PIGOZA, magična 6 u 1 kuća na Dunavu

Originalno objavljeno na Before After

Na samo 120 kilometara od Beograda, u Ulici vojvode Putnika u Velikom Gradištu, na raskrsnici sa koje se vidi Dunav, nalazi se Pigoza  – zadužbina, fondacija, galerija, biblioteka, muzej i atelje, kako stoji na tabli od pleksiglasa na ulaznoj kapiji. Dodala bih još i – Duškova i Ljubinkina kuća.

Duško Zeja Jovanović je vizuelni umetnik rođen 1947. u Velikom Gradištu. Iako stvara još od svoje dvanaeste godine, formalno umetničko obrazovanje nikada nije stekao – završio je mašinsku školu, što ga je i odvelo u Nemačku kada je imao dvadeset i tri godine. U Vupertalu je, u firmama Vorwerk i Becker, proveo čitav svoj radni vek, ali i dobio status samostalnog umetnika. Postao je član Udruženja likovnih umetnika Nemačke (BBK), a zahvaljujući tome ima i člansku kartu Međunarodne asocijacije za umetnosti (IAA/AIAP), partnerske organizacije UNESCO-a. Deo je kolektiva Kunst-Kolleg-International E.V.  i grupe Kunst Ring, a tamo je osnovao  i sopstvenu galeriju.

Kada je 2007. otišao u penziju, u dogovoru s porodicom doneo je čvrstu i temeljno promišljenu odluku da se vrati u Gradište, tamo prenese svoje radove, arhivski materijal, knjige i zbirke raznih predmeta  i zajedno sa suprugom Ljubinkom svoju porodičnu kuću pretvori u „hram umetnosti“ kako sam kaže, otvoren za posete u bilo koje doba dana ili noći. Ime joj je izveo od tri toponima koji zajedno čine fiktivni trougao iznad Dunava: PI od Pinkum (rimski naziv za Veliko Gradište), GO od Gorica (brdo nadomak sela Zatonje odakle je njegova majka) i ZA od upravo spomenutog sela. Kao zadužbina i sve ovo što danas jeste, Pigoza je registrovana 2013. godine, iako je još od 1989. funkcionisala kao privatna galerija i atelje, kada je Zeja povremeno dolazio iz Nemačke.

Nikada nisam preispitivala multifunkcionalnost Pigoze, sve u vezi s tim mestom oduvek mi je bilo veoma blisko, a u detinjstvu su mi posebno drage bile rode koje su na njihovom odžaku imale gnezdo.

Špicasta, uglasta i delom obrasla u bršljan, sa gomilom samonastalih drvenih skulptura svuda oko kapije, ona je za mene oduvek bila kuća iz bajke. Kad zakoračiš u nju zaspe te najbizarnijim predmetima, ne možeš da se oslobodiš utisaka koji naviru sa svih strana i teško nalaziš izlaz jer se unutra gubi smisao za vreme. Pažnju ti kradu detalji kojih ima toliko da bi morale da prođu godine dok im se svima ne posvetiš podjednako.

Dok ti Zeja govori kako ga je njegovoj majci donela ptica Lagaš sa reke Zeje iz Rusije, ne dovodiš to u pitanje. Isto tako će ti razdragano pričati i o svojim gastarbajterskim godinama u Nemačkoj i kako je tamo pronalazio rupe u sistemu da bi radio šta mu je volja. Potrebno je samo da postaviš pitanje.

Najavila sam mu se i rekla da bih došla da fotografišem. Nisam bila odavno, želela sam da vidim šta je sve novo u kući i šta se staro pomerilo i promenilo. Dočekana sam, kao što budu i svi ostali – najsrdačnije na svetu.

U hodniku se i dalje nalazi raštimovani pijanino sa slikom viseće železnice u Vupertalu, uramljeni plakati koji su najavljivali Zejine samostalne i grupne izložbe u Nemačkoj i nekoliko vitrina sa najnezamislivijim predmetima. I žene. Žene su na svakom zidu kuće, gole i obučene, s mini-valom ili bez njega. Neverovatan broj prikaza žena u svim oblicima i bojama. Pažnju mi je okupirala fotografija jedne sa bouvijevskim bodi-artom, plavim poput mora.

Najvažnija žena u kući je ipak Ljubinka, koju je Duško zaprosio istog dana kada ju je i upoznao, 1971. godine, na svadbi svoga brata. Od tada se nisu razdvojili. Ona je ta koja čini da sve funkcioniše kako treba – zadužena je i za PR i marketing i koordinaciju i organizaciju događaja, arhiviranje materijala, fandrejzing i odnos s publikom. I za kafu i kolače, podrazumeva se.

S leve i desne strane nalaze se dve galerije u kojima su izložene Zejine slike, skulpture i predmeti koje je koristio pri brojnim performansima. U centralnom delu veće galerije je oltar koji je napravio i upotrebio 1990. u prvom umetničkom ritualu izvedenom u Velikom Gradištu.

Iz predsoblja se ulazi u prostoriju na istom nivou u kojoj se nalazi stara kaljeva peć boje bele čokolade i prepune police arhivskog materijala sa Zejinih dosadašnjih izložbi. Kroz staklena vrata koja gledaju u zadnje dvorište vire Daca i Ina, čupavi psi mešanci. Slike i razni predmeti nastavljaju da me prate kroz celu kuću.

Stepenice vode na drugi nivo gde su dnevna soba, kuhinja i trpezarija u kojoj mi uz čaj Ljubinka objašnjava koliko uživa u životu u ovom prostoru, okružena Duškovim radovima i ateljeima, starinama i predmetima od kojih je svaki uspomena na nešto ili nekoga. Kaže da o povratku u Nemačku ni u jednom trenutku nisu razmišljali, čak iako su njihova deca nastavila da žive tamo,  jer im je ovde sve jednostavnije, lakše i lepše, od odnosa među ljudima do prirodnih lepota, ali joj primetno teško pada što lokalna sredina još uvek ne prepoznaje njihove dobre namere, trud i posvećenost ovom mestu.

Nastavljamo dalje ka bogatoj biblioteci za koju ni njih dvoje ne znaju koliko naslova ima jer se konstantno uvećava. Sva četiri zida su ispunjena knjigama, od kojih su mnoge veoma retka izdanja, a neke i unikati poput debele zbirke rukom pisanih pesama Milovana Jovanovića, zaboravljenog gradištanskog pesnika, koju je Zeja sam uredio. U centru prostorije se nalazi veliki ovalni drveni sto, a u uglu udobna fotelja iznad koje je lampa za čitanje. Na suprotnoj strani biblioteke je poveći prozor i taj deo je, kada mu se dodaju čaj i ćebe, verovatno najudobniji kutak Pigoze.

Iz biblioteke se nastavlja u improvizovanu antikvarnicu, ispunjenu predmetima sakupljanim decenijama na različitim mestima – fotografije i satovi sa nemačkih buvljaka, uramljenih pet akcija Gradištanske banke, konveksno staklo sa železnice koje sada služi za postavljanje umetničkih instalacija, pisaće mašine, markice, stari novac, cigarete i hrpa drugih sitnica.

Iz antikvarnice stepenice vode ka poslednjem spratu kuće, na kome se nalazi spavaća soba, zimski atelje i arhiva. Uski hodnici me podsećaju na kuće u Holandiji, ali je zato sve ostalo autentično.

U ateljeu je polica sa raznim materijalima koje koristi kada slika. Između ostalog, tu su i teglice sa peskom sa raznih krajeva sveta koji mu donose prijatelji i poznanici. Na zidu je i staro ogledalo-univerzum čije tačkice ispisuju sazvežđa. Na suprotnoj strani prostorije nalazi se plakat s vinčanskim pismom koje Zeja oduvek koristi u svojim radovima – posetioci se susretnu s njim na samom ulazu, na drvenoj tabli na kojoj piše „otvoreno“.

Poslednju prostoriju u kući preskačem zbog nedostatka svetla. Reč je o podrumu, koji nije običan podrum već mali arheološki muzej. U njemu se čuvaju kosti mamuta, keramika iz Vinče, rog divljeg bivola, poklopac mrtvačkog sanduka iz rimskog doba i rimska ratna sekira.

Na izlasku iz kuće prolazim pored zatvorenog letnjeg ateljea i spuštam se ka Dunavu, do keja su mi potrebna tričava tri minuta hoda. Mimoilazim se s biciklistima (mogli bi biti Nemci) koji izgledaju kao da su se zaputili ka mestu na kome sam upravo bila. I to jeste tipično za Pigozu – privlači putnike i strance kao magnet, a plaši ljude koji pored nje prolaze svakog dana. No, kada se jednom odvaže i uđu, nešto kvrcne i prespoji se u univerzumu.

 

000068000057000060000061000059000062000065000064pigoza3pigoza2pigoza12pigoza1000066000067000042000041000040000044000045000043000048000049000047000050pigoza10pigoza9000055000054000052000051000005000004pigoza7pigoza8000069000070

 

 

 

 

 

 

 

Vikend na Indirektu, Dorćol, oktobar 2017.

 

//Indirekt je istarski festival koji već pet godina zaredom promoviše nezavisnu muziku i umetnost. Ovo je treća godina kako se organizuje i beogradsko, jesenje izdanje festivala//

 

subota, 7. oktobar, 11:00, 9°C

Pitam se danima da li je preveliki zalogaj za Indirekt to što je prerastao u showcase festival sa paralelnim dešavanjima na tri lokacije u Beogradu i da li će ekipa to uspeti da izgura do kraja. Pitam se takođe hoće li Indirekt biti pravi Indirekt bez mora i borova, na beogradskoj košavi i hladnoći. Uostalom, da li festival čine borovi ili ljudi?

Iako su mi četinari draži, daću šansu ovim drugima.

Spuštam se Dobračinom ka Dorćol Platzu, žurim na početak diskusije o fenomenu književnih blogova.

 

subota, 7. oktobar, 12:00, 10°C

U sali je toplo, Bole je uključio grejanje i drži sve pod kontrolom. Četiri dame, Alis Marić (Čitaj knjigu), Ingrid Divković (ingriddivkovic.com), Tanja Đorđević (ČitamČitaš) i Tijana Banović (Crna ovca) pripremaju se za diskusiju za koju će se ubrzo ispostaviti da je priča o uspehu i o tome kako nikada nije kasno da počneš da se baviš stvarima koje voliš. Razmišljam kako bi se ovakav razgovor u nekom finom filmu pretvorio u svoje naličje i u njemu bi učestvovali svi oni koji nisu uspeli u svojim pokušajima da slede svoje snove iako su se trudili i bili vredni, sistematični i pametni. Verujem da je takvih slučajeva više nego ovih prethodnih i da bi se iz njih dosta moglo naučiti.

Zanimljivo mi je da slušam gošće iz Hrvatske, zato što mi je njihov rad potpuna nepoznanica, a očigledno je da su veoma su popularne u blogerskoj zajednici.

Alis Marić, jedna od onih žena koje isijavaju blagost i sigurnost u sebe, priča nam o svom blogu „Čitaj knjigu“ koji za cilj ima promovisanje čitanja i podizanje svesti o važnosti knjiga. I o putu koji je prevalila od rada u korporacijama koje su iz nje isisavale poslednje čestice duše do današnje realnosti u kojoj živi od svoje ljubavi prema knjigama.

Zatim Goran Stojičić, moderator, predstavlja Ingrid Divković. U glavi mi odzvanja njegovo (na toliko nivoa pogrešno) pitanje upućeno mladoj Riječkoj spisateljici: „Kako toliko pameti stane u tako malu glavu?“. Dopada mi se njena pristojna reakcija u vidu ljupkog otklona, a kasnije i elokventnost, šarmantna autoironija i humor, kada predstavljanje preuzme na sebe. Ali i pored toga ne mogu da se ne zapitam da li si zaista uspeo kao pisac ako ti se delovi knjige, pretvoreni u citate izvučene iz konteksta, nalaze na flašicama za vodu (što je u razgovoru navedeno kao jedno od najvećih dostignuća njene karijere). Da li je devojka iz Rijeke zaista srećna zbog toga? I da li se književni blogovi i blogovi o književnosti na kraju moraju pretvoriti u nekakve baze citata i motivacionih poruka i šta je to što uopšte nagoni ljude da se lože na motivacione poruke i da li je to zaista najbolji način da književnost vizuelno komunicira sa publikom? Odlutale su mi misli, ne mogu da pratim nit razgovora. Nisam ni sigurna koliko ova diskusija paše Indi(e)rektu.

Priču o projektu „Čitam, čitaš“ i portalu „Crna ovca“ nažalost nisam odslušala, delom zato što su mi poznati od ranije, a delom zbog toga što sam morala da popijem nešto toplo. A došli su i Bojan i Majkić, koji je – osim što je osmislio odličan vizuelni identitet ovog festivalskog izdanja – Boletova desna ruka u organizaciji beogradskog Indirekta. Priznajem da im dosta dobro ide.

 

subota, 7. oktobar, 14:00, 13°C

Promenom govornika, struktura publike se takođe menja – vidim Stefani i Aleksandera iz dua Cari Cari, apsolutne idole ovogodišnjeg festivala, a tu je i Ida Prester (Lollobrigida, Frau Casio), čija me pojava svaki put iznova očara.

Franz Hergovich (mica) i Thomas Heher (Waves Vienna)  predstavljaju nam muzičku scenu i muzički biznis u Austriji, govore o zastupljenosti određenih muzičkih pravaca na sceni i u medijima, uz mali ironični osvrt na šlagere, koje u jednom momentu porede sa našim turbo-folkom (što je donekle i shvatljivo, imajući u vidu da se u Austriji i Nemačkoj šlageri posmatraju kao narodna muzika, dok u zemljama bivše Jugoslavije ovaj žanr ima potpuno drugu konotaciju). Priča se o umrežavanju i na koji način najbolje iskoristiti kontakte koji se stiču na događajima poput ovog. Takođe, govore o Waves Vienna festivalu, kako do njega doći i pažnji koja se na njemu posvećuje istočnoevropskim autorima. Eto nama šanse. U svakom slučaju, eto prilike da mi se u glavi upali crveni taster na kome piše „dijsapora“. Nisam uspela da pronađem podatke o tome da li je iko do sada vršio istraživanje o kulturnim navikama srpske dijaspore u Austriji, ali s obzirom na veliki broj našeg stanovništva* u toj zemlji, pretpostavljam da među njima postoji i određeni procenat onih koji jesu ili bi mogli da budu zainteresovani za alternativnu umetničku scenu, i kao publika i kao izvođači. Svakako bi bilo zanimljivo posvetiti se razvoju publike i promociji alternativne kulture sa prostora bivše Jugoslavije na teritoriji Austrije i ispitati tržište koje ima veliki potencijal za nas. Iz iskustva znam da su kulturne preferencije naših ljudi tamo posmatrane na veoma sličan način na koji se Hergovich i Heher odnose prema ljubiteljima šlager muzike, ima tu dosta predrasuda i kultursnobizma, ali mi se čini da nam svima izmiče ogroman potencijal upravo tog turbo-folk nasleđa koje može da bude inkorporirano i u alternativnu muziku (kao što nam je nedavno na odličan način prikazano u dokumentarnom filmu Turbotronik), kao i hip hop kultura, za koju pretpostavljam da je zainteresovan bar određen broj pripadnika druge ili treće generacije naših gastarbajtera u Austriji.

Ne ostajem na dva poslednja, a po najavi bi se reklo veoma zanimljiva panela (’’Kako zaštititi svoj rad’’ i ’’Promocija na radiju’), odlazim ka „Leili“, za koju je planirano upravo umrežavanje aktera  naše regionalne muzičke scene sa austrijskim učesnicima festivala. Narodski rečeno – minglovanje. I to prolazi fino.

 

subota, 7. oktobar, 22:40, 9°C

Veče je, sa bine u Dorćol Platzu pršti garažni zvuk, momci iz mađarskog benda Dope Calypso (čije ime jedva saznajemo jer je štampani program pun grešaka) prže polugoli, prostor odzvanja jer se još uvek nije popunio ljudima, ali polako pristižu svi koji treba da budu tu i veselo je kao u dobrom tinejdž filmu. Svi su ili srećni ili pijani, a to je sasvim u redu.

Na dešavanja u Kulturnom centru Rex i Majstoru za pivo ne stižemo. Čujemo da se svi žale na nepodesnost ovih prostora za koncerte (iako ovaj prvi poznajem kao svoju dnevnu sobu i ne bih se u potpunosti složila sa takvim komentarima, pretpostavljam da je u pitanju samo nepoznavanje sale i načina na koji njena konstrukcija utiče na zvuk).

 

nedelja, 8. oktobar, 00:00, ne znam koliko je stepeni

Bušimo balon, čestitamo Kai rođendan, At Pavillon (njihove cvetne košulje i blokpartovski manir) nam toliko dobro leže da se u trenutku osećamo kao da smo privatizovale festival i napravile rođendansku žurku, Istrani iza nas prosipaju pivo, svi u prostoru igraju ili se bar njišu, Bojan nam pokazuje kako je pocepao pantalone dok su se on i Vedran penjali preko zida koji se najednom isprečio pred njima dok su pokušavali da pronađu put do Dorćol Platza, frontmen benda, Mwita Mataro, s gitarom oko vrata okreće se oko svoje ose, izgleda pomalo kao Prins.

 

nedelja, 8. oktobar, ne znam koliko je sati

Presing? Presing je ludilo.

 

Nedelja, 8-10, 15:00, 18°C

U Indirekt-univerzumu, nedelja je dan za sport (fudbal ili basket), poneku ponovljenu svirku i opraštanje.

Nažalost, sporta ovog puta nema jer je malo njih dovoljno raspoloženo da ustane na vreme.  Za koncert Jakoba Kobala, “onog malog što skejta”, takođe ostajemo uskraćeni zbog komšija u Gospodar Jevremovoj. Provodimo popodne u “Leili”,  čekamo da se okupi svih pedeset gostiju iz Hrvatske, da ih spakujemo u autobus i ispratimo nazad u Istru.  Činjenica je da neodoljivo podsećaju na razuzdane maturante na ekskurziji, ali upravo je to deo njihovog šarma. Činjenica je i da su doneli more na Dorćol.

Sledeći put možda donesu i borove.

 

*Prema podacima Austrijskog statističkog biroa, početkom 2005. godine 788.000 stranaca je živelo legalno u Austriji, što je predstavljalo 9,6% ukupnog stanovništva. Od tog broja 340.000 došlo je iz Bivše Jugoslavije (izvor: wikipedia.org)

Prema podacima iz 2015. godine, stanovništvo Beča čine državljani 181 zemlje, a nakon Austrijanca (72,6) u austrijskom glavnom gradu je najviše državljana Srbije (4,1) (izvor: RTS)

 

110016850006110016850019110016850003110016850015110016850008110016850007110016850020110016850021110016850012110016850017110016850014110016850016110016850022110016850024110016850023110016850025110016840004110016850010110016840006110016840005110016840015110016840022110016840025110016840027110016840010110016840017110016840019110016840021110016840020110016840009110016840024110016840007110016840013

 

Veliko Gradište, vašar, avgust 2017.

Srećko, Bili i dve zvezde padalice

Vazduh se zagrevao velikom brzinom i što smo se više udaljavale od Dunava, sve mi se više činilo da hodamo po užarenom, nepodmazanom dnu tiganja. Bečke registracije zaposele su grad, njegove raskrsnice, trotoare i poneku neočekivanu površinu na kojoj je bilo moguće parkirati se. Bili su to uglavnom gastarbajteri, naša braća i sestre, u svojim novim odelima i sa svojom novom decom.  A seoske i gradske gospođe izmilele su na ulice da pokažu svoje najlepše letnje haljine i  pazare ponešto. Nisam mogla da ocenim da li je nepodnošljivija gužva ili vrućina.

Na samom početku ulice kojom se prostiralo vašarište, za svojom tezgom stajao je Indijanac. Južnoamerički, reklo bi se po fizionomiji. Prodavao je hvatače snova, ogrlice i majice. Želela sam, ali bilo mi je pomalo neprijatno da ga fotografišem. Pored njega nalazio se prodavac knjiga, odmah zatim tradicionalni vašarski slatkiši – luše, svilene bombone i liciderska srca, pa papuče i gaće, nakit od medicinskog čelika, keramički patuljci i Snežane za baštu i još hrpa koječega na tezgama koje su se pružale daleko van mog vidokruga. Iz iskustva sam znala da se završavaju u opštem haosu, negde kod bivše kasarne.

K. je tražila zavese za svoju sobu. Zastale smo kod mlađe Romkinje, čija je kosa bila pokrivena plavom satenskom maramom, jer nam se učinilo da je njen izbor zavesa najbogatiji. Dok sam se ja ispod jedne draperije krila od sunca, K. je birala, razmišljala i na kraju primetila da joj se dopada jednostavniji dezen od onog koji joj je bio preporučen, na šta je prodavačica rezignirano izjavila: „Mladi danas više ne vole kič“.

Nastavile smo dalje, pored srpskih mekika od pola metra i reklamnih nadgrobnih spomenika.

Prošle noći, na navečerje vašara*,  na koje prema legendi dolaze isključivo Gradištanci, došli smo s namerom da odradimo po koju vožnju, ali ponuda je bila slabija nego prethodnih godina. Nekoliko ringišpila za sasvim malu decu, veliki točak, brod, kišobrani umesto prave balerine, bokserska vreća za odmeravanje snaga i standardna sudarna kolca. I sve vožnje su bile po dvesta dinara. Zanimljiviji nam je bio Srećko Šušić koji je pevao pod šatorom, i to baš Ulica rađa grešnike dok smo tuda prolazili. Bio je to trenutak čiste magije, slušali smo gotovo zaboravljeni hit u originalnom izvođenju. Zamislila sam kako primećuje naše oduševljenje, namiguje i podiže desnu štaku u znak pozdrava, ali delili su nas stolovi i stolovi zadovoljnih utamanjivača pečenja. Te noći videla sam dve neobično blještave zvezde padalice.

Izbile smo na luna-park koji mi je preko dana bio primamljiviji nego noću, možda zato što u je u nedostatku gužve izgledao ogoljen. Radnici su nas lenjo posmatrali i prećutno mi dozvoljavali da ih fotografišem. Tu sreću nisam imala sa mladim zaljubljenim parom koji je prodavao najrazličitije predmete, svuda sakupljane. Dozvolili su mi da slikam robu, ali ne i njih. Njihova koleginica (a mozda i rođaka) me je pitala jesam li sa neke televizije, a pošto sam joj objasnila da nisam, uporno je pokušavala da shvati šta će meni onda njihove slike. Bila je krajnje sumnjičava, a u toj sumnji su joj se pridružili i svi ostali u krugu od oko dvadeset metara. Onda me je pitala može li ona da slika mene telefonom, pa da sliku pokaže bratu koji treba da se ženi. Rekla sam da može, ali samo ako i ja nju fotografišem. Malo se snebivala, ali na kraju ipak nije pristala. Onda mi se javio deda (možda njihov) koji je sedeo u hladu kestena i rekao: „Evo, slikaj mene za đabe“. Predomislio se nakon tri sekunde. Dopali su mi se, svi zajedno, pa sam rešila da kupim nešto. Iskopala sam knjigu Bili Holidej i Vilijama Daftija, Lejdi peva bluz, stajala je naslonjena na Službena pravila košarkaške igre iz 95. godine. Realno, odrali su me, platila sam je sto dinara. Tog dana je sve što sam plaćala iznosilo sto dinara.

Dok smo se spuštale natrag ka gradu, sa svih strana čula se muzika, nepogrešivi dvočetvrtinski takt i veseli tonovi harmonike. Sve to mešalo se sa letnjom pesmom gugutki.

K. je otisla kući, a ja sam svratila kod B. u kafanu i naručila kafu i litar hladne vode. B. je nesto čeprkao po šanku i doviknuo mi: „E, da vidiš što imam karte!“

Iz zvučnika je pičila Bili Holidej.

000121000032000121000031000121000029000121000030000121000028000121000027000120990001000120990003000121000022000121000025000121000023000121000026000121000024000120990006000121000021000120990005000120990004000120990007000120990010000121000008000121000012000121000018000121000015000121000033000121000034

*Vašar u Velikom Gradistu slavi se 2. avgusta; navečerje je 1. avgusta

 

Đerdap, april 2015.

//Istočna Srbija, horor turizam//

Probudili smo se u Velikom Gradištu, doručkovali, razvlačili u granicama pristojnosti, a onda seli u kola i krenuli niz Dunav, ka Donjem Milanovcu. Bilo je veoma toplo za početak aprila i neočekivano mirno, bez košave.

Plejer u kolima bio je pokvaren, mogli smo da slušamo samo radio, što je uz nekakav koncert za violinu i orkestar sa Radio Beograda bilo sasvim u redu, dok se sa naše leve strane prostirao Dunav u svoj svojoj širini, a na rumunskoj obali okretale ogromne bele vetrenjače na izlasku iz Golupca. Put je vodio kroz tvrđavu, uski memljivi prolaz, koji je dozvoljavao samo jedno vozilo u datom trenutku. Dok smo bili klinci voleli smo da se pentramo tuda, pažljivo, uz uske stepenice i izbegavamo belouške.

Kada smo prošli tvrđavu, radijski signal je počeo da se gubi, prebacili smo na manuelno biranje i ubrzo se ispostavilo da je jedina stanica koju možemo da slušamo bez smetnji bila ona sa vlaškom muzikom: dve četvrtine, buka i veselje i taj mekani jezik bez pisma, zauvek povezan s nejasnom predstavom o magiji. D. nije bio oduševljen, pa smo isključili radio.

Oduvek sam nastojala da sa svima koji mi iole znače podelim opčinjenost ovim delom istočne Srbije, putovanjem tik uz Dunav i neiskvarenom divljinom zabiti kraj kojih prolazimo. Miris Dunava, pomešan sa mirisom iskonske vlage okolnih šuma i kamenja iz mezolita, stalno te podseća na sve slojeve života koji se odigravao hiljadama godina pre ovog i kao da su svi ti slojevi i dalje prisutni, naslagani jedan na drugi, a ti ih neopaženo presecaš prolazeći kroz njih, krećući se nizvodno.

Stali smo da bismo posetili Muzej Lepenski Vir. Obnovljen, prostran i beo, sakriven među drvećem na obali,  bio je baš onakav kakav muzej treba da bude. Film o Lepenskom Viru, virtuelna tura, replika naselja iz mezolita i ranog neolita, ribolike skulpture i žrtvenici od oblutaka nisu me dotakli koliko skelet u kutiji od stakla koji je bio tu da prikaže jedan od načina na koje su stanovnici Lepenskog Vira sahranjivali svoje mrtve – na strani, u fetusnom položaju, sklupčane i spokojne, baš onako kako i ja spavam. Ti su ljudi morali biti pažljivi i nežni.

Posmatrajući stenu na koju muzej gleda, na suprotnoj obali Dunava, oblika istog kao i staništa i svetilišta koje smo upravo videli, setila sam se  da mi je ćale pričao kako su ih kao klince u školi doveli na arheološko nalazište dok se još gradio Đerdap i kako se tamo našao i arhitekta Peđa Ristić, koji je, da bi im pokazao o kakvom se tu vodenim strujama savršeno pogodnim za zasnivanje civilizacije radi, skočio u Dunav, plutao neko vreme i onda ga je Dunav vratio na obalu, na mesto odakle je skočio. (Nakon kraćeg istraživanja pronašla sam veoma zanimljiv arhivski materijal, gde je baš to i  prikazano: https://www.youtube.com/watch?v=ZaZLzfgOMzo)

Nastavili smo dalje, sa ciljem da se popnemo do vidikovca Mali Štrbac na Miroču. Dan je bivao sve svetliji i topliji, a na putu je bilo sve manje vozila sa kojima smo se susretali. Kada smo pronašli pravo skretanje, parkirali smo se pored puta i hodajući zaobišli spuštenu rampu na samom početku staze koja je vodila ka vidikovcu. Oko nas nije bilo nikoga, saobraćaj je zamro, sve sto se čulo bio je huk Dunava. Dok smo se peli kroz šumu, zamarajući se lagano, nisam mogla da zanemarim osećanje da nismo sami. Nije bilo uznemirujuće, bilo je više poput spoznaje da nas posmatraju praoči kamenja i drveća i životinje koje sam uporno pokušavala da primetim, ali bezuspešno. A znala sam da su tu. I baš kada je D. odlučio da skine pantalone zbog vrućine koja je postajala nepodnošljiva i sasvim netipična za početak aprila, pred nama se na mopedu pojavio brkati gospodin u uniformi Nacionalnog parka Đerdap. Živković, to mu je pisalo na pločici.

Dobar dan, gde ste vi pošli?

Pa… mi tu do vidikovca, na Mali Štrbac.

A jeste li se prijavili?

Huh… pa… kome?

Obavezni ste da svaku posetu prijavite nacionalnom parku, ne smete da šetate na svoju ruku.

Pa.. mi to nismo znali.

Hajde može sad, ali da znate za sledeći put. I nemojte dugo, još malo pa će mrak.

Potpuno zbunjeni sasvim neočekivanim susretom sa drugim ljudskim bićem i isprepadani njegovim pedagoški prekornim pogledom, nastavili smo ćuteći.

Nakon dvadesetak minuta došli smo do odredišta. Ono što smo zatekli vredelo je svakog koraka uspona i bola u nepripremljenim zglobovima. Pogled na Kazan koji je pred nama pukao poput nagrade, prizvao je osećanje ispunjenosti. Kao da si osvojio teritoriju ili obrnuo igricu. Sva snaga Dunava sabila se u taj uzani procep nad kojim smo stajali. Izgledalo je kao da bismo mogli da doskočimo na rumunsku obalu ako bismo uhvatili dovoljno veliki zalet. A oko nas i dalje nije bilo nikoga. I onda smo shvatili da će nas, ukoliko nazad ne krenemo odmah, pojesti mrak. Bukvalno. Jer i Živković je već odavno bio otišao.

Započeli smo trku sa zalaskom sunca, doslovno trčeći kroz šumu dok je postajalo sve hladnije, mračnije i vlažnije. Uznemirili smo se. Ali smo uspeli, poslednje momente dnevne svetlosti ispratili smo u kolima, na putu jednako praznom kao i kada smo dolazili. Izgladneli, svratili smo do Donjeg Milanovca na večeru, obilnu, tešku i fantastičnu, da bismo punih stomaka i očiju krenuli natrag u Gradište.

Već je uveliko bila noć, a put neostvetljen. Videla su se sva sazvežđa i njihov odsjaj u Dunavu. Drugih vozila sem našeg nije bilo – kao da smo se vozili kroz nečiji san ili kulise nekakvog horor filma. Jako smo želeli da pustimo muziku da bismo održali sponu sa realnošću, ali radio nije dolazio u obzir. Zato smo počeli da pevamo i pevali smo sve vreme, najneverovatnije stvari koje su nam padale na pamet, samo da ne bismo slušali mrak. I tako kroz tunele i kroz tvrđavu, pored vode i brda koji su se stapali u jedno. I iznenada, negde u blizini Braničeva, na oko pedeset metara od nas, put je lebdeći prešlo nešto što je ličilo na užareni automobil u velikoj brzini i zatim se izgubilo u njivi.

Si video ovo jebote?!

Jesam, ćuti.

 

000058000052000053000057000059000060000063000064000067