London, oktobar 2019.

mikrobeg london

Odeća: kišni mantil, džemper, martinke, šal i kapa

Srećna što nisam zaboravila: kišobran, fotoaparat

Mogla sam i da zaboravim: naočare za sunce

===========================================

Ono što je najuzbudljivije kod Londona jeste njegova veličina koje si svestan svakog trenutka provedenog tamo, bilo vozeći se sat i po od Heathrowa do centra metroom ili dok sa istog tog aerodroma uzećeš noću, a pod tobom se razliva more svetlećih objekata, pa izgleda kao da prelećeš more svitaca. I sve je veliko – ulice, mostovi, zgrade, spomenici, muzeji i parkovi.

Prve večeri otišli smo na koncert benda King Gizzard & the Lizard Wizard u Alexandra Palace, spektakularan venue izgrađen 1875. godine, čija glavna sala može da primi oko 10 000 ljudi. Na koncertu ih je bilo par hiljada manje, što je i dalje bila pozamašna cifra. Niko nije pušio, pa se umesto duvanskog dima salom širio miris ribe i pomfrita iz takođe ogromnog lobija u kome se održavala neka vrsta piknika na zatvorenom. Sasvim čudna fuzija čulnih iskustava. Nakon koncerta naš domaćin M odlučio je da nas do kuće, koja se nalazi u Highgateu, sprovede kroz šumu. Suluda i istovremeno fantastična odluka, uzimajući u obzir da su šume u Londonu stvarne, žive unutar grada sa sve svojim lisicama i slepim miševima. A bio je mrkli mrak. Bez obzira što ništa pred sobom nismo videli, M-ova unutrašnja navigacija je dobro funkcionisala i posle dvadesetak minuta hoda među drvećem preko suvog lišća i granja, našli smo se usred porilično otmenog Highgatea i baš tada je počela kiša.

Sutradan smo obišli Abbey Road i siroti pešački prelaz koji nijedne milisekunde nije oslobođen uzbuđenih turista koji se fotkaju za instagram, što znatno usporava saobraćaj i izluđuje lokalce. Uz najdivnije društvo koje su činili M, V i njihova Little S prošetali smo kroz Paddington, pa kroz Nothing Hill koji je pitom i ljubak baš kao što ga pamtimo iz istoimenog filma s najglupljim prevodom u nas. (Prosto je nemoguće osloboditi se asocijacije)

Trećeg dana rešili smo da pređemo London bridge, prođemo kroz Borough market gde smo pokupili kafu za poneti i prošetamo do Tate Modern muzeja. Kao i obično, pri svakom ulasku u veliki muzej razmašu mi se leptirići u želucu, a za Tate sam tog trenutka pomislila da bih u njemu mogla da živim, pogotovo u izložbi Olafura Eliasona „In real ife“ koja je u tom trenutku bila aktuelna.

Naredni dan počeo je doručkom u Camdenu, gde smo se uputili u potrazi za cipelama i pločama. Odatle smo laganim korakom (laganim zbog mene, jer bih u suprotnom umrla) stigli do Trafalgar skvera gde smo se neočekivano našli u epicentru ekoloških protesta objedinjenih pod nazivom „Extinction rebellion“. Naći se unutar gomile koju su činili nefokusirani neohipici, entuzijastični klinci, spokojni penzioneri i roditelji zabrinuti za budućnost svoje dece bilo je uzbudljivo i dirljivo, ali i pomalo naivno za bilo koga ko je bar jednom nezadovoljan bio u masi na ulicama Beograda. Iz moje perspektive, svemu je nedostajalo malo iskrenog besa kao pokretačke snage, jer ipak su svi bili tu zbog preozbiljnog i univerzalnog problema. Ali bes nismo susreli nigde u Londonu, čak i u najzakrčenijm metro linijama, pa zašto bismo i ovde. Na različitim punktovima u gradu održavali su se govori, performansi, svirale gitare i delili organski kolačići. Dopali su mi se ljudi-pčele, t.j. ljudi maskirani u pčele s različitim transparentima koji su ukazivali na istrebljenje ovih fascinantnih malih bića. Razmišljajući o pčelama, nastavili smo do Vestminsterske palate, a odatle ka Sohou, gde smo sasvim slučajno otkrili da jedan ruski bogataš u svojoj kancelariji drži original Magritove slike „Sin čoveka“. Videli svojim očima.

Peti dan bio je dan za kraljevski obilazak. Počeli smo ga šetnjom kroz parkove, prvo kroz Kensington gardens, onda kroz Hyde park, pa do Bakingemske palate. Parkovi u velikim gradovima me uvek umire, a parkovi u Londonu su posebno iskustvo, podignuto na jedan ozbiljan nivo. Staze, raznolikost biljnih vrsta, veverice, ptice i slepi miševi i nepregledna količina intenzivne zelene koja je tu zbog stalne kiše. A oko palate su se skupljali turisti kao oko košnice, uglavnom prisutni samo da bi na svojoj listi čekirali polje ispred kojeg piše „slikati se ispred Bakingemske palate“.

Uputili smo se ka Muzeju Viktorije i Alberta, ali smo pre toga rešili da protrčimo kroz Natural History Museum jer se nalazi u neposrednoj blizini. Čim smo zakoračili u unutrašnjost zgrade i ugledali džinovski kostur plavog kita dug 25m koji je visio sa plafona pomislila sam kako bih se upiškila od sreće da me je tamo neko odveo kad sam imala devet godina. Žmarci nalik na tu sreću javili su se sat vremena kasnije, na izložbi fotografija Tima Vokera „Wonderful Things“ u V&A muzeju. Ono što sam rekla za Tate, da bih mogla da živim u njemu – menjam za V&A i to unutar ove postavke, ako je ikako moguće. Muzej je lep spolja, lep iznutra, lepe su izložbe, lepi su eksponati, lepe su tapete i pločice u toaletu, svaki nanometar mu je neodoljiv. Obezbeđenje me je doslovno izbacilo iz njega pošto su morali da zatvore.

Šestog dana smo se, prešavši Tower bridge, ponovo našli s druge strane Temze, gde smo lutali kroz poslovne komplekse, staklene solitere i sudarali se s ljudima koji su nosili kravate. To mi je ipak bilo malo previše, s obzirom na to da uopšte nisam želela da se osećam kao da je radni dan, pa smo se vratili na „našu“ obalu i odatle ka Camdenu, gde je D. otišao na Between the buried and me u Electric ballroom, a ja kući, u Highgate.

Sedmi dan bio je posebno mračan i hladan, pa smo ga započeli obilazeći British museum, nakon čega smo ručali u Covent Gardenu, pa se spustili do Temze, dugo stajali na vetru ispod London eyea, divili se mostovima, pogotovo pešačkim, prošli pored Globe Theatrea ispred koga su ljudi čekali da počne predstava i na kraju završili u Shoreditchu, u Mikkeller pivnici.

Poslednjeg dana rešili smo da valjano obiđemo Highgate, njegove pekare, ušuškane male restorane, kao i sve charity šopove, a zatim smo zašli u Waterlow park. Kiša je bila veoma jaka, pa smo imali čitav park za sebe. Pomislila sam kako bi trebalo više da šetam po kiši. Pomislia sam kako nam treba više parkova. Onda smo se vratili kući, na burgere koje je spremao M u svom dvorištu. Bio je to pravi britanski barbecue party, kiša nije prestala da pada.

Bilo je dobro provesti osam dana u Londonu. Okrepljujućom se pokazala britanska svakodnevna i sveprisutna ljubaznost, ma koliko površna ili čak neiskrena bila. Okrepljujuće su bile i šume i parkovi i umetnost i način na koji funkcionišu stvari. Da li bih želela da živim u ovom gradu? I ne baš, ipak sam dete iz provincije, njegova veličina za mene je opterećujuća. Da li bih želela da se vratim? Apsolutno, vraćala bih mu se stalno i s obzirom na to da je kao kutija bez dna puna zadivljujućih stvari, ne verujem da bi ikada mogao da mi dosadi.

Berlin, april/maj, 2019.

Sudeći po mom instagram fidu, Berlin je ovog proleća bio preplavljen ljudima iz Beograda. Zato ne mislim da mogu da otkrijem bilo šta novo o ovom gradu što već nije proživljeno, ako ne iz prve ruke, onda bar indirektno, kroz fotke i storije zapraćenih naloga. U ovom postu ograničavam se na seriju neturističkih fotografija. I izmišljam nove reči, očigledno.

U svakom slučaju, ono što je obeležilo moj boravak tamo bili su ispunjujući susreti sa prijateljima i poznanicima, novi dragi ljudi koje sam usput upoznala, sklonost Berlinaca da se izuvaju pri prvim zracima sunca, gradski prevoz koji savršeno funkcioniše, džentrifikacija sa velikim DŽ i Bajaga u malom mozgu u nedogled.

Liban, decembar 2018.

PET DANA U BEJRUTU

U Bejrut smo sleteli 1. decembra rano ujutru, nepripremljeni i bez očekivanja. Još uvek je bio mrak, a taksisti koji su čekali ispred aerodroma izgledali su kao prevaranti. Nijedan automobil nije imao Taxi tablu ili natpis, ali u neki od njih smo morali da uđemo jer alternativu u to doba nismo imali. Vozač nam je pokazivao crvene vozačke tablice da bi odagnao našu sumnjičavost, ali tek kasnije ćemo shvatiti da su one znak da vozilo ima dozvolu za taksiranje. Bila je topla noć, kroz otvorene prozore automobila ulazio je miris soli  i začina, a grad mi je – okićen za praznike koji slede – izgledao kao velika kockarnica.

Bilo je otprilike pola pet kada smo stigli u hotel, a s obzirom na to da nam je čekiranje bilo tek u dva, ljubazni recepcionar nam je dozvolio da dremnemo u lobiju, zamolivši nas na savršenom engleskom da se ne baškarimo po sofama (na kojima bi im pozavideli i dizajneri koji stoje iza Vuletovih nameštaja). Enterijer hotela je bio u najmanju ruku intenzivan, kao da ga je osmislio lično Dejan Milićević. Verovatno osetivši našu nelagodu, recepcionar je utišao svetla.

Intenzivan je bio i prvi susret s ulicama Bejruta na koje smo izašli čim je svanulo, zajedno sa taksistima, radnicima i onima koji su se vraćali iz sinoćnjeg izlaska. Ali tada nismo bili svesni da je to Hamra u svom najmirnijem izdanju koje ćemo imati priliku da vidimo. Instinktivno smo se kretali ka moru dok su se radnje polako otvarale i pecaroši tražili svoje pozicije. Momenat kada nam se more ukazalo na kraju jedne od ulica ozbiljno me je uzdrmao svojom suludom lepotom. Nije to bila klasična lepota Mediterana, ovde je sve bilo bledo, nepristupačno, egzotično i neodoljivo.

Kada smo se popeli na proplanak kraj mora u gradskoj četvrti Raouché, počela je kiša. Pratio ju je jak vetar koji nas je praktično ugurao u Starbucks koji se tu nalazio. Naručili smo kafu, seli pored ogromnog prozora pred kojim su bile samo Pigeon Rocks i more i polako počeli da procesuiramo sve što smo videli i osetili u prethodnih nekoliko sati. Mislim da mi se otelo i jedno „Jebote, je l’ ti vidiš gde smo mi?“ Osećala sam se kao na kraju sveta, a još uvek nije bilo ni sedam ujutru.

Tog dana smo obišli i Vrt Rene Mouawad, uređen i miran park usred gradske vreve, kao i predivan kampus Američkog univerziteta u Bejrutu, koji takođe gleda na more i gde sam se odmorila na klupi pod ogromnim čempresom.

Narednih dana obilazili smo grad peške, krećući se od Hamre, koja se nalazi u zapadnom delu grada koji naseljavaju uglavnom stanovnici muslimanske veroispovesti, ka istočnim, hrišćanskim kvartovima, poput Ašrafija i Mar Mikaela.

Trg mučenika (Martyrs’ Square)

Danas nevidljiva, ali tokom tokom građanskog rata koji je trajao od 1975. do 1990. veoma jasna granica između istočnog i zapadnog dela grada, nazvan Zelena linija, prolazila je kroz Trg mučenika, na kome se najjasnije vidi sama suština Bejruta: pored spomenika nastradaloj grupi pobunjenika protiv Otomanskog carstva, koji se nalazi u centru trga, dok smo tuda prolazili postavljali su veliku novogodišnju jelku. Tu se nalazi i pravoslavna Crkva Svetog Đorđa, najstarija crkva u čitavom gradu izgrađena u XII veku na temeljima vizantijske Anastazisove katedrale iz V veka p.n.e. Pretpostavlja se da se nedaleko odatle nalazila i Rimska škola prava u Bejrutu (tačnije na mestu danšnjeg trga Nejmeh koji se nalazi u blizini). Najmonumentalnija, ali i najmlađa građevina u ovom krugu je sunitska Plava džamija (Mohamed al-Amin Mosque), pored koje se nalazi i maronitska Katedrala Svetog Đorđa iz XIX veka. Sve to leži na iskopinama iz rimskog perioda, t.j. ostacima glavnog gradskog  puta (Cardo maximus) koji je tuda prolazio u rimsko doba. 

Muzej Sursok (Sursock Museum)

Želja libanskog aristokrate, Nikolasa Ibrahima Sursoka, da nakon njegove smrti vila u kojoj je živeo bude zaveštana gradu Bejrutu i pretvorena u muzej savremene umetnosti ostvarena je 1961. godine, kada su vrata ove zgrade otvorena za posetioce. Vila je izgrađena 1912. godine i sadrži elemente venecijanske i otomanske arhitekture, tipične za Liban na početku dvadesetog veka.

Pored odlične stalne postavke, u muzeju su u toku su bile izložbe koje su mi u velikoj meri pomogle da Bejrut stavim u savremeni kontekst i da povežem ono što vidim sa onim što razumem, kao i da ga doživim veoma lično, neizbežno pronalazeći paralele sa Beogradom.

Prva među njima bila je Gregory Buchakjian: Abandoned Dwellings. Display of Systems, kojom je predstavljeno višegodišnje istraživanje ovog umetnika kroz fotografiju, performans i pisane dokumente, a bavi se mapiranjem i sistematizacijom uništenih i napuštenih kuća u posleratnom Bejrutu. U ovom projektu identifikovano je oko 750 napuštenih kuća, od kojih se većina nalazi u širem centru grada i nama, kao turistima, bilo je nemoguće da ih ne primetimo ili ignorišemo tokom obilaska grada. 

Druga izložba koja mi je donekle razjasnila i opravdala svakodnevnu buku i ponekad nepodnošljivu živahnost ovog grada bila je Small Street Trades, koja se sastoji od fotografija i razglednica s kraja 19. veka na kojima su predstavljene tadašnje bliskoistočne zanatlije i trgovci. Istovremeno začetak ulične fotografije i svedočanstvo o jedinstvenom kulturnom i ekonomskom nasleđu, ova izložba oslikava i danas sveprisutan trgovački mentalitet ljudi sa ovih prostora.

Najupečatljiviji bio je 33. Jesenji salon, izložba takmičarskog karaktera na kojoj su prikazani radovi savremnih umetnika koji žive i rade u Libanu, koji se bave (iako lokalnim) nama veoma bliskim temama, poput privatizacije javnih površina, zagađenja, izbegličke krize, individualnih i kolektivnih trauma prouzrokovanih građanskim ratom.

Instant love: www.ltabet.com, www.roisaade.com

Rue Monnotشارع مونو

Jedna od najlepših ulica Ašrafija, pruža se od juga ka severu grada i puna je klubova, kafića i restorana od kojih smo, nakon kraćeg pregovaranja ispod jednog drveta pomorandže, izabrali Al Falamanki i tamo ručali za nezaborav. Tu se rodila moja ljubav prema sumaku i tabule salati. 

Rue Gouraud, شارع غورو، بيروت

Put nas je često navodio u ovu ulicu: jednom smo, poželevši da napravimo pauzu od fantastične tradicionalne libanske hrane seli u restoran Urbanista (čije ima objašnjava i njegov koncept) gde sam pojela potaž od šargarepe i majčine dušice, a nakon toga sendvič sa plavim patlidžanom, sušenim paradajzom, orasima i svežom nanom, i sve to u sosu od nara. Drugi put smo popili kafu i pivo sa đumbirom u kafeu-knjižari Aaliya’s Books, gde sam kupila izuzetnu zbirku poezije savremenih bliskoistočnih pesnikinja i pesnika na engleskom i arapskom jeziku And we chose everything. Pored nje prodavali su se notesi koje su pravile žene izbeglice iz Sirije, nova i polovna izdanja savremene literature na engleskom jeziku, kao i ilustrovana knjiga dizajnerke, kojoj sam nažalost zaboravila ime, sa praktičnim uputstvima o tome kako voziti bicikl u Bejrutu.

Iz ove ulice se Stepenicama Svetog Nikole (koje broje 125 stepenika, a na njima se nalazi i nekoliko umetničkih galerija, restorana i hostel) može popeti do Muzeja Sursok. 

T-Marbouta i Ales&Tales

Kada se u pitanju hrana i piće, naša omiljena mesta u Hamri bili su restoran T-Marbouta i bar Ales&Tales. U prvom smo jeli najbolju libansku hranu poput kafte, šavarme, kebaba punjenog suvim grožđem i začinima, kao i kolača sa šafranom, a u drugom pili koktele na bazi džina i vina sa usoljenim smokvama, pomorandžinim cvetom i kavijarom od manga. 

Bejrut na vodi

Iz centralnog gradskog jezgra moguće je, naravno, izaći na more i pored luksuzne marine za jahte, Zaitunay bay, a zatim i spomenika Rafiku Haririju, libanskom premijeru koji je 2005. godine na tom mestu ubijen, doći do promenade koja nas vodi nazad u Hamru. Na promenadi je živo, muškarci pecaju, deca voze trotinete i stalno se smenjuju luksuz i sirotinja, a uprkos modernim poslovnim zgradama od stakla, estetika sedamdesetih izbija kroz fasade starih hotela i odeću sredovečnih muškaraca koja neodoljivo podseća na onu koju su nosile naše dede: cipele, šivene pantalone, košulja ispod džempera i sako preko toga, sa futrolom za naočare i hemijskom u džepu, sve to u oker ili nijansama braon boje.

Ako pored mora nastavimo ka zapadu, put će nas na kraju dovesti do stena sa kojima sam otvorila priču o Bejrutu i ostatka tog neverovatnog pejzaža, nazvanog Dalieh of Raouche. Dalieh je kamenita obala od izuzetnog geološkog, ekološkog i kulturnog značaja i neizostavni deo života svakoga ko u Bejrutu živi. Ljudi se tu oduvek kupaju, okupljaju, provode slobodno vreme, organizuju proslave i pecaju, ali od nedavno ovom prostoru preti privatizacija, pa je pokrenuta i građanska inicijativa za odbranu ovog javnog dobra. Ukoliko se najgori scenario ipak dogodi, a najiskrenije se nadam suprotnom, biće mi neizmerno drago što sam na ovom magičnom mestu bila dok je još uvek pripadalo svima. 

Tokom pet dana provedenih u njemu, naučila sam da je Bejrut nemiran i veoma bučan grad čije su ulice uvek zakrčene, trotoari preuski i nebezbedni za pešake, a semafori služe samo kao indikacija za pilagođavanje brzine vozilima u pokretu. Gotovo svaki automobil je oštećen, a biciklista skoro da uopšte nema. Svako prelaženje ulice izgledalo mi je kao borba za preživljavanje, ali stvari tamo tako funkcionišu i čini se da stanovnici Bejruta problem saobraćaja vide kao nerešiv, pa ga tako i tretiraju, t.j. ne tretiraju uopšte. U Bejrutu se odvija veoma agresivna urbanizacija, kao i neizbežna džentrifikacija, pa se stiče utisak da se u njemu stalno nešto menja i da bilo koji gradski prizor koji vidite danas, sutra će već biti znatno izmenjen. Uprkos svemu ovome, Bejrut nije haotičan, samo je potrebno razumeti njegove kodove. 

Nisam bila srećna dok sam pakovala stvari, znala sam da će mi Bejrut nedostajati čim ga napustim, ali vreme je isteklo i morali smo dalje. Sa gradske autobuske stanice Charles Helou (koja je zapravo samo jedan veliki betonski kostur zgrade) autobusom smo krenuli ka Šiki.

DVA DANA U ŠIKI I PUT U BIBLOS 

Šika (Chekka) je mali obalski grad koji se nalazi na 65km severno od Bejruta, poznat po industriji (najveći proizvođač cementa u istočnom delu Mediterana) i turizmu. Dvodnevni boravak u hotelu na plaži van sezone gde su talasi i kiša bili jedino što se čulo, došao je kao iznenadna terapija nakon nesnosne buke Bejruta, za koju nismo ni bili svesni da nam je potrebna. Tamo sam se prvi put susrela sa morem u decembru i videla koliko besno, bučno i zastrašujuće može da bude, tamno plavo, poput modrice, a istovremeno veoma toplo. Prvi put sam, takođe, gledala i trke kamila na televiziji. 

Poslednji dan u Libanu iskoristili smo da obiđemo Biblos (Jbeil), jedan od najstarijih aktivno naseljenih gradova na svetu (naseljen još od 5000. godine p.n.e) koji se nalazi na Uneskovoj listi svetske baštine. Međugradski autobus nas je pokupio na autoputu u Šiki i za pola sata bili smo u Biblosu, gde je kiša padala toliko da je ozbiljno omela naše turističke namere. Šetnja kroz grad svela se na periode između dva pljuska. Uprkos tome, sva njegova  lepota nimalo nije bila ugrožena. Kiša je samo pojačavala miris pomorandži popadalih sa stabala širom Starog grada. Biblos je, dakle, mirisao na pomorandže, kišu i so. Približavali smo se moru prolazeći kroz kamene ulice u kojima su se prodavali suveniri i šafran na merenje, nameštala praznična dekoracija i ispijala kafa i čaj uz novine. Odjek ezana iz džamije u tom trenutku bio je muzika bez koje bi scena bila nepotpuna, iako, kao i u Šiki, većinu gradskog stanovništva čine maroniti i pravoslavci. Na obali nas je dočekala oluja od koje smo se sklonili kod Pepea i tamo pojeli poslednji libanski ručak ove zime. 

Te noći smo iz Šike do aerodroma išli taksijem za porilično dobru cenu i, uprkos tome što je ponoć već uveliko bila prošla, na putu je bila gužva. Napuštali smo obalu koja je bila budnija od nas. Stigavši na aerodrom predali smo kofere pune začina, prošli nekoliko kontrolnih tačaka, na pasoškoj kontroli rekli službenicima da imaju predivnu zemlju i onda prespavali let do Beograda.

Novogodišnja rezolucija: vratiti se u Liban, obavezno.

Soundtrack:

Fairuz: Talj talj ** Mashrou’ Leila: NPR Music Tiny Desk Concert **  Thievery Corporation – Lebanese blond (French version) **  Beirut – Elephant Gun **   Ibrahim Maalouf – Beirut **  Petrol – Beirut

Italija, april 2017.

Volim da fotografišem Italiju jer mi izgleda kao da je u njoj uvek leto, bez obzira na datum. Takođe, čini mi se da je tamo svaki dan samo nastavak velikog praznika koji traje oduvek. Jedino što se menja je svečana odeća.

Peruđa

Bez svečane odeće, ali u vreme prolećnih praznika, otputovali smo u Peruđu kod mog brata koji je te sezone tamo igrao odbojku. Imali smo četiri dana odmora i plan – obići ćemo veći deo Umbrije, ići do Toskane, u Firencu i Sijenu, napisaću tekst o životu naših odbojkaša u Peruđi s privilegovanim insajderskim osvrtom na njihovu svakodnevnicu, pićemo dosta vina i bogato jesti. Ali svakim sledećim kilometrom ka jugu, planiranje se sve više obesmišljavalo. Arsenije je u aprilu je imao deset meseci i drugačije planove za nas. Sačekao nas je s mamom K. ispred hale Pala Evangelisti, topografske tačke oko koje su se vrteli dani njihove nove male porodice i u čijoj se neposrednoj blizini nalazi prva (ili poslednja) stanica mini-metroa.

Mini-metro u Peruđi je posebna instalacija, napravljena da bi se rasteretio saobraćaj u gradskom jezgru. Kabine-vagoni izgledaju kao pokretne konzerve, frekventne, praktične i simpatične, pet metara dugačke, spolja sive, a iznutra crvene. Pošto se centar grada nalazi na brdu, metro-konzerve se penju i spuštaju linijom dugom 3,2 km, podsećajući na žičaru i kada se popnu do poslednje stanice, okreću se nad mehanizmom koji izgleda kao džinovski oštrač noževa.

Puna starih fasada peskovitih nijansi žute i zelene, uskih i veoma strmih ulica i širokih kamenih stepenica, Peruđa je izuzetno brdovit grad i usled te svoje brdovitosti izleda kao da je građen na talasima. Za pešake to ume da bude naporno, pa je napravljen i sistem pokretnih stepenica kroz uži centar grada, koje jednim svojim delom prolaze kroz ostatke tvrđave Rocca Paolina, memljive i mistične prostore u kojima se često mogu pogledati i izložbe.

Kada je M. završio trening, odvezli su nas u svoj stan u predgrađu, mirnom kraju koji  naseljavaju mahom imigranti. Istuširali smo se i spremili za spavanje kada nam se u sobu uvuklo isprva tiho i daleko, a onda sve jasnije horsko pevanje. K. i ja smo izašle na terasu da bismo videle odakle dopiru glasovi, a veliki broj crvenih sveća ukazivao je na procesiju za Veliki Petak. Navukle smo mantile preko pidžama i istrčale napolje ne bismo li ih presrele u jednoj od susednih ulica. Bilo je toliko svečano i uzbudljivo, da smo poželele da događaju prisustvujemo izbliza. Stidljivo smo uhvatile par minuta noćne praznične šetnje kada su već bili gotovi s pevanjem.

Deruta

Sledeći dan proveli smo u Deruti, u gostima kod Miloša, dobrog duha srpske odbojke u Peruđi, i njegove Meri. Srpsko-bugarski klan sastavljen od četvorice odbojkaša koji su u tom momentu igrali za prvoligaški klub Sir Safety Perugia, pripremao je roštilj s toliko predanosti i uživanja, da je svaka moja ideja da ih u tome prekinem i postavim im pitanja za onaj tekst koji sam planirala da pišem, bila potpuno besmislena. Umesto toga, okrenula sam se kontemplaciji u prostranoj zelenoj bašti punog stomaka i bila pomalo tužna što u njemu nije bilo mesta za tiramisu, za koji mi je D. rekao da je najlepši koji je ikada probao u životu.

Nas dvoje smo se tog popodneva vratili u Peruđu gde smo se našli s M, drugarom s Bežanije, koji nas je sproveo kroz sve skrivene i njemu drage ulice u gradu i otkrio nam ponešto i o sunarodnicima u akademskoj zajednici ovog umbrijskog grada.

Asizi

Potoci turista, okeani vernika, vanzemaljska akustika i klasična lepota kamenih građevina zemljanih boja usred maslinjaka – tako sam zapamtila Asizi, mesto rođenja Svetog Franje Asiškog, rimokatoličku tačku hodocašca u samom jezgru Umbrije.

Na glavnom trgu, pored starog ringišpila s konjićima, žena preobučena u anđela skinula je krila da bi napravila pauzu i pojela sendvič.

Lago Trasimeno

Trazimensko jezero je četvrto po veličini u Italiji, samo malo manje od jezera Komo. Tamo smo dugo tražili parking, šetali kraj obale, jeli sladoled i naučili ponešto o potrebama desetomesečne bebe.

Kortona

Ne znam kada i gde smo prešli granicu izmedu Umbrije i Toskane, znam samo da se pejzaž promenio i pred nama ukazali prizori sa nalepnica najkvalitetnijih prehrambenih proizvoda. Prva stanica nam je bila kuća zemljakinje Nine, na obronku jednog uzvišenja pred sam ulazak u Kortonu, sa čije se terase pružao pogled na vinograde, crkvu i jezero u daljini. Spremala se neka teška kiša, ali nas to nije zadržalo unutra, samo je činilo da sve još više podseća na filmski set. U grad se ulazi kroz kapiju, saobraćaj je unutra zabranjen. Kada tu kapiju prođeš i počneš da se penješ kaldrmom, toliko je magično da poželiš da se izgubiš u ovom prastarom gradiću. D. nam se zbilja izgubio, tražili smo ga neko vreme, a onda odustali i nastavili kroz uske ulice ka gradskom parku koji je u tom trenutku verovatno bio najmirnija tačka na Zemlji. Onda je počela oluja koja nas je naterala da se sakrijemo pod tendu male prodavnice delikatesa gde nam je prodavačica ponudila da probamo kobasice sa tartufima. Kada je nevreme prestalo, D. se pojavio iz pravca starog bioskopa, ispred koga je snimano nekoliko scena filma La vita è bella, pa smo se spustili natrag do kola.


Ne sećam se kada se praznik za nas završio, moguće sa prvim gužvama na aerodromu. Znam samo da je prvenstvo trajalo još neko vreme pošto smo se vratili u Beograd i da je Peruđa završila na trećem mestu. Bilo bi bolje da sam pisala o tome, ali Italija ume da napravi ladovinu od čoveka.

 

000117380025000117380014000117380026000117370003000117370004000117370005000117370008000117370014000117370013000117370009000117370007000117370006000117370010000117370032000117370031000117370024000117370028000117370018000117370021000117370019000117370016000117350003000117350005000117350004000117350008000117350010000117350007000117350012000117350011000117350013000117350014000117350015000117350018000117350017000117350020000117350021000117350022000117370033000117370026000053000048000117370015000117350031000117350032000117350024

Indirekt, Umag, jun 2017.

Četvrtak, 1. jun

Đoletov kombi je tog jutra pokupio nas četiri na Novom Beogradu i tako je kompletirana postava za put do Umaga, na Indirekt, mali istarski festival koji već pet godina zaredom promoviše nezavisnu muziku i umetnost. Putovale smo zajedno sa bendom Ti (najgenijalnijim dvojcem u makedonsko-srpskom univerzumu, o čemu nakon ovog putovanja imamo hrpu dokaza), Boletom iz Ammonite recordsa (beogradskom desnom rukom Indirekta) i Majkićem (najsvestranijim gostom festivala, kako će se ispostaviti već prve večeri u kampu).

Više od trideset stepeni u vozilu bez klime bilo bi sasvim podnošljivo da za to veče nije planiran naš koncert u centru Umaga, ispred MMC galerije, odmah nakon otvaranja Lanine izložbe. Ovako, uz dosta slabije prolazno vreme od očekivanog, opsedale su me iscrpljujuće misli: „Hoćemo li stići da se istuširamo? Presvlačenje bar?? Šta ako su mi se ukočili prsti i više nikada ne budem mogla da sviram? Evo, čini mi se da me i glas izdaje, gotovo je, umirem, to mora da je od svih ovih otvorenih prozora… Možda su nam i instrumenti poispadali negde usput, a niko nije primetio… Šta ako koncert bude stvarno krš? Ah, more je sigurno i dalje previše hladno za kupanje. Sa koliko ljudi ćemo deliti kupatilo??“

A istarski pejzaž u zlatnoj prašini kasnih popodnevnih sati bio je spasonosna kontrateža mojim strepnjama. Iz ove perspektive mi se čini da sam već tada lagano počela da upadam u zen okean u kome sam bila svih dana festivala, a sasvim je moguće da se u njemu još uvek nalazim.

Deo mojih strahova se ostvario kada su nas, posle devet sati putovanja, iskrcali na plato ispred galerije, direktno na tonsku. Prsti nam se nisu ukočili, ali noge jesu, teturale smo se neodređeno među kablovima i stalcima za mikrofone, dok su iza nas završavali postavljanje izložbe. Tonska je bila dobra, momci su bili super i odlično nas ozvučili, uz konstataciju da „tolika ljubav prema reverbu mora da je neka beogradska stvar“. Sve vreme osećale smo se kao u magnovenju. A pravo iz magnovenja odvezli su nas u kamp Veli Jože u Savudriji (gde ćemo svi biti smešteni i gde se od sledećeg dana premešta festival) na ćevape i krompiriće, tuširanje i presvlačenje (oh, dobro je, sve je u redu) i onda nazad, na koncert, bez praznog hoda.

Bilo je nategnuto, ali u isto vreme čarobno – bile smo na moru i pevale o moru pred krasnim ljudima sa mora i njihovim podjednako divnim gostima.

Nakon koncerta i prvog gutljaja rakije koju je ponela Đu, festival je, bar što se nas tiče, zvanično i počeo.

Svi smo se preselili u Buoni Amici, kafić na gradskoj plaži, gde se program nastavio uz ozbiljno dobar zagrebački elektro-gitarski dvojac NT Wave, kojim je upravljala neodoljiva Dora. Tamo smo ostali do duboko u noć.

 

Petak, 2. jun

Trebalo mi je malo vremena da se priviknem na jutarnje sunce i miris borovine. Kada sam uspostavila unutrašnju ravnotežu i prestala da se pitam kako sam se, dođavola, našla u ovoj milini, osetila sam glad. Odšetala sam s Kai do menze, nekoliko bungalova dalje od našeg. Sam pogled na metalne šolje i njihov sadržaj podsticao je prisećanje na detinjstvo i vrtiće. Neki od nas su tog jutra pili kakao ubeđeni da piju kafu.

Nedaleko od menze postavljali su binu za veče, ali i pored toga u kampu je bilo mirno jer većina učesnika festivala još nije pristigla. Čuli su se samo kosovi, koji su prošle noći, dok smo se pevajući spremale za spavanje, pevali u istom tonalitetu sa nama.

Nakon doručka pokupile smo kamere, naduvale dušek sladoled i dušek perecu i spustile se do plaže nedaleko od nas.

Taj prostor u datom momentu bio je naše čistilište, što od briga, što od alkohola, što od činjenice da ćemo ubrzo morati da ispratimo Tomče nazad u Beograd.

Stvari koje smo videle na plaži: jedan morski krastavac, četiri jedrenjaka, tri paraglajdera i dvoje nudista.

Nakon trosatnog baškarenja na suncu i slanom vetru prošetale smo sa Tomče do recepcije, gde ju je čekao kombi, izgrlile se, izmahale i nakon toga, u krnjem sastavu, svratile do jedine WiFi tačke u kampu, gde smo naišle na dvojicu veoma simpatičnih Rusa iz benda Human Tetris, koji su nas pozvali da s njima igramo fudbal. Rekle smo: „Sutra“. Jer, bilo je baš toplo.

Nešto kasnije, cela ekipa iz kombija odvezla se do Yo Yo-a, dečjeg bara na plaži u Zambratiji koji drži najdivniji bračni par Indirekta. Vetar je tamo konstanta, a to nam je baš fino leglo.

Kasnije smo se vratili u kamp da bismo večerali i ispratili prve koncerte na festivalu. U međuvremenu su nam se pridružili Marija, žena zmaj, koja je imala zadatak da tokom Indirekta naslika mural u centru Umaga, Bojan, predstavnik crnogorskog superradija Bruškin, i Anita, naša stara prijateljica i tour menadžerka benda His Clancyness, koja je u Umag doplovila sa tatom iz italijanske luke Grado i donela mi vino i domaći džem od pomorandže.

Veče je bilo prohladno i divno, izvođači fini, Mile me deaf, austrijski bend za koji sam posebno emotivno vezana, standardno je pokidao, pila sam Zmajsko na kupone, čak smo odigrali i partiju stonog fudbala, a onda smo se u nekom momentu uputili ka našem bungalovu da Ilija isproba Kainog Hofnera, što se završilo tek nakon četiri sata srčanih (čitaj: izuzetno glasnih) izvedbi pesama iz ex-Yu repertoara, pravih nebrušenih dijamanata jugoslovenske muzičke istorije. Sutradan smo saznali da su se neki od gostiju kampa žalili recepciji na naše pevanje.

 

Subota, 3. jun

Nije bilo lako ustati, ali imali smo dogovor da posle doručka odemo do grada i bilo je prosto neprikladno oglušiti se o njega. U gradu smo, standardno jadranski, pazarile startasice i espadrile, videle (tada još uvek nedovršen) Marijin magični mural i Teu dok je završavala svoje remek-delo dijagonalno od Marijinog. Kupile smo sladoled koji se brže topio nego što smo ga jele i snimile nekoliko kadrova na gradskoj plaži, ispred slike pingvina, zaostavštine jednog od prošlih izdanja festivala.

Onda opet natrag u Zambratiju, gde je temperatura mora bila prava mala neočekivana akontacija za svaki pakleni minut koji ćemo ovog leta provesti u vozilima GSP-a. Za dobrodošlicu su nas čekale ležaljke i vetar i predivna svemoguća Tanja u niksloterovskoj scenografiji.

Stvari koje smo videle na plaži: žuti bagrem, grupicu dečaka sa Explorer čamcem koja je proživljavala neki svoj film na italijanskom i devojku sa lošim tetovažama.

Prvi koncert koji smo te večeri gledale bio je ujedno i najdirljiviji – šesnaestogodišnji Sir Croissant nas je potpuno oborio s nogu (kosovi su pevali i sa njim, ne znam da li je iko primetio), posle toga smo se jedva opasuljile za nastup dua Cari Cari, onda je došao red na His Clancyness, koji je zvučao skoro onoliko dobro koliko i u Beogradu nešto ranije ove godine. Nakon njih smo konačno dočekale da se na binu popne Ti, čiji će fenomenalni nastup ostati upamćen po potpunoj histeriji momaka iz publike i po Trajčetovoj žutoj košulji. Koncert Human Tetrisa smo ispratile sa klupice, uz čizburgere. Bili su odlični. I bend i čizburgeri.

Pojele smo ih, a umor je pojeo nas, pa smo prekršile sve zakone zabave i komirale se u bungalovu.

 

Nedelja, 4. jun

Probudila sam se rano da bih ispratila Anitu i fotografisala kamp još pospan nakon festivala. Osim balona rasutih svuda po tlu i Ane, koja je na sito štampi završavala festivalske majice, gotovo da nije bilo nikoga.

Nedelja je bila dan za pakovanje i povratak. Napunile smo svoje torbe i poslednji put se spustile do mora.

Stvari koje smo videle na plaži: dva psa, jedan veliki i jedan mali, čovek koji je vrteći glavu sušio najduže dredove na svetu, ogroman gumeni zamak na talasima pun dece.

Napustili smo Savudriju i kamp, ali je poslednja istarska stanica ipak morao da bude Yo Yo. Da se ispišemo. Pre nego što smo se konačno spakovali u kombi, Ilija je insisitirao da spustimo ukulele iz prtljažnika, što će se ispostaviti kao najbolji potez ikada. Gotovo da nismo ni osetili put.

Dok smo se vozili kroz Istru, koja je izgledala još veličanstvenije nego kad smo dolazili, kroz glavu mi je prošlo ono što mi je dan ranije rekla Marija:

„Nekako mi se čini da je ovo festival samo za nas“, misleći na učesnike Indirekta.

I zaista, nisam sigurna postoji li neka druga manifestacija koja je ovako šarmantno introvertna kao Indirekt. I nadam se da ova super ekipa koja ga organizuje, vođena neobjašnjivim suludim entuzijazmom, nikada neće posustati.

000013410011000013410012000013410019000013410020000013410028000013410022000013410015000013410025000013410024000013410036000013410038000013410037000013410034000013410030000013400002000013400003000013400004000013400012000013400017000013400019000013400009000013410029000013400016000013400013000013410013000013400008000013400006000013400026000013400011000013400018000013400015000013400021000013400022000013400024000013410033000013400032000013400030000013400034

Keln, maj 2017.

Nulti dan, početne pozicije

Autobusom smo išli do Niša, sa tamošnjeg aerodroma koji je, uprkos svom zvaničnom imenu, veličine pokojne autobuske stanice  u Gradištu, leteli do bivšeg vojnog aerodroma usred nemačke šume (u blizini granice s Holandijom, zapravo), u šumi smo jedva našli self check-in hotel koji je, sigurna sam, u nekom svom kutku krio Normana Bejtsa. Bila je skoro ponoć, ljudi niotkuda, ali smo zato nabasali na statuu losa u prirodnoj veličini. Nemam fotografije jer me je savladao umor.

Prvi dan, Impossible Germany

Temperatura je pala, počela je kiša (koja će trajati tokom čitavog našeg boravka u Nemačkoj), koncert zbog kog smo organizovali putovanje je otkazan, pokisle su nam torbe na putu do autobusa, u autobusu su nam naplatili već kupljene karte jer nisu mogli da učitaju kodove na našim odštampanim kartama, pokisle su nam torbe ponovo dok smo tražili hotel u Kelnu, iz hotela se pružao pogled na gradilište, nemam fotografije jer… kiša.

Drugi dan, Cold as life

Zbog vremenskih uslova Keln smo prvo istražili s naličja. Museum Ludwig, tik uz katedralu, početna tačka, raj za kišne dane i umetnička utroba grada, meni najzanimljiviji zbog kolekcije fotografija koju poseduje. Kako piše na zvaničnom sajtu muzeja: Pho­to­graph­ic works are ex­treme­ly sen­si­tive to light and can on­ly be on dis­play for three months, be­fore they have to be tak­en back to stor­age where they re­cov­er. Th­ese phas­es of re­cov­ery can take up to five years. Zakačili smo izložbu Hen­ri Carti­er-Bres­son and Heinz Held: Peo­ple with Pic­tures. Mileli smo dalje po spratovima, sudarajući se s decom različitih uzrasta koja su bila na nastavi, nosila papiriće sa zadacima i dobro se zabavljala. Volela bih da je tako i kod nas. Nakon posete muzeju, stavili smo kišu na ignore i proveli ostatak dana šetajući, završivši u starom pitoresknom gradskom jezgru na obali Rajne. Seli smo na pivo i večeru u kafanu koja gleda na reku, naručila sam čorbu od špargli. Ko ne proba špargle u Nemačkoj dok im traje sezona, zajebao se, tako mi je rekla A. i bila je u pravu. Ozbiljno umorni i ozbiljno siti teturali smo se preko mosta Hohenzollern ka hotelu. Negde u blizini zgrade Sajma, dok smo čekali da se na semaforu upali zeleno, okružila nas je grupa opakih, u crnim duksevima s kapuljačama, ispostaviće se članovi benda Cold as life, koji su paralelno s nama išli u isti hotel.
Treći dan, sunce

Kiša je stala, dan za floru i faunu. Šetajući pored Rajne “našom” obalom došli smo u prostrani Rheinpark, a onda se žičarom prevezli preko mosta do Zoološkog vrta. Iako u meni sama pomisao na zatvorene životinje izaziva nelagodu, priznajem da mi je ovde bilo veoma lepo, nije bilo žica i kaveza i mogli smo da šetamo među pticama. Zoo vrt se graniči s botaničkom baštom u koju smo ušetali da odmorimo noge i bilo nam je toliko fino da smo poželeli da instaliramo šator ispod japanskih ruža i ostanemo do daljnjeg. Ali naoblačilo se, a nama je sledila duga šetnja do grada. U centru smo i zaključili boravak u Kelnu i do hotela se vratili metroom.

Četvrti dan, odlazak

Uigrali smo se, više nije bilo šanse za neprijatna iznenađenja. Poslednji snimak ispucala sam u avionu, pre nego što smo se spustili kroz oblake koji su zbog zalaska sunca i kiše koju su sadržali u sebi imali boju domaćeg soka od kupina. Zdravo, Konstantine Veliki.

000020740015

000020740012
Charlotte Posenenske, Diagonal folding

000020740005
Fernand Leger, The Divers

000020740011
Hermann Scherer, Liebespaar

000020740007
Diago Hernandez, Waves

000020740016
Otto Freundlich, Fries (Liegende Frau)

000020740026000020740027000020740025000020740022000020740021000020740028000020740018000020740029000020740030000020740033000020740034000020730003000020730004000020730005000020730006000020730008000020730014000020730016000020730018000020730022000020730021000020730023000020730025000020730029000020730031000020730033

Đerdap, april 2015.

//Istočna Srbija, horor turizam//

Probudili smo se u Velikom Gradištu, doručkovali, razvlačili u granicama pristojnosti, a onda seli u kola i krenuli niz Dunav, ka Donjem Milanovcu. Bilo je veoma toplo za početak aprila i neočekivano mirno, bez košave.

Plejer u kolima bio je pokvaren, mogli smo da slušamo samo radio, što je uz nekakav koncert za violinu i orkestar sa Radio Beograda bilo sasvim u redu, dok se sa naše leve strane prostirao Dunav u svoj svojoj širini, a na rumunskoj obali okretale ogromne bele vetrenjače na izlasku iz Golupca. Put je vodio kroz tvrđavu, uski memljivi prolaz, koji je dozvoljavao samo jedno vozilo u datom trenutku. Dok smo bili klinci voleli smo da se pentramo tuda, pažljivo, uz uske stepenice i izbegavamo belouške.

Kada smo prošli tvrđavu, radijski signal je počeo da se gubi, prebacili smo na manuelno biranje i ubrzo se ispostavilo da je jedina stanica koju možemo da slušamo bez smetnji bila ona sa vlaškom muzikom: dve četvrtine, buka i veselje i taj mekani jezik bez pisma, zauvek povezan s nejasnom predstavom o magiji. D. nije bio oduševljen, pa smo isključili radio.

Oduvek sam nastojala da sa svima koji mi iole znače podelim opčinjenost ovim delom istočne Srbije, putovanjem tik uz Dunav i neiskvarenom divljinom zabiti kraj kojih prolazimo. Miris Dunava, pomešan sa mirisom iskonske vlage okolnih šuma i kamenja iz mezolita, stalno te podseća na sve slojeve života koji se odigravao hiljadama godina pre ovog i kao da su svi ti slojevi i dalje prisutni, naslagani jedan na drugi, a ti ih neopaženo presecaš prolazeći kroz njih, krećući se nizvodno.

Stali smo da bismo posetili Muzej Lepenski Vir. Obnovljen, prostran i beo, sakriven među drvećem na obali,  bio je baš onakav kakav muzej treba da bude. Film o Lepenskom Viru, virtuelna tura, replika naselja iz mezolita i ranog neolita, ribolike skulpture i žrtvenici od oblutaka nisu me dotakli koliko skelet u kutiji od stakla koji je bio tu da prikaže jedan od načina na koje su stanovnici Lepenskog Vira sahranjivali svoje mrtve – na strani, u fetusnom položaju, sklupčane i spokojne, baš onako kako i ja spavam. Ti su ljudi morali biti pažljivi i nežni.

Posmatrajući stenu na koju muzej gleda, na suprotnoj obali Dunava, oblika istog kao i staništa i svetilišta koje smo upravo videli, setila sam se  da mi je ćale pričao kako su ih kao klince u školi doveli na arheološko nalazište dok se još gradio Đerdap i kako se tamo našao i arhitekta Peđa Ristić, koji je, da bi im pokazao o kakvom se tu vodenim strujama savršeno pogodnim za zasnivanje civilizacije radi, skočio u Dunav, plutao neko vreme i onda ga je Dunav vratio na obalu, na mesto odakle je skočio. (Nakon kraćeg istraživanja pronašla sam veoma zanimljiv arhivski materijal, gde je baš to i  prikazano: https://www.youtube.com/watch?v=ZaZLzfgOMzo)

Nastavili smo dalje, sa ciljem da se popnemo do vidikovca Mali Štrbac na Miroču. Dan je bivao sve svetliji i topliji, a na putu je bilo sve manje vozila sa kojima smo se susretali. Kada smo pronašli pravo skretanje, parkirali smo se pored puta i hodajući zaobišli spuštenu rampu na samom početku staze koja je vodila ka vidikovcu. Oko nas nije bilo nikoga, saobraćaj je zamro, sve sto se čulo bio je huk Dunava. Dok smo se peli kroz šumu, zamarajući se lagano, nisam mogla da zanemarim osećanje da nismo sami. Nije bilo uznemirujuće, bilo je više poput spoznaje da nas posmatraju praoči kamenja i drveća i životinje koje sam uporno pokušavala da primetim, ali bezuspešno. A znala sam da su tu. I baš kada je D. odlučio da skine pantalone zbog vrućine koja je postajala nepodnošljiva i sasvim netipična za početak aprila, pred nama se na mopedu pojavio brkati gospodin u uniformi Nacionalnog parka Đerdap. Živković, to mu je pisalo na pločici.

Dobar dan, gde ste vi pošli?

Pa… mi tu do vidikovca, na Mali Štrbac.

A jeste li se prijavili?

Huh… pa… kome?

Obavezni ste da svaku posetu prijavite nacionalnom parku, ne smete da šetate na svoju ruku.

Pa.. mi to nismo znali.

Hajde može sad, ali da znate za sledeći put. I nemojte dugo, još malo pa će mrak.

Potpuno zbunjeni sasvim neočekivanim susretom sa drugim ljudskim bićem i isprepadani njegovim pedagoški prekornim pogledom, nastavili smo ćuteći.

Nakon dvadesetak minuta došli smo do odredišta. Ono što smo zatekli vredelo je svakog koraka uspona i bola u nepripremljenim zglobovima. Pogled na Kazan koji je pred nama pukao poput nagrade, prizvao je osećanje ispunjenosti. Kao da si osvojio teritoriju ili obrnuo igricu. Sva snaga Dunava sabila se u taj uzani procep nad kojim smo stajali. Izgledalo je kao da bismo mogli da doskočimo na rumunsku obalu ako bismo uhvatili dovoljno veliki zalet. A oko nas i dalje nije bilo nikoga. I onda smo shvatili da će nas, ukoliko nazad ne krenemo odmah, pojesti mrak. Bukvalno. Jer i Živković je već odavno bio otišao.

Započeli smo trku sa zalaskom sunca, doslovno trčeći kroz šumu dok je postajalo sve hladnije, mračnije i vlažnije. Uznemirili smo se. Ali smo uspeli, poslednje momente dnevne svetlosti ispratili smo u kolima, na putu jednako praznom kao i kada smo dolazili. Izgladneli, svratili smo do Donjeg Milanovca na večeru, obilnu, tešku i fantastičnu, da bismo punih stomaka i očiju krenuli natrag u Gradište.

Već je uveliko bila noć, a put neostvetljen. Videla su se sva sazvežđa i njihov odsjaj u Dunavu. Drugih vozila sem našeg nije bilo – kao da smo se vozili kroz nečiji san ili kulise nekakvog horor filma. Jako smo želeli da pustimo muziku da bismo održali sponu sa realnošću, ali radio nije dolazio u obzir. Zato smo počeli da pevamo i pevali smo sve vreme, najneverovatnije stvari koje su nam padale na pamet, samo da ne bismo slušali mrak. I tako kroz tunele i kroz tvrđavu, pored vode i brda koji su se stapali u jedno. I iznenada, negde u blizini Braničeva, na oko pedeset metara od nas, put je lebdeći prešlo nešto što je ličilo na užareni automobil u velikoj brzini i zatim se izgubilo u njivi.

Si video ovo jebote?!

Jesam, ćuti.

 

000058000052000053000057000059000060000063000064000067

Rim, decembar 2014.

U decembru se uvek umorim od hladnoće, kao i od same pomisli na to da će trajati još najmanje tri meseca. Mislim da sam istinski srećna samo onda kada ne moram da nosim kapu i dugačke čarape. U svakom slučaju, nisam se zbog toga zaputila u Rim pre dve godine u decembru, razlog je bila relativno povoljna avionska karta. I nakon samog izlaska sa aeaerodroma mali milion rimskih mikročestica filmične lepote uvuklo se u svaku moju poru  i uzburkalo na 14 stepeni Celzijusa. Za mene je od tada Rim postao film i ništa manje od toga. Baš, baš velika lepota.

Videla sam:

  • četiri časne sestre u jednoj peglici
  • dečka koji je zaprosio devojku na Španskim stepenicama
  • saksije sa mladicama pomorandže i limuna
  • devojku koja je biciklom obilazila konje na Cirkusu Maksimusu
  • papagaje
  • zavesu od bakarno crvenog lišća bršljana koja se prostirala nad veoma dugačkom i uskom ulicom
  • Azijatkinju koja je Palatino obilazila sama i sama je sebe fotografisala; činilo se da je srećna
  • selfi stikove, prvi put u životu
  • čoveka koji je sedeo na ćilimu  i veoma brzim i spretnim pokretima prstiju pravio insekte od lišća boranije
  • džinovsku novogodišnju jelku ispred Koloseuma
  • ulične svirače u kostimima Deda Mraza
  • stabla maslina
  • galebove koji su pozirali turistima na samom vrhu spomenika Vitoriju Emanueleu II
  • čoveka koji je svirao mandolinu u sasvim praznom parku
  • veliki šuplji hrast, spomenik Petru Petroviću Njegošu i dečka koji je pored jezera devojci čitao poeziju, sve u parku Vila Borgeze
  • pantomimičara na pauzi, dok je vezivao pertle
  • srpsku zastavu među novogodišnjim ukrasima
  • tirkiznu Valentino haljinu koju je nosila Džeki Kenedi, izloženu u Maxxi muzeju
  • kako u istom muzeju spremaju novu postavku
  • ulicu Marčela Mastrojanija
  • nekoliko parova odevenih u odeću istih tonova ispred Galerije Borgeze
  • snimanje akcionog filma u Nacionalnoj galeriji moderne umetnosti, u prostoriji broj 7
  • majicu na kojoj pise I ❤ papa
  • čoveka koji je lajao da bi se probio kroz gužvu
  • čoveka koji je nosio svog malog psa u naručju da bi se probio kroz gužvu
  • kićenje jelke na trgu u Vatikanu
  • aerodrom Fiumicino koji je u mraku iz vazduha izgledao kao da je napravljen od Lego kockica

Наставите са читањем

Ploče, novembar 2014.

Bilo je lepo i toplo uprkos tome što je bio novembar. Vozili smo se ka Pločama dolinom Neretve dok mi je ujak pričao o bolu koji oseća u šakama jer je danima brao mandarine. Imao ih je nekoliko u kolima, probala sam jednu i unela jug u želudac. U Pločama, u stanu koji gleda na rivu, čekale su nas ujna i moja trudna D. zbog čijeg sam venčanja došla.  I mala Dora, koja nikada ne nosi dve iste čarape.

Oduvek sam maštala o tome kako ću jednom otići na more van sezone i dane provoditi umotana u šal i zagledana u pučinu, ispijajući belo vino ili čajeve, zavisno od temperature, razmišljajući isključivo o knjigama koje želim da pročitam.

Umesto toga dobila sam luku i gorivo za brodove, dug i svetao jesenji dan koji miriše na so i vlagu, filmičnu svadbenu ceremoniju u katoličkoj crkvi ispred koje smo pre nekoliko godina slušale Nena Belana, puno ljubavi, palme i trnce od lepote i hladnih radijatora.

Par meseci kasnije čula sam ovu pesmu.

000050000055000056000057000043000041000051000049000053000052000054