BOJANA

Bojana Martinović f.k.a. Bojana Pršendić je vajarka i profesorka likovnog, akademiju je završila u Novom Sadu, a živi u Velikom Gradištu. Razgovarale smo o roditeljstvu, duhovima, škrinjama, pomeranju ličnih granica i odlasku u svemir.

O umetnosti i poslu

Da li postoji neki umetnički projekat na kome trenutno radiš ili ti je u planu? 

Uh, iskreno ne, već duže vreme zbog odsustva ritma (što je verovatno izgovor, ko želi nađe vremena) nisam u nekom ozbiljnijem projektu. Već se to svelo na izradu nekih plakata, pozivnica i tog tipa sitnih poslova. Kada će se taj začarani krug prekinuti, ne znam. Imam u vazduhu neke oblike, teme, boje, samo nikako da ih poveže neka nit pa da se kristališe ideja. Imam osećaj da hoće, ali možda i neće. Svakako biće kako mora biti.

Gde najviše voliš da radiš/stvaraš? Imaš li prostor samo za to ili improvizuješ?

U suštini ne volim lično nečije kreativne prostore jer me pritiska ta energija. Ili ničiji ili svačiji atelje. Tipa na fakultetu nas je bilo puno i to je bilo inspirativno, široka paleta autora, ideja i rukopisa. Pa te to pokrene i izazove.. A kada jedan autor dominira, takav prostor me guši.

Predaješ likovno u školi, kakve su nove generacije klinaca? Možeš li da proceniš koliko ih zanima umetnost, na koji način je doživljavaju i koliko se tog promenilo u odnosu na vreme kada smo mi bili mali? 

Mislim da generalno uvek gledamo na prošlost sa nostalgijom. Ali definitivno postoji razlika. Što se tiče onih koje umetnost zanima, to je uvek bio i ostao mali broj i to su uglavnom (ne uvek) oni koji bi i želeli da se umetnošću bave. Ostali pak koji nemaju vajb za tim smatraju da u umetnost ne treba ni da se razumeju jer „ne znaju ni liniju da povuku“, što je apsolutno pogrešno.Što se tiče razlike onda i sada, ne znam kako bih uporedila. Mislim da naš školski program nije uopšte prilagođen vremenu u kom živimo. Ako pričamo o našem vremenu ista je problematika. Prevelikom brzinom se prelazi program, osnovne stvari bi trebalo duže da se obrađuju. Da se medjusobno povezu predmeti jer to je jedan organizam koji samo zajedno funkcionise besprekorno.  U suštini manje a temeljnije, i veza medju predmetima. Mislim da je današnjim klincima mnogo teže držati pažnju po ovom našem starom sistemu, to je razlika.

O detinjstvu

Koje su ti najdraže uspomene iz detinjstva?

Tatin i Mićin atelje u staroj školi. Milivoje nas je nažalost pre nekih mesec dana napustio. Ogromna dva ateljea puna slika i skulptura gde se okupljala gradištanska grupa umetnika, miris terpentina, kafe i duvana, i naravno duhovi koji opsedaju taj prostor. Svedoci smo više slučajeva. Savršeno mesto za odrastanje.

Šta si htela da budeš kad porasteš?

Mogu da kažem šta nisam želela, a to je da budem balerina ili glumica. 😂 A ne sećam se da sam imala neke želje, jedno vreme me je jako privlačio odlazak u svemir, nešto sam čak kao kopala po nekim enciklopedijama i prepisivala u svesku. Eto recimo to.

Tvoj brat je takođe umetnik, slikar, da li je to što ste odrastali uz ćaleta koji se time bavi uticalo na vaš izbor studija?

Pa može da bude i ne mora. Svakako postoji momenat nasleđa. Dobiješ taj nerv pa ga razviješ ili ne, to je ono u nama. Otac se kao slikar dobro oseća i razvija i sigurno se u nama usadilo to seme da je tu udobno i dobro. Tu je kao kod kuće. I odrasli smo bukvalno u muzeju, imali smo estetski atak od prvog dana rođenja. Tako da mislim da jeste imalo uticaj tog tipa, gen i uticaj nesvesnog. Nije nikada uticao bukvalno, „ajde crtaj, daj da te tata nauči,  ti bi mogla… „



O roditeljstvu

Isto kao i ja, čitavo iskustvo trudnoće i porođaja imala si za vreme pandemije. Kako je to uticalo na tebe?

Jako buran period za sve. Nešto nepoznato što preti i širi se nenormalnom brzinom. Pojavilo se na samom početku trudnoće i tu je krenulo kompletno ludilo. Mislim da bi sve drugačije doživela da nije bila trudnoća u igri. Instiktivno se braniš bez prestanka. Taman se resetujem da je sve ok i da nije sve baš tako, ali oblije me panika šta ako… Prošli smo čitav proces, od nenormalnog čuvanja pa do zaražavanja. Svaki odlazak na pregled u potpunoj paranoji i jurnjavi. Mislim, trudnicu potrese i tužan film a ne život pod policijskim časom i bežanje od nevidljivog neprijatelja koji želi da joj uništi mladunče .Svakako jako lepo ali mučno poglavlje. Sa neke strane je bilo i korisno iskustvo.


A kako je uopšte činjenica da si dobila dete uticala na tvoj život? Da li je uticala na tvoju umetnost?

Mislim da ću moći za par godina da odgovorim na pitanje kako je uticalo na mene, jer još uvek ne mogu da dođem sebi od opčinjenosti. Toliko sam obuzeta tom emocijom a jos je svakim danom za nijansu veća, tako da sam totalno izgubljena u prostoru i vremenu. Ne znam kako ovo dete izdržava pored mene. 

Jesi li otkrila nešto novo o sebi?

Pa sve mi se vrti oko tih emocija. Definitivno nisam znala da ovoliko mogu da se pomere granice osećanja, sve se produbilo i izoštrilo. Eto, pomeranje granica u nedogled. 

Kako se po tebi ponaša i šta radi dobar roditelj? Imaš li neki plan ili je sve impro? 🙂

Mislim da je tu mnogo elemenata u igri. Okolnosti, sreća, naš karakter (oba roditelja) i detetov. Kad sve to izmesas dobijes nesto na sta ne mozes skroz da utices nekim planom. U sustini pratimo njega i njegov temperament. Mislim da ga ljubavlju nećemo pokvariti, neko će pomešati maženje i razmazivanje. Naravno da se improvizuje dosta toga, tačnije veći deo dana. I on se menja iz dana u dan pa postavlja nove zadatke. Ali imamo konstrukciju koje se držimo ali intuitivno, ne zarad nekog plana. Ne dižemo temperaturu, mazimo ga puno, puno komuniciramo, strpljivi smo i jako se puno igramo.  Nekad smo bolji nekad gori, ali trudimo se i on deluje zadovoljno.



O buvljacima i estetici horora

Šta te privlači estetici horora? 

Horor = atmosfera. U suštini me najviše radi ta tišina koja je puna nečega što bi i hteo i ne bi hteo da oslobodiš. Mene ustvari uzasava ideja da je ovo gde mi zivimo jedina dimenzija. Oduvek me je privlačila ideja o tom svetu gore, dole, astralna projekcija, intuicija… Nekako mi je sve bogatije i življe u tom slučaju.Filmovi isključivo sa duhovima i demonima, ukletim kućama, samo fine stvari. Ovozemaljsko i naslilno me ne interesuje.


What’s your favourite scary movie? 🙂 A knjiga? 

Uh, to mi mnogo zavisi od faze, menjam stalno favourite titule.

Kad smo bile baš mnogo male sećam se da si mi objašnjavala kako je čudovište iz Osmog putnika samo guma, da se ne bih plašila 🙂 Da li je i na koji način ta estetika inkorporirana u tvoju umetnost? 

Ahahhahahahaha, pa ne sećam se toga!!! Izostavila sam da je slinava guma. 😂 Ali uvek imam potrebu da tešim učesnike u gledanju filma, verovatno da bi imala partnera za gledanje.

Pa ne mislim da nešto bitno jeste uticalo, ali provlači se nota horora, vrlo diskretno. Postoji malo ona Burton crta,  kao i u mom svežem tenu takođe.😂

Da li si ikada razmišljala o radu na filmu? Šta bi za tebe bio idealan posao? 

Jao jesam, maske svakako!!


Koja muzika ti paše ovih dana? Uz koju muziku najviše voliš da radiš? 

Ma ne mogu da se otresem Bowia već neko vreme, a uglavnom ništa ne slušam dok radim.

Od tebe sam oduvek dobijala fenomenalne rođendanske poklone. Odakle potiče tvoja sklonost ka jedinstvenim predmetima, biserima sa buvljaka i antikvarnih kutaka? Šta oni predstavljaju za tebe? 

Što se poklona tiče odmalena sam maštala o nekoj škrinji, nekom magičnom predmetu (uglavnom sa tavana) koji ću vući celog života kao neku relikviju. Ali to nekako nikad nisam nasla. A mislim da mi treba, nesto toliko posebno. Iz toga mi proizilazi taj ritual pronalaženja idealnog poklona. 

Koji je omiljeni predmet koji poseduješ?

U suštini moj omiljeni predmet još uvek nije kod mene ali mi je omiljen.🥰 Molim vas da mi ga neko vrati.

MARINA

Marina Živković (35) radi u turizmu, a svakog ponedeljka se pretvara u superheroinu koja na buvljaku pronalazi najneverovatnije komade odeće – od svilenog kenzo prsluka do ljubičaste haljine šivene za romsku svadbu. razgovarale smo o (održivoj) modi, teretani i pilatesu, standardima lepote i životu bez čarapa.

O odeći

U našim krugovima nosiš titulu kraljice buvljaka, koliko dugo i naporno si radila da bi došla do ovog zvanja?

O, pa nije to bio naporan rad, samo sam bucala po gomiletinama stvari i birala najbolje. Krenulo je sa mojom opsesijom da imam zanimljive komade, ne skupe, ne praktične, ponekad nisu ni lepi… ali su zanimljivi i daju celoj kombinaciji na “težini”, običnu garderobu pretvore u masku za taj dan. I tako, maskirala sam se u kraljicu.


Koji je tvoj omiljeni odevni second hand ili vintage komad koji poseduješ?

Imam nekoliko haljina koje su mi izrazito drage, slikaćeš me u njima.
Ponekad pronađem toliko dobru stvar, da mi je prosto žao da je oblačim, šetam po stanu, slikam se i onda je vratim u ormar, da čeka pravu priliku.


Kako bi definisala razliku između second hand i vintage odeće?

Vintage je ono što se „vratilo“ u modu, reaktuelizovani stil od uglavnom 10+ godina starosti,
a često se za skupe brendove koristi taj malo elegentniji izraz. Sav vintage je second hand, ali nije sav second hand vintage.


Koliku ulogu održivost i zaštita životne sredine igraju kada je u pitanju tvoj ormar? Kako su složene stvari u tvom ormaru – po boji, dužini, nameni ili na neki drugi način?

Ekologija mi je važna, trudim se da sve ostavim u boljem stanju nego što sam zatekla, ali se uglavnom vodim nekim zdravim razumom. Sama činjenica da je 70% moje garderobe „reclaimed“ me čini vrlo ekološki svesnom osobom.
O ormaru ne bih, njega uvek ostavim u gorem stanju nego što sam ga zatekla, ne umem da očuvam red u ormaru, toliko stvari, toliko inspiracije, kombinacija… Najčešće je u totalnom haosu, jbg.

U kojoj odevnoj kombinaciji se osećaš najbolje? A u kojoj najprivlačnije?

Volim da nosim helanke, znaam, nisu ni najlaskavije, ni najpristojnije, ali su ubedljivo najudobnija stvar na svetu. Trebalo mi je mnogo vremena da prihvatim da smem da nosim stvari zato što su udobne, tek posle tridesete sam sebi počela da popuštam, imala sam nerealne standarde kao mlađa. Onda sam shvatila da ne možeš da izgledaš lepo u nečemu u čemu se ne osećaš lepo… To je bilo otkrovenje.

Najprivlačnije se uglavnom osećam u haljinama, imam jednu mornarsku, WOW, ali najčešće to zavisi od raspoloženja, ne može na svako raspoloženje svaka haljina.


Jesi li nekad poželela da otvoriš svoju vintage radnju? Misliš li da bi to moglo da ima uspeha u ovako malom gradu kao što je Gradište?


Nisam nikada razmišljala o otvaranju radnje, radije bih bila nečiji stilista ili personal shopper, više volim da kupujem nego da prodajem, a čak i kad kupuješ jeftino second hand ako kupuješ mnogo ostaneš broke.
Kupovina za druge bi bila win-win situacija, oni dobro obučeni, ja zadovoljila opsesiju i nisam u minusu u banci.


Ko su ti omiljeni dizajneri i zašto?

Nemam omiljene dizajnere, nikad nisam uspela da se odlučim.
Kao što nikad nisam imala određeni stil oblačenja, kako mi se menja raspoloženje, menja mi se i stav prema garderobi, nekad volim sve, nekad mi je sve grozno… jbg.


Na svom radnom mestu moraš da nosiš uniformu, da li te to sprečava u izražavanju sopstvene ličnosti, budući da si to oduvek radila kroz oblačenje?

Uniforma nije ograničenje, ona je signalno odelo, izdvaja te i skreće pažnju na tebe, a ja volim pažnju. Na svu sreću ne radim u firmi sa izrazito naglašenim dres kodom, mogu da pravim frizure i da se šminkam kako želim, mogu da nosim nakit… Uvek ima načina da se oblačenje personalizuje, samo nekad moraš da budeš maštovitiji.

O TELU

Možeš li da pokušaš da mi opišeš svoj odnos prema sopstvenom telu, šta ono za tebe predstavlja, kako ga čuvaš, paziš, voliš?


Što se tela tiče, jako sam zadovoljna funkionalnošću, ali estetiku nikako da prihvatim. Još uvek imam teenage stav ponekad, znam da nije realno biti tužan zbog krathih nogu, ali me i dan danas to iznervira i volela bih da ima manje „mrdavih“ delova, volim zategnuto mišićavo telo i kod muškaraca i kod žena. Treniram puno i jako, trudim se da jedem hranu koja je dobra za telo, ali volim da uživam u hrani, nikad nisam mogla da zanemarim to uživanje zarad nekog estetskog standarda, barem ne trajno. Ipak je užitak u hrani moj užitak, ne bih da ga zamenim za tuđe zadovoljstvo, da me gledaju kako sam zgodna. U krajnjoj liniji kome se ne sviđa, nek gleda nekog drugog, zgodnijeg.


Provodiš dosta vremena u teretani, kako izgleda tvoj program? Zašto preferiraš individualne treninge i zašto ne voliš pilates? 🙂


Prvo ne mogu da kažem da ne volim pilates, nikad u životu nisam imala priliku da se bavim pilatesom u Gradištu, ne volim da trčim, stvarno ne volim, loša sam u trčanju i ne volim da radim stvari u kojima sam loša.
Teretana je bila lako dostupna opcija, a onda smo shvatili da imam dobre predispozicije za teretanu – ko bi rekao da su kratke noge prednost u nekom sportu – prirodno sam jaka, a trenigom sam postala još jača i naučila da uživam u toj snazi. Trening snage mi je pomogao u priličnoj meri da prihvatim svoje telo, naučila sam da nema ništa loše u tome da budeš veliki, da ljudi teže ka tome, koriste gomilu hemije da bi nabacili koje kilce, a ja plačem zbog toga…
Promenila mi je mindset, ne u potpunosti ali sam na dobrom putu.


Kada govorimo o standardima lepote u medijima i na društvenim mrežama, smatraš li da se nešto promenilo u odnosu na vreme kada smo mi bile devojčice?

Standardi su se promenili i to mnogo, imamo malo zdraviji pogled na žensko telo, prihvatili su da nije realno da sve imamo do 50kg i ogromne grudi, K.K.W mi je olakšala život u velikoj meri, vratila je široke kukove i veeliku zadnjicu u modu, ja sam uvek bila takva, samo do njene pojave nisam bila sexy po opštim standardima… Hvala K.K.W.
Trenutno me razočarava trend „prešminkavanja“, devojke izbacuju fotke sa treninga i sa plaže sa pozorišnom šminkom, predstavljaju to kao neki standard lepote, čak se pominje koncept da je nekulturno pojaviti se znojava i razbucana posle treninga…
Takođe, mislim da su se malo preterano zaigrali sa editovanjem fotografija, polovina ljudi je na insta slikama neprepoznatljiva, nikako mi nije jasno sa kojim ciljem to rade, kao da ne planiraju da žive realni život, samo virtualni. A opet, iako znam sve ovo, ponekad se razočaram koliko loše izgledam u odnosu na neku fotku sa instagrama, a ako se to dešava meni, plašim se za tinejdžerke koje su izložene tome, a nisu još shvatile da je to samo specijalni efekat.

o raznim drugim stvarima


Kako je pandemija konkretno uticala na tebe?

Prvi dani su bili strašni, pa sam se lagano navikavala. Ja sam neko ko ne voli da bude u kući, volim da sam među ljudima, to mi je najviše nedostajalo. A pošto radim u turizmu, finansijske posledice su bile najgore, meseci i meseci bez posla… Ali prošlo je za sad, sad znamo kako je to kad svet stane, naša generacija je mnogo ludo prošla sa istorijske tačke gledišta, stvarno smo svašta preživeli, a verujem da ima još ponešto da nas klepi.


Šta sanjaš, o čemu razmišljaš?

Sanjam o nekom večitom letu, toploj klimi, da živim nege gde nikada neć morati da obujem čarape – ako ne želim.
Ne znam, nisam neki veliki sanjar, trudim se da iskoristim maksimum od onoga što mi je dostupno i da uživam u svemu, kritikuju me često da sam gruba, ali ja samo ne želim da se zamaram sa „šta bi bilo kad bi bilo“ varijantama, tako je kako je, pomiri se sa tim i nađi način da uživaš, a ako nećeš da se potrudiš – nemoj ni da kukaš.


Gde skrivaš Dorijana Greja? 🙂

Uuu, volim tu knjigu, bilo bi lepo imati neki predmet koji će da snosi posledice naših akcija, al’ ne može…
Trudim se da budem dobra i prema sebi i prema drugima, pa mi valjda neće trebati magični portret.
A da li su botox i razne estetske intervencije portret Dorijana Greja u primeni…?

LJUBINKA

Ljubinka Buba Jovanović, hemičarka iz sveta umetnosti, doslovno živi u muzeju, sa svojim mužem venčala se samo nedelju dana nakon prvog susreta, ne plaši se starenja i bori se protiv vetrenjača

Moje poznanstvo sa Bubom seže do perioda pre formiranja moje svesti o sopstvenom okruženju. U porodičnom albumu čuvamo fotografiju iz avgusta 1986. na kojoj je zabeležen trenutak nakon mog prvog susreta sa čokoladom koju mi je upravo ona dala da probam, uz blagoslov mojih roditelja. Imajući u vidu da sam imala samo mesec dana, moram da zaključim da su u pitanju bile strategije roditeljstva koje su praktično nedopustive u 2021.

Upravo početkom  2021. godine (od koje čitavo čovečanstvo ima velika iščekivanja) nalazimo se zbog fotografisanja u Pigozi, njenom domu koji je i mnogo više od doma, a o njemu sam podrobno pisala pre par godina.

Dok se namešta za portret ispred police pune knjiga, lice joj je sakriveno iza crno-tirkizne maske koju je sama sašila.  Razgovaramo o pandemiji koja još uvek traje i ona mi govori kako će 2020. pamtiti po uskraćenim mogućnostima i  velikim promenama u svakodnevnim obavezama. Dane u izolaciji provodila je radeći stvari za koje joj je ranije nedostajalo vremena, misleći najpre na sređivanje arhive u Pigozi i čitanje knjiga koje su čekale na svoj red. Slažemo se da će se prave posledice tek osetiti, a one instant nevolje ogledaju se u nemogućnosti održavanja izložbi i nedostatku ličnog kontakta sa umetnicima, što je u osnovi gorivo na koje radi Pigoza. 

Rođena 1951. godine u Banjaluci kao dete vojnih lica, imala je bezbedno i srećno detinjstvo u kome joj ništa nije nedostajalo. Išla je u baletsku školu i učila da svira klavir, svesna da to nije bilo dostupno svima. U mladosti je imala veliki krug prijatelja iz Banjaluke i Zagreba, sa kojima pamti odlaske na igranke, druženja na obalama reka, navijanje za Mladi Krajišnik na košarkaškim utakmicama i bokserske mečeve Marjana Beneša. Ipak, najveće zadovoljstvo pronalazili su u odlasku u bioskop. Bila je gotovo sigurna da će završiti Hemijsko-tehnološki fakultet i ostvariti svoju želju da radi u laboratoriji za ispitivanja i proučavanja novih metoda u tekstilnoj industriji, ali stvari su 1971. krenule u neočekivanom smeru. Tek što je završila prvu godinu fakulteta, na jednoj svadbi u Velikom Gradištu sasvim slučajno upoznala je umetnika Duška Jovanovića Zeju koji ju je istog dana i zaprosio. Venčali su se samo sedam dana kasnije. Upravo zbog ishitrenosti ove odluke niko nije mogao ni da zamisli da će ta veza potrajati čitavih pedeset godina, ali gradeći osećanja polako i upoznajući se postepeno stvorili su zajednički život koji još uvek traje i služi kao primer drugima kada je sklad u pitanju.

Nedugo nakon venčanja odlaze u Nemačku i Ljubinka se tamo zapošljava u struci, u kompaniji Vorwerk kao tekstilni laborant, a par godina kasnije prelazi u Johnson&Johnson na poziciju tekstilnog laboranta pri razvoju i ispitivanju u tekstilnoj industriji. Tamo radi deset godina, a onda se u Vupertalu, gradu u kome su živeli, kao službenica zapošljava u jednoj portugalskoj firmi, a zatim u advokatskoj kancelariji, u kojoj ostaje do penzije. Sve to vreme paralelno gradi karijeru u onome što bi se danas nazvalo menadžmentom u kulturi, a da toga gotovo i da nije bila svesna: 

“U Njemačkoj je sve veoma organizovano. Da bih Dušku pružila dosta vremena za njegovo stvaranje, odlučila sam da na sebe preuzmem sve što se organizacije tiče, od ugovaranja izložbi (čak i za dvije godine unaprijed), preko pravljenja pozivnica, flajera, do zakazivanja intervjua sa novinarima. Zajednički smo birali njegove radove za izlaganje. Nikad nisam osjećala opterećenje tim „obavezama“ i uvijek sam nastojala da sve uradim na vrijeme. Najteže je kad ti neko nešto obeća, a ispuni obećanje dva sata pred otvaranje izložbe.”

Takođe, njena inicijativa je bila da se Duško priključi nekoj od umetničkih grupa tokom njihovog boravka u Nemačkoj, te je poslala pismeni zahtev za prijem u BBK (Udruženje likovnih umetnika Nemačke), što je komisija i odobrila nakon procene njegovih radova, a zahvaljujući tome on ima i člansku kartu Međunarodne asocijacije za umetnosti (IAA/AIAP), partnerske organizacije UNESCO-a. Takođe je deo kolektiva Kunst-Kolleg-International E.V.  i grupe Kunst Ring. U Vupertalu su osnovali i sopstvenu galeriju.

U Nemačku nije otišla sa namerom da ostane tamo da radi, već je želela da provede određeno vreme sa Duškom. Nikada se nije pokajala zbog odluke koja je ubrzo usledila – da tamo nastave život i osnuju porodicu, jer je upravo u tome pronašla spokoj i velike životne vrednosti. “Dom je za mene tamo gdje si srećan i gdje osjećaš toplinu”.

Upravo tu toplinu preneli su i u svoju sadašnju kuću PIGOZU koja, osim što u njoj žive, ima funkciju i muzeja, galerije, biblioteke, ateljea, zadužbine i fondacije. 

 Kada je Duško 2007. godine otišao u penziju doneli su odluku da zatvore galeriju u Vupertalu i vrate se u Srbiju. Njegovu porodičnu kuću u Velikom Gradištu pretvorili su u ono o čemu su oduvek maštali, svojevrstan „hram umetnosti“. “Kada smo se odlučili da stvorimo PIGOZU bili smo sigurni da će to uspjeti jer uvijek idemo do kraja bez obzira na prepreke. Stvarali smo je sa uvjerenjem da je to nešto na šta ćemo biti ponosni jer smo je sami izgradili“ 

Iz Vupertala su dopremili sve Duškove radove, arhivski materijal, knjige, muzejske eksponate, registrovali PIGOZU 2013. godine i otvorili je za vizite u bilo koje doba dana ili noći. 

“Naša vrata su uvijek otvorena za svakog tko želi da posjeti PIGOZU, za to smo bili spremni od prvog dana. Privatnost uvijek može da se nađe. Imamo mi svoje vrijeme dok čitamo ili sjedimo u prostorijama u kojima se osjećamo zadovoljno… Kutak u uglu biblioteke je samo moj. Sjedim ili čitam ili gledam u knjige koje su tu i koje mi pružaju poseban osjećaj. Iz tog ugla imam pogled na sve što se u biblioteci nalazi. A u hladnim danima moj kutak je pored kaljeve peći i tu se grijem i čitam ili jednostavno samo sjedim”, govori Ljubinka, a na pitanje kako zaista izgleda buditi se svakog jutra u muzeju kaže da je živeti među eksponatima uistinu veoma posebno iskustvo jer je baš svaki od predmeta vezan za određenu priču. 

Omiljeni deo PIGOZE za Ljubinku je soba ispunjena satovima, prostorija koja se nadovezuje na biblioteku i vodi dalje do privatnih prostorija i arhive na poslednjem spratu. Satovi za nju znače vreme, a satovi u sobi su puni uspomena i predstavljaju vreme koje je provela u Nemačkoj. A vreme kao takvo za nju znači prošlost koju oživljavamo sećanjima, sadašnjost koju treba da proživljavamo svesno, uživajući u  momentu koji nam je dat i budućnost koja se ogleda u nadi da će se događati dobre stvari. S druge strane, vreme ne povezuje sa prolaznošću i strahom od procesa starenja:

“Ni u jednom momentu ne osjećam strah od starenja. Starost je doba koje ima posebne čari i u kome imaš prostora da razmišljaš o svemu što je tom dobu prethodilo”.

Posmatrajući Duškove radove, nemoguće je ne zapaziti da im je osnovni motiv žena. Različiti prikazi žena su gotovo na svakom koraku u PIGOZI i ona bi slobodno mogla poneti i epitet hrama ženskog principa. 

“Prvi Duškovi radovi koje sam ja vidjela bili su skulpture od gipsa i drveta… U Njemačkoj je počeo ponovo da slika u svom stilu koji je za mene bio veoma neuobičajen, sa posebnim bojama koje sam ranije vidjela samo kod  Miroa, Šagala, Pikasa ili Hundertvasera. Vremenom se njegov stil promjenio i sve sto radi je za mene umjetničko djelo, bez obzira koji je motiv na njemu. Ja sam ta koja je uz umjetnika bila tada i jesam sada, a sve ostalo su njegovi radovi”

Na pitanje ima li omiljeni rad odgovara: “Barjak Iznad Zemlje i Neba. Ima nešto posebno u bojama kojima je Barjak rađen. Godinama je u našem posjedu i mislim da ga nikada ne bismo prodali”.

Ljubav prema Velikom Gradištu takođe izbija iz svakog razgovora sa njom. Kaže da je Dunav ono što ovaj gradić čini posebnim, stoga su i šetnje obalom neopisivo lepo iskustvo. Verovatno zato nesebično deli tu lepotu sa svojim prijateljima iz različitih delova sveta – jedna od njenih prijateljica iz Nemačke bila je toliko očarana mestom da je kupila kuću u Gradištu na samoj obali reke. Ali kao neko ko je gotovo čitav svoj radni vek proveo u uređenom zapadnoevropskom sistemu, sa žaljenjem primećuje da Gradištu nedostaje disciplina i organizacija da bi ostvarilo svoj puni potencijal. Neodgovornost navodi kao glavnu prepreku da do toga dođe. Generalno, borba za umetnost, formiranje publike, organizaciju i efikasan menadžment u umetnosti u maloj sredini u Srbiji jeste borba sa vetrenjačama. Ona se sa tim nosi tako što i pored svih nedostataka ipak ne prihvata ono što nije dobro. Pokušava da svojim radom, organizovanošću i upornošću nadoknadi sve to i da radi stvari na koje može da bude ponosna. I dodaje da je za svaku borbu potrebna izvorna snaga postojanja, želja za uspehom i dolaženjem do jasno zacrtanog cilja.