Berlin, april/maj, 2019.

Sudeći po mom instagram fidu, Berlin je ovog proleća bio preplavljen ljudima iz Beograda. Zato ne mislim da mogu da otkrijem bilo šta novo o ovom gradu što već nije proživljeno, ako ne iz prve ruke, onda bar indirektno, kroz fotke i storije zapraćenih naloga. U ovom postu ograničavam se na seriju neturističkih fotografija. I izmišljam nove reči, očigledno.

U svakom slučaju, ono što je obeležilo moj boravak tamo bili su ispunjujući susreti sa prijateljima i poznanicima, novi dragi ljudi koje sam usput upoznala, sklonost Berlinaca da se izuvaju pri prvim zracima sunca, gradski prevoz koji savršeno funkcioniše, džentrifikacija sa velikim DŽ i Bajaga u malom mozgu u nedogled.

Odbojkaški dresovi, Jugoslavija i moja porodica

Deo prvi: 1979-1990.

(originalno objavljeno na Before After)

Moj ćale, Miodrag Mitić, odbojku je počeo da trenira 1972. godine u Velikom Gradištu, gradu u kome je odrastao, a kako je vreme pokazalo – i ostario. Šta se sa njegovom odbojkaškom karijerom dešavalo u međuvremenu, u mogućnosti sam da rekonstruišem zahvaljujući njegovoj sistematičnosti, suludoj memoriji i neverovatnoj navici da stvari skladišti kao muzejske eksponate. Sačuvavši veliki broj dresova iz svoje igračke karijere, sačuvao je i fragmente klupske i nacionalne odbojkaške istorije, kao i one naše lične, porodične.

Odbojkaški dresovi nikada nisu postali deo popularne kulture  (kao što je to slučaj sa košarkom, fudbalom, bejzbolom, američkim fudbalom), iako u mojoj porodici imaju veliku, gotovo ikoničnu ulogu. Međutim, fotografišući jedan po jedan deo sačuvane opreme, počela sam da primećujem elemente koji su aktuelni, estetski u savršenoj ravnoteži sa drugom decenijom 21. veka, i zbog kojih sam u ozbiljnoj nedoumici da li da od ovih dresova napravim porodični muzej ili ih jednostavno preselim u sopstveni ormar.

Istorija dresova kao odevnih predmeta koje nose svi, nezavisno od toga da li se bave sportom ili ne, relativno je nov fenomen koji se javlja tek sedamdesetih godina dvadesetog veka i kao takav poklapa se donekle sa sportskom karijerom mog ćaleta. S druge strane, njegov stav prema sportskoj opremi kao odeći koja se koristi isključivo za sportske aktivnosti je u potpunoj suprotnosti sa savremenim tendencijama u modi i popularnoj kulturi, kada trenerka dobija status odela, a dresovi postaju centralni elementi modnih kolekcija, kao što je bio slučaj sa prošlogodišnjom saradnjom Goše Rubčinskog i Adidasa.

Uglavnom, sledećih nekoliko komada je iz vakuum kese ušlo pravo u tekst:

1) VGSK, Veliko Gradište, belo-plavi dres sa dugim rukavima

Sezona: 1979/80.

Sponzor: INA

U aprilu 1980. VGSK iz Velikog Gradišta osvaja prvenstvo Jugoslavije u odbojci, igrajući baš u ovim dresovima. Za mali klub iz grada sa 6000 stanovnika to predstavlja uspeh neviđenih razmera i izuzetno važan događaj za svakoga ko je iole imao veze sa klubom.

Proizvođač opreme bila je Puma, materijal 55% poliamid, 45% pamuk, a kombinacija plave i bele nastaviće da bude prepoznatljiva za klub i u budućnosti. Logo sponzora, najveće naftne kompanije u tadašnjoj Jugoslaviji gotovo da je potpuno nestao sa dresa, kao i njeno prisustvo na teritoriji Srbije nakon rata devedesetih.

000040

Image
Na slici: moj tata i …. u toku treninga na pripremama reprezentacije za Olimpijadu 1980. godine. VGSK dres je u punom sjaju, baš kao i bratstvo i jedinstvo

 

2) Reprezentacija Jugoslavije, teget Asics trenerka s crvenom štraftom, belim slovima i grbom

Evropsko prvenstvo i juniorska Balkanijada 1979.

Ova trenerka je od velike važnosti za moju porodicu, počevši od toga što smo je svi redom nosili po kući, a ona je zahvaljujući svom kvalitetu istrajala sve do danas, kada konačno počinjem da je doživljavam kao relikviju. Ono što je Bruce Lee učinio za svest prosečnog televizijskog gledaoca pojavivši se u crvenoj trenerci u Longstreet-u početkom sedamdesetih, to su ćaletove fotografije sa Olimpijade i ostalih takmičenja tih godina učinile meni. Bilo je nečeg herojskog u toj trenerci i obožavala sam da je nosim.

 

000049

000001

Image (2)
Na fotografiji: ćale kao kapiten juniorske reprezentacije na Balkanijadi 79. u Vukovaru – takmičenje smo završili na drugoj, Rumunija na trećoj, a Bugarska na prvoj poziciji

 

 

3) Reprezentacija Jugoslavije, teget i bela garnitura dresova

Olimpijada u Moskvi, 1980.

Našoj odbojkaškoj reprezentaciji Asics izrađuje dresove za Evropsko prvenstvo 1979, kada smo u Parizu osvojili 3. mesto izgubivši od Poljaka koji su bili drugi i Rusa koji su uzeli zlato. Saradnja se nastavlja i tokom Olimpijade u Moskvi naredne godine za koju dobijamo fantastičnu opremu koja se sastoji od trenerke i dve garniture dresova – glavna je imala teget osnovu, a rezervna belu. U kombinaciji su teget, bela i crvena koja je upotrebljena na istovremeno suptilan i efektivan način – za izradu linija koje se pružaju sa bočnih strana i gornjeg i donjeg dela opreme, kao i za našivene brojeve i slova.

Na toj Olimpijadi osvojili smo šesto mesto, izgubivši od Rumunije meč za plasman u polufinale sa 3:1, a potom i od Brazila za peto mesto sa 3:2 u setovima.

Za ćaleta je učešće na Olimpijskim igrama doslovno značilo ostvarenje svega što jedan sportista može da poželi. Učesnici Olimpijade bili su smešteni u stanovima unutar velikih zgrada nalik našim novobeogradskim, a tim tadašnje Jugoslavije (uključujući, naravno, i našu košarkašku reprezentaciju koja je tada osvojila zlato) delio je zgradu sa kubanskim sportistima. Činjenica da su mu tih dana komšije bili velikani poput Teofila Stivensona i Alberta Huantorene, kao i da se svakodnevno susretao i družio i s ostalim najboljim sportistima sveta u tom trenutku, ozbiljno je uticala na njegovo formiranje.

000056000058000060000004000003000045

 

4) Reprezentacija Jugoslavije, crveni skafander

Sezona: 1981.

Japanci nam nakon Olimpijade prave i dodatnu opremu za treniranje, preciznije tri serije skafandera: teget, belu i crvenu. Na gornjem delu crvenog skafandera prave grešku u štampanju: umesto Jugoslavija ispisano je Jugoslavije. Pretpostavljam da je to jedan od razloga zbog koga sam ga pronašla očuvanog u savršenom stanju. Kao i ozbiljan kvalitet materijala i izrade. Teget skafander je pohaban, godinama smo ga nosili na pecanje, a beli je ćale zamenio za najbolju na svetu plavo-žutu Jofa hokejašu jaknu u kojoj me je jednom vodio u zoološki vrt.

000057

000050.jpg

5) Ženski dresovi, Radnički Beograd

Na otvorenom prijateljskom turniru u Parizu 1982. na koji je išao sa ekipom Partizana, tata upoznaje Jadranku Kadijević koja je igrala za Radnički iz Beograda, klub koji je bio prvi u Jugoslaviji 1980. i 1981. Četiri godine kasnije dobili su mene.

Njene dresove, nažalost, ne mogu da pronađem, ali je na priloženim fotografijama vidljivo da su se, ako ih uporedimo sa današnjim, nogavice na ženskim odbojkaškim šortsevima dijametralno produžavale kako su se rukavi skraćivali. Za izradu ovih dresova još uvek se nisu koristili veštački rastegljivi materijali poput spandeksa, tako da je sve bilo od pamuka, pa i ovi minimalni šortsevi. Moj utisak je da je takva forma ipak više imala veze sa tadašnjom estetikom i modom nego s praktičnošću, iako moja mama tvrdi suprotno, t.j. da je to nešto najudobnije u čemu je igrala odbojku i da najmanje ograničava pokret. Zanimljivo je i da je u jednom momentu Svetska odbojkaška federacija zahtevala da zvanična forma donjeg dela ženskih odbojkaških dresova bude upravo ovog tipa, nalik kupaćim kostimima, ali se Ženska sportska fondacija pobunila s argumentom da bi dresovi trebalo da se prave u odnosu na tip performansa (npr, uska i kratka odeća je prikladna ako postoji potreba za smanjenjem otpora vode ili vazduha, ali to u odbojci nije slučaj).

Image (3)
Na fotografiji: ekipa Radničkog 1980, mama je četvrta zdesna

istorija-ok-radnicki
Na fotografiji: ekipa Radničkog u klupskim trenerkama; mama: druga sleva

 

6) Crvena Zvezda, Beograd, beli dres sa dugim rukavima

Sezona: 1985.

Ovaj pamučni dres koji takođe izrađuje Asics se gotovo raspao, belo više nije belo, a crveni plišani broj 11 je otpao i sada se na poleđini dresa vide samo njegovi tragovi. Međutim, stari žuto-crveno-beli grb Sportskog društva Crvena Zvezda se i dalje dobro drži i podseća da su u ovom dresu odbojkaši 1985. vratili klub u prvu ligu.

000005

7) VT Herentals, Herentals, Belgija

sezona: 88/89/90.

sponzori: Ijsboerke, Bento, Royal Canin, Cécémel,

materijal: pamuk

  1. tata potpisuje za belgijski klub Herentals i ubrzo se naša tročlana porodica seli u ovaj mali grad, nedaleko od Antverpena.

Crni dres je zanimljiv ne samo zbog magenta plišanih brojeva na prednjoj i zadnjoj strani, geometrijskih detalja, kontrasta i šarenila karakterističnih za dizajn na prelazu iz osamdesetih u devedesete godine dvadesetog veka, već i zbog toga što se u njegovoj karijeri ovde prvi put javljaja veliki broj sponzorskih reklama na samom dresu, praksa sa kojom su u odbojci prvi započeli Italijani sredinom sedamdesetih godina dvadesetog veka.

Klub je, nažalost, prestao da postoji 2006. godine, ali na moju ogromnu radost na Youtube-u pronalazim pregled utakmice iz sezone 1989/90, gde je razlika u odnosu na današnju dinamiku igre očigledna, a opisani crni dresovi s dugim rukavima i kragnom se leo vide.

 

000047000046

Naredne sezone dobijaju novu garnituru dresova, sa belom osnovom i još većim brojem reklama.

000048

8) Asics Tiger patike, plavo-bele

Jedine sačuvane patike iz tog perioda inspirisale su me da istražim istoriju ovog modela:

Kihachiro Onitsuka 1949. godine osniva firmu sportske obuće Co. Ltd, sa idejom da vrati elan bezvoljnoj omladini u posleratnom Japanu tako što će ih inspirisati da se bave sportom. Dok je jedne večeri jeo hobotnicu i zamišljeno posmatrao prijanjaljke na njenim kracima koje stvaraju vakuum pri kontaktu sa površinom, sinula mu je genijalna ideja da bi isti taj sistem trebalo reprodukovati na đonovima patika. Onitsukin dizajn doživeo je ogroman uspeh. Šezdesetih godina se kompanija širi i rebrendira kao Onitsuka Tiger i patike dobijaju svoje prepoznatljive linije. Onitsuka Tiger 1977. postaje Asics (akronim od latinskog mens san in corpore sano; u zdravom telu zdrav duh) udružujući se sa još dve firme: GTO i Jelenk. Ljubav između Tiger patika i odbojke rodila se još 1964. kada japanska ženska odbojkaška reprezentacija igrajući u njima osvaja zlato na Olimpijskim igrama u Tokiju. Tokom narednih godina nižu se sportski uspesi u Asics Tiger patikama i njihova popularnost vrtoglavo raste, pa ne zaobilazi ni naše odbojkaše i odbojkašice.

Čini mi se da su moji roditelji čitav svoj sportski vek proveli igrajući u ovim patikama (na gornjoj fotografiji ekipe Radničkog iz Beograda, sve devojke nose Tiger patike). Zvali su ih Tajgerice i tako ih zovu još uvek.

Ove ćaletove plave sa belim linijama i dalje stoje u tamno-žutoj platnenoj vrećici na kojoj je crnim slovima ispisano ASICS TIGER. Kupljene su 1980. u Atini za 20 dolara. U Beogradu to tada nije bilo moguće.

Na posebnost ovih patika podseća nas Kill Bill 2003. godine, film u kome Uma Turman nosi legendarni žuti model s crnim linijama i zauvek ih vraća na police sportskih radnji.

000002

 

9) Bonus: menjaža

Odbojkaška reprezentacija Japana je 1979. bila na turneji po Evropi, a do Jugoslavije je svratila da bi sa nama odigrala četiri prijateljske utakmice. Tom prilikom ćale je menjao svoj dres za dres Japanca kome nažalost ne može da se seti imena. Na Olimpijadi u Moskvi sledeće godine Japan nije učestvovao zbog bojkota koji su predvodile Sjedinjene Američke Države, a ticao se napada Sovjetskog Saveza na Avganistan.

Dres reprezentacije Belgije prisvojio je dok je igrao u Herentalsu, a hokejaški dres Partizana dobio je od svog brata od ujaka, Andreja Jovanovića, menjajući ga za već spomenuti beli skafander reprezentacije.

000043000042000006

Iz Belgije smo se u Srbiju vratili 1990. godine, ne sluteći da se priprema raspad Jugoslavije. Iste godine se rodio moj brat, sa kojim se priča o dresovima nastavlja i proširuje u novo poglavlje.

 

PIGOZA, magična 6 u 1 kuća na Dunavu

Originalno objavljeno na Before After

Na samo 120 kilometara od Beograda, u Ulici vojvode Putnika u Velikom Gradištu, na raskrsnici sa koje se vidi Dunav, nalazi se Pigoza  – zadužbina, fondacija, galerija, biblioteka, muzej i atelje, kako stoji na tabli od pleksiglasa na ulaznoj kapiji. Dodala bih još i – Duškova i Ljubinkina kuća.

Duško Zeja Jovanović je vizuelni umetnik rođen 1947. u Velikom Gradištu. Iako stvara još od svoje dvanaeste godine, formalno umetničko obrazovanje nikada nije stekao – završio je mašinsku školu, što ga je i odvelo u Nemačku kada je imao dvadeset i tri godine. U Vupertalu je, u firmama Vorwerk i Becker, proveo čitav svoj radni vek, ali i dobio status samostalnog umetnika. Postao je član Udruženja likovnih umetnika Nemačke (BBK), a zahvaljujući tome ima i člansku kartu Međunarodne asocijacije za umetnosti (IAA/AIAP), partnerske organizacije UNESCO-a. Deo je kolektiva Kunst-Kolleg-International E.V.  i grupe Kunst Ring, a tamo je osnovao  i sopstvenu galeriju.

Kada je 2007. otišao u penziju, u dogovoru s porodicom doneo je čvrstu i temeljno promišljenu odluku da se vrati u Gradište, tamo prenese svoje radove, arhivski materijal, knjige i zbirke raznih predmeta  i zajedno sa suprugom Ljubinkom svoju porodičnu kuću pretvori u „hram umetnosti“ kako sam kaže, otvoren za posete u bilo koje doba dana ili noći. Ime joj je izveo od tri toponima koji zajedno čine fiktivni trougao iznad Dunava: PI od Pinkum (rimski naziv za Veliko Gradište), GO od Gorica (brdo nadomak sela Zatonje odakle je njegova majka) i ZA od upravo spomenutog sela. Kao zadužbina i sve ovo što danas jeste, Pigoza je registrovana 2013. godine, iako je još od 1989. funkcionisala kao privatna galerija i atelje, kada je Zeja povremeno dolazio iz Nemačke.

Nikada nisam preispitivala multifunkcionalnost Pigoze, sve u vezi s tim mestom oduvek mi je bilo veoma blisko, a u detinjstvu su mi posebno drage bile rode koje su na njihovom odžaku imale gnezdo.

Špicasta, uglasta i delom obrasla u bršljan, sa gomilom samonastalih drvenih skulptura svuda oko kapije, ona je za mene oduvek bila kuća iz bajke. Kad zakoračiš u nju zaspe te najbizarnijim predmetima, ne možeš da se oslobodiš utisaka koji naviru sa svih strana i teško nalaziš izlaz jer se unutra gubi smisao za vreme. Pažnju ti kradu detalji kojih ima toliko da bi morale da prođu godine dok im se svima ne posvetiš podjednako.

Dok ti Zeja govori kako ga je njegovoj majci donela ptica Lagaš sa reke Zeje iz Rusije, ne dovodiš to u pitanje. Isto tako će ti razdragano pričati i o svojim gastarbajterskim godinama u Nemačkoj i kako je tamo pronalazio rupe u sistemu da bi radio šta mu je volja. Potrebno je samo da postaviš pitanje.

Najavila sam mu se i rekla da bih došla da fotografišem. Nisam bila odavno, želela sam da vidim šta je sve novo u kući i šta se staro pomerilo i promenilo. Dočekana sam, kao što budu i svi ostali – najsrdačnije na svetu.

U hodniku se i dalje nalazi raštimovani pijanino sa slikom viseće železnice u Vupertalu, uramljeni plakati koji su najavljivali Zejine samostalne i grupne izložbe u Nemačkoj i nekoliko vitrina sa najnezamislivijim predmetima. I žene. Žene su na svakom zidu kuće, gole i obučene, s mini-valom ili bez njega. Neverovatan broj prikaza žena u svim oblicima i bojama. Pažnju mi je okupirala fotografija jedne sa bouvijevskim bodi-artom, plavim poput mora.

Najvažnija žena u kući je ipak Ljubinka, koju je Duško zaprosio istog dana kada ju je i upoznao, 1971. godine, na svadbi svoga brata. Od tada se nisu razdvojili. Ona je ta koja čini da sve funkcioniše kako treba – zadužena je i za PR i marketing i koordinaciju i organizaciju događaja, arhiviranje materijala, fandrejzing i odnos s publikom. I za kafu i kolače, podrazumeva se.

S leve i desne strane nalaze se dve galerije u kojima su izložene Zejine slike, skulpture i predmeti koje je koristio pri brojnim performansima. U centralnom delu veće galerije je oltar koji je napravio i upotrebio 1990. u prvom umetničkom ritualu izvedenom u Velikom Gradištu.

Iz predsoblja se ulazi u prostoriju na istom nivou u kojoj se nalazi stara kaljeva peć boje bele čokolade i prepune police arhivskog materijala sa Zejinih dosadašnjih izložbi. Kroz staklena vrata koja gledaju u zadnje dvorište vire Daca i Ina, čupavi psi mešanci. Slike i razni predmeti nastavljaju da me prate kroz celu kuću.

Stepenice vode na drugi nivo gde su dnevna soba, kuhinja i trpezarija u kojoj mi uz čaj Ljubinka objašnjava koliko uživa u životu u ovom prostoru, okružena Duškovim radovima i ateljeima, starinama i predmetima od kojih je svaki uspomena na nešto ili nekoga. Kaže da o povratku u Nemačku ni u jednom trenutku nisu razmišljali, čak iako su njihova deca nastavila da žive tamo,  jer im je ovde sve jednostavnije, lakše i lepše, od odnosa među ljudima do prirodnih lepota, ali joj primetno teško pada što lokalna sredina još uvek ne prepoznaje njihove dobre namere, trud i posvećenost ovom mestu.

Nastavljamo dalje ka bogatoj biblioteci za koju ni njih dvoje ne znaju koliko naslova ima jer se konstantno uvećava. Sva četiri zida su ispunjena knjigama, od kojih su mnoge veoma retka izdanja, a neke i unikati poput debele zbirke rukom pisanih pesama Milovana Jovanovića, zaboravljenog gradištanskog pesnika, koju je Zeja sam uredio. U centru prostorije se nalazi veliki ovalni drveni sto, a u uglu udobna fotelja iznad koje je lampa za čitanje. Na suprotnoj strani biblioteke je poveći prozor i taj deo je, kada mu se dodaju čaj i ćebe, verovatno najudobniji kutak Pigoze.

Iz biblioteke se nastavlja u improvizovanu antikvarnicu, ispunjenu predmetima sakupljanim decenijama na različitim mestima – fotografije i satovi sa nemačkih buvljaka, uramljenih pet akcija Gradištanske banke, konveksno staklo sa železnice koje sada služi za postavljanje umetničkih instalacija, pisaće mašine, markice, stari novac, cigarete i hrpa drugih sitnica.

Iz antikvarnice stepenice vode ka poslednjem spratu kuće, na kome se nalazi spavaća soba, zimski atelje i arhiva. Uski hodnici me podsećaju na kuće u Holandiji, ali je zato sve ostalo autentično.

U ateljeu je polica sa raznim materijalima koje koristi kada slika. Između ostalog, tu su i teglice sa peskom sa raznih krajeva sveta koji mu donose prijatelji i poznanici. Na zidu je i staro ogledalo-univerzum čije tačkice ispisuju sazvežđa. Na suprotnoj strani prostorije nalazi se plakat s vinčanskim pismom koje Zeja oduvek koristi u svojim radovima – posetioci se susretnu s njim na samom ulazu, na drvenoj tabli na kojoj piše „otvoreno“.

Poslednju prostoriju u kući preskačem zbog nedostatka svetla. Reč je o podrumu, koji nije običan podrum već mali arheološki muzej. U njemu se čuvaju kosti mamuta, keramika iz Vinče, rog divljeg bivola, poklopac mrtvačkog sanduka iz rimskog doba i rimska ratna sekira.

Na izlasku iz kuće prolazim pored zatvorenog letnjeg ateljea i spuštam se ka Dunavu, do keja su mi potrebna tričava tri minuta hoda. Mimoilazim se s biciklistima (mogli bi biti Nemci) koji izgledaju kao da su se zaputili ka mestu na kome sam upravo bila. I to jeste tipično za Pigozu – privlači putnike i strance kao magnet, a plaši ljude koji pored nje prolaze svakog dana. No, kada se jednom odvaže i uđu, nešto kvrcne i prespoji se u univerzumu.

 

000068000057000060000061000059000062000065000064pigoza3pigoza2pigoza12pigoza1000066000067000042000041000040000044000045000043000048000049000047000050pigoza10pigoza9000055000054000052000051000005000004pigoza7pigoza8000069000070

 

 

 

 

 

 

 

Indirekt, Umag, jun 2017.

Četvrtak, 1. jun

Đoletov kombi je tog jutra pokupio nas četiri na Novom Beogradu i tako je kompletirana postava za put do Umaga, na Indirekt, mali istarski festival koji već pet godina zaredom promoviše nezavisnu muziku i umetnost. Putovale smo zajedno sa bendom Ti (najgenijalnijim dvojcem u makedonsko-srpskom univerzumu, o čemu nakon ovog putovanja imamo hrpu dokaza), Boletom iz Ammonite recordsa (beogradskom desnom rukom Indirekta) i Majkićem (najsvestranijim gostom festivala, kako će se ispostaviti već prve večeri u kampu).

Više od trideset stepeni u vozilu bez klime bilo bi sasvim podnošljivo da za to veče nije planiran naš koncert u centru Umaga, ispred MMC galerije, odmah nakon otvaranja Lanine izložbe. Ovako, uz dosta slabije prolazno vreme od očekivanog, opsedale su me iscrpljujuće misli: „Hoćemo li stići da se istuširamo? Presvlačenje bar?? Šta ako su mi se ukočili prsti i više nikada ne budem mogla da sviram? Evo, čini mi se da me i glas izdaje, gotovo je, umirem, to mora da je od svih ovih otvorenih prozora… Možda su nam i instrumenti poispadali negde usput, a niko nije primetio… Šta ako koncert bude stvarno krš? Ah, more je sigurno i dalje previše hladno za kupanje. Sa koliko ljudi ćemo deliti kupatilo??“

A istarski pejzaž u zlatnoj prašini kasnih popodnevnih sati bio je spasonosna kontrateža mojim strepnjama. Iz ove perspektive mi se čini da sam već tada lagano počela da upadam u zen okean u kome sam bila svih dana festivala, a sasvim je moguće da se u njemu još uvek nalazim.

Deo mojih strahova se ostvario kada su nas, posle devet sati putovanja, iskrcali na plato ispred galerije, direktno na tonsku. Prsti nam se nisu ukočili, ali noge jesu, teturale smo se neodređeno među kablovima i stalcima za mikrofone, dok su iza nas završavali postavljanje izložbe. Tonska je bila dobra, momci su bili super i odlično nas ozvučili, uz konstataciju da „tolika ljubav prema reverbu mora da je neka beogradska stvar“. Sve vreme osećale smo se kao u magnovenju. A pravo iz magnovenja odvezli su nas u kamp Veli Jože u Savudriji (gde ćemo svi biti smešteni i gde se od sledećeg dana premešta festival) na ćevape i krompiriće, tuširanje i presvlačenje (oh, dobro je, sve je u redu) i onda nazad, na koncert, bez praznog hoda.

Bilo je nategnuto, ali u isto vreme čarobno – bile smo na moru i pevale o moru pred krasnim ljudima sa mora i njihovim podjednako divnim gostima.

Nakon koncerta i prvog gutljaja rakije koju je ponela Đu, festival je, bar što se nas tiče, zvanično i počeo.

Svi smo se preselili u Buoni Amici, kafić na gradskoj plaži, gde se program nastavio uz ozbiljno dobar zagrebački elektro-gitarski dvojac NT Wave, kojim je upravljala neodoljiva Dora. Tamo smo ostali do duboko u noć.

 

Petak, 2. jun

Trebalo mi je malo vremena da se priviknem na jutarnje sunce i miris borovine. Kada sam uspostavila unutrašnju ravnotežu i prestala da se pitam kako sam se, dođavola, našla u ovoj milini, osetila sam glad. Odšetala sam s Kai do menze, nekoliko bungalova dalje od našeg. Sam pogled na metalne šolje i njihov sadržaj podsticao je prisećanje na detinjstvo i vrtiće. Neki od nas su tog jutra pili kakao ubeđeni da piju kafu.

Nedaleko od menze postavljali su binu za veče, ali i pored toga u kampu je bilo mirno jer većina učesnika festivala još nije pristigla. Čuli su se samo kosovi, koji su prošle noći, dok smo se pevajući spremale za spavanje, pevali u istom tonalitetu sa nama.

Nakon doručka pokupile smo kamere, naduvale dušek sladoled i dušek perecu i spustile se do plaže nedaleko od nas.

Taj prostor u datom momentu bio je naše čistilište, što od briga, što od alkohola, što od činjenice da ćemo ubrzo morati da ispratimo Tomče nazad u Beograd.

Stvari koje smo videle na plaži: jedan morski krastavac, četiri jedrenjaka, tri paraglajdera i dvoje nudista.

Nakon trosatnog baškarenja na suncu i slanom vetru prošetale smo sa Tomče do recepcije, gde ju je čekao kombi, izgrlile se, izmahale i nakon toga, u krnjem sastavu, svratile do jedine WiFi tačke u kampu, gde smo naišle na dvojicu veoma simpatičnih Rusa iz benda Human Tetris, koji su nas pozvali da s njima igramo fudbal. Rekle smo: „Sutra“. Jer, bilo je baš toplo.

Nešto kasnije, cela ekipa iz kombija odvezla se do Yo Yo-a, dečjeg bara na plaži u Zambratiji koji drži najdivniji bračni par Indirekta. Vetar je tamo konstanta, a to nam je baš fino leglo.

Kasnije smo se vratili u kamp da bismo večerali i ispratili prve koncerte na festivalu. U međuvremenu su nam se pridružili Marija, žena zmaj, koja je imala zadatak da tokom Indirekta naslika mural u centru Umaga, Bojan, predstavnik crnogorskog superradija Bruškin, i Anita, naša stara prijateljica i tour menadžerka benda His Clancyness, koja je u Umag doplovila sa tatom iz italijanske luke Grado i donela mi vino i domaći džem od pomorandže.

Veče je bilo prohladno i divno, izvođači fini, Mile me deaf, austrijski bend za koji sam posebno emotivno vezana, standardno je pokidao, pila sam Zmajsko na kupone, čak smo odigrali i partiju stonog fudbala, a onda smo se u nekom momentu uputili ka našem bungalovu da Ilija isproba Kainog Hofnera, što se završilo tek nakon četiri sata srčanih (čitaj: izuzetno glasnih) izvedbi pesama iz ex-Yu repertoara, pravih nebrušenih dijamanata jugoslovenske muzičke istorije. Sutradan smo saznali da su se neki od gostiju kampa žalili recepciji na naše pevanje.

 

Subota, 3. jun

Nije bilo lako ustati, ali imali smo dogovor da posle doručka odemo do grada i bilo je prosto neprikladno oglušiti se o njega. U gradu smo, standardno jadranski, pazarile startasice i espadrile, videle (tada još uvek nedovršen) Marijin magični mural i Teu dok je završavala svoje remek-delo dijagonalno od Marijinog. Kupile smo sladoled koji se brže topio nego što smo ga jele i snimile nekoliko kadrova na gradskoj plaži, ispred slike pingvina, zaostavštine jednog od prošlih izdanja festivala.

Onda opet natrag u Zambratiju, gde je temperatura mora bila prava mala neočekivana akontacija za svaki pakleni minut koji ćemo ovog leta provesti u vozilima GSP-a. Za dobrodošlicu su nas čekale ležaljke i vetar i predivna svemoguća Tanja u niksloterovskoj scenografiji.

Stvari koje smo videle na plaži: žuti bagrem, grupicu dečaka sa Explorer čamcem koja je proživljavala neki svoj film na italijanskom i devojku sa lošim tetovažama.

Prvi koncert koji smo te večeri gledale bio je ujedno i najdirljiviji – šesnaestogodišnji Sir Croissant nas je potpuno oborio s nogu (kosovi su pevali i sa njim, ne znam da li je iko primetio), posle toga smo se jedva opasuljile za nastup dua Cari Cari, onda je došao red na His Clancyness, koji je zvučao skoro onoliko dobro koliko i u Beogradu nešto ranije ove godine. Nakon njih smo konačno dočekale da se na binu popne Ti, čiji će fenomenalni nastup ostati upamćen po potpunoj histeriji momaka iz publike i po Trajčetovoj žutoj košulji. Koncert Human Tetrisa smo ispratile sa klupice, uz čizburgere. Bili su odlični. I bend i čizburgeri.

Pojele smo ih, a umor je pojeo nas, pa smo prekršile sve zakone zabave i komirale se u bungalovu.

 

Nedelja, 4. jun

Probudila sam se rano da bih ispratila Anitu i fotografisala kamp još pospan nakon festivala. Osim balona rasutih svuda po tlu i Ane, koja je na sito štampi završavala festivalske majice, gotovo da nije bilo nikoga.

Nedelja je bila dan za pakovanje i povratak. Napunile smo svoje torbe i poslednji put se spustile do mora.

Stvari koje smo videle na plaži: dva psa, jedan veliki i jedan mali, čovek koji je vrteći glavu sušio najduže dredove na svetu, ogroman gumeni zamak na talasima pun dece.

Napustili smo Savudriju i kamp, ali je poslednja istarska stanica ipak morao da bude Yo Yo. Da se ispišemo. Pre nego što smo se konačno spakovali u kombi, Ilija je insisitirao da spustimo ukulele iz prtljažnika, što će se ispostaviti kao najbolji potez ikada. Gotovo da nismo ni osetili put.

Dok smo se vozili kroz Istru, koja je izgledala još veličanstvenije nego kad smo dolazili, kroz glavu mi je prošlo ono što mi je dan ranije rekla Marija:

„Nekako mi se čini da je ovo festival samo za nas“, misleći na učesnike Indirekta.

I zaista, nisam sigurna postoji li neka druga manifestacija koja je ovako šarmantno introvertna kao Indirekt. I nadam se da ova super ekipa koja ga organizuje, vođena neobjašnjivim suludim entuzijazmom, nikada neće posustati.

000013410011000013410012000013410019000013410020000013410028000013410022000013410015000013410025000013410024000013410036000013410038000013410037000013410034000013410030000013400002000013400003000013400004000013400012000013400017000013400019000013400009000013410029000013400016000013400013000013410013000013400008000013400006000013400026000013400011000013400018000013400015000013400021000013400022000013400024000013410033000013400032000013400030000013400034

Keln, maj 2017.

Nulti dan, početne pozicije

Autobusom smo išli do Niša, sa tamošnjeg aerodroma koji je, uprkos svom zvaničnom imenu, veličine pokojne autobuske stanice  u Gradištu, leteli do bivšeg vojnog aerodroma usred nemačke šume (u blizini granice s Holandijom, zapravo), u šumi smo jedva našli self check-in hotel koji je, sigurna sam, u nekom svom kutku krio Normana Bejtsa. Bila je skoro ponoć, ljudi niotkuda, ali smo zato nabasali na statuu losa u prirodnoj veličini. Nemam fotografije jer me je savladao umor.

Prvi dan, Impossible Germany

Temperatura je pala, počela je kiša (koja će trajati tokom čitavog našeg boravka u Nemačkoj), koncert zbog kog smo organizovali putovanje je otkazan, pokisle su nam torbe na putu do autobusa, u autobusu su nam naplatili već kupljene karte jer nisu mogli da učitaju kodove na našim odštampanim kartama, pokisle su nam torbe ponovo dok smo tražili hotel u Kelnu, iz hotela se pružao pogled na gradilište, nemam fotografije jer… kiša.

Drugi dan, Cold as life

Zbog vremenskih uslova Keln smo prvo istražili s naličja. Museum Ludwig, tik uz katedralu, početna tačka, raj za kišne dane i umetnička utroba grada, meni najzanimljiviji zbog kolekcije fotografija koju poseduje. Kako piše na zvaničnom sajtu muzeja: Pho­to­graph­ic works are ex­treme­ly sen­si­tive to light and can on­ly be on dis­play for three months, be­fore they have to be tak­en back to stor­age where they re­cov­er. Th­ese phas­es of re­cov­ery can take up to five years. Zakačili smo izložbu Hen­ri Carti­er-Bres­son and Heinz Held: Peo­ple with Pic­tures. Mileli smo dalje po spratovima, sudarajući se s decom različitih uzrasta koja su bila na nastavi, nosila papiriće sa zadacima i dobro se zabavljala. Volela bih da je tako i kod nas. Nakon posete muzeju, stavili smo kišu na ignore i proveli ostatak dana šetajući, završivši u starom pitoresknom gradskom jezgru na obali Rajne. Seli smo na pivo i večeru u kafanu koja gleda na reku, naručila sam čorbu od špargli. Ko ne proba špargle u Nemačkoj dok im traje sezona, zajebao se, tako mi je rekla A. i bila je u pravu. Ozbiljno umorni i ozbiljno siti teturali smo se preko mosta Hohenzollern ka hotelu. Negde u blizini zgrade Sajma, dok smo čekali da se na semaforu upali zeleno, okružila nas je grupa opakih, u crnim duksevima s kapuljačama, ispostaviće se članovi benda Cold as life, koji su paralelno s nama išli u isti hotel.
Treći dan, sunce

Kiša je stala, dan za floru i faunu. Šetajući pored Rajne “našom” obalom došli smo u prostrani Rheinpark, a onda se žičarom prevezli preko mosta do Zoološkog vrta. Iako u meni sama pomisao na zatvorene životinje izaziva nelagodu, priznajem da mi je ovde bilo veoma lepo, nije bilo žica i kaveza i mogli smo da šetamo među pticama. Zoo vrt se graniči s botaničkom baštom u koju smo ušetali da odmorimo noge i bilo nam je toliko fino da smo poželeli da instaliramo šator ispod japanskih ruža i ostanemo do daljnjeg. Ali naoblačilo se, a nama je sledila duga šetnja do grada. U centru smo i zaključili boravak u Kelnu i do hotela se vratili metroom.

Četvrti dan, odlazak

Uigrali smo se, više nije bilo šanse za neprijatna iznenađenja. Poslednji snimak ispucala sam u avionu, pre nego što smo se spustili kroz oblake koji su zbog zalaska sunca i kiše koju su sadržali u sebi imali boju domaćeg soka od kupina. Zdravo, Konstantine Veliki.

000020740015

000020740012
Charlotte Posenenske, Diagonal folding

000020740005
Fernand Leger, The Divers

000020740011
Hermann Scherer, Liebespaar

000020740007
Diago Hernandez, Waves

000020740016
Otto Freundlich, Fries (Liegende Frau)

000020740026000020740027000020740025000020740022000020740021000020740028000020740018000020740029000020740030000020740033000020740034000020730003000020730004000020730005000020730006000020730008000020730014000020730016000020730018000020730022000020730021000020730023000020730025000020730029000020730031000020730033