BOJANA

Bojana Martinović f.k.a. Bojana Pršendić je vajarka i profesorka likovnog, akademiju je završila u Novom Sadu, a živi u Velikom Gradištu. Razgovarale smo o roditeljstvu, duhovima, škrinjama, pomeranju ličnih granica i odlasku u svemir.

O umetnosti i poslu

Da li postoji neki umetnički projekat na kome trenutno radiš ili ti je u planu? 

Uh, iskreno ne, već duže vreme zbog odsustva ritma (što je verovatno izgovor, ko želi nađe vremena) nisam u nekom ozbiljnijem projektu. Već se to svelo na izradu nekih plakata, pozivnica i tog tipa sitnih poslova. Kada će se taj začarani krug prekinuti, ne znam. Imam u vazduhu neke oblike, teme, boje, samo nikako da ih poveže neka nit pa da se kristališe ideja. Imam osećaj da hoće, ali možda i neće. Svakako biće kako mora biti.

Gde najviše voliš da radiš/stvaraš? Imaš li prostor samo za to ili improvizuješ?

U suštini ne volim lično nečije kreativne prostore jer me pritiska ta energija. Ili ničiji ili svačiji atelje. Tipa na fakultetu nas je bilo puno i to je bilo inspirativno, široka paleta autora, ideja i rukopisa. Pa te to pokrene i izazove.. A kada jedan autor dominira, takav prostor me guši.

Predaješ likovno u školi, kakve su nove generacije klinaca? Možeš li da proceniš koliko ih zanima umetnost, na koji način je doživljavaju i koliko se tog promenilo u odnosu na vreme kada smo mi bili mali? 

Mislim da generalno uvek gledamo na prošlost sa nostalgijom. Ali definitivno postoji razlika. Što se tiče onih koje umetnost zanima, to je uvek bio i ostao mali broj i to su uglavnom (ne uvek) oni koji bi i želeli da se umetnošću bave. Ostali pak koji nemaju vajb za tim smatraju da u umetnost ne treba ni da se razumeju jer „ne znaju ni liniju da povuku“, što je apsolutno pogrešno.Što se tiče razlike onda i sada, ne znam kako bih uporedila. Mislim da naš školski program nije uopšte prilagođen vremenu u kom živimo. Ako pričamo o našem vremenu ista je problematika. Prevelikom brzinom se prelazi program, osnovne stvari bi trebalo duže da se obrađuju. Da se medjusobno povezu predmeti jer to je jedan organizam koji samo zajedno funkcionise besprekorno.  U suštini manje a temeljnije, i veza medju predmetima. Mislim da je današnjim klincima mnogo teže držati pažnju po ovom našem starom sistemu, to je razlika.

O detinjstvu

Koje su ti najdraže uspomene iz detinjstva?

Tatin i Mićin atelje u staroj školi. Milivoje nas je nažalost pre nekih mesec dana napustio. Ogromna dva ateljea puna slika i skulptura gde se okupljala gradištanska grupa umetnika, miris terpentina, kafe i duvana, i naravno duhovi koji opsedaju taj prostor. Svedoci smo više slučajeva. Savršeno mesto za odrastanje.

Šta si htela da budeš kad porasteš?

Mogu da kažem šta nisam želela, a to je da budem balerina ili glumica. 😂 A ne sećam se da sam imala neke želje, jedno vreme me je jako privlačio odlazak u svemir, nešto sam čak kao kopala po nekim enciklopedijama i prepisivala u svesku. Eto recimo to.

Tvoj brat je takođe umetnik, slikar, da li je to što ste odrastali uz ćaleta koji se time bavi uticalo na vaš izbor studija?

Pa može da bude i ne mora. Svakako postoji momenat nasleđa. Dobiješ taj nerv pa ga razviješ ili ne, to je ono u nama. Otac se kao slikar dobro oseća i razvija i sigurno se u nama usadilo to seme da je tu udobno i dobro. Tu je kao kod kuće. I odrasli smo bukvalno u muzeju, imali smo estetski atak od prvog dana rođenja. Tako da mislim da jeste imalo uticaj tog tipa, gen i uticaj nesvesnog. Nije nikada uticao bukvalno, „ajde crtaj, daj da te tata nauči,  ti bi mogla… „



O roditeljstvu

Isto kao i ja, čitavo iskustvo trudnoće i porođaja imala si za vreme pandemije. Kako je to uticalo na tebe?

Jako buran period za sve. Nešto nepoznato što preti i širi se nenormalnom brzinom. Pojavilo se na samom početku trudnoće i tu je krenulo kompletno ludilo. Mislim da bi sve drugačije doživela da nije bila trudnoća u igri. Instiktivno se braniš bez prestanka. Taman se resetujem da je sve ok i da nije sve baš tako, ali oblije me panika šta ako… Prošli smo čitav proces, od nenormalnog čuvanja pa do zaražavanja. Svaki odlazak na pregled u potpunoj paranoji i jurnjavi. Mislim, trudnicu potrese i tužan film a ne život pod policijskim časom i bežanje od nevidljivog neprijatelja koji želi da joj uništi mladunče .Svakako jako lepo ali mučno poglavlje. Sa neke strane je bilo i korisno iskustvo.


A kako je uopšte činjenica da si dobila dete uticala na tvoj život? Da li je uticala na tvoju umetnost?

Mislim da ću moći za par godina da odgovorim na pitanje kako je uticalo na mene, jer još uvek ne mogu da dođem sebi od opčinjenosti. Toliko sam obuzeta tom emocijom a jos je svakim danom za nijansu veća, tako da sam totalno izgubljena u prostoru i vremenu. Ne znam kako ovo dete izdržava pored mene. 

Jesi li otkrila nešto novo o sebi?

Pa sve mi se vrti oko tih emocija. Definitivno nisam znala da ovoliko mogu da se pomere granice osećanja, sve se produbilo i izoštrilo. Eto, pomeranje granica u nedogled. 

Kako se po tebi ponaša i šta radi dobar roditelj? Imaš li neki plan ili je sve impro? 🙂

Mislim da je tu mnogo elemenata u igri. Okolnosti, sreća, naš karakter (oba roditelja) i detetov. Kad sve to izmesas dobijes nesto na sta ne mozes skroz da utices nekim planom. U sustini pratimo njega i njegov temperament. Mislim da ga ljubavlju nećemo pokvariti, neko će pomešati maženje i razmazivanje. Naravno da se improvizuje dosta toga, tačnije veći deo dana. I on se menja iz dana u dan pa postavlja nove zadatke. Ali imamo konstrukciju koje se držimo ali intuitivno, ne zarad nekog plana. Ne dižemo temperaturu, mazimo ga puno, puno komuniciramo, strpljivi smo i jako se puno igramo.  Nekad smo bolji nekad gori, ali trudimo se i on deluje zadovoljno.



O buvljacima i estetici horora

Šta te privlači estetici horora? 

Horor = atmosfera. U suštini me najviše radi ta tišina koja je puna nečega što bi i hteo i ne bi hteo da oslobodiš. Mene ustvari uzasava ideja da je ovo gde mi zivimo jedina dimenzija. Oduvek me je privlačila ideja o tom svetu gore, dole, astralna projekcija, intuicija… Nekako mi je sve bogatije i življe u tom slučaju.Filmovi isključivo sa duhovima i demonima, ukletim kućama, samo fine stvari. Ovozemaljsko i naslilno me ne interesuje.


What’s your favourite scary movie? 🙂 A knjiga? 

Uh, to mi mnogo zavisi od faze, menjam stalno favourite titule.

Kad smo bile baš mnogo male sećam se da si mi objašnjavala kako je čudovište iz Osmog putnika samo guma, da se ne bih plašila 🙂 Da li je i na koji način ta estetika inkorporirana u tvoju umetnost? 

Ahahhahahahaha, pa ne sećam se toga!!! Izostavila sam da je slinava guma. 😂 Ali uvek imam potrebu da tešim učesnike u gledanju filma, verovatno da bi imala partnera za gledanje.

Pa ne mislim da nešto bitno jeste uticalo, ali provlači se nota horora, vrlo diskretno. Postoji malo ona Burton crta,  kao i u mom svežem tenu takođe.😂

Da li si ikada razmišljala o radu na filmu? Šta bi za tebe bio idealan posao? 

Jao jesam, maske svakako!!


Koja muzika ti paše ovih dana? Uz koju muziku najviše voliš da radiš? 

Ma ne mogu da se otresem Bowia već neko vreme, a uglavnom ništa ne slušam dok radim.

Od tebe sam oduvek dobijala fenomenalne rođendanske poklone. Odakle potiče tvoja sklonost ka jedinstvenim predmetima, biserima sa buvljaka i antikvarnih kutaka? Šta oni predstavljaju za tebe? 

Što se poklona tiče odmalena sam maštala o nekoj škrinji, nekom magičnom predmetu (uglavnom sa tavana) koji ću vući celog života kao neku relikviju. Ali to nekako nikad nisam nasla. A mislim da mi treba, nesto toliko posebno. Iz toga mi proizilazi taj ritual pronalaženja idealnog poklona. 

Koji je omiljeni predmet koji poseduješ?

U suštini moj omiljeni predmet još uvek nije kod mene ali mi je omiljen.🥰 Molim vas da mi ga neko vrati.

MARINA

Marina Živković (35) radi u turizmu, a svakog ponedeljka se pretvara u superheroinu koja na buvljaku pronalazi najneverovatnije komade odeće – od svilenog kenzo prsluka do ljubičaste haljine šivene za romsku svadbu. razgovarale smo o (održivoj) modi, teretani i pilatesu, standardima lepote i životu bez čarapa.

O odeći

U našim krugovima nosiš titulu kraljice buvljaka, koliko dugo i naporno si radila da bi došla do ovog zvanja?

O, pa nije to bio naporan rad, samo sam bucala po gomiletinama stvari i birala najbolje. Krenulo je sa mojom opsesijom da imam zanimljive komade, ne skupe, ne praktične, ponekad nisu ni lepi… ali su zanimljivi i daju celoj kombinaciji na “težini”, običnu garderobu pretvore u masku za taj dan. I tako, maskirala sam se u kraljicu.


Koji je tvoj omiljeni odevni second hand ili vintage komad koji poseduješ?

Imam nekoliko haljina koje su mi izrazito drage, slikaćeš me u njima.
Ponekad pronađem toliko dobru stvar, da mi je prosto žao da je oblačim, šetam po stanu, slikam se i onda je vratim u ormar, da čeka pravu priliku.


Kako bi definisala razliku između second hand i vintage odeće?

Vintage je ono što se „vratilo“ u modu, reaktuelizovani stil od uglavnom 10+ godina starosti,
a često se za skupe brendove koristi taj malo elegentniji izraz. Sav vintage je second hand, ali nije sav second hand vintage.


Koliku ulogu održivost i zaštita životne sredine igraju kada je u pitanju tvoj ormar? Kako su složene stvari u tvom ormaru – po boji, dužini, nameni ili na neki drugi način?

Ekologija mi je važna, trudim se da sve ostavim u boljem stanju nego što sam zatekla, ali se uglavnom vodim nekim zdravim razumom. Sama činjenica da je 70% moje garderobe „reclaimed“ me čini vrlo ekološki svesnom osobom.
O ormaru ne bih, njega uvek ostavim u gorem stanju nego što sam ga zatekla, ne umem da očuvam red u ormaru, toliko stvari, toliko inspiracije, kombinacija… Najčešće je u totalnom haosu, jbg.

U kojoj odevnoj kombinaciji se osećaš najbolje? A u kojoj najprivlačnije?

Volim da nosim helanke, znaam, nisu ni najlaskavije, ni najpristojnije, ali su ubedljivo najudobnija stvar na svetu. Trebalo mi je mnogo vremena da prihvatim da smem da nosim stvari zato što su udobne, tek posle tridesete sam sebi počela da popuštam, imala sam nerealne standarde kao mlađa. Onda sam shvatila da ne možeš da izgledaš lepo u nečemu u čemu se ne osećaš lepo… To je bilo otkrovenje.

Najprivlačnije se uglavnom osećam u haljinama, imam jednu mornarsku, WOW, ali najčešće to zavisi od raspoloženja, ne može na svako raspoloženje svaka haljina.


Jesi li nekad poželela da otvoriš svoju vintage radnju? Misliš li da bi to moglo da ima uspeha u ovako malom gradu kao što je Gradište?


Nisam nikada razmišljala o otvaranju radnje, radije bih bila nečiji stilista ili personal shopper, više volim da kupujem nego da prodajem, a čak i kad kupuješ jeftino second hand ako kupuješ mnogo ostaneš broke.
Kupovina za druge bi bila win-win situacija, oni dobro obučeni, ja zadovoljila opsesiju i nisam u minusu u banci.


Ko su ti omiljeni dizajneri i zašto?

Nemam omiljene dizajnere, nikad nisam uspela da se odlučim.
Kao što nikad nisam imala određeni stil oblačenja, kako mi se menja raspoloženje, menja mi se i stav prema garderobi, nekad volim sve, nekad mi je sve grozno… jbg.


Na svom radnom mestu moraš da nosiš uniformu, da li te to sprečava u izražavanju sopstvene ličnosti, budući da si to oduvek radila kroz oblačenje?

Uniforma nije ograničenje, ona je signalno odelo, izdvaja te i skreće pažnju na tebe, a ja volim pažnju. Na svu sreću ne radim u firmi sa izrazito naglašenim dres kodom, mogu da pravim frizure i da se šminkam kako želim, mogu da nosim nakit… Uvek ima načina da se oblačenje personalizuje, samo nekad moraš da budeš maštovitiji.

O TELU

Možeš li da pokušaš da mi opišeš svoj odnos prema sopstvenom telu, šta ono za tebe predstavlja, kako ga čuvaš, paziš, voliš?


Što se tela tiče, jako sam zadovoljna funkionalnošću, ali estetiku nikako da prihvatim. Još uvek imam teenage stav ponekad, znam da nije realno biti tužan zbog krathih nogu, ali me i dan danas to iznervira i volela bih da ima manje „mrdavih“ delova, volim zategnuto mišićavo telo i kod muškaraca i kod žena. Treniram puno i jako, trudim se da jedem hranu koja je dobra za telo, ali volim da uživam u hrani, nikad nisam mogla da zanemarim to uživanje zarad nekog estetskog standarda, barem ne trajno. Ipak je užitak u hrani moj užitak, ne bih da ga zamenim za tuđe zadovoljstvo, da me gledaju kako sam zgodna. U krajnjoj liniji kome se ne sviđa, nek gleda nekog drugog, zgodnijeg.


Provodiš dosta vremena u teretani, kako izgleda tvoj program? Zašto preferiraš individualne treninge i zašto ne voliš pilates? 🙂


Prvo ne mogu da kažem da ne volim pilates, nikad u životu nisam imala priliku da se bavim pilatesom u Gradištu, ne volim da trčim, stvarno ne volim, loša sam u trčanju i ne volim da radim stvari u kojima sam loša.
Teretana je bila lako dostupna opcija, a onda smo shvatili da imam dobre predispozicije za teretanu – ko bi rekao da su kratke noge prednost u nekom sportu – prirodno sam jaka, a trenigom sam postala još jača i naučila da uživam u toj snazi. Trening snage mi je pomogao u priličnoj meri da prihvatim svoje telo, naučila sam da nema ništa loše u tome da budeš veliki, da ljudi teže ka tome, koriste gomilu hemije da bi nabacili koje kilce, a ja plačem zbog toga…
Promenila mi je mindset, ne u potpunosti ali sam na dobrom putu.


Kada govorimo o standardima lepote u medijima i na društvenim mrežama, smatraš li da se nešto promenilo u odnosu na vreme kada smo mi bile devojčice?

Standardi su se promenili i to mnogo, imamo malo zdraviji pogled na žensko telo, prihvatili su da nije realno da sve imamo do 50kg i ogromne grudi, K.K.W mi je olakšala život u velikoj meri, vratila je široke kukove i veeliku zadnjicu u modu, ja sam uvek bila takva, samo do njene pojave nisam bila sexy po opštim standardima… Hvala K.K.W.
Trenutno me razočarava trend „prešminkavanja“, devojke izbacuju fotke sa treninga i sa plaže sa pozorišnom šminkom, predstavljaju to kao neki standard lepote, čak se pominje koncept da je nekulturno pojaviti se znojava i razbucana posle treninga…
Takođe, mislim da su se malo preterano zaigrali sa editovanjem fotografija, polovina ljudi je na insta slikama neprepoznatljiva, nikako mi nije jasno sa kojim ciljem to rade, kao da ne planiraju da žive realni život, samo virtualni. A opet, iako znam sve ovo, ponekad se razočaram koliko loše izgledam u odnosu na neku fotku sa instagrama, a ako se to dešava meni, plašim se za tinejdžerke koje su izložene tome, a nisu još shvatile da je to samo specijalni efekat.

o raznim drugim stvarima


Kako je pandemija konkretno uticala na tebe?

Prvi dani su bili strašni, pa sam se lagano navikavala. Ja sam neko ko ne voli da bude u kući, volim da sam među ljudima, to mi je najviše nedostajalo. A pošto radim u turizmu, finansijske posledice su bile najgore, meseci i meseci bez posla… Ali prošlo je za sad, sad znamo kako je to kad svet stane, naša generacija je mnogo ludo prošla sa istorijske tačke gledišta, stvarno smo svašta preživeli, a verujem da ima još ponešto da nas klepi.


Šta sanjaš, o čemu razmišljaš?

Sanjam o nekom večitom letu, toploj klimi, da živim nege gde nikada neć morati da obujem čarape – ako ne želim.
Ne znam, nisam neki veliki sanjar, trudim se da iskoristim maksimum od onoga što mi je dostupno i da uživam u svemu, kritikuju me često da sam gruba, ali ja samo ne želim da se zamaram sa „šta bi bilo kad bi bilo“ varijantama, tako je kako je, pomiri se sa tim i nađi način da uživaš, a ako nećeš da se potrudiš – nemoj ni da kukaš.


Gde skrivaš Dorijana Greja? 🙂

Uuu, volim tu knjigu, bilo bi lepo imati neki predmet koji će da snosi posledice naših akcija, al’ ne može…
Trudim se da budem dobra i prema sebi i prema drugima, pa mi valjda neće trebati magični portret.
A da li su botox i razne estetske intervencije portret Dorijana Greja u primeni…?

Vrnjačka Banja, maj 2021.

Vrnjačka Banja je najveća banja u Srbiji, ali njena veličina nije bila presudan faktor u izboru lokacije za naš mikroodmor. Presudan je bio porodični paket koji nudi hotel Slatina, a podrazumeva veliki broj olakšica za ljude koji putuju s decom, uključujući i veoma male bebe. Naša beba je prestala da bude veoma mala (kako mi je rekla nepoznata žena u prolazu – čudo jedno šta sve naraste za jedanaest meseci) i kao svesno, ali još uvek potpuno nesamostalno biće, nije najlakši saputnik na svetu. Paket je podrazumevao bazen i slanu sobu za njega, spa za nas, krevetac i bebeću stolicu za hranjenje, kao i hranu za bebe, igraonicu i igralište. Puna kapa, da ne kažem puna pelena. (Kad smo kod pelena, bebe u bazenu moraju biti isključivo u pelenama za kupanje, za koje pre ovoga nikada nisam čula, a zapravo su iskusnim roditeljima sasvim poznata stvar i mogu se naći u DM-u).

Što se ličnih razloga tiče, u Vrnjačkoj Banji sam bila dvehiljaditih na pripremama sa svojim odbojkaškim klubom i bilo nam je divno. Takođe, imajući u vidu da se prošle godine prvi put u mom životu desilo da se nijednom u toku leta ne okupam ni u jezeru, ni u Dunavu, ni u bilo kojoj drugoj vodi, bilo mi je potrebno mesto koje njome obiluje. Jasno mi je da banja ne zvuči kao prvi i očigledan izbor i da je najlogičnije bilo da pohrlim ka nekom okeanu, ali objasniću ovo malo kasnije. Što se D. tiče, mislim da je samo želeo da se malo izgubi iz Beograda, sve vreme u tihoj patnji za metalskim festivalima.

Bukirali smo dva noćenja u toku radne nedelje, da bismo izbegli gužvu i krenuli smo kolima. Vrnjačka Banja se nalazi u centralnoj Srbiji koju relativno retko posećujem i malo me grize savest zbog toga, imajući u vidu jedan deo porodične istorije koja se događala u Rekovcu i okolini. I zaista, kad smo prošli Kragujevac, sve mi je postalo nepoznato, svi ti bujni međuseoski pejzaži kasnog proleća. Nisam imala nikakva osećanja koja bih mogla da povežem sa predelilma kroz koje prolazimo, stvarala su se usput. Kao kad probaš neko voće prvi put u životu. O tome često razmišljam, kako je uzbudljivo kad si sasvim mali i sve što radiš je prvi put i sva iskustva su prva iskustva. Elem, kad smo ušli u Vrnjačku Banju, shatila sam da i dalje ništa ne prepoznajem i ničega se ne sećam, tako da se moja iskustva prikupljena u naredna tri dana svakako mogu smatrati novim.

A da li zato što je bio maj ili je vegetacija nabujala kao luda upravo zbog banjske vode, pa je sa sobom rasplamsala i faunu, ne znam, ali banja je bila puna života (mogla bih ponovo malo da čitam Fantea) i to me je radovalo. Radovala me je i savršena lokacija našeg hotela, na kraju šetališta, kod samog izvora Slatina, izolovana iz banjskog žamora.

Hotel je nov, čist i uredan, osoblje ljubazno i uslužno, a hrana sasvim dobra, restoranska terasa sjajna je za chill jer je okružena drvećem, a igralište napolju super za klince. Wellness je fin, ima dosta sadržaja i uglavnom nema gužve. Dva bazena koji se nalaze napolju, jedan za odrasle i drugi za decu, nisu radila jer sezona još uvek nije bila otvorena, ali je zato unutrašnji bazenčić sa slanom vodom bio sasvim zadovoljavajuć za naše, a posebno bebeće potrebe. Sve je ušuškano u zelenilo, a zvučni zid čine zrikavci i ptice. Apsolutna preporuka.

Ono što me je osvojilo bez najave i pripreme jeste estetika banjskih izvora, naime takozvanih biveta koje su uglavnom zidane osamdesetih godina prošlog veka. Potpuno te izmeste iz prostorno-vremenskog konteksta. Mogla bih po čitav dan da idem od izvora do izvora i slušam o čemu pričaju ljudi dok pune svoje plastične flaše vodom, nesvesni koliko su skupe te filmske scenografije u kojima se nalaze. Na Slatini bi recimo savršeno odgovaralo da iz nevidljivih zvučnika koji su projektovani tako da ne remete postojeću akustiku prostora u loopu ide čuveni stih Bebi Dol „zaboravi na evropsko vreme, tamo noć traje danima“, Jezero žudi za nekom konteplativnom, religijskom temom, dok Topla voda vrišti Jugoslavija, tako da bi lepo legao neki Čola. A ono što se zapravo čuje jeste voda, konstantno kretanje i klokotanje – i ako to samo već nije lekovito, evo secite me. Ah, da, ukus tih voda je užasan, ali primene su razne, postoji puno indikacija i za spoljašnju upotrebu.

Vrnjačka Banja ima 7 poznatih izvora mineralnih voda i to: Topli mineralni izvor (tzv. Topla voda), smešten u centralnom banjskom jezgru, Snežnik – smešten u zoni Vrnjačke reke, Slatina u zoni Lipovačke reke, Jezero, izvor koji je smešten u banjskom parku na polovini puta Snežnik-Slatina, Beli Izvor -u blizini ušća Lipovačkog potoka u Lipovačku reku, Borjak – izvor udaljen 700 m od Snežnika uzvodno uz korito Vrnjačke reke i Vrnjačko Vrelo koje se nalazi na polovini magistralnog puta Kraljevo – Kruševac. Od već pomenutih izvora za balneološku terapiju se koriste četiri: Topla voda, Snežnik, Slatina i Jezero dok se dve flaširaju kao stone mineralne vode (Voda Vrnjci sa izvora Topla voda i Vrnjačko Vrelo).

izvor: http://www.vrnjackabanja.co.rs

Znate ono kad vam doktori kažu – idi u banju i šetaj? Moguće je da ne znate ukoliko imate manje od šezdeset, ali krajnje je vreme da se sa banjskog turizma skine ta stigma da je isključivo za stariju i bolesnu populaciju. Ako ste (relativno) mladi i zdravi, biće vam sjajno u bilo kojoj banji, odmor i boost za organizam koji dolazi kao bonus. Šetnja je sve – kretanje, hodanje, najbolje kad sam biraš tempo. Park u Vrnjačkoj Banji je prostran i lep, šetalište podseća na šetališta u svakom turističkom mestu bivše Jugoslavije, pa čak i na ona morska. Sve je pitomo i ukroćeno, što je pretpostavljam rezultat bavljenja turizmom koje datira još od druge polovine devetnaestog veka. Ali ono što i dalje odzvanja u mojoj glavi kada pomislim na Vrnjačku Banju jeste žubor (reč koju sam ostavila u osnovnoj školi u bukvaru, a u ovom trenutku tako adekvatna), taj sveprisutni zvuk koji ne postoji na razglednicama, a posledica je vode koja dolazi odasvud – ispod, iznad, oko tebe i pumpa život u taj banjski organizam. To je ta voda o kojoj sam govorila i koja mi je bila potrebna. Oživela me je.

Možda je jedino neočekivano u čitavoj ovoj priči oko banjanja bilo to što sam loše spavala (u pitanju sam samo ja, dečaci su se razvaljivali). Uprkos potpunom miru i tišini, nisam mogla da izbacim gorepomenuti žubor iz glave, kao ni začuđujuć nalet jarko narandžaste boje koja me je napadala niotkud, a pred očima mi se ukazivala fotografija iz trijestreće na kojoj su moja čukunbaba, prababa i baba koja je tad bila beba, na klupi u parku u banji koji se od tada nije mnogo menjao. Ta fotografija zaista postoji, ali više ne možemo da je pronađemo. Mislim da na je poleđini pisalo „pozdrav iz Vrnjačke Banje“.

Prema popisu iz 1933. godine u Vrnjačkoj Banji je bilo 133 zanatskih i trgovačkih radnji. Buja i kulturni život, organizuju se kermesi, koncerti ozbiljne muzike, gostuju renomirana pozorišta. Osniva se Turističko društvo „Goč”, a posle donošenja Zakona o banjama vrši se stroga kategorizacija pansiona i vila, kojih je prema popisu iz 1935. godine bilo 257. Te godine zabeležena je poseta 28.080 gostiju, što je bilo daleko najviše u odnosu na sva druga turistička mesta u Jugoslaviji. 

izvor: http://www.vrnjackabanja.co.rs

I za kraj vas ostavljam sa meni uvek omiljenim delom Wikipedijinih članaka kada su u pitanju naseljena mesta, a to je spisak poznatih stanovnika Vrnjačke Banje:

Ljubodrag Simonović, bivši košarkaš, filozof i književnik
Slavko Banjac, pevač narodne muzike
Zvonimir Đukić, osnivač, gitarista i vokal grupe Van Gog
dr Dušan Radić, književnik i lekar
Jovan Miodragović, pedagog i član glavnog prosvetnog saveta Kraljevine Srbije
Miodrag B. Protić, slikar i likovni teoretičar i kritičar,
dr Vladeta Vuković, književnik, profesor i akademik
Milan D. Sotirović, istoričar
Igor Gočanin, proslavljeni vaterpolista, osvajač zlatne olimpijske medalje
Milan Krčmarević, fotograf i vlasnik prve moderne fotografske radnje
dr Dragutin Živadinović, lekar, vlasnik sanatorijuma „Dr Živadinović“ (danas hotel „Aleksandar“) i jedan od veoma predanih naučnika, naročito na polju ispitivanja dejstva mineralnih voda
dr Toma Milić, lekar i vlasnik prvog modernog sanatorijuma „Sveti Đorđe“
Stanoje Bojović, fotograf
Vlada Belanijan, književnik i dugogodišnji upravnik narodne biblioteke „Dr Dušan Radić“

BALON OD LALA

Lalomanija, prvi poznati ekonomski balon u istoriji

Ako ste se ikada susreli sa terminom “ekonomski balon”, velika je verovatnoća da vam je poznata priča o lalomaniji, prvom zabeleženom ekonomskom balonu u istoriji, koji se dogodio u Holandiji u prvoj polovini sedamnaestog veka, kada je cena lala dosegla ekstremne vrednosti – najređi cvetovi t.j. njihove lukovice, vredele su koliko i tadašnjih šest prosečnih godišnjih plata. Kako se pripoveda, za jednu takvu lukovicu na vrhuncu ove kolektivne zanesenosti bilo je moguće dobiti oko 10 000 guldena, za koje ste mogli da kupite veliku kuću na kanalu u samom centru Amsterdama. Strmoglav pad njihove vrednosti 1637. godine navodno je mnoge doveo do bankrota. Danas lalomanija predstavlja parabolu za sve što se dešava društvu kada se ono nađe u vrtlogu velike pohlepe i špekulacija.

Špekulativni mehur, ekonomski mehur ili ekonomski balon pojam je koji predstavlja brzu eskalaciju tržišnih cena koje kao takve odstupaju od svoje fundamentalne vrednosti, a glavni uzrok nastajanja ovih balona zapravo se nalazi u promenama u ponašanju investitora. Kao i svaki mehur koji se konstantno širi i ovaj ekonomski naposletku pukne, kada interesovanje za određeni fenomen prestane. Savremeni špekulativni mehuri kojima su mnogi od nas bili svedoci jesu takozvani “dot-com” i “bitcoin” mehuri. Posmatrano kroz istorijsku prizmu, pucanje ekonomskih balona retko kad prolazi bez posledica.

Zlatni vek u Holandiji i prve lale u Evropi

Da bismo razumeli kontekst u kome je do lalomanije došlo, potrebno je da napravimo kratak osvrt na istorijska zbivanja u Holandiji u to vreme.

Zlatni vek ili takozvano zlatno doba period je u holandskoj istoriji koji se vremenski poklapa sa sedamnaestim vekom, a karakteriše ga ekonomski i kulturni procvat izazvan nekolicinom faktora. Naime, nakon otcepljenja od španskog Nizozemlja – teritorije koja je bila pod španskim kraljem, Filipom II Habzburškim, a odgovara današnjoj Belgiji – severne nizozemske provincije se ujedinjuju i formiraju Republiku sedam ujedinjenih nizozemskih provincija (koje se uglavnom poklapaju sa teritorijom današnje Holandije). Kako su Filipove trupe krajem šesnaestog veka zauzele  najbitnije nizozemske trgovačke gradove – Antverpen, Briž i Gent, došlo je do bitne migracije stanovništva iz južnih u severne provincije, u čemu su prednjačili kalvinistički trgovci. Zahvaljujući ovim migracijama Amsterdam, koji je u početku bio tek mala luka, se razvio  u jedan od najvećih svetskih trgovačkih centara u sedamnestom veku. Tome je doprinelo i formiranje Istočnoindijske kompanije (VOC) 1602. godine. To je bila prva multinacionalna kompanija, kao i najveće trgovinsko društvo sedamnaestog i osamnaestog veka, a osnovale su je holandske trgovačke kompanije, kako bi izbegle zajedničku konkurenciju. Centri kompanije nalazili su se u Amsterdamu i Midelburgu. Upravo zahvaljujući razvoju trgovine, Holanđani su dobili priliku da se upoznaju sa egzotičnim svetom svojih kolonija i ostalih delova sveta kroz artefakte, biljke, ali i životinje koje su trgovci donosili sa svojih putovanja.

Kada govorimo o lalama, zasluga za njihovo predstavljanje Evropi pripada Ohiru Hislenu de Busbeku, flamanskom izaslaniku cara Ferdinanda II na otomanskom dvoru. U njegovim pismima iz 1555. prvi put se spominju lale kao egzotično cveće kojim je očarana čitava Otomanska imperija, koje cveta usred zime, ne miriše, ali dive mu se zbog njegove lepote i raznolikosti u boji. Naziv “tulipani” takođe se pripisuje Busbeku, a potiče od imena za turski turban (na turskom “tulband”), na koji ga je kruna ovog cveta, pretpostavljamo, podsećala. Turci ovaj cvet nazivaju “lale”, što se odomaćilo i kod nas, a reč potiče iz persijskog jezika, kao i sama biljka.

Međutim, onaj koji je postavio temelje za uzgoj i trgovinu lalama u Holandiji, a samim tim i lalomaniju, bio je Karl Klusijus, najpoznatiji nizozemski botaničar iz druge polovine 16. veka i moguće najuticajniji hortikulturista na teritoriji čitave Evrope u tom periodu. Rođen u francuskom gradu Arasu, koji je tada pripadao španskom Nizozemlju, studirao je latinski i grčki, zatim pravo i teologiju, da bi na kraju završio studije medicine, kojom se u praksi nikada nije bavio. Godine 1593. postaje profesor na Univerzitetu u Leidenu i u ovom holandskom gradu ostaje do kraja svog života. Tu je proglašen i za prefekta nove gradske botaničke bašte, Hortus Academicus, koju je osnovao unverzitet. Zahvaljujući svojim poznanstvima, reputaciji i iskustvu, Klusijus je uspeo da stvori obimnu i bogatu kolekciju biljaka. Takođe je postigao dogovor sa Istočnoindijskom kompanijom da mu iz kolonija doprema različite biljne vrste. Površina Klusijusove botaničke bašte u to vreme bila je samo 35 sa 40 metara, ali je sadržala više od 1000 biljaka, među kojima su, naravno, bile zastupljene i lale, cvet kome je bio veoma privržen i koji je proučavao sa posebnom pažnjom. Bašta postoji i danas, otvorena je za posetioce, a najstarije drvo u njoj je lalino drvo (Liriodendron tulipifera) koje je 1716. zasadio tadašnji prefekt, Herman Burhave.

Klusijus se za botaniku i egzotične biljne vrste zainteresovao šezdesetih godina 16. veka, u vreme kada je bio tutor jednom od sinova poznatog nemačkog trgovca, Antona Fugera, i u toj funkciji bio deo ekspedicije u Španiji organizovane u cilju sakupljanja različitih biljnih vrsta. Nešto kasnije, 1573. godine, postao je prefekt Carskog vrta u Beču cara Maksimilijana II, a uz pomoć nikog drugog do samog Busbeka. Upravo zahvaljujući Busbeku, Klusijus se upoznaje sa lalama, čiji prvi primerci direktno iz Carigrada stižu u bečki vrt. Time je na samom početku uspostavljeno nepisano pravilo da ukoliko nemate ozbiljnu reputaciju i važne kontakte u botaničarskom svetu, ne možete imati ni lale.

Holanđani i lale: fascinacija na prvi pogled

Lučki grad Midelburg koji je, poput Amsterdama, prosperirao zahvaljujući migraciji bogatih i učenih ljudi iz južnih u severne provincije, u drugom delu šesnaestog i prvom polovinom sedamnaestog veka obilovao je elitom koja je gajila posebne simpatije prema lalama. Prvi među njima bio je trgovac Jehan Somer koji je sa svojih putovanja u Tursku i Grčku 1592. sa sobom doneo pregršt egzotičnog bilja i začina, među kojima i lukovice lala, o čemu je njegov sugrađanin, apotekar Vilem Jaspars Pardajn, u pisanoj korespodenciji obavestio Karla Klusijusa. Ubrzo je sve veći broj viđenijih građana u svojim baštama počeo da gaji lale.

To nam daje uvid u činjenicu da u samom početku mogućnost velike zarade nije bila ono što je kod lala privuklo Holanđane – u pitanju je najpre bio kulturološki faktor. Kako su se severne nizozemske provincije sve ubrzanije ekonomski razvijale, bilo je i sve više bogatih građana koji su imali novca za trošenje. A tim novcem nisu želeli da kupuju prozaične stvari, već one koje će im garantovati prestiž i unikatnost. Građani koji su kupovali lale bili su isti oni građani koji kupuju umetnost. Biti kolekcionar umetnina i egzotičnih stvari bilo je veoma popularno jer je taj hobi nedvosmisleno ukazivao na to da ste pripadnik aristokratije. Te kolekcije delile su se uglavnom na predmete napravljene ljudskom rukom koji su zahtevali istančane veštine (poput slika ili etnografskog materijala) i na primerke nađene u prirodi koji su bili izuzetno retki, egzotični i nepoznati Evropljanima. Lale i ljušture školjki su često predstavljale najveće dragocenosti ovakvih kolekcija, a njihovi vlasnici su se potpuno predavali svom hobiju, identifikovali se sa stvarima koje poseduju, glorifikovali ih i predano čuvali.

Zanimljiv je podatak da je dve trećine domaćinstava u Delftu u 17. veku posedovalo između pet i jedanaest slika, a pretpostavljamo da je situacija bila slična i u ostalim većim holandskim gradovima. Na tim slikama neretko je bila predstavljena mrtva priroda, a slikati lale bilo je, razume se, veoma popularno. Na slikama najčešće udružene sa drugim cvećem i simbolima poput muve, vodenog cveta i lobanje, predstavljale su krhkost i prolaznost života i njegov kratak vek. Najpoznatiji slikar inspirisan ovim cvetom bio je Ambrosius Boshart Stariji,

a sledili su ga Ambrosius Boshart Mlađi, Baltazar van der Alst i Ruland Saveri, svi iz Midelburga. Velika je verovatnoća da su ovi slikari imali kontakta sa midelburškom elitom i njihovim bogatim vrtovima.

Dakle, za uzgoj cveća koje zahteva punu posvećenost bio je preduslov da imate svoj vrt, a niži slojevi društva to sebi nisu mogli da priušte. Holandske bašte i vrtovi bili su poznate po svojoj skockanosti i relativno malim površinama. Najređe i najlepše biljke bi se uglavnom nalazile u samom centru vrta, zasađene u malim pravougaonim prostorima ili u dekorativnim šarama u obliku vijuga i čvorova, a okruživale su ih veće površine gole zemlje, poput ramova za sliku. U većini slučajeva, vlasnici ovih vrtova imali bi samo po nekoliko primeraka takvih retkih vrsta, pa im je zbog toga bilo veoma lako da prate razvoj svakog cveta ponaosob. Neki od njih imali su knjige u koje bi beležili svaki detalj o svom retkom cveću.

Kako je baštovanstvo postajalo sve modernije, među elitom se ustanovilo nepisano pravilo da njeni pripadnici moraju da poseduju jedan ili više vrtova. Obrazac razvijanja gradova u periodu velike migracije na sever, ukazuje upravo na sve veći značaj baštovanstva za gradsku kulturu: kada je početkom 17. veka Amsterdam počeo da se širi van svojih srednjovekovnih zidina, moderne kuće na tri najveća kanala – Herenhrahtu, Keizershrahtu i Prinsenhrahtu – građene su tako da svaka poseduje veliki vrt sa svoje unutrašnje strane. Pored toga, bogati građani kupovali su i vrtove koji su se nalazili van samog grada.

Faktor iznenađenja je takođe igrao veliku ulogu u razvijanju i negovanju fascinacije lalama: mogli ste da gajite običan beli ili žuti cvet godinama, da bi se odjednom, pri novom cvetanju, na njegovoj krunici pojavile šare. Takvi cvetovi, izbrazdani linijama u boji, kotirali su se kao ubedljivo najskuplji, a to je kod ljudi izazivalo uzbuđenje i euforiju. Ono što tada nije bilo poznato jeste da je te mistične i nepredvidive šare na lalama izaziva biljna virusna bolest, što ovoj priči dodaje jedan ironičan element.

Ko su bili trgovci lalama i kako se odvijala trgovina

Karl Klusijus umro je 1609. godine, ali se na temeljima koje je on postavio razvila čitava industrija trgovine lalama koja je procvetala u prvoj polovini sedamnaestog veka. Rasprostranjeno je verovanje da su se u tom periodu holandske istorije baš svi bavili kupovinom i prodajom lala, od najnižih slojeva društva, do aristokratije. Ali da li je doista bilo tako?

Zahvaljujući pisanim tragovima u kojima su dokumentovane  različite vrste sporova prilikom trgovine lalama, danas znamo da se tu zapravo radilo o poprilično uskom krugu ljudi, koji su uglavnom bili u bližim ili daljim rodbinskim odnosima. Pored toga, zajednička su im bila interesovanja, društveni status, pa čak i religija – prema dostupnim podacima, najveći broj trgovaca lalama pripadao je menonitskoj zajednici. Najčešće su u pitanju bili trgovci i zanatlije, kojima su lale bile neka vrsta veoma unosnog hobija.

Zanimljivo je da, iako su bili veoma potkovani znanjem i praksom o samom uzgoju i nezi ovog cveća, među njima nije bilo zemljoradnika – trgovina lalama bila je čisto građanska stvar, verovatno i neka vrsta statusnog simbola među tada najurbanizovanijem stanovništvom u Evropi.

Ta, dakle, relativno mala skupina ljudi, sebe je nazivala „cvećarima“, ali taj pojam je u sebi sadržao mnogo više od puke kupovine i prodaje lala. Zahvaljujući svojim vezama i umreženosti, „cvećari“ su posedovali znanje i informacije koje su bile ključne za lukrativnu trgovinu. Čak ni tokom tridesetih godina sedamnaestog veka lale nisu bile lako dostupne, a interesovanje za njih (pogotovo za retke primerke) samo je nastavilo da raste, kako je tokom dvadesetih i tridesetih rasla i njihova cena. Oni koji su se zanimali za lale morali su da znaju kako se uzgajaju, kako izgledaju različite sorte (koje su se neprekidno menjale), ko je njihov vlasnik i, naravno, koliki se novac za njih može dobiti.

Kao što to uglavnom i biva, pored porodičnih i privatnih okupljanja, glavne tačke za susrete i razmenu informacija o lalama bile su krčme, pa su krčmari i gostioničari silom prilika bili upleteni u ovu grupnu opsesiju, važeći za lica od kojih se moglo saznati mnogo relevantnih informacija.

Trgovina lalama beležena je u različitim okolnostima. Pošto bi se prodaja izvršila, uvek je postojala neka vrsta ugovora, bilo to na običnom parčetu hartije ili u formi zvaničnog pravnog dokumenta koji je sastavljao notar i davao obema strankama.  Prodaje koje su se vršile na aukcijama takođe je beležilo zvanično lice. Aukcije su se uglavnom odigravale u krčmama i gostionicama ili u specifičnim institucijama zvanim weeskamers koje su predstavljale vladino telo odgovorno za administrativni nadzor nad upravljanjem imanjima lica koja su ostala siročad (ne treba ih mešati sa sirotištima jer se ove institucije nisu brinule o samoj deci, već isključivo o upravljanju njihovim imanjima).

Fizička trgovina lalama se obustavljala krajem avgusta jer se cveće, koje se vadilo iz zemlje nakon cvetanja u maju ili junu, u nju moralo vratiti do septembra, da bi se očuvalo njegovo zdravlje. Međutim, to nije sprečavalo poklonike ovog cveta da trguju “na papiru”, lukovicama koje se još nisu ni razvile.

Kuga kao opomena od Boga i krah na tržištu lala

Kao jedan od bitnih faktora koji su uticali na prelomna zbivanja i promenu vrednosti na tržištu lala javlja se epidemija kuge koja je harala holandskim gradovima tokom 1635. i 1636. godine. Na vrhuncu epidemije 1636. samo u Amsterdamu je bilo 17.193 preminulih. Posledice tako velikog broja smrtnih slučajeva ogledale su se u više aspekata od kojih je jedan svakako bio i finansijski – smrt je značila nasledstvo, a nasledstvo je u određenom broju slučajeva donosilo neočekivani kapital za potencijalne kupce lala. Euforija onih koji su preživeli i taj dodatni novac u njihovim džepovima verovatno su doprineli tome da  trgovina lalama dosegne sam vrhunac.

Ipak i sa sve više kapitala u sve više ruku, čak i nakon izlaska iz mračnog perioda kuge, početak 1637. doneo je mnogo razloga za brigu. Velika smrtnost uzrokovala je društveni preokret, preraspodela bogatstva takođe. Kuga je kao bolest bila potpuno nepredvidiva, neizvesnost je i dalje lebdela u vazduhu. Nisu umirali samo stari i bolesni, već i mladi i jaki, bogati i ugledni, a među njima i mnogi vlasnici i trgovci lalama. Lale su, s druge strane, preživele, t.j. njihove lukovice koje su na zimu zasađene u zemlju, da tamo čekaju do proleća. Ali do proleća je već bilo jasno da, iako su lale opstale, lalomanija je bila mrtva. U februaru 1637. kolaps na tržištu lala je bio izvestan, prethodno ustanovljene cene u do tada postignutim dogovorima više se nisu poštovale, a oni koji su već platili svoj deo, prema popularnom narativu, spali su na ivicu egzistencije bankrotiravši.

Neposredno pre epidemije kuge, počele su da se javljaju brojne satirične pesme i pamfleti koji su za glavni predmet kritike imali opsesiju lalama i preispitivanje njihove prave vrednosti, a tokom i nakon epidemije ova praksa se rasplamsala i postajala sve oštrija. Kontemplirajući nad traumom koju je proživljavalo holandsko društvo, pesnici su je uglavnom karakterisali kao „poklon“ od Boga, lekciju o pohlepi, za koju se pobrinuo da je Holanđani dobro nauče.

Otvoreno su kritikovali i ismevali one koji su se nalazili u centru lalomanije, a to je ubrzo postao i javni diskurs. Preispitivali su pravu vrednost lala, bazirajući se na brojnim pričama poput one u kojoj je neuki stranac greškom pojeo veoma skupu lukovicu lale misleći da je luk, pa su se pitali može li zaista nešto što se tako lako da zameniti za običan luk da košta toliko mnogo? Postoji li išta nežnije i zaštićenije od cveta? Običan miš, krtica, pa čak i vaška mogu mu biti pretnja, kako je moguće zasnovati ozbiljnu trgovinu na nečem tako nestalnom?

Na pamfletima i u pesmama tokom februara i marta 1637. trgovina cvećem predstavljana je kao boginja Flora koja je teško bolesna, zaražena boginjama ili dečijom groznicom ili već mrtva, u grobu, dok je njeni sledbenici neutešno oplakuju. Zapravo je smrt bila najčešća personifikacija za ovaj finansijski krah, što je i bilo razumljivo, s obzirom na to da se propadanje trgovaca lalama lako moglo uporediti sa žrtvama bolesti koja je odnela tolike živote.

Lalomanija: mnogo dosadnijia nego što smo mislili

Ali da li je ovaj krah zaista bio tolilko dramatičan?

En Goldgar, profesorka istorije na Kraljevskom koledžu u Londonu, u razgovoru za Smitsonijan magazin otkriva istinu baziranu na istorijskim podacima koje je koristila za svoju knjigu „Lalomanija: novac, čast i znanje u zlatno doba Holandije“ i buši balon koji je naduvavala popularna kultura .

En Goldgar kaže da među podacima koje je koristila za svoju knjigu nije uspela da pronađe nikoga ko je zbilja bankrotirao. U stvarnosti nije bilo mnogo judi koji su bili umešani u trgovinu i mit koji govori o tome da je došlo do kraha čitavog tadašnjeg ekonomskog sistema jednostavno nije tačan.

To ne znači da je sve što smo do sada čuli o lalomaniji pogrešno – trgovci su se zaista bavili suludim transakcijama i plaćali neobjašnjivo visoke cene za neke od lukovica. A kada je određeni broj kupaca objavio da neće moći da isplati prethodno dogovorenu cenu, tržište se jeste raspalo što je uzrokovalo krizu manjih razmera. Goldgar objašnjava da je ono što je bilo teško zapravo bilo nositi se sa činjenicom da su gotovo svi ti trgovinski odnosi bili zasnovani isključivo na poverenju, a ljudi su to poverenje jednostavno počeli da krše, govoreći “nije važno što sam obećao da ću kupiti te lukovice, više ih ne želim i neću platiti za njih”. Takođe, niije postojao mehanizam koji bi naterao ljude da plate jer sudovi i zvanične institucije nisu želele da se upliću u to.

Razlog za preuveličavanje priče, kako smo videli kroz pamflete i popularne pesme,

gotovo sigurno leži u kalvinističkoj retorici prema kojoj bog kažnjava one koji se preterano i brzo bogate, a sa tim stanovištem se i danas neretko susrećemo.

Iako je prema profesorki Goldgar ova tema u stvarnosti mnogo dosadnija nego što smo mislili, na zanimljiv način je inspirisala pisce i filmske stvaraoce. “Crna lala” pisca Aleksandra Dime, “Doba lala” reditelja Džastina Čedvika, pa i kratki ali poznati monolog Gordona Gekoa, fiktivnog bankara iz filma Olivera Stouna “Vol Strit”  samo su neka od tih dela koja su, poput balona, naduvala priču o lalomaniji. Ali upravo tako naduvana, kao što smo na početku teksta spomenuli, predstavlja izvrsnu parabolu koja služi kao temelj za izgradnju novih priča.

LJUBINKA

Ljubinka Buba Jovanović, hemičarka iz sveta umetnosti, doslovno živi u muzeju, sa svojim mužem venčala se samo nedelju dana nakon prvog susreta, ne plaši se starenja i bori se protiv vetrenjača

Moje poznanstvo sa Bubom seže do perioda pre formiranja moje svesti o sopstvenom okruženju. U porodičnom albumu čuvamo fotografiju iz avgusta 1986. na kojoj je zabeležen trenutak nakon mog prvog susreta sa čokoladom koju mi je upravo ona dala da probam, uz blagoslov mojih roditelja. Imajući u vidu da sam imala samo mesec dana, moram da zaključim da su u pitanju bile strategije roditeljstva koje su praktično nedopustive u 2021.

Upravo početkom  2021. godine (od koje čitavo čovečanstvo ima velika iščekivanja) nalazimo se zbog fotografisanja u Pigozi, njenom domu koji je i mnogo više od doma, a o njemu sam podrobno pisala pre par godina.

Dok se namešta za portret ispred police pune knjiga, lice joj je sakriveno iza crno-tirkizne maske koju je sama sašila.  Razgovaramo o pandemiji koja još uvek traje i ona mi govori kako će 2020. pamtiti po uskraćenim mogućnostima i  velikim promenama u svakodnevnim obavezama. Dane u izolaciji provodila je radeći stvari za koje joj je ranije nedostajalo vremena, misleći najpre na sređivanje arhive u Pigozi i čitanje knjiga koje su čekale na svoj red. Slažemo se da će se prave posledice tek osetiti, a one instant nevolje ogledaju se u nemogućnosti održavanja izložbi i nedostatku ličnog kontakta sa umetnicima, što je u osnovi gorivo na koje radi Pigoza. 

Rođena 1951. godine u Banjaluci kao dete vojnih lica, imala je bezbedno i srećno detinjstvo u kome joj ništa nije nedostajalo. Išla je u baletsku školu i učila da svira klavir, svesna da to nije bilo dostupno svima. U mladosti je imala veliki krug prijatelja iz Banjaluke i Zagreba, sa kojima pamti odlaske na igranke, druženja na obalama reka, navijanje za Mladi Krajišnik na košarkaškim utakmicama i bokserske mečeve Marjana Beneša. Ipak, najveće zadovoljstvo pronalazili su u odlasku u bioskop. Bila je gotovo sigurna da će završiti Hemijsko-tehnološki fakultet i ostvariti svoju želju da radi u laboratoriji za ispitivanja i proučavanja novih metoda u tekstilnoj industriji, ali stvari su 1971. krenule u neočekivanom smeru. Tek što je završila prvu godinu fakulteta, na jednoj svadbi u Velikom Gradištu sasvim slučajno upoznala je umetnika Duška Jovanovića Zeju koji ju je istog dana i zaprosio. Venčali su se samo sedam dana kasnije. Upravo zbog ishitrenosti ove odluke niko nije mogao ni da zamisli da će ta veza potrajati čitavih pedeset godina, ali gradeći osećanja polako i upoznajući se postepeno stvorili su zajednički život koji još uvek traje i služi kao primer drugima kada je sklad u pitanju.

Nedugo nakon venčanja odlaze u Nemačku i Ljubinka se tamo zapošljava u struci, u kompaniji Vorwerk kao tekstilni laborant, a par godina kasnije prelazi u Johnson&Johnson na poziciju tekstilnog laboranta pri razvoju i ispitivanju u tekstilnoj industriji. Tamo radi deset godina, a onda se u Vupertalu, gradu u kome su živeli, kao službenica zapošljava u jednoj portugalskoj firmi, a zatim u advokatskoj kancelariji, u kojoj ostaje do penzije. Sve to vreme paralelno gradi karijeru u onome što bi se danas nazvalo menadžmentom u kulturi, a da toga gotovo i da nije bila svesna: 

“U Njemačkoj je sve veoma organizovano. Da bih Dušku pružila dosta vremena za njegovo stvaranje, odlučila sam da na sebe preuzmem sve što se organizacije tiče, od ugovaranja izložbi (čak i za dvije godine unaprijed), preko pravljenja pozivnica, flajera, do zakazivanja intervjua sa novinarima. Zajednički smo birali njegove radove za izlaganje. Nikad nisam osjećala opterećenje tim „obavezama“ i uvijek sam nastojala da sve uradim na vrijeme. Najteže je kad ti neko nešto obeća, a ispuni obećanje dva sata pred otvaranje izložbe.”

Takođe, njena inicijativa je bila da se Duško priključi nekoj od umetničkih grupa tokom njihovog boravka u Nemačkoj, te je poslala pismeni zahtev za prijem u BBK (Udruženje likovnih umetnika Nemačke), što je komisija i odobrila nakon procene njegovih radova, a zahvaljujući tome on ima i člansku kartu Međunarodne asocijacije za umetnosti (IAA/AIAP), partnerske organizacije UNESCO-a. Takođe je deo kolektiva Kunst-Kolleg-International E.V.  i grupe Kunst Ring. U Vupertalu su osnovali i sopstvenu galeriju.

U Nemačku nije otišla sa namerom da ostane tamo da radi, već je želela da provede određeno vreme sa Duškom. Nikada se nije pokajala zbog odluke koja je ubrzo usledila – da tamo nastave život i osnuju porodicu, jer je upravo u tome pronašla spokoj i velike životne vrednosti. “Dom je za mene tamo gdje si srećan i gdje osjećaš toplinu”.

Upravo tu toplinu preneli su i u svoju sadašnju kuću PIGOZU koja, osim što u njoj žive, ima funkciju i muzeja, galerije, biblioteke, ateljea, zadužbine i fondacije. 

 Kada je Duško 2007. godine otišao u penziju doneli su odluku da zatvore galeriju u Vupertalu i vrate se u Srbiju. Njegovu porodičnu kuću u Velikom Gradištu pretvorili su u ono o čemu su oduvek maštali, svojevrstan „hram umetnosti“. “Kada smo se odlučili da stvorimo PIGOZU bili smo sigurni da će to uspjeti jer uvijek idemo do kraja bez obzira na prepreke. Stvarali smo je sa uvjerenjem da je to nešto na šta ćemo biti ponosni jer smo je sami izgradili“ 

Iz Vupertala su dopremili sve Duškove radove, arhivski materijal, knjige, muzejske eksponate, registrovali PIGOZU 2013. godine i otvorili je za vizite u bilo koje doba dana ili noći. 

“Naša vrata su uvijek otvorena za svakog tko želi da posjeti PIGOZU, za to smo bili spremni od prvog dana. Privatnost uvijek može da se nađe. Imamo mi svoje vrijeme dok čitamo ili sjedimo u prostorijama u kojima se osjećamo zadovoljno… Kutak u uglu biblioteke je samo moj. Sjedim ili čitam ili gledam u knjige koje su tu i koje mi pružaju poseban osjećaj. Iz tog ugla imam pogled na sve što se u biblioteci nalazi. A u hladnim danima moj kutak je pored kaljeve peći i tu se grijem i čitam ili jednostavno samo sjedim”, govori Ljubinka, a na pitanje kako zaista izgleda buditi se svakog jutra u muzeju kaže da je živeti među eksponatima uistinu veoma posebno iskustvo jer je baš svaki od predmeta vezan za određenu priču. 

Omiljeni deo PIGOZE za Ljubinku je soba ispunjena satovima, prostorija koja se nadovezuje na biblioteku i vodi dalje do privatnih prostorija i arhive na poslednjem spratu. Satovi za nju znače vreme, a satovi u sobi su puni uspomena i predstavljaju vreme koje je provela u Nemačkoj. A vreme kao takvo za nju znači prošlost koju oživljavamo sećanjima, sadašnjost koju treba da proživljavamo svesno, uživajući u  momentu koji nam je dat i budućnost koja se ogleda u nadi da će se događati dobre stvari. S druge strane, vreme ne povezuje sa prolaznošću i strahom od procesa starenja:

“Ni u jednom momentu ne osjećam strah od starenja. Starost je doba koje ima posebne čari i u kome imaš prostora da razmišljaš o svemu što je tom dobu prethodilo”.

Posmatrajući Duškove radove, nemoguće je ne zapaziti da im je osnovni motiv žena. Različiti prikazi žena su gotovo na svakom koraku u PIGOZI i ona bi slobodno mogla poneti i epitet hrama ženskog principa. 

“Prvi Duškovi radovi koje sam ja vidjela bili su skulpture od gipsa i drveta… U Njemačkoj je počeo ponovo da slika u svom stilu koji je za mene bio veoma neuobičajen, sa posebnim bojama koje sam ranije vidjela samo kod  Miroa, Šagala, Pikasa ili Hundertvasera. Vremenom se njegov stil promjenio i sve sto radi je za mene umjetničko djelo, bez obzira koji je motiv na njemu. Ja sam ta koja je uz umjetnika bila tada i jesam sada, a sve ostalo su njegovi radovi”

Na pitanje ima li omiljeni rad odgovara: “Barjak Iznad Zemlje i Neba. Ima nešto posebno u bojama kojima je Barjak rađen. Godinama je u našem posjedu i mislim da ga nikada ne bismo prodali”.

Ljubav prema Velikom Gradištu takođe izbija iz svakog razgovora sa njom. Kaže da je Dunav ono što ovaj gradić čini posebnim, stoga su i šetnje obalom neopisivo lepo iskustvo. Verovatno zato nesebično deli tu lepotu sa svojim prijateljima iz različitih delova sveta – jedna od njenih prijateljica iz Nemačke bila je toliko očarana mestom da je kupila kuću u Gradištu na samoj obali reke. Ali kao neko ko je gotovo čitav svoj radni vek proveo u uređenom zapadnoevropskom sistemu, sa žaljenjem primećuje da Gradištu nedostaje disciplina i organizacija da bi ostvarilo svoj puni potencijal. Neodgovornost navodi kao glavnu prepreku da do toga dođe. Generalno, borba za umetnost, formiranje publike, organizaciju i efikasan menadžment u umetnosti u maloj sredini u Srbiji jeste borba sa vetrenjačama. Ona se sa tim nosi tako što i pored svih nedostataka ipak ne prihvata ono što nije dobro. Pokušava da svojim radom, organizovanošću i upornošću nadoknadi sve to i da radi stvari na koje može da bude ponosna. I dodaje da je za svaku borbu potrebna izvorna snaga postojanja, želja za uspehom i dolaženjem do jasno zacrtanog cilja.

 

Kobni sjaj radijuma

Lepi radijum Marije Kiri

Kada govorimo o ženama u nauci, velika je verovatnoća da će nam prva asocijacija na tu temu biti Marija Kiri. Ova Poljakinja koja je veći deo svog života provela u Francuskoj, gde je završila matematiku i fiziku na Sorboni, prva je žena koja je dobila Nobelovu nagradu. To se dogodilo 1903. godine, kada je nagradu za fiziku podelila sa svojim suprugom Pjerom Kirijem i kolegom Anrijem Bekerelom, za istraživanje fenomena radioaktivnosti. 

U tom trenutku činilo se da bračni par Kiri ne čeka ništa drugo do veoma svetla budućnost, ali samo tri godine kasnije Pjer je poginuo u nesreći na ulici u Parizu, kada se okliznuo i pao pravo pod točkove konjske zaprege. Posle Pjerove smrti Marija je nastavila sa radom koji su zajedno započeli, preuzela je njegovu poziciju profesora fizike na Sorboni i 1911. godine dobila još jednu Nobelovu nagradu, ovog puta iz hemije, za izdvajanje elementarnog radona.

Ono što se izdvojilo kao njena opsesija kojoj je posvetila čitavu svoju naučnu karijeru bio je radijum, koji je otkrila zajedno sa Pjerom, nakon višegodišnjeg rada sa uranijumovom rudom iz koje su uspeli da ga izoluju uz gotovo nadljudske napore: bilo je potrebno više od dve tone rude, da bi se dobilo samo 100 mg čistog radijuma. Ta ekskluzivnost ga je u Marijinim očima činila još magičnijim. Govoreći o njemu govorila je “moj lepi radijum” i čvrsto zastupala njegovu upotrebu u terapeutske svrhe. 

U osvit dvadesetog veka, radijum je zaista izgledao kao zlato novog doba – svetlucav, jedinstven i lekovit, kako se verovalo. Sa vremenom poluraspada od 1600 godina, obećavao je gotovo večni sjaj. Marijina opčinjenost ovim elementom stoga se veoma brzo i očekivano proširila Evropom, a zatim je preko Atlanskog okeana osvojila i Ameriku. 

Radijumska groznica

Pre nego što su štetne posledice izloženosti radijaciji bile poznate, radijum se koristio na načine koji bi danas bili nezamislivi. U prvoj polovini dvadesetog veka, nemačka kompanija Burk & Braun proizvodila je čokoladu s radijumom i prodavala je kao namirnicu koja podmlađuje. Iz današnje perspektive još je neverovatnije da je u tom periodu bilo popularno piti vodu s radijumom jer se verovalo da leči sve – od artritisa, preko impotencije do bora. 

Parižanin, Dr Alfred Kiri, koji nije bio u srodstvu s Marijom i Pjerom, ali je činjenicu da sa njima deli prezime naveliko koristio u marketinške svrhe, prodavao je pastu za zube s radijumom i torijumom. Veoma popularni proizvodi njegovog kozmetičkog brenda Tho-Radia bili su karmini, sapuni, puderi i kreme sa radijumom koji su, kako je Kiri tvrdio, činili da koža izgleda mlađe i sjajnije. 

Očaranost radijumom nije zaobišla ni medicinsko osoblje, pa su lekari jedno vreme preporučivali tretmane radijumom za lečenje reumatizma, umora i malaksalosti, kao i za sva druga stanja za koje je bio potreban brz i svemoguć lek. Posebno je bio omiljen u lečenju impotencije, a ono se najčešće sprovodilo tako što bi se radioaktivni voštani štapići umetali u uretru. Jedna od najskupljih metoda za lečenje ovog problema bio je radioendokrinator, koji se sastojao od sedam komada kartona natopljenog radijumom, veličine kreditne kartice, prekrivenih tankim slojem prozirne plastike. Muškarcima je savetovano da ove kartice stavljaju u donje rublje preko noći. Izumitelj radioendokrinatora, Vilijam Bejli, umro je od raka bešike 1949. zbog velike izloženosti radijaciji, kako je kasnije ustanovljeno. 

Tokom dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka veoma popularni su bili i radijumski spa centri, u kojima je bilo moguće sebi priuštiti relaksirajući tretman blatom koje sadrži radijum, koje bi se kasnije ispiralo radijumskom vodom, a nakon svega toga na telo bi se nanosila radijumska krema. Nekoliko ovakvih spa centara je i dalje u funkciji: u Arkanzasu, Japanu, Iranu, Turskoj, kao i u Poljskoj, Češkoj, Mađarskoj i Grčkoj, ali su tretmani, naravno, izmenjeni.  

Zanimljiva je bila i igračka za decu slična kaleidoskopu, koja je zbog radijuma u tubusu činila igru svetlosti jačom. Nazvana je radijumskop i proizvodila se sve do do 1942. 

Radijum devojke

Ipak, najkontroverznija priča o nesavesnoj upotrebi radijuma odvijala se u Americi početkom prošlog veka, a u sebi je sadržala sve elemente scenarija holivudske drame za koju je verovatno samo pitanje vremena kada će biti snimljena. Naime, radijum je bio i osnovni sastojak farbe koja je emitovala svetlost u mraku, domišljato nazvane “Undark”. Njome su se premazivali brojčanici ručnih i zidnih satova, kao i kontrolnih instrumenata za avione, u periodu između 1917. i 1926. godine, a proizvodila ju je kompanija U.S. Radium Corporation.

Slične komponente imala je i farba “Luna”, čiji je proizvođač bila firma Radium Dial Company, a koristila se u iste svrhe.

Najveći korisnik ovih proizvoda bila je američka vojska, a zbog Prvog svetskog rata potražnja za njima bila je velika.  Da bi uspešno zadovoljile potrebe proizvodnje, ove dve kompanije odlučuju da obezbede dovoljan broj zaposlenih koji će ručno premazivati kazaljke i brojeve radijumskom bojom i počinju da zapošljavaju mlade devojke za koje je procenjeno da su najpodesnija grupa radno sposobnog stanovništva za taj posao. Fabrika koju je osnovala U.S. Radium Corporation se nalazila u gradu Orandž, u Nju Džersiju, a Radium Dial je svoju fabriku smestio u Otavu, Ilinoj.

Priča svake od devojaka počinjala je gotovo istovetno – oglasom u lokalnim novinama koji je obećavao prijatno, čisto i zdravo radno okruženje i dobru platu za posao koji ne podrazumeva ništa drugo sem finog rada sa četkicom za bojenje. One koje su bile dovoljno srećne da ih zaposle, ubrzo bi dobijale uvodni kurs tokom kojeg su ih podučavali tehnici bojenja koja je podrazumevala da nakon svakog umakanja veoma fine i tanke četkice u boju i premazivanja jednog broja ili kazaljke, vrh te iste četkice zašilje i oblikuju svojim usnama i tako ga pripreme za sledeće nanošenje boje. Bilo je predviđeno da svaka devojka u toku radnog dana ofarba oko 250 brojčanika. Devojke su predano radile, ali su se takođe dobro zabavljale, koristeći pauze da ostacima boje lakiraju nokte, farbaju pramenove kose, zube, pa čak i crtaju po sopstvenom licu. Jedna od njih je ovom bojom okrečila i zid svoje spavaće sobe. Njihove haljine i kose su svetlele u mraku, pa su na igrankama i lokalnim zabavama bile prava senzacija, a kada bi noću prolazile kroz mračne ulice, podsećale su na mitska bića. To ih je činilo neodoljivim i svi su želeli da budu u njihovom društvu. Imajući u vidu i da su u proseku zarađivale po 20 dolara nedeljno (što bi danas bilo nešto manje od 400 dolara), ovaj posao je ubrzo stekao reputaciju posla iz snova za devojke iz siromašnijih društvenih slojeva.

Niko nije ni pomišljao na bilo kakvu opasnost, a i zašto bi, kada je radijum bio garancija za dug i zdrav život. Upravo u to vreme, tačnije 1921. godine, Marija Kiri je bila u svojoj prvoj poseti Americi, tokom koje je sakupljala sredstva za svoja dalja istraživanja radijuma. Tom posetom stekla je veliki publicitet, entuzijastično govoreći o radijumu kao o sopstvenom otkriću kojeg se nimalo ne plaši, sve vreme držeći u džepovima bočice radioaktivnih izotopa koje je pokazivala na predavanjima. Govorila je da voli da ih posmatra u mraku, zbog njihovog divnog zelenkasto-plavog sjaja.

Svetlucava idila trajala je par godina, sve dok misteriozna bolest nije počela da napada devojke, jednu po jednu. Njihove vilice su počele da otiču i trunu, zubi da ispadaju, a usne duplje su im bile u ranama. Osećale su nepodnošljive bolove i slabost u kostima i zglobovima i ubrzano gubile snagu usled naizgled nezaustavljive anemije. Devojke su se obraćale za pomoć svojim zubarima, ali oni nisu uspevali da postave tačnu dijagnozu. Dok je lečio Ameliju Mađu, devojku čija je vilična kost postala toliko krhka, da mu je deo nje ostao u ruci kada je ne tako grubim pokretom šake pokušao da joj izvadi zub, lokalni zubar u Orandžu, Dr Josef Knef, primetio je da postoji mogućnost da je njena bolest vezana za rad u fabrici, ali to nije uspeo da dokaže. U fabrici su odbijali da mu otkriju sastav čuvene “Undark” farbe, a vršeći sopstvena istraživanja nije uspeo da pronađe ništa neobično. Amelija je umrla 1922. u svojoj dvadeset i četvrtoj godini, a za zvaničan uzrok smrti lekari su proglasili sifilis. Ubrzo zatim, još nekoliko devojaka je umrlo sa istim simptomima, a kao uzroci smrti uglavnom su se navodili stomatitis ili sifilis.

Sve to vreme, rukovodeći u U.S. Radium Corporation, kao i naučnici koji su radili za njih, su vrlo dobro znali da je glavni sastojak njihove svetlucave farbe oko milion puta aktivniji od uranijuma i – dok su devojke u fabrici doslovno ohrabrivali da ga gutaju svakog dana – oni sami su veoma oprezno postupali sa njim, koristeći zaštitnu opremu.

Situacija je bila veoma slična i u Otavi, ali je trebalo da prođe neko vreme da bi devojke saznale šta se dešava njihovim koleginicama na Istočnoj obali.

Ako dobijem svojih 250 000 dolara, moći ću da imam mnogo ruža na sahrani, zar ne?*

Kako su smrti devojaka bivale sve češće, a glasine da je za to kriv posao u fabrici sve intenzivnije, U.S. Radium Company je 1924. unajmio tim naučnika sa Harvarda, da bi istražio uzroke njihove bolesti i opovrgao ove tvrdnje. Međutim, oni su konstatovali povezanost bolesti sa radijumskom prašinom koju su devojke udisale tokom radnog vremena jer se nalazila svuda u fabrici. U.S. Radium je odbio da objavi rezultate ovog istraživanja. 

U to vreme, glavni medicinski istraživač okruga Eseks, Harison S. Martland, otvorio je sopstvenu istragu ovog slučaja i time pokrenuo lavinu događaja. Nakon što je ispitao određen broj devojaka, primetio je da vazduh koji one izdišu u sebi sadrži radon. Takođe, zaključio je da je razlog zbog koga su one prošle gore od svih ostalih koji su bili zaposleni u fabrici, upravo to što su, stavljajući četkice u usta, svakodnevno gutale radijum, a to je bio najpogubniji način da se otrov apsorbuje. Što se strukture tiče, radijum je sličan kalcijumu i kada su devojke gutale radijum njihov organizam ga je tretirao kao kalcijum – većina je završavala u kostima, deo se izbacivao kroz metabolizam, a deo bivao iskorišćen za rad nerava i mišića. Međutim, radijum je imao potpuno suprotan efekat od kalcijuma – umesto da ojača skelet, on je alfa zračenjem razarao strukturu kostiju, sve do koštane srži, ostavljajući ih poroznim poput pčelinje košnice. 

Martland je 1925. objavio detalje svog istraživanja u kojem je objasnio principe trovanja radijumom. Do mnogih rezultata došao je tako što je ispitivao kosti preminulih devojaka. Zahvaljujući onima koje su još uvek bile žive, uspeo je da izvede formulu kojom je računao količinu radijuma apsorbovanu u njihovim telima tako što je merio količinu radona koji su izdisale: pri raspadu radijuma, radon se stvarao u njihovim kostima, nakon čega je odlazio u krvotok, pa u pluća i na kraju su ga izbacivale izdisanjem.  

Iste godine u kojoj su objavljena Martlandova otkrića, pet devojaka među kojima su bile Grejs Frajer, Edna Husman, Ketrin Šaub i sestre preminule Amelije Mađe – Kvinta Mekdonald i Albina Laris, odlučilo je da podnese tužbu protiv U.S. Radium Company koja je učinila sve da im taj proces oteža. Trebalo im je tri godine pravnog nadmetanja samo da bi zakazale datum suđenja.

Prilikom prvog pojavljivanja na sudu u januaru 1928. godine dve od njih bile su prikovane za krevet, a nijedna nije bila u stanju da podigne ruku da bi položila zakletvu. Tih dana ovaj slučaj bio je senzacija u medijima, što je pomoglo da se pažnja javnosti usmeri na ovu problematiku, kao i da javnost stane na stranu devojaka.

Zbog veoma lošeg zdravstvenog stanja u kome su se nalazile, kao i zbog činjenice da su bile svesne da im nije ostalo još mnogo vremena, devojke su pristale na poravnanje koje se ogledalo u tome što će svaka od U.S. Radium Company dobiti po 10000 dolara (što bi danas bilo oko 100000 dolara), penziju od 600 dolara  godišnje i kompletnu medicinsku negu koju pokriva firma. Dobijeni novac su uglavnom iskoristile za organizovanje sopstvenih sahrana. Poslednja od njih umrla je samo dve godine nakon što je poravnanje postignuto.

Za to vreme, radnice fabrike u Ilinoju su zahtevale kompenzaciju za svoje troškove lečenja, ali ih je menadžment uporno odbijao. Uprkos tome, bile su istrajne u svojim zahtevima i 1930. godine slučaj je iznet pred Industrijsku komisiju u Ilinoju. Sedam godina kasnije, pet bivših radnica je našlo i advokata koji bi ih zastupao pred komisijom, ali se kompanija Radium Dial tada već bila zatvorila i preselila u Njujork. Komisija je zadržala depozit od 10 000 dolara koji je kompanija ostavila kada je postalo očigledno da ne može da pokrije troškove sudskog postupka. Komisija je presudila u korist devojaka, ali je Radium Dial uložio žalbu u nadi da će presuda biti ukinuta, što se nije dogodilo. Radium Dial je nastavio sa žalbama sve dok slučaj nije došao do Vrhovnog suda 1939. godine, ali sud je i tada bio na strani devojaka. Kada se sve sabere, trebalo im je da žalbe budu odbijene osam puta da bi im Radium Dial konačno isplatio odštetu. 

Kada je Marija Kiri čula za slučaj “radijum devojaka”, kako su ih nazvali u medijima, užasnuta beznadežnom situacijom u kojoj su se nalazile, izjavila je da bi bila presrećna kada bi mogla da im pruži bilo kakvu pomoć, jer jednom kada ova supstanca uđe u ljudsko telo, ne postoji više nikakav način da se uništi. Marija je umrla 1934. godine od aplastične anemije koja je bila posledica dugotrajnog izlaganja  radijaciji. 

Zaostavština radijum devojaka 

U.S. Radium Company je još neko vreme nastavio sa proizvodnjom svetlećih satova i drugih sličnih predmeta, ali nakon što su uvedene nove mere zaštite na radu, više nijedan radnik u njihovoj fabrici nije osetio posledice radijacije. 

Osamdesetih godina, napuštena fabrika u Orandžu proglašena je kontaminiranim područjem i postala deo programa američke vlade kojim se finansira čišćenje lokacija koje su zagađene otrovnim materijama (Superfund program). Do 2009. uklonjeno je 1600 tona radioaktivnog materijala koji se tu nalazio.

Nakon što je zatvorio Radium Dial, njen vlasnik osnovao je novu kompaniju, Luminous Processes Inc, koja se nalazila samo nekoliko blokova dalje od svoje prethodnice i u njoj su se svetleći satovi proizvodili sve do 1978, kada je inspekcija ustanovila da je nivo radijacije u fabrici 1666 puta viši od propisanog i zatvorila fabriku. Stara zgrada je srušena, ali su njeni ostaci korišćeni za mnoge naredne građevinske radove, pa je danas šesnaest lokacija u samom gradu i neposredno van njega proglašeno za kontaminirane i radi se na njihovom prečišćavanju. 

Bez obzira na to što mnoge od devojaka nisu dočekale da vide rezultate svoje borbe, njihov slučaj je omogućio da se ustanove zakonske odredbe i uspostave standardne mere zaštite na radu za sve buduće generacije. Promenile su način na koji velike kompanije tretiraju svoje zaposlene i direktno uticale na donošenje zakona po snovu kojih pojedinac ima pravo da tuži kompaniju za zlostavljanje na radu. 

Procenjuje se da je od posledica zračenja samo do 1927. preminulo više od 50 devojaka, a da su se sve tokom života borile s bolestima koje su bile direktna posledica rada u ovim fabrikama. Jedna od poslednjih, Me Kin, umrla je 2014. u svojoj 107. godini. 

*Ketrin Šaub, jedna od radijum devojaka, u obraćanju novinarima tokom suđenja

Priča o slatkišima

Tokom novogodišnjih praznika, prema već ustaljenom šablonu, spopadne me žudnja za šećerom, ali ne u
obliku bajadera i vanilica, već su mi na umu isključivo slatkiši u omotima od celofana, šljaštećim
kesicama i finim limenim kutijama. Dok sam se tako šunjala između rafova punih konditorskih proizvoda,
pažnju su mi neočekivano privukle krem bananice na čijem omotu je pisalo „80 godina“. Pored njih (kao
da je neko u radnji bio dovoljno maštovit i slatkiše složio prema starosnoj kategoriji) stajale su Negro
bombone, s dobro poznatim motivom odžačara na svom pakovanju, starijeg čak i od mog sećanja.
Stavila sam ih u korpu pitajući se zašto mi ovi slatkiši nikada nisu bili prioritet i zašto ih svi uzimamo
zdravo za gotovo, kao proizvode koji su uvek tu, nenametljivo prisutni, kao što su bili tu i za naše
roditelje, pa i roditelje naših roditelja. Koliko zaista znamo o njima? I onda su se javila pitanja koja su me
i inspirisala da pretražim različite podatke o konditorskoj industriji i napišem ovaj tekst.
Zašto je bananica tako pufnasta, kako je struktura slatkiša toliko raznovrsna kada im je svima
zajednička komponenta šećer i da li je Negro zaista dobar za grlo? Kada i gde su nastali prvi slatkiši i
kako smo se odnosili prema njima kroz vreme?


Slatkiši i temperatura

Slatkiši su industrijski proizvedene namirnice čiji je glavni sastojak šećer, a čija podela i klasifikacija u
najvećoj meri zavisi od teritorije na kojoj se nalazimo. Kultura slatkiša u Evropi se, na primer, razlikuje u
odnosu na onu u Americi, tako da postoje slatkiši koji nose ista imena, ali su po ukusu veoma različiti u
zavisnosti od toga na kom smo kontinentu (kao što je to slučaj sa bombonama od lakrica). Za našu
konditorsku industriju najkarakterističnije su tvrde i meke bombone, karamele, lizalice, gumene
bombone, ratluk i čokolada, koju čak možemo posmatrati i kao posebnu kategoriju.
Međutim, univerzalni šablon po kome možemo razvrstati slatkiše jeste onaj nastao na osnovu načina
njihove proizvodnje, t.j. koncentracije šećera i temperature na kojoj se kuva mešavina šećera i vode da
bi se slatkiši napravili.
Tako dolazimo do sledećih kategorija:
 Šećer u tečnom stanju (koncentracija šećera: 80%, temperatura 110-111⁰C, primer: sirup)
 Meke kuglice (koncentracija šećera: 85%, temperatura: 112-115 °C, primer: kremasto punjenje
bombona)
 Čvrste kuglice koje menjaju formu pri dodiru (koncentracija šećera: 87% temperatura: 118-120
°C, primer: karamele)
 Tvrde kuglice kojima se i dalje može menjati oblik (koncentracija šećera: 92%, temperatura: 121-
130 °C, primer: gumene bombone)

 Niti koje su relativno savitljive, ali se slamaju pri jačem pregibanju (koncentracija šećera: 95%,
temperatura: 132-143 °C, primer: Ki Ki bombone, Tofita)
 Niti koje se lome pri pregibanju – šećerno staklo (koncentracija šećera: 99%, temperatura: 146-
154 °C, primer: tvrde/svilene bombone, lizalice)
Da li nam je oduvek bilo poznato kako se šećer ponaša u određenim uslovima i kada je to čovek napravio
prve bombone?

Istorija slatkiša – istorija šečera

Priča o slatkišima zapravo je priča o šećeru, o turbulentnoj ljubavi između čoveka i ugljenog hidrata, o
tome kako smo ga obožavali jer nam je bio lek, ali i prestiž, sve dok početkom novog milenijuma nismo
počeli da mu pripisujemo gotovo demonska svojstva.
Kada kažemo šećer, obično mislimo na saharozu, disaharid hemijske formule C₁₂H₂₂O₁₁, koji se u
organizmu razlaže na proste šećere (monosaharide) – glukozu i fruktozu. Dobija se od šećerne repe ili
trske i koristi se u ishrani.
Mnogo pre nego što je šećer kao namirnica otkriven, u drevnoj Kini, Egiptu, na Bliskom Istoku, u antičkoj
Grčkoj i starom Rimu prve poslastice pravile su se od voća ili jestivog cveća obloženog medom, često i sa
dodatim različitim začinima.
Iako postoje arheološki dokazi da je šećerna trska prvo počela da se gaji u Novoj Gvineji oko 8000.
godine p.n.e, tek se oko 500. godine p.n.e. u Indiji događa ono što će zauvek promeniti našu kulturu
ishrane: otkriven je proces kristalizacije šećera, najverovatnije pukom slučajnošću, zahvaljujući rešavanju
problematike transporta soka od šećerne trske. Naime, ostavljajući sok na suncu da voda iz njega ispari,
Indijci su dobijali granulisane kristale šećera, daleko stabilnije od soka koji je sam po sebi bio poprilično
razblažen, sa malim procentom šećera i sklon razvoju mikroorganizama, pogotovo na tropskim
temperaturama. Šećer je, u formi stabilnih kristala, tako pronašao put do Kine, preko Arapskog
poluostrva, a kasnije i do Evrope. Ovim procesom dobijeni kristali su ujedno bili i prvi slatkiši nalik onima
koje imamo danas. Zvali su ih Khanda, što je izvor engleske reči Candy.
Uprkos tome što su Grci i Rimljani znali za šećer, nisu ga upotrebljavali kao namirnicu, već kao
medicinsko sredstvo. U starom Rimu smatralo se da je šećer izrazito efikasan protiv tegoba sa varenjem.
Tek tokom srednjeg veka uzgoj šećerne trske postaje široko rasprostranjen na Bliskom istoku, pa su
u Evropu “slatku so” iz Svete zemlje iz svojih pohoda prvi doneli učesnici Krstaških ratova. Potpuno
opčinjeni ovom namirnicom, preduzimljivi Evropljani počinju da tragaju za prostorima koji bi bili pogodni
za uzgoj šećerne trske, da bi pokrenuli, a onda i kontrolisali proizvodnju šećera. Novi Svet ukazao se kao
savršena prilika za to. Navodno je Kolumbo na svoje drugo putovanje u Ameriku sa sobom poneo i ovu

biljku. Portugalci su šećernu trsku doneli u Brazil, a Holanđani na Karibe. Rastući broj šećernih mlinova je
početkom 16. veka već uveliko proizvodio šećer na Kubi i Jamajci. U tom periodu proces prerade šećerne
trske u rafinisani šećer je bio veoma zahtevan i javila se potreba za jeftinom random snagom, koja je
prepoznata u afričkim robovima. Brodovi koji su dovozili robove iz Afrike u Novi Svet, odatle bi kasnije
šećer prevozili u Evropu, gde je važio za izuzetno skupu namirnicu. Poslastice od šećera su zato bile
nezamislivi luksuz, rezervisan isključivo za kraljevske porodice koje su sebi to zadovoljstvo mogle da
priušte. Te poslastice su zapravo i bile posebno osmišljavane za njih, pa je poprilično verovatno da su
preteče mnogih nama danas poznatih slatkiša nastale upravo u dvorskim kuhinjama. Šećer je bio toliko
visoko vrednovan, da su u Engleskoj u drugoj polovini 16. veka pokvareni zubi smatrani statusnim
simbolom.
Već početkom 18. veka šećer je počeo naširoko da se upotrebljava u Evropi, ali je trgovinski embargo
tokom Napoleonovih ratova ozbiljno ugrozio snabdevanje istim. Šećerna repa, kao alternativni izvor
šećera otkriven 1747. godine tako postaje glavna sirovina za proizvodnju ove namirnice. Zato što je za
uzgoj šećerne repe potrebna umerena klima, a ne tropski klimatski uslovi koje zahteva šećerna trska,
Evropa je dobila izvor šećera koji nije zavisio od uvoza iz drugih zemalja. U današnje vreme 30% ukupne
svetske proizvodnje šećera dobija se od šećerne repe, dok je šećerna trska i dalje dominantna.
Polovinom 19. veka cena šećera znatno opada zahvaljujući industrijalizaciji i tako biva dostupan širokoj
populaciji. Kao takav, zauvek postaje nezaobilazni deo svakodnevne ishrane, najvećim delom kao glavni
sastojak slatkiša kakve danas poznajemo.
Početkom dvadesetog veka konditorska industrija počinje da se razvija i kod nas. Takođe, javljaju se i
prva pakovanja: papirni omotači i limene i drvene kutije, a logičnim sledom i potreba za prvim
dizajnerskim rešenjima.
Sredinom istog veka prvi put se pojavljuje pojam wellness, kovanica nastala u težnji da se imenuje
koncept čiji je cilj savršena ravnoteža tela i duha, a obuhvata ishranu, vežbanje i generalno zdrav način
života. U 21. veku wellness postaje primarna kultura življenja koja transformiše gotovo svaki segment
svakodnevnice, pa promene nije izbegla ni industrija hrane i slatkiša.
Naše poimanje ishrane je značajno promenjeno u odnosu na ranije i često se susrećemo sa tvrdnjama da
je šećer (a sami tim i slatkiši) krivac za gotovo sve poznate bolesti, počevši od raka, preko akni do
depresije, iako za to nema zvaničnih dokaza. Ono što sa sigurnošću znamo o uticaju šećera na naše
zdravlje jeste da su njegove kalorije takozvane “prazne kalorije” (daju energiju, ali ne sadrže nutritivne
vrednosti) i kao takve u velikoj meri utiču na pojavu gojaznosti koja je, pored naslednih faktora,
nepravilne ishrane, stresa i fizičke neaktivnosti, najopasniji okidač za pojavu dijabetesa iliti šećerne
bolesti. Ova nimalo slatka bolest zahvata endokrini sistem, pri čemu pankreas prestaje da proizvodi
insulin (hormon koji omogućava ćelijama da preuzmu i iskoriste šećer) ili ga proizvodi premalo, ili su
ćelije našeg tela otporne na insulin koji proizvodi. Takođe, još nam je od detinjstva poznato da su slatkiši,
t.j. šećer, jedan od glavnih krivaca za karijes.
Industrija je zato u ubrzanoj potrazi za alternativama za šećer i pronalazi ih u niskokaloričnim
zaslađivačima poput aspartama, sukraloze, saharina, stevije, ksilitola i sl.

Slatkiši i narodni heroji (industrija slatkiša na teritoriji bivše Jugoslavije)

Konditorska industrija na teritoriji bivših republika SFRJ postoji još od samog početka dvadesetog veka.
Najstarija je fabrika keksa i vafli Koestlin, koja je osnovana u Bjelovaru još 1905. godine, razvivši se od
pekare Dragutina Volfa, čije ime je nosila do 1932. kada dolazi do povezivanja s mađarskom fabrikom
Koestlin. Samo šest godina mlađa je legendarna zagrebačka fabrika slatkiša Kraš koja je svoj industrijski
život započela pod nazivom Union i zvanično je bila prvi industrijski proizvođač čokolade u jugoistočnoj
Evropi. Union 1913. dobija titulu kraljevskog dvorskog dobavljača za dvor u Beču i Budimu. Tridesetih
godina dvadesetog veka u ovoj fabrici počeli su da se proizvode neki od slatkiša koji i danas igraju veliku
ulogu na konditorskom tržištu, poput Ki-Ki bombona, 505 sa crtom i tanke čokoladice, preteče
Životinjskog carstva. Nakon rata dolazi do ujedinjenja Uniona sa nekoliko manjih zagrebačkih
proizvođača i fabrika dobija novo ime – Josip Kraš, po antifašističkom borcu i narodnom heroju.
Početkom građanskog rata u Jugoslaviji, društveno preduzeće Josip Kraš transformisano je u akcionarsko
društvo Kraš, kako funkcioniše i danas.
Fabrike slatkiša osnovane na teritoriji Srbije čija istorija nije ništa manje bogata i burna od Koestlina i
Kraša su Pionir iz Subotice i beogradski Štark.
Istorija Pionira seže do davne 1917. godine kada sa radom počinje mala manufakturna radionica za
izradu bombona Braća Ruf koju su vodili braća Josip i Adolf. Radionica je osnovana zahvaljujući
sposobnosti i preduzimljivosti njihove majke, subotičke Jevrejke Serene Ruf, koja je nakon smrti muža
počela da se bavi trgovinom slatkiša, pa je, zahvaljujući poslovnim i porodičnim vezama, ubrzo dobila i
dozvolu za izradu bombona i artikala od šećera, koju dobijaju i njeni sinovi. Mala manufaktura se razvija
munjevitom brzinom i postaje velika fabrika bombona i čokolade u roku od samo desetak godina,
opremljena najmodernijim mašinama za čokoladu iz Švajcarske i Nemačke. Imali su svoje prodavnice u
Beogradu, Novom Sadu, Velikom Bečkereku (danšnjem Zrenjaninu), Pančevu i Osijeku, a preko
trgovačkih putnika izvozili su robu u inostranstvo. Nakon Adolfove smrti, jedini vlasnik firme Braća Ruff
ostaje Josip. Fabrika prestaje sa radom tokom Drugog svetskog rata jer joj je obustavljeno snabdevanje
šećerom, a Josip Ruf je interniran. Nakon završetka rata i uspostavljanja nove vlasti fabrika je
nacionalizovana, dobija ime Tvornica čokolade i bombona Pionir i proizvodnja se ponovo pokreće.
Zahvaljujući ogromnom iskustvu i znanju o proizvodnji slatkiša, Josip tada dobija funkciju tehničkog
rukovodioca fabrike, ali to nije potrajalo i 1950. je prinuđen da se odrekne jugoslovenskog državljanstva i
sa porodicom iseli u Izrael, odakle se kasnije premešta u Brazil. Pionir je i danas jedna od vodećih
konditorskih fabrika u Srbiji.
Istorija Štarka počinje u Zemunu, gde je 1922. godine francuski oficir Danijel S. Pesmažu, povratnik sa
Solunskog fronta, osnovao firmu Louit S.A. koja se bavila uvozom čokoladnih proizvoda. Zbog visokih
carina, ubrzo doprema polovne mašine iz Francuske i okreće se proizvodnji čokolade. Posle njegove
smrti fabriku preuzima Marsel Baslar, takođe Francuz, koji menja ime firme u La Cigogne (što na
francuskom jeziku znači roda, kako im se zvala i najpoznatija čokolada, preteča današnje Menaž
čokolade). Po izbijanju rata, Baslar beži u Francusku, a fabrika nastavlja sa proizvodnjom pod

okupatorom, ali zbog nedostatka sirovina kapacitet je bio znatno smanjen. U to vreme direktor fabrike
bio je Franja Vaja, Vrščanin mađarskog porekla. Kao i Kraš i Pionir, i zemunska fabrika je nakon rata
nacionalizovana i menja ime u Nada Štark, prema bombondžiskoj radnici iz Osijeka, pripadnici KPJ i
partizanskog pokreta, ubijenoj u logoru Stara Gradiška. Proizvodnja se povećava i šezdesetih godina
prošlog veka u Nadi Štark se proizvodi preko 2000 tona slatkiša godišnje. U tom periodu spaja se sa
pekarom Soko, postaje fabrika keksa, čokolada i bombona Soko-Štark i 1975. godine seli se na Voždovac.
Kada je 2001. godine izvršena svojinska transformacija Soko-Štark postaje Akcionarsko društvo za
proizvodnju konditorskih proizvoda Soko-Nada Štark i dobija skraćeni naziv, AD Štark. Članica grupe
Droga Kolinska firma Štark postaje 2005. godine, a od 2010. i deo Atlantic Grupe.
Pored Štarka i Pionira, najpoznatiji proizvođači slatkiša u Srbiji danas su i Jafa (Crvenka), Banini
(Kikinda), Takovo (Gornji Milanovac), Swisslion (Novi Sad), Ravanica (Ćuprija).

Negro bombone i krem bananica, diskretni heroji domaće industrije

Zbog originalnih receptura po kojima su napravljeni, ali i zato što su jedni od najdugovečnijih slatkiša kod
nas, Pionirove Negro bombone i Štarkova Bananica zaslužuju zasebno poglavlje u tekstu.
Negro bombone počele su da se proizvode u Rufovoj fabrici davne 1928. godine. U pitanju je bila
originalna receptura po kojoj se ove bombone prave i danas, a koju karakteriše „osvežavajuća
kombinacija biljke lakric i mente“, kako stoji na Pionirovom sajtu. To su tvrde, staklaste bombone sa
mekanim punjenjem od lakrica, tamno braon, gotvo crne boje koja je karakteristična za slatkiše nastale
od ove biljke.
Ovaj najprepoznatljiviji Pionirov brend se u početku proizvodio ručno i pakovao u drvene sanduke i
limene kutije, nakon čega je dobio i svoj prvi omotač od papira, a kasnije i od celofana. Zanimljivo je da
slogan za Negro bombone koji glasi „odžačar grla“ nije menjan od samog početka, a dizajn je pretrpeo
samo nekoliko manjih promena tokom godina da bi se prilagodio trendovima u ambalažiranju, sve
vreme zadržavajući crtež odžačara kao svoj zaštitni znak. Ne postoje precizni podaci kako je ovaj slatkiš
dobio ime (prema nekim izvorima nazvan je po Pjetru Negru, italijanskom poslastičaru koji je ovu
recepturu i osmislio dok je radio u Rufovoj fabrici), ali se dešavalo da na engleskom govornom području
bude pogrešno interpretirano kao politički nekorektno. Naime, 2004. je devojčica iz Sprajfilda u Kanadi
za Noć veštica pored ostalih slatkiša od suseda (za koga se ispostavilo da dolazi sa teritorije bivše
Jugoslavije) dobila i Negro bombonu. Njena majka, afroamerikanka, veoma se uzrujala ovo shvativši kao
rasističku poruku i rešila da o ovom događaju obavesti lokalnu javnost.
Lakric, sladić, likoriš ili slatki koren, latinski: Glycyrrhiza glabra je višegodišnja zeljasta biljka čije je
stanište u Sredozemlju. Njen koren sadrži glicirizinsku kiselinu koja je 50 puta slađa od saharoze, pa se
njegov ekstrakt između ostalog koristi za proizvodnju slatkiša. Međutim, slatki koren i dalje je poznatiji
kao narodni lek nego kao slatkiš. Tradicionalno se koristi protiv upale gornjih disajnih puteva, za smirenje
kašlja i bol u grlu. Takođe olakšava bol kod čira na želucu i dvanaestopalačnom crevu. Njegova anti-
upalna svojstva ublažavaju simptome artritisa, a pomažu i pri gastritisu i upali želudačne sluznice. Prema

jednom novijem istraživanju, konzumiranje lakrica smanjuje i faktore rizika od kardiovaskularnih bolesti.
Da su lekovita svojstva lakrica čovečanstvu odavno poznata svedoči i činjenica da je pronađen u
Tutankamonovoj grobnici.
Na zvaničnom Pionirovom sajtu se čak savetuje da, ukoliko imate prehladu ili bol u grlu, rastvorite
nekoliko Negro bombona u vrelom mleku i to popijete kao topao napitak koji će vam olakšati tegobe.
Iako sve ovo zvuči kao da bi trebalo da su nam džepovi uvek puni ovih bombona ili nekog drugog slatkiša
od lakrica jer će nam malo crnog zadovoljstva rešiti sve zdravstvene probleme, proizvode od ove biljke
ipak ne bi trebalo da konzumiramo ako imamo povišen krvni pritisak ili hipokalemiju, ako bolujemo od
dijabetesa ili bolesti jetre, kao ni u trudnoći.
Bombone od lakrica srodne Negro bombonama postoje skoro na svim kontinentima, ali najpre ćemo ih
naći u Engleskoj, Skandinaviji, severnom delu Nemačke, kao i u Holandiji, gde ih nazivaju „drop“ i gde su
postale nacionalni simbol, skoro koliko i lale, vetrenjače i klompe i gde se godišnje pojede oko
30.000.000 kg ovog slatkiša. Najkarakterističniji je takozvani „slani drop“, čiji ukus (za koji je zaslužan
amonijum hlorid) nije baš omiljen u ostalim krajevima sveta.
Baza svih slatkiša od lakrica je ekstrakt njegovog korena koji se dobija tako što se koren prvo suši na
suncu, zatim čisti, melje i meša sa vodom da bi se dobila masa koja se dalje filtrira i zgušnjava. Zgusnuti
proizvod se onda sipa u kalupe i suši i tako se dobijaju blokovi ovog ekstrakta. Njemu se dodaju različiti
sastojci i tako se dobijaju brojne varijacije slatkiša, u mnoštvu različitih formi i tekstura.
Srce Negro bombone je mekano punjenje napravljeno od smeše ovog ekstrakta i dekstroze, šećera,
glukoznog sirupa i mleka u prahu. Ono je obloženo debelim, čvrstim slojem koji se u konditorskoj
industriji dobija tako što se šećerni sirup zagreva do temperature od oko 150⁰C, dok u njemu ne ostane
samo 2% vode, a onda brzo hladi do sobne temperature tako što se potapa u hladnu vodu. Tako se
formira šećerno staklo – krhka providna forma šećera koja izgleda kao staklo, nije oštra poput
standardnog prozorskog stakla napravljenog od silicijum dioksida i može se dalje oblikovati. Sve tvrde
bombone i lizalice dobijaju se na ovaj način, ali i staklo koje se u filmovima koristi za specijalne efekte –
kada neko treba da prođe kroz zatvoren prozor, polomi čašu u ruci ili flašu o nečiju glavu.
Nežniji, ali podjednako jedinstven slatkiš rađa se na obali Dunava, u Zemunu, deset godina nakon
nastanka Negro bombona.
Već spomenuti Franja Vaja preuzeo je fabriku Roda (La Cigogne) nakon što se vratio iz Slovačke i
Mađarske gde je stekao ogromno iskustvo i znanje o proizvodima od čokolade. Tu je 1938. godine
zvanično patentirao sasvim novi slatkiš, nepoznat tadašnjem tržištu i za njega od vlasti dobio 1,5 dinar
kao nagradu. Taj slatkiš bila je Krem banana, penasto-želatinaste strukture prelivene čokoladom.
Penasta masa bila je izrađivana od belanaca i šećera za čije želiranje je korišćena morska alga agar–agar,
koja je dopremana u sušenim trakama. Takva bi se prvo potapala u vodu da nabubri, a onda dodavala
masi za bananice. Masa je u kalupe izlivana ručno, improvizovanim poslastičarskim fišecima. Prelivanje
bananica čokoladom je takođe rađeno ručno, na giterima (drvenim ramovima sa mrežastim dnom).
Šezdesetih godina proizvodnja se modernizuje, kupljene su savremene mašine za livenje i prelivanje
čokoladne mase i počinje mehanizovana izrada ovog slatkiša. Način izrade menjao se uglavnom u
pogledu mehanizacije i sirovina: danas se, na primer, umesto pravih belanaca koriste belanca u prahu.
Takođe se i umesto agar-agara koristi E406 agar, prirodni zgušnjivač (zamena za želatin) dobijen upravo

ekstrakcijom i sušenjem ove alge. Po svom hemijskom sastavu agar je polisaharid, polimer galaktoze. I
upravo on je kriv za vazdušastu strukturu bananice, jer stabilizuje mehuriće vazduha. To svojstvo
karakteristično je pre svega za želatin, koji se koristi u spravljanju sličnih slatkiša poput maršmeloua, ali
za razliku od želatina agar zahteva ključanje na jakoj vatri – tačka topljenja želatina je između 35 i 40 ⁰C,
a agara oko 85⁰C.
Krem bananica 2007. godine dobija novo ime – postaje samo Bananica, a ambalaža se takođe redizajnira

  • celofanski omotač prestaje da bude proziran i dobija dominantnu crvenu boju. Svoj osamdeseti
    rođendan dočekala je bez menjanja oblika, koji je prepoznatljiv isto koliko i njen ukus.

Slušam sneg kako krcka pod nogama kao kristali šećera i postaje mi jasnije da je važno da ne odustajemo
od sitnih zadovoljstava poput slatkiša: sve dok ih konzumiramo umereno, insulin bi trebalo da radi za, a
ne protiv nas. I birajmo slatkiše s pažnjom jer svi njihovi slojevi nisu uvek i vidljivi.

London, oktobar 2019.

mikrobeg london

Odeća: kišni mantil, džemper, martinke, šal i kapa

Srećna što nisam zaboravila: kišobran, fotoaparat

Mogla sam i da zaboravim: naočare za sunce

===========================================

Ono što je najuzbudljivije kod Londona jeste njegova veličina koje si svestan svakog trenutka provedenog tamo, bilo vozeći se sat i po od Heathrowa do centra metroom ili dok sa istog tog aerodroma uzećeš noću, a pod tobom se razliva more svetlećih objekata, pa izgleda kao da prelećeš more svitaca. I sve je veliko – ulice, mostovi, zgrade, spomenici, muzeji i parkovi.

Prve večeri otišli smo na koncert benda King Gizzard & the Lizard Wizard u Alexandra Palace, spektakularan venue izgrađen 1875. godine, čija glavna sala može da primi oko 10 000 ljudi. Na koncertu ih je bilo par hiljada manje, što je i dalje bila pozamašna cifra. Niko nije pušio, pa se umesto duvanskog dima salom širio miris ribe i pomfrita iz takođe ogromnog lobija u kome se održavala neka vrsta piknika na zatvorenom. Sasvim čudna fuzija čulnih iskustava. Nakon koncerta naš domaćin M odlučio je da nas do kuće, koja se nalazi u Highgateu, sprovede kroz šumu. Suluda i istovremeno fantastična odluka, uzimajući u obzir da su šume u Londonu stvarne, žive unutar grada sa sve svojim lisicama i slepim miševima. A bio je mrkli mrak. Bez obzira što ništa pred sobom nismo videli, M-ova unutrašnja navigacija je dobro funkcionisala i posle dvadesetak minuta hoda među drvećem preko suvog lišća i granja, našli smo se usred porilično otmenog Highgatea i baš tada je počela kiša.

Sutradan smo obišli Abbey Road i siroti pešački prelaz koji nijedne milisekunde nije oslobođen uzbuđenih turista koji se fotkaju za instagram, što znatno usporava saobraćaj i izluđuje lokalce. Uz najdivnije društvo koje su činili M, V i njihova Little S prošetali smo kroz Paddington, pa kroz Nothing Hill koji je pitom i ljubak baš kao što ga pamtimo iz istoimenog filma s najglupljim prevodom u nas. (Prosto je nemoguće osloboditi se asocijacije)

Trećeg dana rešili smo da pređemo London bridge, prođemo kroz Borough market gde smo pokupili kafu za poneti i prošetamo do Tate Modern muzeja. Kao i obično, pri svakom ulasku u veliki muzej razmašu mi se leptirići u želucu, a za Tate sam tog trenutka pomislila da bih u njemu mogla da živim, pogotovo u izložbi Olafura Eliasona „In real ife“ koja je u tom trenutku bila aktuelna.

Naredni dan počeo je doručkom u Camdenu, gde smo se uputili u potrazi za cipelama i pločama. Odatle smo laganim korakom (laganim zbog mene, jer bih u suprotnom umrla) stigli do Trafalgar skvera gde smo se neočekivano našli u epicentru ekoloških protesta objedinjenih pod nazivom „Extinction rebellion“. Naći se unutar gomile koju su činili nefokusirani neohipici, entuzijastični klinci, spokojni penzioneri i roditelji zabrinuti za budućnost svoje dece bilo je uzbudljivo i dirljivo, ali i pomalo naivno za bilo koga ko je bar jednom nezadovoljan bio u masi na ulicama Beograda. Iz moje perspektive, svemu je nedostajalo malo iskrenog besa kao pokretačke snage, jer ipak su svi bili tu zbog preozbiljnog i univerzalnog problema. Ali bes nismo susreli nigde u Londonu, čak i u najzakrčenijm metro linijama, pa zašto bismo i ovde. Na različitim punktovima u gradu održavali su se govori, performansi, svirale gitare i delili organski kolačići. Dopali su mi se ljudi-pčele, t.j. ljudi maskirani u pčele s različitim transparentima koji su ukazivali na istrebljenje ovih fascinantnih malih bića. Razmišljajući o pčelama, nastavili smo do Vestminsterske palate, a odatle ka Sohou, gde smo sasvim slučajno otkrili da jedan ruski bogataš u svojoj kancelariji drži original Magritove slike „Sin čoveka“. Videli svojim očima.

Peti dan bio je dan za kraljevski obilazak. Počeli smo ga šetnjom kroz parkove, prvo kroz Kensington gardens, onda kroz Hyde park, pa do Bakingemske palate. Parkovi u velikim gradovima me uvek umire, a parkovi u Londonu su posebno iskustvo, podignuto na jedan ozbiljan nivo. Staze, raznolikost biljnih vrsta, veverice, ptice i slepi miševi i nepregledna količina intenzivne zelene koja je tu zbog stalne kiše. A oko palate su se skupljali turisti kao oko košnice, uglavnom prisutni samo da bi na svojoj listi čekirali polje ispred kojeg piše „slikati se ispred Bakingemske palate“.

Uputili smo se ka Muzeju Viktorije i Alberta, ali smo pre toga rešili da protrčimo kroz Natural History Museum jer se nalazi u neposrednoj blizini. Čim smo zakoračili u unutrašnjost zgrade i ugledali džinovski kostur plavog kita dug 25m koji je visio sa plafona pomislila sam kako bih se upiškila od sreće da me je tamo neko odveo kad sam imala devet godina. Žmarci nalik na tu sreću javili su se sat vremena kasnije, na izložbi fotografija Tima Vokera „Wonderful Things“ u V&A muzeju. Ono što sam rekla za Tate, da bih mogla da živim u njemu – menjam za V&A i to unutar ove postavke, ako je ikako moguće. Muzej je lep spolja, lep iznutra, lepe su izložbe, lepi su eksponati, lepe su tapete i pločice u toaletu, svaki nanometar mu je neodoljiv. Obezbeđenje me je doslovno izbacilo iz njega pošto su morali da zatvore.

Šestog dana smo se, prešavši Tower bridge, ponovo našli s druge strane Temze, gde smo lutali kroz poslovne komplekse, staklene solitere i sudarali se s ljudima koji su nosili kravate. To mi je ipak bilo malo previše, s obzirom na to da uopšte nisam želela da se osećam kao da je radni dan, pa smo se vratili na „našu“ obalu i odatle ka Camdenu, gde je D. otišao na Between the buried and me u Electric ballroom, a ja kući, u Highgate.

Sedmi dan bio je posebno mračan i hladan, pa smo ga započeli obilazeći British museum, nakon čega smo ručali u Covent Gardenu, pa se spustili do Temze, dugo stajali na vetru ispod London eyea, divili se mostovima, pogotovo pešačkim, prošli pored Globe Theatrea ispred koga su ljudi čekali da počne predstava i na kraju završili u Shoreditchu, u Mikkeller pivnici.

Poslednjeg dana rešili smo da valjano obiđemo Highgate, njegove pekare, ušuškane male restorane, kao i sve charity šopove, a zatim smo zašli u Waterlow park. Kiša je bila veoma jaka, pa smo imali čitav park za sebe. Pomislila sam kako bi trebalo više da šetam po kiši. Pomislia sam kako nam treba više parkova. Onda smo se vratili kući, na burgere koje je spremao M u svom dvorištu. Bio je to pravi britanski barbecue party, kiša nije prestala da pada.

Bilo je dobro provesti osam dana u Londonu. Okrepljujućom se pokazala britanska svakodnevna i sveprisutna ljubaznost, ma koliko površna ili čak neiskrena bila. Okrepljujuće su bile i šume i parkovi i umetnost i način na koji funkcionišu stvari. Da li bih želela da živim u ovom gradu? I ne baš, ipak sam dete iz provincije, njegova veličina za mene je opterećujuća. Da li bih želela da se vratim? Apsolutno, vraćala bih mu se stalno i s obzirom na to da je kao kutija bez dna puna zadivljujućih stvari, ne verujem da bi ikada mogao da mi dosadi.

Berlin, april/maj, 2019.

Sudeći po mom instagram fidu, Berlin je ovog proleća bio preplavljen ljudima iz Beograda. Zato ne mislim da mogu da otkrijem bilo šta novo o ovom gradu što već nije proživljeno, ako ne iz prve ruke, onda bar indirektno, kroz fotke i storije zapraćenih naloga. U ovom postu ograničavam se na seriju neturističkih fotografija. I izmišljam nove reči, očigledno.

U svakom slučaju, ono što je obeležilo moj boravak tamo bili su ispunjujući susreti sa prijateljima i poznanicima, novi dragi ljudi koje sam usput upoznala, sklonost Berlinaca da se izuvaju pri prvim zracima sunca, gradski prevoz koji savršeno funkcioniše, džentrifikacija sa velikim DŽ i Bajaga u malom mozgu u nedogled.