pejzaža, nazvanog Dalieh of Raouche. Dalieh je kamenita obala od izuzetnog geološkog, ekološkog i kulturnog značaja i neizostavni deo života svakoga ko u Bejrutu živi. Ljudi se tu oduvek kupaju, okupljaju, provode slobodno vreme, organizuju proslave i pecaju, ali od nedavno ovom prostoru preti privatizacija, pa je pokrenuta i građanska inicijativa za odbranu ovog javnog dobra. Ukoliko se najgori scenario ipak dogodi, a najiskrenije se nadam suprotnom, biće mi neizmerno drago što sam na ovom magičnom mestu bila dok je još uvek pripadalo svima. 

Tokom pet dana provedenih u njemu, naučila sam da je Bejrut nemiran i veoma bučan grad čije su ulice uvek zakrčene, trotoari preuski i nebezbedni za pešake, a semafori služe samo kao indikacija za pilagođavanje brzine vozilima u pokretu. Gotovo svaki automobil je oštećen, a biciklista skoro da uopšte nema. Svako prelaženje ulice izgledalo mi je kao borba za preživljavanje, ali stvari tamo tako funkcionišu i čini se da stanovnici Bejruta problem saobraćaja vide kao nerešiv, pa ga tako i tretiraju, t.j. ne tretiraju uopšte. U Bejrutu se odvija veoma agresivna urbanizacija, kao i neizbežna džentrifikacija, pa se stiče utisak da se u njemu stalno nešto menja i da bilo koji gradski prizor koji vidite danas, sutra će već biti znatno izmenjen. Uprkos svemu ovome, Bejrut nije haotičan, samo je potrebno razumeti njegove kodove. 

Nisam bila srećna dok sam pakovala stvari, znala sam da će mi Bejrut nedostajati čim ga napustim, ali vreme je isteklo i morali smo dalje. Sa gradske autobuske stanice Charles Helou (koja je zapravo samo jedan veliki betonski kostur zgrade) autobusom smo krenuli ka Šiki.

DVA DANA U ŠIKI I PUT U BIBLOS 

Šika (Chekka) je mali obalski grad koji se nalazi na 65km severno od Bejruta, poznat po industriji (najveći proizvođač cementa u istočnom delu Mediterana) i turizmu. Dvodnevni boravak u hotelu na plaži van sezone gde su talasi i kiša bili jedino što se čulo, došao je kao iznenadna terapija nakon nesnosne buke Bejruta, za koju nismo ni bili svesni da nam je potrebna. Tamo sam se prvi put susrela sa morem u decembru i videla koliko besno, bučno i zastrašujuće može da bude, tamno plavo, poput modrice, a istovremeno veoma toplo. Prvi put sam, takođe, gledala i trke kamila na televiziji. 

Poslednji dan u Libanu iskoristili smo da obiđemo Biblos (Jbeil), jedan od najstarijih aktivno naseljenih gradova na svetu (naseljen još od 5000. godine p.n.e) koji se nalazi na Uneskovoj listi svetske baštine. Međugradski autobus nas je pokupio na autoputu u Šiki i za pola sata bili smo u Biblosu, gde je kiša padala toliko da je ozbiljno omela naše turističke namere. Šetnja kroz grad svela se na periode između dva pljuska. Uprkos tome, sva njegova  lepota nimalo nije bila ugrožena. Kiša je samo pojačavala miris pomorandži popadalih sa stabala širom Starog grada. Biblos je, dakle, mirisao na pomorandže, kišu i so. Približavali smo se moru prolazeći kroz kamene ulice u kojima su se prodavali suveniri i šafran na merenje, nameštala praznična dekoracija i ispijala kafa i čaj uz novine. Odjek ezana iz džamije u tom trenutku bio je muzika bez koje bi scena bila nepotpuna, iako, kao i u Šiki, većinu gradskog stanovništva čine maroniti i pravoslavci. Na obali nas je dočekala oluja od koje smo se sklonili kod Pepea i tamo pojeli poslednji libanski ručak ove zime. 

Te noći smo iz Šike do aerodroma išli taksijem za porilično dobru cenu i, uprkos tome što je ponoć već uveliko bila prošla, na putu je bila gužva. Napuštali smo obalu koja je bila budnija od nas. Stigavši na aerodrom predali smo kofere pune začina, prošli nekoliko kontrolnih tačaka, na pasoškoj kontroli rekli službenicima da imaju predivnu zemlju i onda prespavali let do Beograda.

Novogodišnja rezolucija: vratiti se u Liban, obavezno.

Soundtrack:

Fairuz: Talj talj ** Mashrou’ Leila: NPR Music Tiny Desk Concert **  Thievery Corporation – Lebanese blond (French version) **  Beirut – Elephant Gun **   Ibrahim Maalouf – Beirut **  Petrol – Beirut

Đerdap, april 2015.

//Istočna Srbija, horor turizam//

Probudili smo se u Velikom Gradištu, doručkovali, razvlačili u granicama pristojnosti, a onda seli u kola i krenuli niz Dunav, ka Donjem Milanovcu. Bilo je veoma toplo za početak aprila i neočekivano mirno, bez košave.

Plejer u kolima bio je pokvaren, mogli smo da slušamo samo radio, što je uz nekakav koncert za violinu i orkestar sa Radio Beograda bilo sasvim u redu, dok se sa naše leve strane prostirao Dunav u svoj svojoj širini, a na rumunskoj obali okretale ogromne bele vetrenjače na izlasku iz Golupca. Put je vodio kroz tvrđavu, uski memljivi prolaz, koji je dozvoljavao samo jedno vozilo u datom trenutku. Dok smo bili klinci voleli smo da se pentramo tuda, pažljivo, uz uske stepenice i izbegavamo belouške.

Kada smo prošli tvrđavu, radijski signal je počeo da se gubi, prebacili smo na manuelno biranje i ubrzo se ispostavilo da je jedina stanica koju možemo da slušamo bez smetnji bila ona sa vlaškom muzikom: dve četvrtine, buka i veselje i taj mekani jezik bez pisma, zauvek povezan s nejasnom predstavom o magiji. D. nije bio oduševljen, pa smo isključili radio.

Oduvek sam nastojala da sa svima koji mi iole znače podelim opčinjenost ovim delom istočne Srbije, putovanjem tik uz Dunav i neiskvarenom divljinom zabiti kraj kojih prolazimo. Miris Dunava, pomešan sa mirisom iskonske vlage okolnih šuma i kamenja iz mezolita, stalno te podseća na sve slojeve života koji se odigravao hiljadama godina pre ovog i kao da su svi ti slojevi i dalje prisutni, naslagani jedan na drugi, a ti ih neopaženo presecaš prolazeći kroz njih, krećući se nizvodno.

Stali smo da bismo posetili Muzej Lepenski Vir. Obnovljen, prostran i beo, sakriven među drvećem na obali,  bio je baš onakav kakav muzej treba da bude. Film o Lepenskom Viru, virtuelna tura, replika naselja iz mezolita i ranog neolita, ribolike skulpture i žrtvenici od oblutaka nisu me dotakli koliko skelet u kutiji od stakla koji je bio tu da prikaže jedan od načina na koje su stanovnici Lepenskog Vira sahranjivali svoje mrtve – na strani, u fetusnom položaju, sklupčane i spokojne, baš onako kako i ja spavam. Ti su ljudi morali biti pažljivi i nežni.

Posmatrajući stenu na koju muzej gleda, na suprotnoj obali Dunava, oblika istog kao i staništa i svetilišta koje smo upravo videli, setila sam se  da mi je ćale pričao kako su ih kao klince u školi doveli na arheološko nalazište dok se još gradio Đerdap i kako se tamo našao i arhitekta Peđa Ristić, koji je, da bi im pokazao o kakvom se tu vodenim strujama savršeno pogodnim za zasnivanje civilizacije radi, skočio u Dunav, plutao neko vreme i onda ga je Dunav vratio na obalu, na mesto odakle je skočio. (Nakon kraćeg istraživanja pronašla sam veoma zanimljiv arhivski materijal, gde je baš to i  prikazano: https://www.youtube.com/watch?v=ZaZLzfgOMzo)

Nastavili smo dalje, sa ciljem da se popnemo do vidikovca Mali Štrbac na Miroču. Dan je bivao sve svetliji i topliji, a na putu je bilo sve manje vozila sa kojima smo se susretali. Kada smo pronašli pravo skretanje, parkirali smo se pored puta i hodajući zaobišli spuštenu rampu na samom početku staze koja je vodila ka vidikovcu. Oko nas nije bilo nikoga, saobraćaj je zamro, sve sto se čulo bio je huk Dunava. Dok smo se peli kroz šumu, zamarajući se lagano, nisam mogla da zanemarim osećanje da nismo sami. Nije bilo uznemirujuće, bilo je više poput spoznaje da nas posmatraju praoči kamenja i drveća i životinje koje sam uporno pokušavala da primetim, ali bezuspešno. A znala sam da su tu. I baš kada je D. odlučio da skine pantalone zbog vrućine koja je postajala nepodnošljiva i sasvim netipična za početak aprila, pred nama se na mopedu pojavio brkati gospodin u uniformi Nacionalnog parka Đerdap. Živković, to mu je pisalo na pločici.

Dobar dan, gde ste vi pošli?

Pa… mi tu do vidikovca, na Mali Štrbac.

A jeste li se prijavili?

Huh… pa… kome?

Obavezni ste da svaku posetu prijavite nacionalnom parku, ne smete da šetate na svoju ruku.

Pa.. mi to nismo znali.

Hajde može sad, ali da znate za sledeći put. I nemojte dugo, još malo pa će mrak.

Potpuno zbunjeni sasvim neočekivanim susretom sa drugim ljudskim bićem i isprepadani njegovim pedagoški prekornim pogledom, nastavili smo ćuteći.

Nakon dvadesetak minuta došli smo do odredišta. Ono što smo zatekli vredelo je svakog koraka uspona i bola u nepripremljenim zglobovima. Pogled na Kazan koji je pred nama pukao poput nagrade, prizvao je osećanje ispunjenosti. Kao da si osvojio teritoriju ili obrnuo igricu. Sva snaga Dunava sabila se u taj uzani procep nad kojim smo stajali. Izgledalo je kao da bismo mogli da doskočimo na rumunsku obalu ako bismo uhvatili dovoljno veliki zalet. A oko nas i dalje nije bilo nikoga. I onda smo shvatili da će nas, ukoliko nazad ne krenemo odmah, pojesti mrak. Bukvalno. Jer i Živković je već odavno bio otišao.

Započeli smo trku sa zalaskom sunca, doslovno trčeći kroz šumu dok je postajalo sve hladnije, mračnije i vlažnije. Uznemirili smo se. Ali smo uspeli, poslednje momente dnevne svetlosti ispratili smo u kolima, na putu jednako praznom kao i kada smo dolazili. Izgladneli, svratili smo do Donjeg Milanovca na večeru, obilnu, tešku i fantastičnu, da bismo punih stomaka i očiju krenuli natrag u Gradište.

Već je uveliko bila noć, a put neostvetljen. Videla su se sva sazvežđa i njihov odsjaj u Dunavu. Drugih vozila sem našeg nije bilo – kao da smo se vozili kroz nečiji san ili kulise nekakvog horor filma. Jako smo želeli da pustimo muziku da bismo održali sponu sa realnošću, ali radio nije dolazio u obzir. Zato smo počeli da pevamo i pevali smo sve vreme, najneverovatnije stvari koje su nam padale na pamet, samo da ne bismo slušali mrak. I tako kroz tunele i kroz tvrđavu, pored vode i brda koji su se stapali u jedno. I iznenada, negde u blizini Braničeva, na oko pedeset metara od nas, put je lebdeći prešlo nešto što je ličilo na užareni automobil u velikoj brzini i zatim se izgubilo u njivi.

Si video ovo jebote?!

Jesam, ćuti.

 

000058000052000053000057000059000060000063000064000067

Ploče, novembar 2014.

Bilo je lepo i toplo uprkos tome što je bio novembar. Vozili smo se ka Pločama dolinom Neretve dok mi je ujak pričao o bolu koji oseća u šakama jer je danima brao mandarine. Imao ih je nekoliko u kolima, probala sam jednu i unela jug u želudac. U Pločama, u stanu koji gleda na rivu, čekale su nas ujna i moja trudna D. zbog čijeg sam venčanja došla.  I mala Dora, koja nikada ne nosi dve iste čarape.

Oduvek sam maštala o tome kako ću jednom otići na more van sezone i dane provoditi umotana u šal i zagledana u pučinu, ispijajući belo vino ili čajeve, zavisno od temperature, razmišljajući isključivo o knjigama koje želim da pročitam.

Umesto toga dobila sam luku i gorivo za brodove, dug i svetao jesenji dan koji miriše na so i vlagu, filmičnu svadbenu ceremoniju u katoličkoj crkvi ispred koje smo pre nekoliko godina slušale Nena Belana, puno ljubavi, palme i trnce od lepote i hladnih radijatora.

Par meseci kasnije čula sam ovu pesmu.

000050000055000056000057000043000041000051000049000053000052000054

 

Lisabon, septembar 2016.

Lisabon, keramička buka i škripa u desnom kolenu

Lisabon je bučan grad. Ali ta buka ima jedinstvenu boju, kao da joj keramičke pločice kojima su obložene gotovo sve građevine daju sasvim poseban reverb. Grad vrvi od ljudi koji govore glasno, bez pauze i na raznim jezicima. Nema pasa lutalica, ali ima papagaja i drugih ptica, sitnih i raspevanih.

Po uglačanim šinama preko kaldrme klize, škripe i zvone tramvaji. A zbog neposredne blizine aerodroma svaka zvučna sfera natkrivena je još jednim slojem brujanja avionskih motora. Svemu tome zvučnu  konstantu daje vetar, prisutan u svakom neispunjenom prostoru i u znatnom pojačanju nakon šest popodne.

Povrh svega, dok hodaš gradskim jezgrom, penješ se i spuštaš najstrmijim ulicama na svetu, u tebi se sve razigra i ispomera i javi se unutrašnja buka. Samo tvoja, niko drugi ne može da je čuje. Meni je škripalo desno koleno, ali to nisam smela da kažem D. Imali smo prećutan dogovor da ne smem da se žalim. A Težo, najšira reka koju sam ikada videla, donosi nove zvuke iz velike daljine i na vrlo prefinjen način pojačava intenzitet te unutrašnje buke i onda i pored sve te neopisive lepote osećaš nemir. U Lisabonu nema mira. Čak i kad se sve smiri, ostane vetar.

I tako sam rešila da napravim jednu vrlo ličnu zvučnu mapu:

Castelo de Sao Jorge, 22.09. 2016. jutro

  • Na ulazu, ispred tvrđave, devojka svira handpan
  • Unutar zidina žamor i koračanje horde turista, ali i pored toga je mirno
  • Vrapci i gugutka
  • D. otkopčava rajsferšlus na rancu i širi papirnu mapu
  • Avion
  • Radovi na ulici negde iz dubine grada i crkvena zvona
  • Kotrljanje invalidskih kolica po kamenim stazama parka
  • Nešto dalje od tvrđave, tamo gde počinju zidine, žena svira gitaru, ne prepoznajem pesmu
  • Turistički vodič na engleskom jeziku koji mu nije maternji obraća se grupi mladih ljudi
  • Cvrkut sitnih ptica i graja sitne dece
  • Prodoran ženski glas koji dopire iz jednog od stanova u blizini

Jardim da Estrela, 22. 09. 2016. popodne

  • Vetar kotrlja suvo lišće po betonskim stazama u vrtu
  • Vriska i cika dece
  • Tramvajski saobraćaj sa spoljne strane vrta i avion koji nas preleće
  • Ritmično lupkanje tvrdih đonova po keramičkoj ploči ispod drveta sa velikim korenjem – čovek u crnim pantalonama i roze košulji stepuje

Beco do Garcês, Alfama, 22. 09. 2016. noć

  • Čuje se fado iz Helenine kafane, ženski smeh i zrikavci

Belem kula, 23. 09. 2016. dan

  • Devojka svira Sittin’ on the dock of the bay na gitari
  • Žamor bez prestanka
  • Huk vetra koji dolazi s okeana

Okeanarijum, 24. 09. 2016. dan

  • Tih vetar, šuštanje
  • Agregat
  • Trepet krila goluba
  • Vrapci
  • Francuzi u Doplerovom efektu
  • Krckanje korneta pod zubima

Park Eduardo VII, 24.09.2016. popodne

  • Automobili i autobusi čuju se sa oboda parka
  • Ptice
  • Pas laje trčeći za teniskom lopticom;  tupi udarci iste u travnato tlo

Sintra, hiking staza, 25.09.2016. dan

  • Vetar kroz drveće
  • Kukurikanje petlova u daljini
  • Prigušeni koraci turista po zemlji, sitnom kamenju i granju
  • Tiho zujanje saobraćaja iz velike daljine

Alfama, 25.09.2016. veče

  • Fado, svuda.

 

000041000047000042000040000049000050000051000058000061000060000039000065000044000045000047000067000066000011000030000054000056000059000061000051000060000004000005000056000041000046000042000043000050000049000040000053000054000055000050000006000057000063000061000058000069000070000072000004

Geteborg, septembar 2012.

ustala u 4 i 20
letela u 6 i 40 sa renoviranog aerodroma
prvo u minhen
gde ima besplatnog čaja i kafe za putnike
onda u geteborg
spavala u avionu
probudila se tek da popijem čaj i pojedem lufthansin musli
švedska je zemlja automata
ne razgovaraš sa ljudima
nego sa automatima
oni ti usitnjavaju novac
oni ti čuvaju torbe
sam ubacuješ novčiće u kasu u običnim malim prodavnicama
hladno je i pada kiša
i ne primećuje se razlika među ljudima u autobusima u centru i u predgrađima
svi imaju ajfone
i ne govore engleski baš tako dobro kao, recimo, holanđani
mlade mame guraju stara kolica
i svi su plavi
a sve je toliko skupo da je i h&m
skuplji nego u većini drugih zemalja
švedska je drvo koje jede novac
stigle smo u hotel
d i ja
d je zabavna i fina
hotel je ozbiljan i fino dizajniran
cela zemlja je fino dizajnirana
čak i cveće raste dizajnirano
sama sam u sobi
nemam papuče
pa se smrzavam
ali imam bračni krevet i tv
ima da iskoristim svih 111 evra koje sam morala da platim za dan koji nisam bila tu
ima svu toplu vodu da im potrošim

Da nisam slučajno naišla na ovaj mejl koji sam prve noći svog boravka u Geteborgu poslala drugu, zauvek bih zaboravila na ogorčenost koju sam osećala u tom trenutku. Nestala je odmah narednog jutra uz hotelski doručak i miris sveže napravljenih vafli koji se protezao trpezarijom. Bile su vazdušaste, meke i puteraste, baš kakve treba da budu, savršeno uklopive sa čokoladom, šlagom i voćnim prelivima. Dovoljno za početak moje opčinjenosti Švedskom. Zaljubila sam se u sve, u dramatičan nedostatak dnevne svetlosti, hladan vazduh sa Jete Olv, miris Severnog mora, suptilnost kojom lepota u svojoj suštini izbija iz svakog objekta. Uprkos tome, imam veoma malo fotografija. Zbog mraka, uglavnom. Većina ih je iz ogromne stare kotlarnice sada preuređene u umetnički prostor Röda Sten Konsthall gde smo proveli narednih par dana na 74. sastanku mreže evropskih nezavisnih kulturnih centara raspravljajući o nezavisnoj kulturi i njenom uticaju na politiku i društvo. Mene je zabavljao prostor, njegova visina i širina, zidovi od cigle i silosi. I neposredna blizina vode i septembar na severu.

Onaj račun od 111 evra je, razume se, regulisan.

000039000049000051000055000042000045000046000044000057000041000004

Tivat, jun 2016.

Leto počinje 24. juna

Stajali smo ispred velike bine nadomak starog grada u Kotoru, slušali Wilco, staza do Gospe od Zdravlja svetlela je kao namerno postavljena dekoracija za koncert. Duvao je topao vetar i padala teška kiša, ali nas to nimalo nije doticalo. Te večeri za mene je počelo leto.

More

Naredne dane D. i ja smo proveli u Tivtu, u  hotelu sa dve zvezdice. Ustajali smo rano, da ne bismo propuštali doručak.  To je otvaralo i mogućnost kupanja u ranim jutarnjim časovima, kada su plaže gotovo prazne, a sunce milosrdno.  U tim momentima malo je toga moglo da me uznemiri. Biti u vodi je lekovito i potcenjeno stanje. Život je pogrešno evoluirao. Nije trebalo da izlazi iz mora.

Terasa

Naša terasa je gledala na hotelsku plažu i crveno-bele bove, dva morska žbuna, sa lišćem koje podseća na lišće banane, tri stabla oleandera, palmu, bor i kameliju. Video se i Frikomov frižider za sladoled i iza njega planine. Prostorom su suvereno vladali kosovi i laste, a njih su u u predvečerje smenjivali slepi miševi i komarci. To je bilo naše malo morsko utočište. Tamo bismo bežali i svaki put kada bi nam na vrata pokucale sobarice.

Svetionik i limunada

Kada su nam došli drugari, odveli smo ih na plažu sa svetionikom. Duvao je jak vetar, nezgodan za šešire. Izbegavali smo morske ježeve i džinovske skakavce i uglavnom lenčarili u plažnom baru. Tamo sam popila limunadu koja me je koštala naredna dva dana letovanja i uslovila post na krompiru i flaširanoj vodi. Tog dana sam postala tetka.

#Krašići

Postoji to malo naselje, Krašići, koje su, kako kaže D. F, bespravno podigli uglavnom Beograđani tokom devedesetih. Vide se iz Tivta, vide se iz Đenovića. Noću svetle jako, kao u pesmi Bebi Dol.

Barbados

Dešavalo se s vremena na vreme da se uputimo iz pravca Donje Lastve ka centru Tivta. Na pola puta nalazi se Porto Montenegro. Prođeš nešto što podseća na kapiju, prođeš gradilište i nađeš se u svetu luksuznih prodavnica i skupih jahti, organske hrane i umetničkih galerija. Možeš da pojedeš suši ili sladoled od vanile sa Madagaskara, kupiš Dries van Noten suknju ili uplatiš vožnju helikopterom nad Bokokotorskim zalivom. A na jahtama se vijore zastave Novog Zelanda i Barbadosa.

Trajekt

Jednom smo pešačili sat vremena magistralom do trajekta koji nas je prevezao na suprotnu obalu. Vožnja za pešake bila je besplatna. Ima nečeg rasterećujućeg u tome kada si jedini pešak na trajektu. Na suprotnoj obali dočekao nas je D.F. i odvezao do Đenovića.  Igrali smo karte, gledali klince kako treniraju vaterpolo dok smo u restoranu jeli najbolju hranu na primorju, i s vremena na vreme, s izvesnom dozom strahopoštovanja, usmeravali pogled ka Lovćenu.

Klapa

Noć pred naš polazak kući, kada je Italija izgubila od Nemačke na penale, tik pre nego što ću zaspati, spolja je iznenada doprlo dvoglasno pevanje nepoznatih mladića koji su se kretali u pravcu grada i ja sam pomislila da je to nešto najlepše što sam ikada čula. Naivno sam mislila da ću spavati. Za pola sata, pred našom terasom našla se čitava klapa.

Veoma mali aerodrom

Let za Beograd, let za Moskvu i još jedan let za Beograd.  Lepo je kad se uzdigneš iznad Jadrana.

000049000066000057000059000062000063000053000052000056000051000056000004000048000051000042000043000061000053000055000046000042000044000048000062000067000069000065000039000069

Korčula, jul/avgust 2012.

Bilo nas je pet, u apartmanu sa tri sobe i jednom velikom terasom, na stotinak metara od ušuškane uvale u Žrnovskoj banji. Sećam se ispijanja viskija do kasno u noć, žbuna bosiljka na našem stolu, puža koji je u tom bosiljku živeo, nepreglednog niza bočica različitih lakova za nokte, palačinki koje je pravila Iv, sladoleda od lavande, paradajza koji je jednog jutra tek tako isplovio iz mora i završio na našoj trpezi, divne gazdarice koja nam je s vremena na vreme donosila ručak, noćnog kupanja sa Z. i kako su se, pri svakom pokretu, u moru stvarali srebrni mehurići reflektujući svetlost meseca. Sećam se i otvaranja Olimpijskih igara u Londonu i uzbuđenja jer je postojala mogućnost da na defileu sportista ugledamo i M, ukulelea i usne harmonike koju je svirala Kai, rolanja cigareta, preplivavanja uvale i parališućeg straha koji sam osećala od ostajanja na začelju zbog još nesnosnijeg i neosnovanijeg straha od napada ajkule. Jednog od tih dana iznajmile smo i mali auto kome je bilo moguće spustiti krov, kako i dolikuje automobilima koji su predviđeni da ih po ostrvu voze devojke. Zbog mog penzionerskog duha uglavnom nije bio spušten tokom našeg ostrvskog road tripa koji su Đ. i Iv. maestralno sprovele čak i po najnepristupačnijim putevima Korčule. Sećam se da sam i onda znala da ću i posle mnogo budućih letovanja svima govoriti da mi je ovo bilo najlepše u životu.

Photo20_19Photo10_9Photo15_14Photo23_22Photo36_35Photo02_1Photo05_4Photo33_32F1000025F1000003Photo34_33Photo20_19