Vrnjačka Banja, maj 2021.

Vrnjačka Banja je najveća banja u Srbiji, ali njena veličina nije bila presudan faktor u izboru lokacije za naš mikroodmor. Presudan je bio porodični paket koji nudi hotel Slatina, a podrazumeva veliki broj olakšica za ljude koji putuju s decom, uključujući i veoma male bebe. Naša beba je prestala da bude veoma mala (kako mi je rekla nepoznata žena u prolazu – čudo jedno šta sve naraste za jedanaest meseci) i kao svesno, ali još uvek potpuno nesamostalno biće, nije najlakši saputnik na svetu. Paket je podrazumevao bazen i slanu sobu za njega, spa za nas, krevetac i bebeću stolicu za hranjenje, kao i hranu za bebe, igraonicu i igralište. Puna kapa, da ne kažem puna pelena. (Kad smo kod pelena, bebe u bazenu moraju biti isključivo u pelenama za kupanje, za koje pre ovoga nikada nisam čula, a zapravo su iskusnim roditeljima sasvim poznata stvar i mogu se naći u DM-u).

Što se ličnih razloga tiče, u Vrnjačkoj Banji sam bila dvehiljaditih na pripremama sa svojim odbojkaškim klubom i bilo nam je divno. Takođe, imajući u vidu da se prošle godine prvi put u mom životu desilo da se nijednom u toku leta ne okupam ni u jezeru, ni u Dunavu, ni u bilo kojoj drugoj vodi, bilo mi je potrebno mesto koje njome obiluje. Jasno mi je da banja ne zvuči kao prvi i očigledan izbor i da je najlogičnije bilo da pohrlim ka nekom okeanu, ali objasniću ovo malo kasnije. Što se D. tiče, mislim da je samo želeo da se malo izgubi iz Beograda, sve vreme u tihoj patnji za metalskim festivalima.

Bukirali smo dva noćenja u toku radne nedelje, da bismo izbegli gužvu i krenuli smo kolima. Vrnjačka Banja se nalazi u centralnoj Srbiji koju relativno retko posećujem i malo me grize savest zbog toga, imajući u vidu jedan deo porodične istorije koja se događala u Rekovcu i okolini. I zaista, kad smo prošli Kragujevac, sve mi je postalo nepoznato, svi ti bujni međuseoski pejzaži kasnog proleća. Nisam imala nikakva osećanja koja bih mogla da povežem sa predelilma kroz koje prolazimo, stvarala su se usput. Kao kad probaš neko voće prvi put u životu. O tome često razmišljam, kako je uzbudljivo kad si sasvim mali i sve što radiš je prvi put i sva iskustva su prva iskustva. Elem, kad smo ušli u Vrnjačku Banju, shatila sam da i dalje ništa ne prepoznajem i ničega se ne sećam, tako da se moja iskustva prikupljena u naredna tri dana svakako mogu smatrati novim.

Ukoliko vas zamara da se sami organizujete, vozite, tražite smeštaj, a i ako biste radije želeli izlet nego višednevni boravak u Vrnjačkoj Banji, finu organizovanu turu možete bukirati ovde.

A da li zato što je bio maj ili je vegetacija nabujala kao luda upravo zbog banjske vode, pa je sa sobom rasplamsala i faunu, ne znam, ali banja je bila puna života (mogla bih ponovo malo da čitam Fantea) i to me je radovalo. Radovala me je i savršena lokacija našeg hotela, na kraju šetališta, kod samog izvora Slatina, izolovana iz banjskog žamora.

Hotel je nov, čist i uredan, osoblje ljubazno i uslužno, a hrana sasvim dobra, restoranska terasa sjajna je za chill jer je okružena drvećem, a igralište napolju super za klince. Wellness je fin, ima dosta sadržaja i uglavnom nema gužve. Dva bazena koji se nalaze napolju, jedan za odrasle i drugi za decu, nisu radila jer sezona još uvek nije bila otvorena, ali je zato unutrašnji bazenčić sa slanom vodom bio sasvim zadovoljavajuć za naše, a posebno bebeće potrebe. Sve je ušuškano u zelenilo, a zvučni zid čine zrikavci i ptice. Apsolutna preporuka.

Ono što me je osvojilo bez najave i pripreme jeste estetika banjskih izvora, naime takozvanih biveta koje su uglavnom zidane osamdesetih godina prošlog veka. Potpuno te izmeste iz prostorno-vremenskog konteksta. Mogla bih po čitav dan da idem od izvora do izvora i slušam o čemu pričaju ljudi dok pune svoje plastične flaše vodom, nesvesni koliko su skupe te filmske scenografije u kojima se nalaze. Na Slatini bi recimo savršeno odgovaralo da iz nevidljivih zvučnika koji su projektovani tako da ne remete postojeću akustiku prostora u loopu ide čuveni stih Bebi Dol „zaboravi na evropsko vreme, tamo noć traje danima“, Jezero žudi za nekom konteplativnom, religijskom temom, dok Topla voda vrišti Jugoslavija, tako da bi lepo legao neki Čola. A ono što se zapravo čuje jeste voda, konstantno kretanje i klokotanje – i ako to samo već nije lekovito, evo secite me. Ah, da, ukus tih voda je užasan, ali primene su razne, postoji puno indikacija i za spoljašnju upotrebu.

Vrnjačka Banja ima 7 poznatih izvora mineralnih voda i to: Topli mineralni izvor (tzv. Topla voda), smešten u centralnom banjskom jezgru, Snežnik – smešten u zoni Vrnjačke reke, Slatina u zoni Lipovačke reke, Jezero, izvor koji je smešten u banjskom parku na polovini puta Snežnik-Slatina, Beli Izvor -u blizini ušća Lipovačkog potoka u Lipovačku reku, Borjak – izvor udaljen 700 m od Snežnika uzvodno uz korito Vrnjačke reke i Vrnjačko Vrelo koje se nalazi na polovini magistralnog puta Kraljevo – Kruševac. Od već pomenutih izvora za balneološku terapiju se koriste četiri: Topla voda, Snežnik, Slatina i Jezero dok se dve flaširaju kao stone mineralne vode (Voda Vrnjci sa izvora Topla voda i Vrnjačko Vrelo).

izvor: http://www.vrnjackabanja.co.rs

Znate ono kad vam doktori kažu – idi u banju i šetaj? Moguće je da ne znate ukoliko imate manje od šezdeset, ali krajnje je vreme da se sa banjskog turizma skine ta stigma da je isključivo za stariju i bolesnu populaciju. Ako ste (relativno) mladi i zdravi, biće vam sjajno u bilo kojoj banji, odmor i boost za organizam koji dolazi kao bonus. Šetnja je sve – kretanje, hodanje, najbolje kad sam biraš tempo. Park u Vrnjačkoj Banji je prostran i lep, šetalište podseća na šetališta u svakom turističkom mestu bivše Jugoslavije, pa čak i na ona morska. Sve je pitomo i ukroćeno, što je pretpostavljam rezultat bavljenja turizmom koje datira još od druge polovine devetnaestog veka. Ali ono što i dalje odzvanja u mojoj glavi kada pomislim na Vrnjačku Banju jeste žubor (reč koju sam ostavila u osnovnoj školi u bukvaru, a u ovom trenutku tako adekvatna), taj sveprisutni zvuk koji ne postoji na razglednicama, a posledica je vode koja dolazi odasvud – ispod, iznad, oko tebe i pumpa život u taj banjski organizam. To je ta voda o kojoj sam govorila i koja mi je bila potrebna. Oživela me je.

Možda je jedino neočekivano u čitavoj ovoj priči oko banjanja bilo to što sam loše spavala (u pitanju sam samo ja, dečaci su se razvaljivali). Uprkos potpunom miru i tišini, nisam mogla da izbacim gorepomenuti žubor iz glave, kao ni začuđujuć nalet jarko narandžaste boje koja me je napadala niotkud, a pred očima mi se ukazivala fotografija iz trijestreće na kojoj su moja čukunbaba, prababa i baba koja je tad bila beba, na klupi u parku u banji koji se od tada nije mnogo menjao. Ta fotografija zaista postoji, ali više ne možemo da je pronađemo. Mislim da na je poleđini pisalo „pozdrav iz Vrnjačke Banje“.

Prema popisu iz 1933. godine u Vrnjačkoj Banji je bilo 133 zanatskih i trgovačkih radnji. Buja i kulturni život, organizuju se kermesi, koncerti ozbiljne muzike, gostuju renomirana pozorišta. Osniva se Turističko društvo „Goč”, a posle donošenja Zakona o banjama vrši se stroga kategorizacija pansiona i vila, kojih je prema popisu iz 1935. godine bilo 257. Te godine zabeležena je poseta 28.080 gostiju, što je bilo daleko najviše u odnosu na sva druga turistička mesta u Jugoslaviji. 

izvor: http://www.vrnjackabanja.co.rs

I za kraj vas ostavljam sa meni uvek omiljenim delom Wikipedijinih članaka kada su u pitanju naseljena mesta, a to je spisak poznatih stanovnika Vrnjačke Banje:

Ljubodrag Simonović, bivši košarkaš, filozof i književnik
Slavko Banjac, pevač narodne muzike
Zvonimir Đukić, osnivač, gitarista i vokal grupe Van Gog
dr Dušan Radić, književnik i lekar
Jovan Miodragović, pedagog i član glavnog prosvetnog saveta Kraljevine Srbije
Miodrag B. Protić, slikar i likovni teoretičar i kritičar,
dr Vladeta Vuković, književnik, profesor i akademik
Milan D. Sotirović, istoričar
Igor Gočanin, proslavljeni vaterpolista, osvajač zlatne olimpijske medalje
Milan Krčmarević, fotograf i vlasnik prve moderne fotografske radnje
dr Dragutin Živadinović, lekar, vlasnik sanatorijuma „Dr Živadinović“ (danas hotel „Aleksandar“) i jedan od veoma predanih naučnika, naročito na polju ispitivanja dejstva mineralnih voda
dr Toma Milić, lekar i vlasnik prvog modernog sanatorijuma „Sveti Đorđe“
Stanoje Bojović, fotograf
Vlada Belanijan, književnik i dugogodišnji upravnik narodne biblioteke „Dr Dušan Radić“

Berlin, april/maj, 2019.

Sudeći po mom instagram fidu, Berlin je ovog proleća bio preplavljen ljudima iz Beograda. Zato ne mislim da mogu da otkrijem bilo šta novo o ovom gradu što već nije proživljeno, ako ne iz prve ruke, onda bar indirektno, kroz fotke i storije zapraćenih naloga. U ovom postu ograničavam se na seriju neturističkih fotografija. I izmišljam nove reči, očigledno.

U svakom slučaju, ono što je obeležilo moj boravak tamo bili su ispunjujući susreti sa prijateljima i poznanicima, novi dragi ljudi koje sam usput upoznala, sklonost Berlinaca da se izuvaju pri prvim zracima sunca, gradski prevoz koji savršeno funkcioniše, džentrifikacija sa velikim DŽ i Bajaga u malom mozgu u nedogled.

Liban, decembar 2018.

PET DANA U BEJRUTU

U Bejrut smo sleteli 1. decembra rano ujutru, nepripremljeni i bez očekivanja. Još uvek je bio mrak, a taksisti koji su čekali ispred aerodroma izgledali su kao prevaranti. Nijedan automobil nije imao Taxi tablu ili natpis, ali u neki od njih smo morali da uđemo jer alternativu u to doba nismo imali. Vozač nam je pokazivao crvene vozačke tablice da bi odagnao našu sumnjičavost, ali tek kasnije ćemo shvatiti da su one znak da vozilo ima dozvolu za taksiranje. Bila je topla noć, kroz otvorene prozore automobila ulazio je miris soli  i začina, a grad mi je – okićen za praznike koji slede – izgledao kao velika kockarnica.

Bilo je otprilike pola pet kada smo stigli u hotel, a s obzirom na to da nam je čekiranje bilo tek u dva, ljubazni recepcionar nam je dozvolio da dremnemo u lobiju, zamolivši nas na savršenom engleskom da se ne baškarimo po sofama (na kojima bi im pozavideli i dizajneri koji stoje iza Vuletovih nameštaja). Enterijer hotela je bio u najmanju ruku intenzivan, kao da ga je osmislio lično Dejan Milićević. Verovatno osetivši našu nelagodu, recepcionar je utišao svetla.

Intenzivan je bio i prvi susret s ulicama Bejruta na koje smo izašli čim je svanulo, zajedno sa taksistima, radnicima i onima koji su se vraćali iz sinoćnjeg izlaska. Ali tada nismo bili svesni da je to Hamra u svom najmirnijem izdanju koje ćemo imati priliku da vidimo. Instinktivno smo se kretali ka moru dok su se radnje polako otvarale i pecaroši tražili svoje pozicije. Momenat kada nam se more ukazalo na kraju jedne od ulica ozbiljno me je uzdrmao svojom suludom lepotom. Nije to bila klasična lepota Mediterana, ovde je sve bilo bledo, nepristupačno, egzotično i neodoljivo.

Kada smo se popeli na proplanak kraj mora u gradskoj četvrti Raouché, počela je kiša. Pratio ju je jak vetar koji nas je praktično ugurao u Starbucks koji se tu nalazio. Naručili smo kafu, seli pored ogromnog prozora pred kojim su bile samo Pigeon Rocks i more i polako počeli da procesuiramo sve što smo videli i osetili u prethodnih nekoliko sati. Mislim da mi se otelo i jedno „Jebote, je l’ ti vidiš gde smo mi?“ Osećala sam se kao na kraju sveta, a još uvek nije bilo ni sedam ujutru.

Tog dana smo obišli i Vrt Rene Mouawad, uređen i miran park usred gradske vreve, kao i predivan kampus Američkog univerziteta u Bejrutu, koji takođe gleda na more i gde sam se odmorila na klupi pod ogromnim čempresom.

Narednih dana obilazili smo grad peške, krećući se od Hamre, koja se nalazi u zapadnom delu grada koji naseljavaju uglavnom stanovnici muslimanske veroispovesti, ka istočnim, hrišćanskim kvartovima, poput Ašrafija i Mar Mikaela.

Trg mučenika (Martyrs’ Square)

Danas nevidljiva, ali tokom tokom građanskog rata koji je trajao od 1975. do 1990. veoma jasna granica između istočnog i zapadnog dela grada, nazvan Zelena linija, prolazila je kroz Trg mučenika, na kome se najjasnije vidi sama suština Bejruta: pored spomenika nastradaloj grupi pobunjenika protiv Otomanskog carstva, koji se nalazi u centru trga, dok smo tuda prolazili postavljali su veliku novogodišnju jelku. Tu se nalazi i pravoslavna Crkva Svetog Đorđa, najstarija crkva u čitavom gradu izgrađena u XII veku na temeljima vizantijske Anastazisove katedrale iz V veka p.n.e. Pretpostavlja se da se nedaleko odatle nalazila i Rimska škola prava u Bejrutu (tačnije na mestu danšnjeg trga Nejmeh koji se nalazi u blizini). Najmonumentalnija, ali i najmlađa građevina u ovom krugu je sunitska Plava džamija (Mohamed al-Amin Mosque), pored koje se nalazi i maronitska Katedrala Svetog Đorđa iz XIX veka. Sve to leži na iskopinama iz rimskog perioda, t.j. ostacima glavnog gradskog  puta (Cardo maximus) koji je tuda prolazio u rimsko doba. 

Muzej Sursok (Sursock Museum)

Želja libanskog aristokrate, Nikolasa Ibrahima Sursoka, da nakon njegove smrti vila u kojoj je živeo bude zaveštana gradu Bejrutu i pretvorena u muzej savremene umetnosti ostvarena je 1961. godine, kada su vrata ove zgrade otvorena za posetioce. Vila je izgrađena 1912. godine i sadrži elemente venecijanske i otomanske arhitekture, tipične za Liban na početku dvadesetog veka.

Pored odlične stalne postavke, u muzeju su u toku su bile izložbe koje su mi u velikoj meri pomogle da Bejrut stavim u savremeni kontekst i da povežem ono što vidim sa onim što razumem, kao i da ga doživim veoma lično, neizbežno pronalazeći paralele sa Beogradom.

Prva među njima bila je Gregory Buchakjian: Abandoned Dwellings. Display of Systems, kojom je predstavljeno višegodišnje istraživanje ovog umetnika kroz fotografiju, performans i pisane dokumente, a bavi se mapiranjem i sistematizacijom uništenih i napuštenih kuća u posleratnom Bejrutu. U ovom projektu identifikovano je oko 750 napuštenih kuća, od kojih se većina nalazi u širem centru grada i nama, kao turistima, bilo je nemoguće da ih ne primetimo ili ignorišemo tokom obilaska grada. 

Druga izložba koja mi je donekle razjasnila i opravdala svakodnevnu buku i ponekad nepodnošljivu živahnost ovog grada bila je Small Street Trades, koja se sastoji od fotografija i razglednica s kraja 19. veka na kojima su predstavljene tadašnje bliskoistočne zanatlije i trgovci. Istovremeno začetak ulične fotografije i svedočanstvo o jedinstvenom kulturnom i ekonomskom nasleđu, ova izložba oslikava i danas sveprisutan trgovački mentalitet ljudi sa ovih prostora.

Najupečatljiviji bio je 33. Jesenji salon, izložba takmičarskog karaktera na kojoj su prikazani radovi savremnih umetnika koji žive i rade u Libanu, koji se bave (iako lokalnim) nama veoma bliskim temama, poput privatizacije javnih površina, zagađenja, izbegličke krize, individualnih i kolektivnih trauma prouzrokovanih građanskim ratom.

Instant love: www.ltabet.com, www.roisaade.com

Rue Monnotشارع مونو

Jedna od najlepših ulica Ašrafija, pruža se od juga ka severu grada i puna je klubova, kafića i restorana od kojih smo, nakon kraćeg pregovaranja ispod jednog drveta pomorandže, izabrali Al Falamanki i tamo ručali za nezaborav. Tu se rodila moja ljubav prema sumaku i tabule salati. 

Rue Gouraud, شارع غورو، بيروت

Put nas je često navodio u ovu ulicu: jednom smo, poželevši da napravimo pauzu od fantastične tradicionalne libanske hrane seli u restoran Urbanista (čije ima objašnjava i njegov koncept) gde sam pojela potaž od šargarepe i majčine dušice, a nakon toga sendvič sa plavim patlidžanom, sušenim paradajzom, orasima i svežom nanom, i sve to u sosu od nara. Drugi put smo popili kafu i pivo sa đumbirom u kafeu-knjižari Aaliya’s Books, gde sam kupila izuzetnu zbirku poezije savremenih bliskoistočnih pesnikinja i pesnika na engleskom i arapskom jeziku And we chose everything. Pored nje prodavali su se notesi koje su pravile žene izbeglice iz Sirije, nova i polovna izdanja savremene literature na engleskom jeziku, kao i ilustrovana knjiga dizajnerke, kojoj sam nažalost zaboravila ime, sa praktičnim uputstvima o tome kako voziti bicikl u Bejrutu.

Iz ove ulice se Stepenicama Svetog Nikole (koje broje 125 stepenika, a na njima se nalazi i nekoliko umetničkih galerija, restorana i hostel) može popeti do Muzeja Sursok. 

T-Marbouta i Ales&Tales

Kada se u pitanju hrana i piće, naša omiljena mesta u Hamri bili su restoran T-Marbouta i bar Ales&Tales. U prvom smo jeli najbolju libansku hranu poput kafte, šavarme, kebaba punjenog suvim grožđem i začinima, kao i kolača sa šafranom, a u drugom pili koktele na bazi džina i vina sa usoljenim smokvama, pomorandžinim cvetom i kavijarom od manga. 

Bejrut na vodi

Iz centralnog gradskog jezgra moguće je, naravno, izaći na more i pored luksuzne marine za jahte, Zaitunay bay, a zatim i spomenika Rafiku Haririju, libanskom premijeru koji je 2005. godine na tom mestu ubijen, doći do promenade koja nas vodi nazad u Hamru. Na promenadi je živo, muškarci pecaju, deca voze trotinete i stalno se smenjuju luksuz i sirotinja, a uprkos modernim poslovnim zgradama od stakla, estetika sedamdesetih izbija kroz fasade starih hotela i odeću sredovečnih muškaraca koja neodoljivo podseća na onu koju su nosile naše dede: cipele, šivene pantalone, košulja ispod džempera i sako preko toga, sa futrolom za naočare i hemijskom u džepu, sve to u oker ili nijansama braon boje.

Ako pored mora nastavimo ka zapadu, put će nas na kraju dovesti do stena sa kojima sam otvorila priču o Bejrutu i ostatka tog neverovatnog pejzaža, nazvanog Dalieh of Raouche. Dalieh je kamenita obala od izuzetnog geološkog, ekološkog i kulturnog značaja i neizostavni deo života svakoga ko u Bejrutu živi. Ljudi se tu oduvek kupaju, okupljaju, provode slobodno vreme, organizuju proslave i pecaju, ali od nedavno ovom prostoru preti privatizacija, pa je pokrenuta i građanska inicijativa za odbranu ovog javnog dobra. Ukoliko se najgori scenario ipak dogodi, a najiskrenije se nadam suprotnom, biće mi neizmerno drago što sam na ovom magičnom mestu bila dok je još uvek pripadalo svima. 

Tokom pet dana provedenih u njemu, naučila sam da je Bejrut nemiran i veoma bučan grad čije su ulice uvek zakrčene, trotoari preuski i nebezbedni za pešake, a semafori služe samo kao indikacija za pilagođavanje brzine vozilima u pokretu. Gotovo svaki automobil je oštećen, a biciklista skoro da uopšte nema. Svako prelaženje ulice izgledalo mi je kao borba za preživljavanje, ali stvari tamo tako funkcionišu i čini se da stanovnici Bejruta problem saobraćaja vide kao nerešiv, pa ga tako i tretiraju, t.j. ne tretiraju uopšte. U Bejrutu se odvija veoma agresivna urbanizacija, kao i neizbežna džentrifikacija, pa se stiče utisak da se u njemu stalno nešto menja i da bilo koji gradski prizor koji vidite danas, sutra će već biti znatno izmenjen. Uprkos svemu ovome, Bejrut nije haotičan, samo je potrebno razumeti njegove kodove. 

Nisam bila srećna dok sam pakovala stvari, znala sam da će mi Bejrut nedostajati čim ga napustim, ali vreme je isteklo i morali smo dalje. Sa gradske autobuske stanice Charles Helou (koja je zapravo samo jedan veliki betonski kostur zgrade) autobusom smo krenuli ka Šiki.

DVA DANA U ŠIKI I PUT U BIBLOS 

Šika (Chekka) je mali obalski grad koji se nalazi na 65km severno od Bejruta, poznat po industriji (najveći proizvođač cementa u istočnom delu Mediterana) i turizmu. Dvodnevni boravak u hotelu na plaži van sezone gde su talasi i kiša bili jedino što se čulo, došao je kao iznenadna terapija nakon nesnosne buke Bejruta, za koju nismo ni bili svesni da nam je potrebna. Tamo sam se prvi put susrela sa morem u decembru i videla koliko besno, bučno i zastrašujuće može da bude, tamno plavo, poput modrice, a istovremeno veoma toplo. Prvi put sam, takođe, gledala i trke kamila na televiziji. 

Poslednji dan u Libanu iskoristili smo da obiđemo Biblos (Jbeil), jedan od najstarijih aktivno naseljenih gradova na svetu (naseljen još od 5000. godine p.n.e) koji se nalazi na Uneskovoj listi svetske baštine. Međugradski autobus nas je pokupio na autoputu u Šiki i za pola sata bili smo u Biblosu, gde je kiša padala toliko da je ozbiljno omela naše turističke namere. Šetnja kroz grad svela se na periode između dva pljuska. Uprkos tome, sva njegova  lepota nimalo nije bila ugrožena. Kiša je samo pojačavala miris pomorandži popadalih sa stabala širom Starog grada. Biblos je, dakle, mirisao na pomorandže, kišu i so. Približavali smo se moru prolazeći kroz kamene ulice u kojima su se prodavali suveniri i šafran na merenje, nameštala praznična dekoracija i ispijala kafa i čaj uz novine. Odjek ezana iz džamije u tom trenutku bio je muzika bez koje bi scena bila nepotpuna, iako, kao i u Šiki, većinu gradskog stanovništva čine maroniti i pravoslavci. Na obali nas je dočekala oluja od koje smo se sklonili kod Pepea i tamo pojeli poslednji libanski ručak ove zime. 

Te noći smo iz Šike do aerodroma išli taksijem za porilično dobru cenu i, uprkos tome što je ponoć već uveliko bila prošla, na putu je bila gužva. Napuštali smo obalu koja je bila budnija od nas. Stigavši na aerodrom predali smo kofere pune začina, prošli nekoliko kontrolnih tačaka, na pasoškoj kontroli rekli službenicima da imaju predivnu zemlju i onda prespavali let do Beograda.

Novogodišnja rezolucija: vratiti se u Liban, obavezno.

Soundtrack:

Fairuz: Talj talj ** Mashrou’ Leila: NPR Music Tiny Desk Concert **  Thievery Corporation – Lebanese blond (French version) **  Beirut – Elephant Gun **   Ibrahim Maalouf – Beirut **  Petrol – Beirut

Odbojkaški dresovi, Jugoslavija i moja porodica

Deo prvi: 1979-1990.

(originalno objavljeno na Before After)

Moj ćale, Miodrag Mitić, odbojku je počeo da trenira 1972. godine u Velikom Gradištu, gradu u kome je odrastao, a kako je vreme pokazalo – i ostario. Šta se sa njegovom odbojkaškom karijerom dešavalo u međuvremenu, u mogućnosti sam da rekonstruišem zahvaljujući njegovoj sistematičnosti, suludoj memoriji i neverovatnoj navici da stvari skladišti kao muzejske eksponate. Sačuvavši veliki broj dresova iz svoje igračke karijere, sačuvao je i fragmente klupske i nacionalne odbojkaške istorije, kao i one naše lične, porodične.

Odbojkaški dresovi nikada nisu postali deo popularne kulture  (kao što je to slučaj sa košarkom, fudbalom, bejzbolom, američkim fudbalom), iako u mojoj porodici imaju veliku, gotovo ikoničnu ulogu. Međutim, fotografišući jedan po jedan deo sačuvane opreme, počela sam da primećujem elemente koji su aktuelni, estetski u savršenoj ravnoteži sa drugom decenijom 21. veka, i zbog kojih sam u ozbiljnoj nedoumici da li da od ovih dresova napravim porodični muzej ili ih jednostavno preselim u sopstveni ormar.

Istorija dresova kao odevnih predmeta koje nose svi, nezavisno od toga da li se bave sportom ili ne, relativno je nov fenomen koji se javlja tek sedamdesetih godina dvadesetog veka i kao takav poklapa se donekle sa sportskom karijerom mog ćaleta. S druge strane, njegov stav prema sportskoj opremi kao odeći koja se koristi isključivo za sportske aktivnosti je u potpunoj suprotnosti sa savremenim tendencijama u modi i popularnoj kulturi, kada trenerka dobija status odela, a dresovi postaju centralni elementi modnih kolekcija, kao što je bio slučaj sa prošlogodišnjom saradnjom Goše Rubčinskog i Adidasa.

Uglavnom, sledećih nekoliko komada je iz vakuum kese ušlo pravo u tekst:

1) VGSK, Veliko Gradište, belo-plavi dres sa dugim rukavima

Sezona: 1979/80.

Sponzor: INA

U aprilu 1980. VGSK iz Velikog Gradišta osvaja prvenstvo Jugoslavije u odbojci, igrajući baš u ovim dresovima. Za mali klub iz grada sa 6000 stanovnika to predstavlja uspeh neviđenih razmera i izuzetno važan događaj za svakoga ko je iole imao veze sa klubom.

Proizvođač opreme bila je Puma, materijal 55% poliamid, 45% pamuk, a kombinacija plave i bele nastaviće da bude prepoznatljiva za klub i u budućnosti. Logo sponzora, najveće naftne kompanije u tadašnjoj Jugoslaviji gotovo da je potpuno nestao sa dresa, kao i njeno prisustvo na teritoriji Srbije nakon rata devedesetih.

000040

Image
Na slici: moj tata i …. u toku treninga na pripremama reprezentacije za Olimpijadu 1980. godine. VGSK dres je u punom sjaju, baš kao i bratstvo i jedinstvo

 

2) Reprezentacija Jugoslavije, teget Asics trenerka s crvenom štraftom, belim slovima i grbom

Evropsko prvenstvo i juniorska Balkanijada 1979.

Ova trenerka je od velike važnosti za moju porodicu, počevši od toga što smo je svi redom nosili po kući, a ona je zahvaljujući svom kvalitetu istrajala sve do danas, kada konačno počinjem da je doživljavam kao relikviju. Ono što je Bruce Lee učinio za svest prosečnog televizijskog gledaoca pojavivši se u crvenoj trenerci u Longstreet-u početkom sedamdesetih, to su ćaletove fotografije sa Olimpijade i ostalih takmičenja tih godina učinile meni. Bilo je nečeg herojskog u toj trenerci i obožavala sam da je nosim.

 

000049

000001

Image (2)
Na fotografiji: ćale kao kapiten juniorske reprezentacije na Balkanijadi 79. u Vukovaru – takmičenje smo završili na drugoj, Rumunija na trećoj, a Bugarska na prvoj poziciji

 

 

3) Reprezentacija Jugoslavije, teget i bela garnitura dresova

Olimpijada u Moskvi, 1980.

Našoj odbojkaškoj reprezentaciji Asics izrađuje dresove za Evropsko prvenstvo 1979, kada smo u Parizu osvojili 3. mesto izgubivši od Poljaka koji su bili drugi i Rusa koji su uzeli zlato. Saradnja se nastavlja i tokom Olimpijade u Moskvi naredne godine za koju dobijamo fantastičnu opremu koja se sastoji od trenerke i dve garniture dresova – glavna je imala teget osnovu, a rezervna belu. U kombinaciji su teget, bela i crvena koja je upotrebljena na istovremeno suptilan i efektivan način – za izradu linija koje se pružaju sa bočnih strana i gornjeg i donjeg dela opreme, kao i za našivene brojeve i slova.

Na toj Olimpijadi osvojili smo šesto mesto, izgubivši od Rumunije meč za plasman u polufinale sa 3:1, a potom i od Brazila za peto mesto sa 3:2 u setovima.

Za ćaleta je učešće na Olimpijskim igrama doslovno značilo ostvarenje svega što jedan sportista može da poželi. Učesnici Olimpijade bili su smešteni u stanovima unutar velikih zgrada nalik našim novobeogradskim, a tim tadašnje Jugoslavije (uključujući, naravno, i našu košarkašku reprezentaciju koja je tada osvojila zlato) delio je zgradu sa kubanskim sportistima. Činjenica da su mu tih dana komšije bili velikani poput Teofila Stivensona i Alberta Huantorene, kao i da se svakodnevno susretao i družio i s ostalim najboljim sportistima sveta u tom trenutku, ozbiljno je uticala na njegovo formiranje.

000056000058000060000004000003000045

 

4) Reprezentacija Jugoslavije, crveni skafander

Sezona: 1981.

Japanci nam nakon Olimpijade prave i dodatnu opremu za treniranje, preciznije tri serije skafandera: teget, belu i crvenu. Na gornjem delu crvenog skafandera prave grešku u štampanju: umesto Jugoslavija ispisano je Jugoslavije. Pretpostavljam da je to jedan od razloga zbog koga sam ga pronašla očuvanog u savršenom stanju. Kao i ozbiljan kvalitet materijala i izrade. Teget skafander je pohaban, godinama smo ga nosili na pecanje, a beli je ćale zamenio za najbolju na svetu plavo-žutu Jofa hokejašu jaknu u kojoj me je jednom vodio u zoološki vrt.

000057

000050.jpg

5) Ženski dresovi, Radnički Beograd

Na otvorenom prijateljskom turniru u Parizu 1982. na koji je išao sa ekipom Partizana, tata upoznaje Jadranku Kadijević koja je igrala za Radnički iz Beograda, klub koji je bio prvi u Jugoslaviji 1980. i 1981. Četiri godine kasnije dobili su mene.

Njene dresove, nažalost, ne mogu da pronađem, ali je na priloženim fotografijama vidljivo da su se, ako ih uporedimo sa današnjim, nogavice na ženskim odbojkaškim šortsevima dijametralno produžavale kako su se rukavi skraćivali. Za izradu ovih dresova još uvek se nisu koristili veštački rastegljivi materijali poput spandeksa, tako da je sve bilo od pamuka, pa i ovi minimalni šortsevi. Moj utisak je da je takva forma ipak više imala veze sa tadašnjom estetikom i modom nego s praktičnošću, iako moja mama tvrdi suprotno, t.j. da je to nešto najudobnije u čemu je igrala odbojku i da najmanje ograničava pokret. Zanimljivo je i da je u jednom momentu Svetska odbojkaška federacija zahtevala da zvanična forma donjeg dela ženskih odbojkaških dresova bude upravo ovog tipa, nalik kupaćim kostimima, ali se Ženska sportska fondacija pobunila s argumentom da bi dresovi trebalo da se prave u odnosu na tip performansa (npr, uska i kratka odeća je prikladna ako postoji potreba za smanjenjem otpora vode ili vazduha, ali to u odbojci nije slučaj).

Image (3)
Na fotografiji: ekipa Radničkog 1980, mama je četvrta zdesna

istorija-ok-radnicki
Na fotografiji: ekipa Radničkog u klupskim trenerkama; mama: druga sleva

 

6) Crvena Zvezda, Beograd, beli dres sa dugim rukavima

Sezona: 1985.

Ovaj pamučni dres koji takođe izrađuje Asics se gotovo raspao, belo više nije belo, a crveni plišani broj 11 je otpao i sada se na poleđini dresa vide samo njegovi tragovi. Međutim, stari žuto-crveno-beli grb Sportskog društva Crvena Zvezda se i dalje dobro drži i podseća da su u ovom dresu odbojkaši 1985. vratili klub u prvu ligu.

000005

7) VT Herentals, Herentals, Belgija

sezona: 88/89/90.

sponzori: Ijsboerke, Bento, Royal Canin, Cécémel,

materijal: pamuk

  1. tata potpisuje za belgijski klub Herentals i ubrzo se naša tročlana porodica seli u ovaj mali grad, nedaleko od Antverpena.

Crni dres je zanimljiv ne samo zbog magenta plišanih brojeva na prednjoj i zadnjoj strani, geometrijskih detalja, kontrasta i šarenila karakterističnih za dizajn na prelazu iz osamdesetih u devedesete godine dvadesetog veka, već i zbog toga što se u njegovoj karijeri ovde prvi put javljaja veliki broj sponzorskih reklama na samom dresu, praksa sa kojom su u odbojci prvi započeli Italijani sredinom sedamdesetih godina dvadesetog veka.

Klub je, nažalost, prestao da postoji 2006. godine, ali na moju ogromnu radost na Youtube-u pronalazim pregled utakmice iz sezone 1989/90, gde je razlika u odnosu na današnju dinamiku igre očigledna, a opisani crni dresovi s dugim rukavima i kragnom se leo vide.

 

000047000046

Naredne sezone dobijaju novu garnituru dresova, sa belom osnovom i još većim brojem reklama.

000048

8) Asics Tiger patike, plavo-bele

Jedine sačuvane patike iz tog perioda inspirisale su me da istražim istoriju ovog modela:

Kihachiro Onitsuka 1949. godine osniva firmu sportske obuće Co. Ltd, sa idejom da vrati elan bezvoljnoj omladini u posleratnom Japanu tako što će ih inspirisati da se bave sportom. Dok je jedne večeri jeo hobotnicu i zamišljeno posmatrao prijanjaljke na njenim kracima koje stvaraju vakuum pri kontaktu sa površinom, sinula mu je genijalna ideja da bi isti taj sistem trebalo reprodukovati na đonovima patika. Onitsukin dizajn doživeo je ogroman uspeh. Šezdesetih godina se kompanija širi i rebrendira kao Onitsuka Tiger i patike dobijaju svoje prepoznatljive linije. Onitsuka Tiger 1977. postaje Asics (akronim od latinskog mens san in corpore sano; u zdravom telu zdrav duh) udružujući se sa još dve firme: GTO i Jelenk. Ljubav između Tiger patika i odbojke rodila se još 1964. kada japanska ženska odbojkaška reprezentacija igrajući u njima osvaja zlato na Olimpijskim igrama u Tokiju. Tokom narednih godina nižu se sportski uspesi u Asics Tiger patikama i njihova popularnost vrtoglavo raste, pa ne zaobilazi ni naše odbojkaše i odbojkašice.

Čini mi se da su moji roditelji čitav svoj sportski vek proveli igrajući u ovim patikama (na gornjoj fotografiji ekipe Radničkog iz Beograda, sve devojke nose Tiger patike). Zvali su ih Tajgerice i tako ih zovu još uvek.

Ove ćaletove plave sa belim linijama i dalje stoje u tamno-žutoj platnenoj vrećici na kojoj je crnim slovima ispisano ASICS TIGER. Kupljene su 1980. u Atini za 20 dolara. U Beogradu to tada nije bilo moguće.

Na posebnost ovih patika podseća nas Kill Bill 2003. godine, film u kome Uma Turman nosi legendarni žuti model s crnim linijama i zauvek ih vraća na police sportskih radnji.

000002

 

9) Bonus: menjaža

Odbojkaška reprezentacija Japana je 1979. bila na turneji po Evropi, a do Jugoslavije je svratila da bi sa nama odigrala četiri prijateljske utakmice. Tom prilikom ćale je menjao svoj dres za dres Japanca kome nažalost ne može da se seti imena. Na Olimpijadi u Moskvi sledeće godine Japan nije učestvovao zbog bojkota koji su predvodile Sjedinjene Američke Države, a ticao se napada Sovjetskog Saveza na Avganistan.

Dres reprezentacije Belgije prisvojio je dok je igrao u Herentalsu, a hokejaški dres Partizana dobio je od svog brata od ujaka, Andreja Jovanovića, menjajući ga za već spomenuti beli skafander reprezentacije.

000043000042000006

Iz Belgije smo se u Srbiju vratili 1990. godine, ne sluteći da se priprema raspad Jugoslavije. Iste godine se rodio moj brat, sa kojim se priča o dresovima nastavlja i proširuje u novo poglavlje.

 

Italija, april 2017.

Volim da fotografišem Italiju jer mi izgleda kao da je u njoj uvek leto, bez obzira na datum. Takođe, čini mi se da je tamo svaki dan samo nastavak velikog praznika koji traje oduvek. Jedino što se menja je svečana odeća.

Peruđa

Bez svečane odeće, ali u vreme prolećnih praznika, otputovali smo u Peruđu kod mog brata koji je te sezone tamo igrao odbojku. Imali smo četiri dana odmora i plan – obići ćemo veći deo Umbrije, ići do Toskane, u Firencu i Sijenu, napisaću tekst o životu naših odbojkaša u Peruđi s privilegovanim insajderskim osvrtom na njihovu svakodnevnicu, pićemo dosta vina i bogato jesti. Ali svakim sledećim kilometrom ka jugu, planiranje se sve više obesmišljavalo. Arsenije je u aprilu je imao deset meseci i drugačije planove za nas. Sačekao nas je s mamom K. ispred hale Pala Evangelisti, topografske tačke oko koje su se vrteli dani njihove nove male porodice i u čijoj se neposrednoj blizini nalazi prva (ili poslednja) stanica mini-metroa.

Mini-metro u Peruđi je posebna instalacija, napravljena da bi se rasteretio saobraćaj u gradskom jezgru. Kabine-vagoni izgledaju kao pokretne konzerve, frekventne, praktične i simpatične, pet metara dugačke, spolja sive, a iznutra crvene. Pošto se centar grada nalazi na brdu, metro-konzerve se penju i spuštaju linijom dugom 3,2 km, podsećajući na žičaru i kada se popnu do poslednje stanice, okreću se nad mehanizmom koji izgleda kao džinovski oštrač noževa.

Puna starih fasada peskovitih nijansi žute i zelene, uskih i veoma strmih ulica i širokih kamenih stepenica, Peruđa je izuzetno brdovit grad i usled te svoje brdovitosti izleda kao da je građen na talasima. Za pešake to ume da bude naporno, pa je napravljen i sistem pokretnih stepenica kroz uži centar grada, koje jednim svojim delom prolaze kroz ostatke tvrđave Rocca Paolina, memljive i mistične prostore u kojima se često mogu pogledati i izložbe.

Kada je M. završio trening, odvezli su nas u svoj stan u predgrađu, mirnom kraju koji  naseljavaju mahom imigranti. Istuširali smo se i spremili za spavanje kada nam se u sobu uvuklo isprva tiho i daleko, a onda sve jasnije horsko pevanje. K. i ja smo izašle na terasu da bismo videle odakle dopiru glasovi, a veliki broj crvenih sveća ukazivao je na procesiju za Veliki Petak. Navukle smo mantile preko pidžama i istrčale napolje ne bismo li ih presrele u jednoj od susednih ulica. Bilo je toliko svečano i uzbudljivo, da smo poželele da događaju prisustvujemo izbliza. Stidljivo smo uhvatile par minuta noćne praznične šetnje kada su već bili gotovi s pevanjem.

Deruta

Sledeći dan proveli smo u Deruti, u gostima kod Miloša, dobrog duha srpske odbojke u Peruđi, i njegove Meri. Srpsko-bugarski klan sastavljen od četvorice odbojkaša koji su u tom momentu igrali za prvoligaški klub Sir Safety Perugia, pripremao je roštilj s toliko predanosti i uživanja, da je svaka moja ideja da ih u tome prekinem i postavim im pitanja za onaj tekst koji sam planirala da pišem, bila potpuno besmislena. Umesto toga, okrenula sam se kontemplaciji u prostranoj zelenoj bašti punog stomaka i bila pomalo tužna što u njemu nije bilo mesta za tiramisu, za koji mi je D. rekao da je najlepši koji je ikada probao u životu.

Nas dvoje smo se tog popodneva vratili u Peruđu gde smo se našli s M, drugarom s Bežanije, koji nas je sproveo kroz sve skrivene i njemu drage ulice u gradu i otkrio nam ponešto i o sunarodnicima u akademskoj zajednici ovog umbrijskog grada.

Asizi

Potoci turista, okeani vernika, vanzemaljska akustika i klasična lepota kamenih građevina zemljanih boja usred maslinjaka – tako sam zapamtila Asizi, mesto rođenja Svetog Franje Asiškog, rimokatoličku tačku hodocašca u samom jezgru Umbrije.

Na glavnom trgu, pored starog ringišpila s konjićima, žena preobučena u anđela skinula je krila da bi napravila pauzu i pojela sendvič.

Lago Trasimeno

Trazimensko jezero je četvrto po veličini u Italiji, samo malo manje od jezera Komo. Tamo smo dugo tražili parking, šetali kraj obale, jeli sladoled i naučili ponešto o potrebama desetomesečne bebe.

Kortona

Ne znam kada i gde smo prešli granicu izmedu Umbrije i Toskane, znam samo da se pejzaž promenio i pred nama ukazali prizori sa nalepnica najkvalitetnijih prehrambenih proizvoda. Prva stanica nam je bila kuća zemljakinje Nine, na obronku jednog uzvišenja pred sam ulazak u Kortonu, sa čije se terase pružao pogled na vinograde, crkvu i jezero u daljini. Spremala se neka teška kiša, ali nas to nije zadržalo unutra, samo je činilo da sve još više podseća na filmski set. U grad se ulazi kroz kapiju, saobraćaj je unutra zabranjen. Kada tu kapiju prođeš i počneš da se penješ kaldrmom, toliko je magično da poželiš da se izgubiš u ovom prastarom gradiću. D. nam se zbilja izgubio, tražili smo ga neko vreme, a onda odustali i nastavili kroz uske ulice ka gradskom parku koji je u tom trenutku verovatno bio najmirnija tačka na Zemlji. Onda je počela oluja koja nas je naterala da se sakrijemo pod tendu male prodavnice delikatesa gde nam je prodavačica ponudila da probamo kobasice sa tartufima. Kada je nevreme prestalo, D. se pojavio iz pravca starog bioskopa, ispred koga je snimano nekoliko scena filma La vita è bella, pa smo se spustili natrag do kola.


Ne sećam se kada se praznik za nas završio, moguće sa prvim gužvama na aerodromu. Znam samo da je prvenstvo trajalo još neko vreme pošto smo se vratili u Beograd i da je Peruđa završila na trećem mestu. Bilo bi bolje da sam pisala o tome, ali Italija ume da napravi ladovinu od čoveka.

 

000117380025000117380014000117380026000117370003000117370004000117370005000117370008000117370014000117370013000117370009000117370007000117370006000117370010000117370032000117370031000117370024000117370028000117370018000117370021000117370019000117370016000117350003000117350005000117350004000117350008000117350010000117350007000117350012000117350011000117350013000117350014000117350015000117350018000117350017000117350020000117350021000117350022000117370033000117370026000053000048000117370015000117350031000117350032000117350024

PIGOZA, magična 6 u 1 kuća na Dunavu

Originalno objavljeno na Before After

Na samo 120 kilometara od Beograda, u Ulici vojvode Putnika u Velikom Gradištu, na raskrsnici sa koje se vidi Dunav, nalazi se Pigoza  – zadužbina, fondacija, galerija, biblioteka, muzej i atelje, kako stoji na tabli od pleksiglasa na ulaznoj kapiji. Dodala bih još i – Duškova i Ljubinkina kuća.

Duško Zeja Jovanović je vizuelni umetnik rođen 1947. u Velikom Gradištu. Iako stvara još od svoje dvanaeste godine, formalno umetničko obrazovanje nikada nije stekao – završio je mašinsku školu, što ga je i odvelo u Nemačku kada je imao dvadeset i tri godine. U Vupertalu je, u firmama Vorwerk i Becker, proveo čitav svoj radni vek, ali i dobio status samostalnog umetnika. Postao je član Udruženja likovnih umetnika Nemačke (BBK), a zahvaljujući tome ima i člansku kartu Međunarodne asocijacije za umetnosti (IAA/AIAP), partnerske organizacije UNESCO-a. Deo je kolektiva Kunst-Kolleg-International E.V.  i grupe Kunst Ring, a tamo je osnovao  i sopstvenu galeriju.

Kada je 2007. otišao u penziju, u dogovoru s porodicom doneo je čvrstu i temeljno promišljenu odluku da se vrati u Gradište, tamo prenese svoje radove, arhivski materijal, knjige i zbirke raznih predmeta  i zajedno sa suprugom Ljubinkom svoju porodičnu kuću pretvori u „hram umetnosti“ kako sam kaže, otvoren za posete u bilo koje doba dana ili noći. Ime joj je izveo od tri toponima koji zajedno čine fiktivni trougao iznad Dunava: PI od Pinkum (rimski naziv za Veliko Gradište), GO od Gorica (brdo nadomak sela Zatonje odakle je njegova majka) i ZA od upravo spomenutog sela. Kao zadužbina i sve ovo što danas jeste, Pigoza je registrovana 2013. godine, iako je još od 1989. funkcionisala kao privatna galerija i atelje, kada je Zeja povremeno dolazio iz Nemačke.

Nikada nisam preispitivala multifunkcionalnost Pigoze, sve u vezi s tim mestom oduvek mi je bilo veoma blisko, a u detinjstvu su mi posebno drage bile rode koje su na njihovom odžaku imale gnezdo.

Špicasta, uglasta i delom obrasla u bršljan, sa gomilom samonastalih drvenih skulptura svuda oko kapije, ona je za mene oduvek bila kuća iz bajke. Kad zakoračiš u nju zaspe te najbizarnijim predmetima, ne možeš da se oslobodiš utisaka koji naviru sa svih strana i teško nalaziš izlaz jer se unutra gubi smisao za vreme. Pažnju ti kradu detalji kojih ima toliko da bi morale da prođu godine dok im se svima ne posvetiš podjednako.

Dok ti Zeja govori kako ga je njegovoj majci donela ptica Lagaš sa reke Zeje iz Rusije, ne dovodiš to u pitanje. Isto tako će ti razdragano pričati i o svojim gastarbajterskim godinama u Nemačkoj i kako je tamo pronalazio rupe u sistemu da bi radio šta mu je volja. Potrebno je samo da postaviš pitanje.

Najavila sam mu se i rekla da bih došla da fotografišem. Nisam bila odavno, želela sam da vidim šta je sve novo u kući i šta se staro pomerilo i promenilo. Dočekana sam, kao što budu i svi ostali – najsrdačnije na svetu.

U hodniku se i dalje nalazi raštimovani pijanino sa slikom viseće železnice u Vupertalu, uramljeni plakati koji su najavljivali Zejine samostalne i grupne izložbe u Nemačkoj i nekoliko vitrina sa najnezamislivijim predmetima. I žene. Žene su na svakom zidu kuće, gole i obučene, s mini-valom ili bez njega. Neverovatan broj prikaza žena u svim oblicima i bojama. Pažnju mi je okupirala fotografija jedne sa bouvijevskim bodi-artom, plavim poput mora.

Najvažnija žena u kući je ipak Ljubinka, koju je Duško zaprosio istog dana kada ju je i upoznao, 1971. godine, na svadbi svoga brata. Od tada se nisu razdvojili. Ona je ta koja čini da sve funkcioniše kako treba – zadužena je i za PR i marketing i koordinaciju i organizaciju događaja, arhiviranje materijala, fandrejzing i odnos s publikom. I za kafu i kolače, podrazumeva se.

S leve i desne strane nalaze se dve galerije u kojima su izložene Zejine slike, skulpture i predmeti koje je koristio pri brojnim performansima. U centralnom delu veće galerije je oltar koji je napravio i upotrebio 1990. u prvom umetničkom ritualu izvedenom u Velikom Gradištu.

Iz predsoblja se ulazi u prostoriju na istom nivou u kojoj se nalazi stara kaljeva peć boje bele čokolade i prepune police arhivskog materijala sa Zejinih dosadašnjih izložbi. Kroz staklena vrata koja gledaju u zadnje dvorište vire Daca i Ina, čupavi psi mešanci. Slike i razni predmeti nastavljaju da me prate kroz celu kuću.

Stepenice vode na drugi nivo gde su dnevna soba, kuhinja i trpezarija u kojoj mi uz čaj Ljubinka objašnjava koliko uživa u životu u ovom prostoru, okružena Duškovim radovima i ateljeima, starinama i predmetima od kojih je svaki uspomena na nešto ili nekoga. Kaže da o povratku u Nemačku ni u jednom trenutku nisu razmišljali, čak iako su njihova deca nastavila da žive tamo,  jer im je ovde sve jednostavnije, lakše i lepše, od odnosa među ljudima do prirodnih lepota, ali joj primetno teško pada što lokalna sredina još uvek ne prepoznaje njihove dobre namere, trud i posvećenost ovom mestu.

Nastavljamo dalje ka bogatoj biblioteci za koju ni njih dvoje ne znaju koliko naslova ima jer se konstantno uvećava. Sva četiri zida su ispunjena knjigama, od kojih su mnoge veoma retka izdanja, a neke i unikati poput debele zbirke rukom pisanih pesama Milovana Jovanovića, zaboravljenog gradištanskog pesnika, koju je Zeja sam uredio. U centru prostorije se nalazi veliki ovalni drveni sto, a u uglu udobna fotelja iznad koje je lampa za čitanje. Na suprotnoj strani biblioteke je poveći prozor i taj deo je, kada mu se dodaju čaj i ćebe, verovatno najudobniji kutak Pigoze.

Iz biblioteke se nastavlja u improvizovanu antikvarnicu, ispunjenu predmetima sakupljanim decenijama na različitim mestima – fotografije i satovi sa nemačkih buvljaka, uramljenih pet akcija Gradištanske banke, konveksno staklo sa železnice koje sada služi za postavljanje umetničkih instalacija, pisaće mašine, markice, stari novac, cigarete i hrpa drugih sitnica.

Iz antikvarnice stepenice vode ka poslednjem spratu kuće, na kome se nalazi spavaća soba, zimski atelje i arhiva. Uski hodnici me podsećaju na kuće u Holandiji, ali je zato sve ostalo autentično.

U ateljeu je polica sa raznim materijalima koje koristi kada slika. Između ostalog, tu su i teglice sa peskom sa raznih krajeva sveta koji mu donose prijatelji i poznanici. Na zidu je i staro ogledalo-univerzum čije tačkice ispisuju sazvežđa. Na suprotnoj strani prostorije nalazi se plakat s vinčanskim pismom koje Zeja oduvek koristi u svojim radovima – posetioci se susretnu s njim na samom ulazu, na drvenoj tabli na kojoj piše „otvoreno“.

Poslednju prostoriju u kući preskačem zbog nedostatka svetla. Reč je o podrumu, koji nije običan podrum već mali arheološki muzej. U njemu se čuvaju kosti mamuta, keramika iz Vinče, rog divljeg bivola, poklopac mrtvačkog sanduka iz rimskog doba i rimska ratna sekira.

Na izlasku iz kuće prolazim pored zatvorenog letnjeg ateljea i spuštam se ka Dunavu, do keja su mi potrebna tričava tri minuta hoda. Mimoilazim se s biciklistima (mogli bi biti Nemci) koji izgledaju kao da su se zaputili ka mestu na kome sam upravo bila. I to jeste tipično za Pigozu – privlači putnike i strance kao magnet, a plaši ljude koji pored nje prolaze svakog dana. No, kada se jednom odvaže i uđu, nešto kvrcne i prespoji se u univerzumu.

 

000068000057000060000061000059000062000065000064pigoza3pigoza2pigoza12pigoza1000066000067000042000041000040000044000045000043000048000049000047000050pigoza10pigoza9000055000054000052000051000005000004pigoza7pigoza8000069000070

 

 

 

 

 

 

 

Vikend na Indirektu, Dorćol, oktobar 2017.

 

//Indirekt je istarski festival koji već pet godina zaredom promoviše nezavisnu muziku i umetnost. Ovo je treća godina kako se organizuje i beogradsko, jesenje izdanje festivala//

 

subota, 7. oktobar, 11:00, 9°C

Pitam se danima da li je preveliki zalogaj za Indirekt to što je prerastao u showcase festival sa paralelnim dešavanjima na tri lokacije u Beogradu i da li će ekipa to uspeti da izgura do kraja. Pitam se takođe hoće li Indirekt biti pravi Indirekt bez mora i borova, na beogradskoj košavi i hladnoći. Uostalom, da li festival čine borovi ili ljudi?

Iako su mi četinari draži, daću šansu ovim drugima.

Spuštam se Dobračinom ka Dorćol Platzu, žurim na početak diskusije o fenomenu književnih blogova.

 

subota, 7. oktobar, 12:00, 10°C

U sali je toplo, Bole je uključio grejanje i drži sve pod kontrolom. Četiri dame, Alis Marić (Čitaj knjigu), Ingrid Divković (ingriddivkovic.com), Tanja Đorđević (ČitamČitaš) i Tijana Banović (Crna ovca) pripremaju se za diskusiju za koju će se ubrzo ispostaviti da je priča o uspehu i o tome kako nikada nije kasno da počneš da se baviš stvarima koje voliš. Razmišljam kako bi se ovakav razgovor u nekom finom filmu pretvorio u svoje naličje i u njemu bi učestvovali svi oni koji nisu uspeli u svojim pokušajima da slede svoje snove iako su se trudili i bili vredni, sistematični i pametni. Verujem da je takvih slučajeva više nego ovih prethodnih i da bi se iz njih dosta moglo naučiti.

Zanimljivo mi je da slušam gošće iz Hrvatske, zato što mi je njihov rad potpuna nepoznanica, a očigledno je da su veoma su popularne u blogerskoj zajednici.

Alis Marić, jedna od onih žena koje isijavaju blagost i sigurnost u sebe, priča nam o svom blogu „Čitaj knjigu“ koji za cilj ima promovisanje čitanja i podizanje svesti o važnosti knjiga. I o putu koji je prevalila od rada u korporacijama koje su iz nje isisavale poslednje čestice duše do današnje realnosti u kojoj živi od svoje ljubavi prema knjigama.

Zatim Goran Stojičić, moderator, predstavlja Ingrid Divković. U glavi mi odzvanja njegovo (na toliko nivoa pogrešno) pitanje upućeno mladoj Riječkoj spisateljici: „Kako toliko pameti stane u tako malu glavu?“. Dopada mi se njena pristojna reakcija u vidu ljupkog otklona, a kasnije i elokventnost, šarmantna autoironija i humor, kada predstavljanje preuzme na sebe. Ali i pored toga ne mogu da se ne zapitam da li si zaista uspeo kao pisac ako ti se delovi knjige, pretvoreni u citate izvučene iz konteksta, nalaze na flašicama za vodu (što je u razgovoru navedeno kao jedno od najvećih dostignuća njene karijere). Da li je devojka iz Rijeke zaista srećna zbog toga? I da li se književni blogovi i blogovi o književnosti na kraju moraju pretvoriti u nekakve baze citata i motivacionih poruka i šta je to što uopšte nagoni ljude da se lože na motivacione poruke i da li je to zaista najbolji način da književnost vizuelno komunicira sa publikom? Odlutale su mi misli, ne mogu da pratim nit razgovora. Nisam ni sigurna koliko ova diskusija paše Indi(e)rektu.

Priču o projektu „Čitam, čitaš“ i portalu „Crna ovca“ nažalost nisam odslušala, delom zato što su mi poznati od ranije, a delom zbog toga što sam morala da popijem nešto toplo. A došli su i Bojan i Majkić, koji je – osim što je osmislio odličan vizuelni identitet ovog festivalskog izdanja – Boletova desna ruka u organizaciji beogradskog Indirekta. Priznajem da im dosta dobro ide.

 

subota, 7. oktobar, 14:00, 13°C

Promenom govornika, struktura publike se takođe menja – vidim Stefani i Aleksandera iz dua Cari Cari, apsolutne idole ovogodišnjeg festivala, a tu je i Ida Prester (Lollobrigida, Frau Casio), čija me pojava svaki put iznova očara.

Franz Hergovich (mica) i Thomas Heher (Waves Vienna)  predstavljaju nam muzičku scenu i muzički biznis u Austriji, govore o zastupljenosti određenih muzičkih pravaca na sceni i u medijima, uz mali ironični osvrt na šlagere, koje u jednom momentu porede sa našim turbo-folkom (što je donekle i shvatljivo, imajući u vidu da se u Austriji i Nemačkoj šlageri posmatraju kao narodna muzika, dok u zemljama bivše Jugoslavije ovaj žanr ima potpuno drugu konotaciju). Priča se o umrežavanju i na koji način najbolje iskoristiti kontakte koji se stiču na događajima poput ovog. Takođe, govore o Waves Vienna festivalu, kako do njega doći i pažnji koja se na njemu posvećuje istočnoevropskim autorima. Eto nama šanse. U svakom slučaju, eto prilike da mi se u glavi upali crveni taster na kome piše „dijsapora“. Nisam uspela da pronađem podatke o tome da li je iko do sada vršio istraživanje o kulturnim navikama srpske dijaspore u Austriji, ali s obzirom na veliki broj našeg stanovništva* u toj zemlji, pretpostavljam da među njima postoji i određeni procenat onih koji jesu ili bi mogli da budu zainteresovani za alternativnu umetničku scenu, i kao publika i kao izvođači. Svakako bi bilo zanimljivo posvetiti se razvoju publike i promociji alternativne kulture sa prostora bivše Jugoslavije na teritoriji Austrije i ispitati tržište koje ima veliki potencijal za nas. Iz iskustva znam da su kulturne preferencije naših ljudi tamo posmatrane na veoma sličan način na koji se Hergovich i Heher odnose prema ljubiteljima šlager muzike, ima tu dosta predrasuda i kultursnobizma, ali mi se čini da nam svima izmiče ogroman potencijal upravo tog turbo-folk nasleđa koje može da bude inkorporirano i u alternativnu muziku (kao što nam je nedavno na odličan način prikazano u dokumentarnom filmu Turbotronik), kao i hip hop kultura, za koju pretpostavljam da je zainteresovan bar određen broj pripadnika druge ili treće generacije naših gastarbajtera u Austriji.

Ne ostajem na dva poslednja, a po najavi bi se reklo veoma zanimljiva panela (’’Kako zaštititi svoj rad’’ i ’’Promocija na radiju’), odlazim ka „Leili“, za koju je planirano upravo umrežavanje aktera  naše regionalne muzičke scene sa austrijskim učesnicima festivala. Narodski rečeno – minglovanje. I to prolazi fino.

 

subota, 7. oktobar, 22:40, 9°C

Veče je, sa bine u Dorćol Platzu pršti garažni zvuk, momci iz mađarskog benda Dope Calypso (čije ime jedva saznajemo jer je štampani program pun grešaka) prže polugoli, prostor odzvanja jer se još uvek nije popunio ljudima, ali polako pristižu svi koji treba da budu tu i veselo je kao u dobrom tinejdž filmu. Svi su ili srećni ili pijani, a to je sasvim u redu.

Na dešavanja u Kulturnom centru Rex i Majstoru za pivo ne stižemo. Čujemo da se svi žale na nepodesnost ovih prostora za koncerte (iako ovaj prvi poznajem kao svoju dnevnu sobu i ne bih se u potpunosti složila sa takvim komentarima, pretpostavljam da je u pitanju samo nepoznavanje sale i načina na koji njena konstrukcija utiče na zvuk).

 

nedelja, 8. oktobar, 00:00, ne znam koliko je stepeni

Bušimo balon, čestitamo Kai rođendan, At Pavillon (njihove cvetne košulje i blokpartovski manir) nam toliko dobro leže da se u trenutku osećamo kao da smo privatizovale festival i napravile rođendansku žurku, Istrani iza nas prosipaju pivo, svi u prostoru igraju ili se bar njišu, Bojan nam pokazuje kako je pocepao pantalone dok su se on i Vedran penjali preko zida koji se najednom isprečio pred njima dok su pokušavali da pronađu put do Dorćol Platza, frontmen benda, Mwita Mataro, s gitarom oko vrata okreće se oko svoje ose, izgleda pomalo kao Prins.

 

nedelja, 8. oktobar, ne znam koliko je sati

Presing? Presing je ludilo.

 

Nedelja, 8-10, 15:00, 18°C

U Indirekt-univerzumu, nedelja je dan za sport (fudbal ili basket), poneku ponovljenu svirku i opraštanje.

Nažalost, sporta ovog puta nema jer je malo njih dovoljno raspoloženo da ustane na vreme.  Za koncert Jakoba Kobala, “onog malog što skejta”, takođe ostajemo uskraćeni zbog komšija u Gospodar Jevremovoj. Provodimo popodne u “Leili”,  čekamo da se okupi svih pedeset gostiju iz Hrvatske, da ih spakujemo u autobus i ispratimo nazad u Istru.  Činjenica je da neodoljivo podsećaju na razuzdane maturante na ekskurziji, ali upravo je to deo njihovog šarma. Činjenica je i da su doneli more na Dorćol.

Sledeći put možda donesu i borove.

 

*Prema podacima Austrijskog statističkog biroa, početkom 2005. godine 788.000 stranaca je živelo legalno u Austriji, što je predstavljalo 9,6% ukupnog stanovništva. Od tog broja 340.000 došlo je iz Bivše Jugoslavije (izvor: wikipedia.org)

Prema podacima iz 2015. godine, stanovništvo Beča čine državljani 181 zemlje, a nakon Austrijanca (72,6) u austrijskom glavnom gradu je najviše državljana Srbije (4,1) (izvor: RTS)

 

110016850006110016850019110016850003110016850015110016850008110016850007110016850020110016850021110016850012110016850017110016850014110016850016110016850022110016850024110016850023110016850025110016840004110016850010110016840006110016840005110016840015110016840022110016840025110016840027110016840010110016840017110016840019110016840021110016840020110016840009110016840024110016840007110016840013

 

Veliko Gradište, vašar, avgust 2017.

Srećko, Bili i dve zvezde padalice

Vazduh se zagrevao velikom brzinom i što smo se više udaljavale od Dunava, sve mi se više činilo da hodamo po užarenom, nepodmazanom dnu tiganja. Bečke registracije zaposele su grad, njegove raskrsnice, trotoare i poneku neočekivanu površinu na kojoj je bilo moguće parkirati se. Bili su to uglavnom gastarbajteri, naša braća i sestre, u svojim novim odelima i sa svojom novom decom.  A seoske i gradske gospođe izmilele su na ulice da pokažu svoje najlepše letnje haljine i  pazare ponešto. Nisam mogla da ocenim da li je nepodnošljivija gužva ili vrućina.

Na samom početku ulice kojom se prostiralo vašarište, za svojom tezgom stajao je Indijanac. Južnoamerički, reklo bi se po fizionomiji. Prodavao je hvatače snova, ogrlice i majice. Želela sam, ali bilo mi je pomalo neprijatno da ga fotografišem. Pored njega nalazio se prodavac knjiga, odmah zatim tradicionalni vašarski slatkiši – luše, svilene bombone i liciderska srca, pa papuče i gaće, nakit od medicinskog čelika, keramički patuljci i Snežane za baštu i još hrpa koječega na tezgama koje su se pružale daleko van mog vidokruga. Iz iskustva sam znala da se završavaju u opštem haosu, negde kod bivše kasarne.

K. je tražila zavese za svoju sobu. Zastale smo kod mlađe Romkinje, čija je kosa bila pokrivena plavom satenskom maramom, jer nam se učinilo da je njen izbor zavesa najbogatiji. Dok sam se ja ispod jedne draperije krila od sunca, K. je birala, razmišljala i na kraju primetila da joj se dopada jednostavniji dezen od onog koji joj je bio preporučen, na šta je prodavačica rezignirano izjavila: „Mladi danas više ne vole kič“.

Nastavile smo dalje, pored srpskih mekika od pola metra i reklamnih nadgrobnih spomenika.

Prošle noći, na navečerje vašara*,  na koje prema legendi dolaze isključivo Gradištanci, došli smo s namerom da odradimo po koju vožnju, ali ponuda je bila slabija nego prethodnih godina. Nekoliko ringišpila za sasvim malu decu, veliki točak, brod, kišobrani umesto prave balerine, bokserska vreća za odmeravanje snaga i standardna sudarna kolca. I sve vožnje su bile po dvesta dinara. Zanimljiviji nam je bio Srećko Šušić koji je pevao pod šatorom, i to baš Ulica rađa grešnike dok smo tuda prolazili. Bio je to trenutak čiste magije, slušali smo gotovo zaboravljeni hit u originalnom izvođenju. Zamislila sam kako primećuje naše oduševljenje, namiguje i podiže desnu štaku u znak pozdrava, ali delili su nas stolovi i stolovi zadovoljnih utamanjivača pečenja. Te noći videla sam dve neobično blještave zvezde padalice.

Izbile smo na luna-park koji mi je preko dana bio primamljiviji nego noću, možda zato što u je u nedostatku gužve izgledao ogoljen. Radnici su nas lenjo posmatrali i prećutno mi dozvoljavali da ih fotografišem. Tu sreću nisam imala sa mladim zaljubljenim parom koji je prodavao najrazličitije predmete, svuda sakupljane. Dozvolili su mi da slikam robu, ali ne i njih. Njihova koleginica (a mozda i rođaka) me je pitala jesam li sa neke televizije, a pošto sam joj objasnila da nisam, uporno je pokušavala da shvati šta će meni onda njihove slike. Bila je krajnje sumnjičava, a u toj sumnji su joj se pridružili i svi ostali u krugu od oko dvadeset metara. Onda me je pitala može li ona da slika mene telefonom, pa da sliku pokaže bratu koji treba da se ženi. Rekla sam da može, ali samo ako i ja nju fotografišem. Malo se snebivala, ali na kraju ipak nije pristala. Onda mi se javio deda (možda njihov) koji je sedeo u hladu kestena i rekao: „Evo, slikaj mene za đabe“. Predomislio se nakon tri sekunde. Dopali su mi se, svi zajedno, pa sam rešila da kupim nešto. Iskopala sam knjigu Bili Holidej i Vilijama Daftija, Lejdi peva bluz, stajala je naslonjena na Službena pravila košarkaške igre iz 95. godine. Realno, odrali su me, platila sam je sto dinara. Tog dana je sve što sam plaćala iznosilo sto dinara.

Dok smo se spuštale natrag ka gradu, sa svih strana čula se muzika, nepogrešivi dvočetvrtinski takt i veseli tonovi harmonike. Sve to mešalo se sa letnjom pesmom gugutki.

K. je otisla kući, a ja sam svratila kod B. u kafanu i naručila kafu i litar hladne vode. B. je nesto čeprkao po šanku i doviknuo mi: „E, da vidiš što imam karte!“

Iz zvučnika je pičila Bili Holidej.

000121000032000121000031000121000029000121000030000121000028000121000027000120990001000120990003000121000022000121000025000121000023000121000026000121000024000120990006000121000021000120990005000120990004000120990007000120990010000121000008000121000012000121000018000121000015000121000033000121000034

*Vašar u Velikom Gradistu slavi se 2. avgusta; navečerje je 1. avgusta

Indirekt, Umag, jun 2017.

Četvrtak, 1. jun

Đoletov kombi je tog jutra pokupio nas četiri na Novom Beogradu i tako je kompletirana postava za put do Umaga, na Indirekt, mali istarski festival koji već pet godina zaredom promoviše nezavisnu muziku i umetnost. Putovale smo zajedno sa bendom Ti (najgenijalnijim dvojcem u makedonsko-srpskom univerzumu, o čemu nakon ovog putovanja imamo hrpu dokaza), Boletom iz Ammonite recordsa (beogradskom desnom rukom Indirekta) i Majkićem (najsvestranijim gostom festivala, kako će se ispostaviti već prve večeri u kampu).

Više od trideset stepeni u vozilu bez klime bilo bi sasvim podnošljivo da za to veče nije planiran naš koncert u centru Umaga, ispred MMC galerije, odmah nakon otvaranja Lanine izložbe. Ovako, uz dosta slabije prolazno vreme od očekivanog, opsedale su me iscrpljujuće misli: „Hoćemo li stići da se istuširamo? Presvlačenje bar?? Šta ako su mi se ukočili prsti i više nikada ne budem mogla da sviram? Evo, čini mi se da me i glas izdaje, gotovo je, umirem, to mora da je od svih ovih otvorenih prozora… Možda su nam i instrumenti poispadali negde usput, a niko nije primetio… Šta ako koncert bude stvarno krš? Ah, more je sigurno i dalje previše hladno za kupanje. Sa koliko ljudi ćemo deliti kupatilo??“

A istarski pejzaž u zlatnoj prašini kasnih popodnevnih sati bio je spasonosna kontrateža mojim strepnjama. Iz ove perspektive mi se čini da sam već tada lagano počela da upadam u zen okean u kome sam bila svih dana festivala, a sasvim je moguće da se u njemu još uvek nalazim.

Deo mojih strahova se ostvario kada su nas, posle devet sati putovanja, iskrcali na plato ispred galerije, direktno na tonsku. Prsti nam se nisu ukočili, ali noge jesu, teturale smo se neodređeno među kablovima i stalcima za mikrofone, dok su iza nas završavali postavljanje izložbe. Tonska je bila dobra, momci su bili super i odlično nas ozvučili, uz konstataciju da „tolika ljubav prema reverbu mora da je neka beogradska stvar“. Sve vreme osećale smo se kao u magnovenju. A pravo iz magnovenja odvezli su nas u kamp Veli Jože u Savudriji (gde ćemo svi biti smešteni i gde se od sledećeg dana premešta festival) na ćevape i krompiriće, tuširanje i presvlačenje (oh, dobro je, sve je u redu) i onda nazad, na koncert, bez praznog hoda.

Bilo je nategnuto, ali u isto vreme čarobno – bile smo na moru i pevale o moru pred krasnim ljudima sa mora i njihovim podjednako divnim gostima.

Nakon koncerta i prvog gutljaja rakije koju je ponela Đu, festival je, bar što se nas tiče, zvanično i počeo.

Svi smo se preselili u Buoni Amici, kafić na gradskoj plaži, gde se program nastavio uz ozbiljno dobar zagrebački elektro-gitarski dvojac NT Wave, kojim je upravljala neodoljiva Dora. Tamo smo ostali do duboko u noć.

 

Petak, 2. jun

Trebalo mi je malo vremena da se priviknem na jutarnje sunce i miris borovine. Kada sam uspostavila unutrašnju ravnotežu i prestala da se pitam kako sam se, dođavola, našla u ovoj milini, osetila sam glad. Odšetala sam s Kai do menze, nekoliko bungalova dalje od našeg. Sam pogled na metalne šolje i njihov sadržaj podsticao je prisećanje na detinjstvo i vrtiće. Neki od nas su tog jutra pili kakao ubeđeni da piju kafu.

Nedaleko od menze postavljali su binu za veče, ali i pored toga u kampu je bilo mirno jer većina učesnika festivala još nije pristigla. Čuli su se samo kosovi, koji su prošle noći, dok smo se pevajući spremale za spavanje, pevali u istom tonalitetu sa nama.

Nakon doručka pokupile smo kamere, naduvale dušek sladoled i dušek perecu i spustile se do plaže nedaleko od nas.

Taj prostor u datom momentu bio je naše čistilište, što od briga, što od alkohola, što od činjenice da ćemo ubrzo morati da ispratimo Tomče nazad u Beograd.

Stvari koje smo videle na plaži: jedan morski krastavac, četiri jedrenjaka, tri paraglajdera i dvoje nudista.

Nakon trosatnog baškarenja na suncu i slanom vetru prošetale smo sa Tomče do recepcije, gde ju je čekao kombi, izgrlile se, izmahale i nakon toga, u krnjem sastavu, svratile do jedine WiFi tačke u kampu, gde smo naišle na dvojicu veoma simpatičnih Rusa iz benda Human Tetris, koji su nas pozvali da s njima igramo fudbal. Rekle smo: „Sutra“. Jer, bilo je baš toplo.

Nešto kasnije, cela ekipa iz kombija odvezla se do Yo Yo-a, dečjeg bara na plaži u Zambratiji koji drži najdivniji bračni par Indirekta. Vetar je tamo konstanta, a to nam je baš fino leglo.

Kasnije smo se vratili u kamp da bismo večerali i ispratili prve koncerte na festivalu. U međuvremenu su nam se pridružili Marija, žena zmaj, koja je imala zadatak da tokom Indirekta naslika mural u centru Umaga, Bojan, predstavnik crnogorskog superradija Bruškin, i Anita, naša stara prijateljica i tour menadžerka benda His Clancyness, koja je u Umag doplovila sa tatom iz italijanske luke Grado i donela mi vino i domaći džem od pomorandže.

Veče je bilo prohladno i divno, izvođači fini, Mile me deaf, austrijski bend za koji sam posebno emotivno vezana, standardno je pokidao, pila sam Zmajsko na kupone, čak smo odigrali i partiju stonog fudbala, a onda smo se u nekom momentu uputili ka našem bungalovu da Ilija isproba Kainog Hofnera, što se završilo tek nakon četiri sata srčanih (čitaj: izuzetno glasnih) izvedbi pesama iz ex-Yu repertoara, pravih nebrušenih dijamanata jugoslovenske muzičke istorije. Sutradan smo saznali da su se neki od gostiju kampa žalili recepciji na naše pevanje.

 

Subota, 3. jun

Nije bilo lako ustati, ali imali smo dogovor da posle doručka odemo do grada i bilo je prosto neprikladno oglušiti se o njega. U gradu smo, standardno jadranski, pazarile startasice i espadrile, videle (tada još uvek nedovršen) Marijin magični mural i Teu dok je završavala svoje remek-delo dijagonalno od Marijinog. Kupile smo sladoled koji se brže topio nego što smo ga jele i snimile nekoliko kadrova na gradskoj plaži, ispred slike pingvina, zaostavštine jednog od prošlih izdanja festivala.

Onda opet natrag u Zambratiju, gde je temperatura mora bila prava mala neočekivana akontacija za svaki pakleni minut koji ćemo ovog leta provesti u vozilima GSP-a. Za dobrodošlicu su nas čekale ležaljke i vetar i predivna svemoguća Tanja u niksloterovskoj scenografiji.

Stvari koje smo videle na plaži: žuti bagrem, grupicu dečaka sa Explorer čamcem koja je proživljavala neki svoj film na italijanskom i devojku sa lošim tetovažama.

Prvi koncert koji smo te večeri gledale bio je ujedno i najdirljiviji – šesnaestogodišnji Sir Croissant nas je potpuno oborio s nogu (kosovi su pevali i sa njim, ne znam da li je iko primetio), posle toga smo se jedva opasuljile za nastup dua Cari Cari, onda je došao red na His Clancyness, koji je zvučao skoro onoliko dobro koliko i u Beogradu nešto ranije ove godine. Nakon njih smo konačno dočekale da se na binu popne Ti, čiji će fenomenalni nastup ostati upamćen po potpunoj histeriji momaka iz publike i po Trajčetovoj žutoj košulji. Koncert Human Tetrisa smo ispratile sa klupice, uz čizburgere. Bili su odlični. I bend i čizburgeri.

Pojele smo ih, a umor je pojeo nas, pa smo prekršile sve zakone zabave i komirale se u bungalovu.

 

Nedelja, 4. jun

Probudila sam se rano da bih ispratila Anitu i fotografisala kamp još pospan nakon festivala. Osim balona rasutih svuda po tlu i Ane, koja je na sito štampi završavala festivalske majice, gotovo da nije bilo nikoga.

Nedelja je bila dan za pakovanje i povratak. Napunile smo svoje torbe i poslednji put se spustile do mora.

Stvari koje smo videle na plaži: dva psa, jedan veliki i jedan mali, čovek koji je vrteći glavu sušio najduže dredove na svetu, ogroman gumeni zamak na talasima pun dece.

Napustili smo Savudriju i kamp, ali je poslednja istarska stanica ipak morao da bude Yo Yo. Da se ispišemo. Pre nego što smo se konačno spakovali u kombi, Ilija je insisitirao da spustimo ukulele iz prtljažnika, što će se ispostaviti kao najbolji potez ikada. Gotovo da nismo ni osetili put.

Dok smo se vozili kroz Istru, koja je izgledala još veličanstvenije nego kad smo dolazili, kroz glavu mi je prošlo ono što mi je dan ranije rekla Marija:

„Nekako mi se čini da je ovo festival samo za nas“, misleći na učesnike Indirekta.

I zaista, nisam sigurna postoji li neka druga manifestacija koja je ovako šarmantno introvertna kao Indirekt. I nadam se da ova super ekipa koja ga organizuje, vođena neobjašnjivim suludim entuzijazmom, nikada neće posustati.

000013410011000013410012000013410019000013410020000013410028000013410022000013410015000013410025000013410024000013410036000013410038000013410037000013410034000013410030000013400002000013400003000013400004000013400012000013400017000013400019000013400009000013410029000013400016000013400013000013410013000013400008000013400006000013400026000013400011000013400018000013400015000013400021000013400022000013400024000013410033000013400032000013400030000013400034

Keln, maj 2017.

Nulti dan, početne pozicije

Autobusom smo išli do Niša, sa tamošnjeg aerodroma koji je, uprkos svom zvaničnom imenu, veličine pokojne autobuske stanice  u Gradištu, leteli do bivšeg vojnog aerodroma usred nemačke šume (u blizini granice s Holandijom, zapravo), u šumi smo jedva našli self check-in hotel koji je, sigurna sam, u nekom svom kutku krio Normana Bejtsa. Bila je skoro ponoć, ljudi niotkuda, ali smo zato nabasali na statuu losa u prirodnoj veličini. Nemam fotografije jer me je savladao umor.

Prvi dan, Impossible Germany

Temperatura je pala, počela je kiša (koja će trajati tokom čitavog našeg boravka u Nemačkoj), koncert zbog kog smo organizovali putovanje je otkazan, pokisle su nam torbe na putu do autobusa, u autobusu su nam naplatili već kupljene karte jer nisu mogli da učitaju kodove na našim odštampanim kartama, pokisle su nam torbe ponovo dok smo tražili hotel u Kelnu, iz hotela se pružao pogled na gradilište, nemam fotografije jer… kiša.

Drugi dan, Cold as life

Zbog vremenskih uslova Keln smo prvo istražili s naličja. Museum Ludwig, tik uz katedralu, početna tačka, raj za kišne dane i umetnička utroba grada, meni najzanimljiviji zbog kolekcije fotografija koju poseduje. Kako piše na zvaničnom sajtu muzeja: Pho­to­graph­ic works are ex­treme­ly sen­si­tive to light and can on­ly be on dis­play for three months, be­fore they have to be tak­en back to stor­age where they re­cov­er. Th­ese phas­es of re­cov­ery can take up to five years. Zakačili smo izložbu Hen­ri Carti­er-Bres­son and Heinz Held: Peo­ple with Pic­tures. Mileli smo dalje po spratovima, sudarajući se s decom različitih uzrasta koja su bila na nastavi, nosila papiriće sa zadacima i dobro se zabavljala. Volela bih da je tako i kod nas. Nakon posete muzeju, stavili smo kišu na ignore i proveli ostatak dana šetajući, završivši u starom pitoresknom gradskom jezgru na obali Rajne. Seli smo na pivo i večeru u kafanu koja gleda na reku, naručila sam čorbu od špargli. Ko ne proba špargle u Nemačkoj dok im traje sezona, zajebao se, tako mi je rekla A. i bila je u pravu. Ozbiljno umorni i ozbiljno siti teturali smo se preko mosta Hohenzollern ka hotelu. Negde u blizini zgrade Sajma, dok smo čekali da se na semaforu upali zeleno, okružila nas je grupa opakih, u crnim duksevima s kapuljačama, ispostaviće se članovi benda Cold as life, koji su paralelno s nama išli u isti hotel.
Treći dan, sunce

Kiša je stala, dan za floru i faunu. Šetajući pored Rajne “našom” obalom došli smo u prostrani Rheinpark, a onda se žičarom prevezli preko mosta do Zoološkog vrta. Iako u meni sama pomisao na zatvorene životinje izaziva nelagodu, priznajem da mi je ovde bilo veoma lepo, nije bilo žica i kaveza i mogli smo da šetamo među pticama. Zoo vrt se graniči s botaničkom baštom u koju smo ušetali da odmorimo noge i bilo nam je toliko fino da smo poželeli da instaliramo šator ispod japanskih ruža i ostanemo do daljnjeg. Ali naoblačilo se, a nama je sledila duga šetnja do grada. U centru smo i zaključili boravak u Kelnu i do hotela se vratili metroom.

Četvrti dan, odlazak

Uigrali smo se, više nije bilo šanse za neprijatna iznenađenja. Poslednji snimak ispucala sam u avionu, pre nego što smo se spustili kroz oblake koji su zbog zalaska sunca i kiše koju su sadržali u sebi imali boju domaćeg soka od kupina. Zdravo, Konstantine Veliki.

000020740015

000020740012
Charlotte Posenenske, Diagonal folding

000020740005
Fernand Leger, The Divers

000020740011
Hermann Scherer, Liebespaar

000020740007
Diago Hernandez, Waves

000020740016
Otto Freundlich, Fries (Liegende Frau)

000020740026000020740027000020740025000020740022000020740021000020740028000020740018000020740029000020740030000020740033000020740034000020730003000020730004000020730005000020730006000020730008000020730014000020730016000020730018000020730022000020730021000020730023000020730025000020730029000020730031000020730033

Đerdap, april 2015.

Iron gates

//Istočna Srbija, horor turizam//

Probudili smo se u Velikom Gradištu, doručkovali, razvlačili u granicama pristojnosti, a onda seli u kola i krenuli niz Dunav, ka Donjem Milanovcu. Bilo je veoma toplo za početak aprila i neočekivano mirno, bez košave

Plejer u kolima bio je pokvaren, mogli smo da slušamo samo radio, što je uz nekakav koncert za violinu i orkestar sa Radio Beograda bilo sasvim u redu, dok se sa naše leve strane prostirao Dunav u svoj svojoj širini, a na rumunskoj obali okretale ogromne bele vetrenjače na izlasku iz Golupca. Put je vodio kroz tvrđavu, uski memljivi prolaz, koji je dozvoljavao samo jedno vozilo u datom trenutku. Dok smo bili klinci voleli smo da se pentramo tuda, pažljivo, uz uske stepenice i izbegavamo belouške.

Kada smo prošli tvrđavu, radijski signal je počeo da se gubi, prebacili smo na manuelno biranje i ubrzo se ispostavilo da je jedina stanica koju možemo da slušamo bez smetnji bila ona sa vlaškom muzikom: dve četvrtine, buka i veselje i taj mekani jezik bez pisma, zauvek povezan s nejasnom predstavom o magiji. D. nije bio oduševljen, pa smo isključili radio.

Đerdapske ture možete bukirati ovde

Oduvek sam nastojala da sa svima koji mi iole znače podelim opčinjenost ovim delom istočne Srbije, putovanjem tik uz Dunav i neiskvarenom divljinom zabiti kraj kojih prolazimo. Miris Dunava, pomešan sa mirisom iskonske vlage okolnih šuma i kamenja iz mezolita, stalno te podseća na sve slojeve života koji se odigravao hiljadama godina pre ovog i kao da su svi ti slojevi i dalje prisutni, naslagani jedan na drugi, a ti ih neopaženo presecaš prolazeći kroz njih, krećući se nizvodno.

Stali smo da bismo posetili Muzej Lepenski Vir. Obnovljen, prostran i beo, sakriven među drvećem na obali,  bio je baš onakav kakav muzej treba da bude. Film o Lepenskom Viru, virtuelna tura, replika naselja iz mezolita i ranog neolita, ribolike skulpture i žrtvenici od oblutaka nisu me dotakli koliko skelet u kutiji od stakla koji je bio tu da prikaže jedan od načina na koje su stanovnici Lepenskog Vira sahranjivali svoje mrtve – na strani, u fetusnom položaju, sklupčane i spokojne, baš onako kako i ja spavam. Ti su ljudi morali biti pažljivi i nežni.

Posmatrajući stenu na koju muzej gleda, na suprotnoj obali Dunava, oblika istog kao i staništa i svetilišta koje smo upravo videli, setila sam se  da mi je ćale pričao kako su ih kao klince u školi doveli na arheološko nalazište dok se još gradio Đerdap i kako se tamo našao i arhitekta Peđa Ristić, koji je, da bi im pokazao o kakvom se tu vodenim strujama savršeno pogodnim za zasnivanje civilizacije radi, skočio u Dunav, plutao neko vreme i onda ga je Dunav vratio na obalu, na mesto odakle je skočio. (Nakon kraćeg istraživanja pronašla sam veoma zanimljiv arhivski materijal, gde je baš to i  prikazano: https://www.youtube.com/watch?v=ZaZLzfgOMzo)

Nastavili smo dalje, sa ciljem da se popnemo do vidikovca Mali Štrbac na Miroču. Dan je bivao sve svetliji i topliji, a na putu je bilo sve manje vozila sa kojima smo se susretali. Kada smo pronašli pravo skretanje, parkirali smo se pored puta i hodajući zaobišli spuštenu rampu na samom početku staze koja je vodila ka vidikovcu. Oko nas nije bilo nikoga, saobraćaj je zamro, sve sto se čulo bio je huk Dunava. Dok smo se peli kroz šumu, zamarajući se lagano, nisam mogla da zanemarim osećanje da nismo sami. Nije bilo uznemirujuće, bilo je više poput spoznaje da nas posmatraju praoči kamenja i drveća i životinje koje sam uporno pokušavala da primetim, ali bezuspešno. A znala sam da su tu. I baš kada je D. odlučio da skine pantalone zbog vrućine koja je postajala nepodnošljiva i sasvim netipična za početak aprila, pred nama se na mopedu pojavio brkati gospodin u uniformi Nacionalnog parka Đerdap. Živković, to mu je pisalo na pločici.

Dobar dan, gde ste vi pošli?

Pa… mi tu do vidikovca, na Mali Štrbac.

A jeste li se prijavili?

Huh… pa… kome?

Obavezni ste da svaku posetu prijavite nacionalnom parku, ne smete da šetate na svoju ruku.

Pa.. mi to nismo znali.

Hajde može sad, ali da znate za sledeći put. I nemojte dugo, još malo pa će mrak.

Potpuno zbunjeni sasvim neočekivanim susretom sa drugim ljudskim bićem i isprepadani njegovim pedagoški prekornim pogledom, nastavili smo ćuteći.

Nakon dvadesetak minuta došli smo do odredišta. Ono što smo zatekli vredelo je svakog koraka uspona i bola u nepripremljenim zglobovima. Pogled na Kazan koji je pred nama pukao poput nagrade, prizvao je osećanje ispunjenosti. Kao da si osvojio teritoriju ili obrnuo igricu. Sva snaga Dunava sabila se u taj uzani procep nad kojim smo stajali. Izgledalo je kao da bismo mogli da doskočimo na rumunsku obalu ako bismo uhvatili dovoljno veliki zalet. A oko nas i dalje nije bilo nikoga. I onda smo shvatili da će nas, ukoliko nazad ne krenemo odmah, pojesti mrak. Bukvalno. Jer i Živković je već odavno bio otišao.

Započeli smo trku sa zalaskom sunca, doslovno trčeći kroz šumu dok je postajalo sve hladnije, mračnije i vlažnije. Uznemirili smo se. Ali smo uspeli, poslednje momente dnevne svetlosti ispratili smo u kolima, na putu jednako praznom kao i kada smo dolazili. Izgladneli, svratili smo do Donjeg Milanovca na večeru, obilnu, tešku i fantastičnu, da bismo punih stomaka i očiju krenuli natrag u Gradište.

Već je uveliko bila noć, a put neostvetljen. Videla su se sva sazvežđa i njihov odsjaj u Dunavu. Drugih vozila sem našeg nije bilo – kao da smo se vozili kroz nečiji san ili kulise nekakvog horor filma. Jako smo želeli da pustimo muziku da bismo održali sponu sa realnošću, ali radio nije dolazio u obzir. Zato smo počeli da pevamo i pevali smo sve vreme, najneverovatnije stvari koje su nam padale na pamet, samo da ne bismo slušali mrak. I tako kroz tunele i kroz tvrđavu, pored vode i brda koji su se stapali u jedno. I iznenada, negde u blizini Braničeva, na oko pedeset metara od nas, put je lebdeći prešlo nešto što je ličilo na užareni automobil u velikoj brzini i zatim se izgubilo u njivi.

Si video ovo jebote?!

Jesam, ćuti.

000058
000052
000053
000057
000059
000060
000063
000064
000067

Rim, decembar 2014.

U decembru se uvek umorim od hladnoće, kao i od same pomisli na to da će trajati još najmanje tri meseca. Mislim da sam istinski srećna samo onda kada ne moram da nosim kapu i dugačke čarape. U svakom slučaju, nisam se zbog toga zaputila u Rim pre dve godine u decembru, razlog je bila relativno povoljna avionska karta. I nakon samog izlaska sa aeaerodroma mali milion rimskih mikročestica filmične lepote uvuklo se u svaku moju poru  i uzburkalo na 14 stepeni Celzijusa. Za mene je od tada Rim postao film i ništa manje od toga. Baš, baš velika lepota.

Videla sam:

  • četiri časne sestre u jednoj peglici
  • dečka koji je zaprosio devojku na Španskim stepenicama
  • saksije sa mladicama pomorandže i limuna
  • devojku koja je biciklom obilazila konje na Cirkusu Maksimusu
  • papagaje
  • zavesu od bakarno crvenog lišća bršljana koja se prostirala nad veoma dugačkom i uskom ulicom
  • Azijatkinju koja je Palatino obilazila sama i sama je sebe fotografisala; činilo se da je srećna
  • selfi stikove, prvi put u životu
  • čoveka koji je sedeo na ćilimu  i veoma brzim i spretnim pokretima prstiju pravio insekte od lišća boranije
  • džinovsku novogodišnju jelku ispred Koloseuma
  • ulične svirače u kostimima Deda Mraza
  • stabla maslina
  • galebove koji su pozirali turistima na samom vrhu spomenika Vitoriju Emanueleu II
  • čoveka koji je svirao mandolinu u sasvim praznom parku
  • veliki šuplji hrast, spomenik Petru Petroviću Njegošu i dečka koji je pored jezera devojci čitao poeziju, sve u parku Vila Borgeze
  • pantomimičara na pauzi, dok je vezivao pertle
  • srpsku zastavu među novogodišnjim ukrasima
  • tirkiznu Valentino haljinu koju je nosila Džeki Kenedi, izloženu u Maxxi muzeju
  • kako u istom muzeju spremaju novu postavku
  • ulicu Marčela Mastrojanija
  • nekoliko parova odevenih u odeću istih tonova ispred Galerije Borgeze
  • snimanje akcionog filma u Nacionalnoj galeriji moderne umetnosti, u prostoriji broj 7
  • majicu na kojoj pise I ❤ papa
  • čoveka koji je lajao da bi se probio kroz gužvu
  • čoveka koji je nosio svog malog psa u naručju da bi se probio kroz gužvu
  • kićenje jelke na trgu u Vatikanu
  • aerodrom Fiumicino koji je u mraku iz vazduha izgledao kao da je napravljen od Lego kockica

Наставите са читањем

Ploče, novembar 2014.

Bilo je lepo i toplo uprkos tome što je bio novembar. Vozili smo se ka Pločama dolinom Neretve dok mi je ujak pričao o bolu koji oseća u šakama jer je danima brao mandarine. Imao ih je nekoliko u kolima, probala sam jednu i unela jug u želudac. U Pločama, u stanu koji gleda na rivu, čekale su nas ujna i moja trudna D. zbog čijeg sam venčanja došla.  I mala Dora, koja nikada ne nosi dve iste čarape.

Oduvek sam maštala o tome kako ću jednom otići na more van sezone i dane provoditi umotana u šal i zagledana u pučinu, ispijajući belo vino ili čajeve, zavisno od temperature, razmišljajući isključivo o knjigama koje želim da pročitam.

Umesto toga dobila sam luku i gorivo za brodove, dug i svetao jesenji dan koji miriše na so i vlagu, filmičnu svadbenu ceremoniju u katoličkoj crkvi ispred koje smo pre nekoliko godina slušale Nena Belana, puno ljubavi, palme i trnce od lepote i hladnih radijatora.

Par meseci kasnije čula sam ovu pesmu.

000050000055000056000057000043000041000051000049000053000052000054

 

Lisabon, septembar 2016.

Lisabon, keramička buka i škripa u desnom kolenu

Lisabon je bučan grad. Ali ta buka ima jedinstvenu boju, kao da joj keramičke pločice kojima su obložene gotovo sve građevine daju sasvim poseban reverb. Grad vrvi od ljudi koji govore glasno, bez pauze i na raznim jezicima. Nema pasa lutalica, ali ima papagaja i drugih ptica, sitnih i raspevanih.

Po uglačanim šinama preko kaldrme klize, škripe i zvone tramvaji. A zbog neposredne blizine aerodroma svaka zvučna sfera natkrivena je još jednim slojem brujanja avionskih motora. Svemu tome zvučnu  konstantu daje vetar, prisutan u svakom neispunjenom prostoru i u znatnom pojačanju nakon šest popodne.

Povrh svega, dok hodaš gradskim jezgrom, penješ se i spuštaš najstrmijim ulicama na svetu, u tebi se sve razigra i ispomera i javi se unutrašnja buka. Samo tvoja, niko drugi ne može da je čuje. Meni je škripalo desno koleno, ali to nisam smela da kažem D. Imali smo prećutan dogovor da ne smem da se žalim. A Težo, najšira reka koju sam ikada videla, donosi nove zvuke iz velike daljine i na vrlo prefinjen način pojačava intenzitet te unutrašnje buke i onda i pored sve te neopisive lepote osećaš nemir. U Lisabonu nema mira. Čak i kad se sve smiri, ostane vetar.

I tako sam rešila da napravim jednu vrlo ličnu zvučnu mapu:

Castelo de Sao Jorge, 22.09. 2016. jutro

  • Na ulazu, ispred tvrđave, devojka svira handpan
  • Unutar zidina žamor i koračanje horde turista, ali i pored toga je mirno
  • Vrapci i gugutka
  • D. otkopčava rajsferšlus na rancu i širi papirnu mapu
  • Avion
  • Radovi na ulici negde iz dubine grada i crkvena zvona
  • Kotrljanje invalidskih kolica po kamenim stazama parka
  • Nešto dalje od tvrđave, tamo gde počinju zidine, žena svira gitaru, ne prepoznajem pesmu
  • Turistički vodič na engleskom jeziku koji mu nije maternji obraća se grupi mladih ljudi
  • Cvrkut sitnih ptica i graja sitne dece
  • Prodoran ženski glas koji dopire iz jednog od stanova u blizini

Jardim da Estrela, 22. 09. 2016. popodne

  • Vetar kotrlja suvo lišće po betonskim stazama u vrtu
  • Vriska i cika dece
  • Tramvajski saobraćaj sa spoljne strane vrta i avion koji nas preleće
  • Ritmično lupkanje tvrdih đonova po keramičkoj ploči ispod drveta sa velikim korenjem – čovek u crnim pantalonama i roze košulji stepuje

Beco do Garcês, Alfama, 22. 09. 2016. noć

  • Čuje se fado iz Helenine kafane, ženski smeh i zrikavci

Belem kula, 23. 09. 2016. dan

  • Devojka svira Sittin’ on the dock of the bay na gitari
  • Žamor bez prestanka
  • Huk vetra koji dolazi s okeana

Okeanarijum, 24. 09. 2016. dan

  • Tih vetar, šuštanje
  • Agregat
  • Trepet krila goluba
  • Vrapci
  • Francuzi u Doplerovom efektu
  • Krckanje korneta pod zubima

Park Eduardo VII, 24.09.2016. popodne

  • Automobili i autobusi čuju se sa oboda parka
  • Ptice
  • Pas laje trčeći za teniskom lopticom;  tupi udarci iste u travnato tlo

Sintra, hiking staza, 25.09.2016. dan

  • Vetar kroz drveće
  • Kukurikanje petlova u daljini
  • Prigušeni koraci turista po zemlji, sitnom kamenju i granju
  • Tiho zujanje saobraćaja iz velike daljine

Alfama, 25.09.2016. veče

  • Fado, svuda.

 

000041000047000042000040000049000050000051000058000061000060000039000065000044000045000047000067000066000011000030000054000056000059000061000051000060000004000005000056000041000046000042000043000050000049000040000053000054000055000050000006000057000063000061000058000069000070000072000004

Dragan

  Danas je teško naći dobrog mesara. Veliki lanci prodavnica obećavaju im dobru radnu atmosferu, treninge, stipendije i odlične plate, ali mesara je sve manje. Nije lako čitav dan gledati u iznutrice, udisati miris krvi i masnoće, a najteže je precizno baratati satarom. Potrebno je mnogo snage, ali i znanja o fizionomiji životinje koja se sakati. Ni devojke se ne lože na mesare jer im je radna uniforma kecelja, skoro uvek su poprskani krvlju, grubi su i humor im je težak. 

  Takav je otprilike bio i Dragan, jedini mesar u našem malom gradu čija se radnja nalazila na glavnom trgu, tik pored gimnazije i tada najprometnijeg gradskog kafića. U tom kafiću Dragan je provodio sve svoje pauze, večeri i jutra, pijući isključivo viski, posebno uživajući u periodu dana koji je među kafićkom klijentelom bio poznat kao “prelet”, a označavao je kraj časova u školi i momenat kada se gimnazijalke vraćaju kućama. Uprkos toj svojoj navici, nikada nije bio vulgaran, mada nije bio ni govorljiv. Ponajmanje je bio ljubazan. Imao je običaj da, ako mu se neka od mušterija u mesari ne dopadne, a recimo traži svinjski but, naprosto izgovori “nemam svinjski but” iako je sočna komadina mesa izložena u prvom redu s unutrašnje strane stakla, naočigled svih prisutnih. 

  Prema mojoj mami se nikada tako nije ophodio. Od njene prve posete mesari, kada je nevešto tražila goveđu pečenicu misleći na biftek, stvorena je jedinstvena veza između prodavca i kupca zahvaljujući kojoj smo brat i ja odrastali na govedini stroganov i tatar bifteku dok se zemlja raspadala, a naši roditelji brodom putovali u Rumuniju da bi kupovali toalet papir. 

  Mama je bila mlada i dolazila je iz velikog grada, a prema svojoj lepoti nehajno je postupala, najčešće noseći široke teksas pantalone na tregere, cegere i pletene korpe za pijacu. Njena interesovanja kretala su se od mehanike, preko obrade drveta do botanike, a u tom periodu učila je da kuva. Svakoga dana bivala je sve veštija u pripremanju hrane i u nedostatku svega izmišljala je zamenske specijalitete, pravila nam sladoled i krem od mleka u prahu (jer normalnog mleka nije bilo), naučila nas da volimo džem i palačinke sa orasima. A mi smo bili mršavi, izbirljivi i potpuno nesvesni magije koja je bila potrebna da bi se u takvim okolnostima zadovoljile nutritivne potrebe deteta.

  Bio je lep letnji dan kada nam je prvi put za ručak servirala biftek. Naizgled obične četiri šnicle, malo posoljene i pobiberene, blago rumene iznutra, tople i mekane kao njen zagrljaj. Nakon tog iskustva više nikada nismo poželeli nijedno drugo meso. Na slavama smo uporno odbijali pečenje što je rođacima bilo neshvatljivo, govorili su da smo razmaženi i umišljeni, da deca iz komšiluka doslovno nemaju šta da jedu dok se mi bahatimo, uporno nas nagovarajući da “barem probamo krtinu”, ali nikada nismo uzeli ni zalogaj. Brat i ja smo se razumeli, razmenjujući poglede na porodičnim okupljanjima maštali smo o bifteku u bilo kom obliku koji nam je spremala mama. 

  A svake subote Dragan je za nju u posebnom frižideru čuvao najbolje parče bifteka koje je imao i prodavao joj ga po ceni običnog mesa. Nisu razmenjivali mnogo reči, samo novac i biftek. 

  Tih godina stvari su se menjale velikom brzinom, izgubili smo državu kakvu smo poznavali, pravo da učestvujemo na međunarodnim sportskim takmičenjima, rođaka iz Dalmacije, kuma iz Mostara, tata je izgubio posao, ali je zato mama dobila jedan. Dobili smo i psa, vaške i par sjajnih igračaka koje su nam poslali prijatelji iz Belgije. Samo je biftek bio konstanta. 

  Jedne subote oko potpisivanja Dejtonskog sporazuma, mama je na zabravljenim vratima mesare zatekla rukom ispisanu poruku koja je glasila: “Zbog smrti vlasnika, mesara će biti zatvorena do daljeg”. Bili su istih godina, ali njegovo srce je izgleda bilo starije i prestalo je da radi, ostavljajući tog jutra mamu neutešnu i prazne korpe. 

  Čitav dan provela je za kuhinjskim stolom jecajući tiho, da je mi ne čujemo, dok ju je tata nežno gladio po kosi, znajući da ne plače zbog još jedne smrti, koje su postale toliko uobičajene da su češće posećivali sahrane nego rođendane, već zato što je došlo vreme da njeni mladunci naoštre zube i ojačaju stomak.

  Trideset godina kasnije nisam sigurna da li smo u tome uspeli. 

(Priča je objavljena u zbirci „Priče iz komšiluka“ koja je nastala kao rezultat regionalnog konkursa u organizaciji Mondo.ba portala)

BOJANA

Bojana Martinović f.k.a. Bojana Pršendić je vajarka i profesorka likovnog, akademiju je završila u Novom Sadu, a živi u Velikom Gradištu. Razgovarale smo o roditeljstvu, duhovima, škrinjama, pomeranju ličnih granica i odlasku u svemir.

O umetnosti i poslu

Da li postoji neki umetnički projekat na kome trenutno radiš ili ti je u planu? 

Uh, iskreno ne, već duže vreme zbog odsustva ritma (što je verovatno izgovor, ko želi nađe vremena) nisam u nekom ozbiljnijem projektu. Već se to svelo na izradu nekih plakata, pozivnica i tog tipa sitnih poslova. Kada će se taj začarani krug prekinuti, ne znam. Imam u vazduhu neke oblike, teme, boje, samo nikako da ih poveže neka nit pa da se kristališe ideja. Imam osećaj da hoće, ali možda i neće. Svakako biće kako mora biti.

Gde najviše voliš da radiš/stvaraš? Imaš li prostor samo za to ili improvizuješ?

U suštini ne volim lično nečije kreativne prostore jer me pritiska ta energija. Ili ničiji ili svačiji atelje. Tipa na fakultetu nas je bilo puno i to je bilo inspirativno, široka paleta autora, ideja i rukopisa. Pa te to pokrene i izazove.. A kada jedan autor dominira, takav prostor me guši.

Predaješ likovno u školi, kakve su nove generacije klinaca? Možeš li da proceniš koliko ih zanima umetnost, na koji način je doživljavaju i koliko se tog promenilo u odnosu na vreme kada smo mi bili mali? 

Mislim da generalno uvek gledamo na prošlost sa nostalgijom. Ali definitivno postoji razlika. Što se tiče onih koje umetnost zanima, to je uvek bio i ostao mali broj i to su uglavnom (ne uvek) oni koji bi i želeli da se umetnošću bave. Ostali pak koji nemaju vajb za tim smatraju da u umetnost ne treba ni da se razumeju jer „ne znaju ni liniju da povuku“, što je apsolutno pogrešno.Što se tiče razlike onda i sada, ne znam kako bih uporedila. Mislim da naš školski program nije uopšte prilagođen vremenu u kom živimo. Ako pričamo o našem vremenu ista je problematika. Prevelikom brzinom se prelazi program, osnovne stvari bi trebalo duže da se obrađuju. Da se medjusobno povezu predmeti jer to je jedan organizam koji samo zajedno funkcionise besprekorno.  U suštini manje a temeljnije, i veza medju predmetima. Mislim da je današnjim klincima mnogo teže držati pažnju po ovom našem starom sistemu, to je razlika.

O detinjstvu

Koje su ti najdraže uspomene iz detinjstva?

Tatin i Mićin atelje u staroj školi. Milivoje nas je nažalost pre nekih mesec dana napustio. Ogromna dva ateljea puna slika i skulptura gde se okupljala gradištanska grupa umetnika, miris terpentina, kafe i duvana, i naravno duhovi koji opsedaju taj prostor. Svedoci smo više slučajeva. Savršeno mesto za odrastanje.

Šta si htela da budeš kad porasteš?

Mogu da kažem šta nisam želela, a to je da budem balerina ili glumica. 😂 A ne sećam se da sam imala neke želje, jedno vreme me je jako privlačio odlazak u svemir, nešto sam čak kao kopala po nekim enciklopedijama i prepisivala u svesku. Eto recimo to.

Tvoj brat je takođe umetnik, slikar, da li je to što ste odrastali uz ćaleta koji se time bavi uticalo na vaš izbor studija?

Pa može da bude i ne mora. Svakako postoji momenat nasleđa. Dobiješ taj nerv pa ga razviješ ili ne, to je ono u nama. Otac se kao slikar dobro oseća i razvija i sigurno se u nama usadilo to seme da je tu udobno i dobro. Tu je kao kod kuće. I odrasli smo bukvalno u muzeju, imali smo estetski atak od prvog dana rođenja. Tako da mislim da jeste imalo uticaj tog tipa, gen i uticaj nesvesnog. Nije nikada uticao bukvalno, „ajde crtaj, daj da te tata nauči,  ti bi mogla… „



O roditeljstvu

Isto kao i ja, čitavo iskustvo trudnoće i porođaja imala si za vreme pandemije. Kako je to uticalo na tebe?

Jako buran period za sve. Nešto nepoznato što preti i širi se nenormalnom brzinom. Pojavilo se na samom početku trudnoće i tu je krenulo kompletno ludilo. Mislim da bi sve drugačije doživela da nije bila trudnoća u igri. Instiktivno se braniš bez prestanka. Taman se resetujem da je sve ok i da nije sve baš tako, ali oblije me panika šta ako… Prošli smo čitav proces, od nenormalnog čuvanja pa do zaražavanja. Svaki odlazak na pregled u potpunoj paranoji i jurnjavi. Mislim, trudnicu potrese i tužan film a ne život pod policijskim časom i bežanje od nevidljivog neprijatelja koji želi da joj uništi mladunče .Svakako jako lepo ali mučno poglavlje. Sa neke strane je bilo i korisno iskustvo.


A kako je uopšte činjenica da si dobila dete uticala na tvoj život? Da li je uticala na tvoju umetnost?

Mislim da ću moći za par godina da odgovorim na pitanje kako je uticalo na mene, jer još uvek ne mogu da dođem sebi od opčinjenosti. Toliko sam obuzeta tom emocijom a jos je svakim danom za nijansu veća, tako da sam totalno izgubljena u prostoru i vremenu. Ne znam kako ovo dete izdržava pored mene. 

Jesi li otkrila nešto novo o sebi?

Pa sve mi se vrti oko tih emocija. Definitivno nisam znala da ovoliko mogu da se pomere granice osećanja, sve se produbilo i izoštrilo. Eto, pomeranje granica u nedogled. 

Kako se po tebi ponaša i šta radi dobar roditelj? Imaš li neki plan ili je sve impro? 🙂

Mislim da je tu mnogo elemenata u igri. Okolnosti, sreća, naš karakter (oba roditelja) i detetov. Kad sve to izmesas dobijes nesto na sta ne mozes skroz da utices nekim planom. U sustini pratimo njega i njegov temperament. Mislim da ga ljubavlju nećemo pokvariti, neko će pomešati maženje i razmazivanje. Naravno da se improvizuje dosta toga, tačnije veći deo dana. I on se menja iz dana u dan pa postavlja nove zadatke. Ali imamo konstrukciju koje se držimo ali intuitivno, ne zarad nekog plana. Ne dižemo temperaturu, mazimo ga puno, puno komuniciramo, strpljivi smo i jako se puno igramo.  Nekad smo bolji nekad gori, ali trudimo se i on deluje zadovoljno.



O buvljacima i estetici horora

Šta te privlači estetici horora? 

Horor = atmosfera. U suštini me najviše radi ta tišina koja je puna nečega što bi i hteo i ne bi hteo da oslobodiš. Mene ustvari uzasava ideja da je ovo gde mi zivimo jedina dimenzija. Oduvek me je privlačila ideja o tom svetu gore, dole, astralna projekcija, intuicija… Nekako mi je sve bogatije i življe u tom slučaju.Filmovi isključivo sa duhovima i demonima, ukletim kućama, samo fine stvari. Ovozemaljsko i naslilno me ne interesuje.


What’s your favourite scary movie? 🙂 A knjiga? 

Uh, to mi mnogo zavisi od faze, menjam stalno favourite titule.

Kad smo bile baš mnogo male sećam se da si mi objašnjavala kako je čudovište iz Osmog putnika samo guma, da se ne bih plašila 🙂 Da li je i na koji način ta estetika inkorporirana u tvoju umetnost? 

Ahahhahahahaha, pa ne sećam se toga!!! Izostavila sam da je slinava guma. 😂 Ali uvek imam potrebu da tešim učesnike u gledanju filma, verovatno da bi imala partnera za gledanje.

Pa ne mislim da nešto bitno jeste uticalo, ali provlači se nota horora, vrlo diskretno. Postoji malo ona Burton crta,  kao i u mom svežem tenu takođe.😂

Da li si ikada razmišljala o radu na filmu? Šta bi za tebe bio idealan posao? 

Jao jesam, maske svakako!!


Koja muzika ti paše ovih dana? Uz koju muziku najviše voliš da radiš? 

Ma ne mogu da se otresem Bowia već neko vreme, a uglavnom ništa ne slušam dok radim.

Od tebe sam oduvek dobijala fenomenalne rođendanske poklone. Odakle potiče tvoja sklonost ka jedinstvenim predmetima, biserima sa buvljaka i antikvarnih kutaka? Šta oni predstavljaju za tebe? 

Što se poklona tiče odmalena sam maštala o nekoj škrinji, nekom magičnom predmetu (uglavnom sa tavana) koji ću vući celog života kao neku relikviju. Ali to nekako nikad nisam nasla. A mislim da mi treba, nesto toliko posebno. Iz toga mi proizilazi taj ritual pronalaženja idealnog poklona. 

Koji je omiljeni predmet koji poseduješ?

U suštini moj omiljeni predmet još uvek nije kod mene ali mi je omiljen.🥰 Molim vas da mi ga neko vrati.

MARINA

Marina Živković (35) radi u turizmu, a svakog ponedeljka se pretvara u superheroinu koja na buvljaku pronalazi najneverovatnije komade odeće – od svilenog Kenzo prsluka do ljubičaste haljine šivene za romsku svadbu. razgovarale smo o (održivoj) modi, teretani i pilatesu, standardima lepote i životu bez čarapa.

O odeći

U našim krugovima nosiš titulu kraljice buvljaka, koliko dugo i naporno si radila da bi došla do ovog zvanja?

O, pa nije to bio naporan rad, samo sam bucala po gomiletinama stvari i birala najbolje. Krenulo je sa mojom opsesijom da imam zanimljive komade, ne skupe, ne praktične, ponekad nisu ni lepi… ali su zanimljivi i daju celoj kombinaciji na “težini”, običnu garderobu pretvore u masku za taj dan. I tako, maskirala sam se u kraljicu.


Koji je tvoj omiljeni odevni second hand ili vintage komad koji poseduješ?

Imam nekoliko haljina koje su mi izrazito drage, slikaćeš me u njima.
Ponekad pronađem toliko dobru stvar, da mi je prosto žao da je oblačim, šetam po stanu, slikam se i onda je vratim u ormar, da čeka pravu priliku.


Kako bi definisala razliku između second hand i vintage odeće?

Vintage je ono što se „vratilo“ u modu, reaktuelizovani stil od uglavnom 10+ godina starosti,
a često se za skupe brendove koristi taj malo elegentniji izraz. Sav vintage je second hand, ali nije sav second hand vintage.


Koliku ulogu održivost i zaštita životne sredine igraju kada je u pitanju tvoj ormar? Kako su složene stvari u tvom ormaru – po boji, dužini, nameni ili na neki drugi način?

Ekologija mi je važna, trudim se da sve ostavim u boljem stanju nego što sam zatekla, ali se uglavnom vodim nekim zdravim razumom. Sama činjenica da je 70% moje garderobe „reclaimed“ me čini vrlo ekološki svesnom osobom.
O ormaru ne bih, njega uvek ostavim u gorem stanju nego što sam ga zatekla, ne umem da očuvam red u ormaru, toliko stvari, toliko inspiracije, kombinacija… Najčešće je u totalnom haosu, jbg.

U kojoj odevnoj kombinaciji se osećaš najbolje? A u kojoj najprivlačnije?

Volim da nosim helanke, znaam, nisu ni najlaskavije, ni najpristojnije, ali su ubedljivo najudobnija stvar na svetu. Trebalo mi je mnogo vremena da prihvatim da smem da nosim stvari zato što su udobne, tek posle tridesete sam sebi počela da popuštam, imala sam nerealne standarde kao mlađa. Onda sam shvatila da ne možeš da izgledaš lepo u nečemu u čemu se ne osećaš lepo… To je bilo otkrovenje.

Najprivlačnije se uglavnom osećam u haljinama, imam jednu mornarsku, WOW, ali najčešće to zavisi od raspoloženja, ne može na svako raspoloženje svaka haljina.


Jesi li nekad poželela da otvoriš svoju vintage radnju? Misliš li da bi to moglo da ima uspeha u ovako malom gradu kao što je Gradište?


Nisam nikada razmišljala o otvaranju radnje, radije bih bila nečiji stilista ili personal shopper, više volim da kupujem nego da prodajem, a čak i kad kupuješ jeftino second hand ako kupuješ mnogo ostaneš broke.
Kupovina za druge bi bila win-win situacija, oni dobro obučeni, ja zadovoljila opsesiju i nisam u minusu u banci.


Ko su ti omiljeni dizajneri i zašto?

Nemam omiljene dizajnere, nikad nisam uspela da se odlučim.
Kao što nikad nisam imala određeni stil oblačenja, kako mi se menja raspoloženje, menja mi se i stav prema garderobi, nekad volim sve, nekad mi je sve grozno… jbg.


Na svom radnom mestu moraš da nosiš uniformu, da li te to sprečava u izražavanju sopstvene ličnosti, budući da si to oduvek radila kroz oblačenje?

Uniforma nije ograničenje, ona je signalno odelo, izdvaja te i skreće pažnju na tebe, a ja volim pažnju. Na svu sreću ne radim u firmi sa izrazito naglašenim dres kodom, mogu da pravim frizure i da se šminkam kako želim, mogu da nosim nakit… Uvek ima načina da se oblačenje personalizuje, samo nekad moraš da budeš maštovitiji.

O TELU

Možeš li da pokušaš da mi opišeš svoj odnos prema sopstvenom telu, šta ono za tebe predstavlja, kako ga čuvaš, paziš, voliš?


Što se tela tiče, jako sam zadovoljna funkionalnošću, ali estetiku nikako da prihvatim. Još uvek imam teenage stav ponekad, znam da nije realno biti tužan zbog krathih nogu, ali me i dan danas to iznervira i volela bih da ima manje „mrdavih“ delova, volim zategnuto mišićavo telo i kod muškaraca i kod žena. Treniram puno i jako, trudim se da jedem hranu koja je dobra za telo, ali volim da uživam u hrani, nikad nisam mogla da zanemarim to uživanje zarad nekog estetskog standarda, barem ne trajno. Ipak je užitak u hrani moj užitak, ne bih da ga zamenim za tuđe zadovoljstvo, da me gledaju kako sam zgodna. U krajnjoj liniji kome se ne sviđa, nek gleda nekog drugog, zgodnijeg.


Provodiš dosta vremena u teretani, kako izgleda tvoj program? Zašto preferiraš individualne treninge i zašto ne voliš pilates? 🙂


Prvo ne mogu da kažem da ne volim pilates, nikad u životu nisam imala priliku da se bavim pilatesom u Gradištu, ne volim da trčim, stvarno ne volim, loša sam u trčanju i ne volim da radim stvari u kojima sam loša.
Teretana je bila lako dostupna opcija, a onda smo shvatili da imam dobre predispozicije za teretanu – ko bi rekao da su kratke noge prednost u nekom sportu – prirodno sam jaka, a trenigom sam postala još jača i naučila da uživam u toj snazi. Trening snage mi je pomogao u priličnoj meri da prihvatim svoje telo, naučila sam da nema ništa loše u tome da budeš veliki, da ljudi teže ka tome, koriste gomilu hemije da bi nabacili koje kilce, a ja plačem zbog toga…
Promenila mi je mindset, ne u potpunosti ali sam na dobrom putu.


Kada govorimo o standardima lepote u medijima i na društvenim mrežama, smatraš li da se nešto promenilo u odnosu na vreme kada smo mi bile devojčice?

Standardi su se promenili i to mnogo, imamo malo zdraviji pogled na žensko telo, prihvatili su da nije realno da sve imamo do 50kg i ogromne grudi, K.K.W mi je olakšala život u velikoj meri, vratila je široke kukove i veeliku zadnjicu u modu, ja sam uvek bila takva, samo do njene pojave nisam bila sexy po opštim standardima… Hvala K.K.W.
Trenutno me razočarava trend „prešminkavanja“, devojke izbacuju fotke sa treninga i sa plaže sa pozorišnom šminkom, predstavljaju to kao neki standard lepote, čak se pominje koncept da je nekulturno pojaviti se znojava i razbucana posle treninga…
Takođe, mislim da su se malo preterano zaigrali sa editovanjem fotografija, polovina ljudi je na insta slikama neprepoznatljiva, nikako mi nije jasno sa kojim ciljem to rade, kao da ne planiraju da žive realni život, samo virtualni. A opet, iako znam sve ovo, ponekad se razočaram koliko loše izgledam u odnosu na neku fotku sa instagrama, a ako se to dešava meni, plašim se za tinejdžerke koje su izložene tome, a nisu još shvatile da je to samo specijalni efekat.

o raznim drugim stvarima


Kako je pandemija konkretno uticala na tebe?

Prvi dani su bili strašni, pa sam se lagano navikavala. Ja sam neko ko ne voli da bude u kući, volim da sam među ljudima, to mi je najviše nedostajalo. A pošto radim u turizmu, finansijske posledice su bile najgore, meseci i meseci bez posla… Ali prošlo je za sad, sad znamo kako je to kad svet stane, naša generacija je mnogo ludo prošla sa istorijske tačke gledišta, stvarno smo svašta preživeli, a verujem da ima još ponešto da nas klepi.


Šta sanjaš, o čemu razmišljaš?

Sanjam o nekom večitom letu, toploj klimi, da živim nege gde nikada neć morati da obujem čarape – ako ne želim.
Ne znam, nisam neki veliki sanjar, trudim se da iskoristim maksimum od onoga što mi je dostupno i da uživam u svemu, kritikuju me često da sam gruba, ali ja samo ne želim da se zamaram sa „šta bi bilo kad bi bilo“ varijantama, tako je kako je, pomiri se sa tim i nađi način da uživaš, a ako nećeš da se potrudiš – nemoj ni da kukaš.


Gde skrivaš Dorijana Greja? 🙂

Uuu, volim tu knjigu, bilo bi lepo imati neki predmet koji će da snosi posledice naših akcija, al’ ne može…
Trudim se da budem dobra i prema sebi i prema drugima, pa mi valjda neće trebati magični portret.
A da li su botox i razne estetske intervencije portret Dorijana Greja u primeni…?

BALON OD LALA

Lalomanija, prvi poznati ekonomski balon u istoriji

Ako ste se ikada susreli sa terminom “ekonomski balon”, velika je verovatnoća da vam je poznata priča o lalomaniji, prvom zabeleženom ekonomskom balonu u istoriji, koji se dogodio u Holandiji u prvoj polovini sedamnaestog veka, kada je cena lala dosegla ekstremne vrednosti – najređi cvetovi t.j. njihove lukovice, vredele su koliko i tadašnjih šest prosečnih godišnjih plata. Kako se pripoveda, za jednu takvu lukovicu na vrhuncu ove kolektivne zanesenosti bilo je moguće dobiti oko 10 000 guldena, za koje ste mogli da kupite veliku kuću na kanalu u samom centru Amsterdama. Strmoglav pad njihove vrednosti 1637. godine navodno je mnoge doveo do bankrota. Danas lalomanija predstavlja parabolu za sve što se dešava društvu kada se ono nađe u vrtlogu velike pohlepe i špekulacija.

Špekulativni mehur, ekonomski mehur ili ekonomski balon pojam je koji predstavlja brzu eskalaciju tržišnih cena koje kao takve odstupaju od svoje fundamentalne vrednosti, a glavni uzrok nastajanja ovih balona zapravo se nalazi u promenama u ponašanju investitora. Kao i svaki mehur koji se konstantno širi i ovaj ekonomski naposletku pukne, kada interesovanje za određeni fenomen prestane. Savremeni špekulativni mehuri kojima su mnogi od nas bili svedoci jesu takozvani “dot-com” i “bitcoin” mehuri. Posmatrano kroz istorijsku prizmu, pucanje ekonomskih balona retko kad prolazi bez posledica.

Zlatni vek u Holandiji i prve lale u Evropi

Da bismo razumeli kontekst u kome je do lalomanije došlo, potrebno je da napravimo kratak osvrt na istorijska zbivanja u Holandiji u to vreme.

Zlatni vek ili takozvano zlatno doba period je u holandskoj istoriji koji se vremenski poklapa sa sedamnaestim vekom, a karakteriše ga ekonomski i kulturni procvat izazvan nekolicinom faktora. Naime, nakon otcepljenja od španskog Nizozemlja – teritorije koja je bila pod španskim kraljem, Filipom II Habzburškim, a odgovara današnjoj Belgiji – severne nizozemske provincije se ujedinjuju i formiraju Republiku sedam ujedinjenih nizozemskih provincija (koje se uglavnom poklapaju sa teritorijom današnje Holandije). Kako su Filipove trupe krajem šesnaestog veka zauzele  najbitnije nizozemske trgovačke gradove – Antverpen, Briž i Gent, došlo je do bitne migracije stanovništva iz južnih u severne provincije, u čemu su prednjačili kalvinistički trgovci. Zahvaljujući ovim migracijama Amsterdam, koji je u početku bio tek mala luka, se razvio  u jedan od najvećih svetskih trgovačkih centara u sedamnestom veku. Tome je doprinelo i formiranje Istočnoindijske kompanije (VOC) 1602. godine. To je bila prva multinacionalna kompanija, kao i najveće trgovinsko društvo sedamnaestog i osamnaestog veka, a osnovale su je holandske trgovačke kompanije, kako bi izbegle zajedničku konkurenciju. Centri kompanije nalazili su se u Amsterdamu i Midelburgu. Upravo zahvaljujući razvoju trgovine, Holanđani su dobili priliku da se upoznaju sa egzotičnim svetom svojih kolonija i ostalih delova sveta kroz artefakte, biljke, ali i životinje koje su trgovci donosili sa svojih putovanja.

Kada govorimo o lalama, zasluga za njihovo predstavljanje Evropi pripada Ohiru Hislenu de Busbeku, flamanskom izaslaniku cara Ferdinanda II na otomanskom dvoru. U njegovim pismima iz 1555. prvi put se spominju lale kao egzotično cveće kojim je očarana čitava Otomanska imperija, koje cveta usred zime, ne miriše, ali dive mu se zbog njegove lepote i raznolikosti u boji. Naziv “tulipani” takođe se pripisuje Busbeku, a potiče od imena za turski turban (na turskom “tulband”), na koji ga je kruna ovog cveta, pretpostavljamo, podsećala. Turci ovaj cvet nazivaju “lale”, što se odomaćilo i kod nas, a reč potiče iz persijskog jezika, kao i sama biljka.

Međutim, onaj koji je postavio temelje za uzgoj i trgovinu lalama u Holandiji, a samim tim i lalomaniju, bio je Karl Klusijus, najpoznatiji nizozemski botaničar iz druge polovine 16. veka i moguće najuticajniji hortikulturista na teritoriji čitave Evrope u tom periodu. Rođen u francuskom gradu Arasu, koji je tada pripadao španskom Nizozemlju, studirao je latinski i grčki, zatim pravo i teologiju, da bi na kraju završio studije medicine, kojom se u praksi nikada nije bavio. Godine 1593. postaje profesor na Univerzitetu u Leidenu i u ovom holandskom gradu ostaje do kraja svog života. Tu je proglašen i za prefekta nove gradske botaničke bašte, Hortus Academicus, koju je osnovao unverzitet. Zahvaljujući svojim poznanstvima, reputaciji i iskustvu, Klusijus je uspeo da stvori obimnu i bogatu kolekciju biljaka. Takođe je postigao dogovor sa Istočnoindijskom kompanijom da mu iz kolonija doprema različite biljne vrste. Površina Klusijusove botaničke bašte u to vreme bila je samo 35 sa 40 metara, ali je sadržala više od 1000 biljaka, među kojima su, naravno, bile zastupljene i lale, cvet kome je bio veoma privržen i koji je proučavao sa posebnom pažnjom. Bašta postoji i danas, otvorena je za posetioce, a najstarije drvo u njoj je lalino drvo (Liriodendron tulipifera) koje je 1716. zasadio tadašnji prefekt, Herman Burhave.

Klusijus se za botaniku i egzotične biljne vrste zainteresovao šezdesetih godina 16. veka, u vreme kada je bio tutor jednom od sinova poznatog nemačkog trgovca, Antona Fugera, i u toj funkciji bio deo ekspedicije u Španiji organizovane u cilju sakupljanja različitih biljnih vrsta. Nešto kasnije, 1573. godine, postao je prefekt Carskog vrta u Beču cara Maksimilijana II, a uz pomoć nikog drugog do samog Busbeka. Upravo zahvaljujući Busbeku, Klusijus se upoznaje sa lalama, čiji prvi primerci direktno iz Carigrada stižu u bečki vrt. Time je na samom početku uspostavljeno nepisano pravilo da ukoliko nemate ozbiljnu reputaciju i važne kontakte u botaničarskom svetu, ne možete imati ni lale.

Holanđani i lale: fascinacija na prvi pogled

Lučki grad Midelburg koji je, poput Amsterdama, prosperirao zahvaljujući migraciji bogatih i učenih ljudi iz južnih u severne provincije, u drugom delu šesnaestog i prvom polovinom sedamnaestog veka obilovao je elitom koja je gajila posebne simpatije prema lalama. Prvi među njima bio je trgovac Jehan Somer koji je sa svojih putovanja u Tursku i Grčku 1592. sa sobom doneo pregršt egzotičnog bilja i začina, među kojima i lukovice lala, o čemu je njegov sugrađanin, apotekar Vilem Jaspars Pardajn, u pisanoj korespodenciji obavestio Karla Klusijusa. Ubrzo je sve veći broj viđenijih građana u svojim baštama počeo da gaji lale.

To nam daje uvid u činjenicu da u samom početku mogućnost velike zarade nije bila ono što je kod lala privuklo Holanđane – u pitanju je najpre bio kulturološki faktor. Kako su se severne nizozemske provincije sve ubrzanije ekonomski razvijale, bilo je i sve više bogatih građana koji su imali novca za trošenje. A tim novcem nisu želeli da kupuju prozaične stvari, već one koje će im garantovati prestiž i unikatnost. Građani koji su kupovali lale bili su isti oni građani koji kupuju umetnost. Biti kolekcionar umetnina i egzotičnih stvari bilo je veoma popularno jer je taj hobi nedvosmisleno ukazivao na to da ste pripadnik aristokratije. Te kolekcije delile su se uglavnom na predmete napravljene ljudskom rukom koji su zahtevali istančane veštine (poput slika ili etnografskog materijala) i na primerke nađene u prirodi koji su bili izuzetno retki, egzotični i nepoznati Evropljanima. Lale i ljušture školjki su često predstavljale najveće dragocenosti ovakvih kolekcija, a njihovi vlasnici su se potpuno predavali svom hobiju, identifikovali se sa stvarima koje poseduju, glorifikovali ih i predano čuvali.

Zanimljiv je podatak da je dve trećine domaćinstava u Delftu u 17. veku posedovalo između pet i jedanaest slika, a pretpostavljamo da je situacija bila slična i u ostalim većim holandskim gradovima. Na tim slikama neretko je bila predstavljena mrtva priroda, a slikati lale bilo je, razume se, veoma popularno. Na slikama najčešće udružene sa drugim cvećem i simbolima poput muve, vodenog cveta i lobanje, predstavljale su krhkost i prolaznost života i njegov kratak vek. Najpoznatiji slikar inspirisan ovim cvetom bio je Ambrosius Boshart Stariji,

a sledili su ga Ambrosius Boshart Mlađi, Baltazar van der Alst i Ruland Saveri, svi iz Midelburga. Velika je verovatnoća da su ovi slikari imali kontakta sa midelburškom elitom i njihovim bogatim vrtovima.

Dakle, za uzgoj cveća koje zahteva punu posvećenost bio je preduslov da imate svoj vrt, a niži slojevi društva to sebi nisu mogli da priušte. Holandske bašte i vrtovi bili su poznate po svojoj skockanosti i relativno malim površinama. Najređe i najlepše biljke bi se uglavnom nalazile u samom centru vrta, zasađene u malim pravougaonim prostorima ili u dekorativnim šarama u obliku vijuga i čvorova, a okruživale su ih veće površine gole zemlje, poput ramova za sliku. U većini slučajeva, vlasnici ovih vrtova imali bi samo po nekoliko primeraka takvih retkih vrsta, pa im je zbog toga bilo veoma lako da prate razvoj svakog cveta ponaosob. Neki od njih imali su knjige u koje bi beležili svaki detalj o svom retkom cveću.

Kako je baštovanstvo postajalo sve modernije, među elitom se ustanovilo nepisano pravilo da njeni pripadnici moraju da poseduju jedan ili više vrtova. Obrazac razvijanja gradova u periodu velike migracije na sever, ukazuje upravo na sve veći značaj baštovanstva za gradsku kulturu: kada je početkom 17. veka Amsterdam počeo da se širi van svojih srednjovekovnih zidina, moderne kuće na tri najveća kanala – Herenhrahtu, Keizershrahtu i Prinsenhrahtu – građene su tako da svaka poseduje veliki vrt sa svoje unutrašnje strane. Pored toga, bogati građani kupovali su i vrtove koji su se nalazili van samog grada.

Faktor iznenađenja je takođe igrao veliku ulogu u razvijanju i negovanju fascinacije lalama: mogli ste da gajite običan beli ili žuti cvet godinama, da bi se odjednom, pri novom cvetanju, na njegovoj krunici pojavile šare. Takvi cvetovi, izbrazdani linijama u boji, kotirali su se kao ubedljivo najskuplji, a to je kod ljudi izazivalo uzbuđenje i euforiju. Ono što tada nije bilo poznato jeste da je te mistične i nepredvidive šare na lalama izaziva biljna virusna bolest, što ovoj priči dodaje jedan ironičan element.

Ko su bili trgovci lalama i kako se odvijala trgovina

Karl Klusijus umro je 1609. godine, ali se na temeljima koje je on postavio razvila čitava industrija trgovine lalama koja je procvetala u prvoj polovini sedamnaestog veka. Rasprostranjeno je verovanje da su se u tom periodu holandske istorije baš svi bavili kupovinom i prodajom lala, od najnižih slojeva društva, do aristokratije. Ali da li je doista bilo tako?

Zahvaljujući pisanim tragovima u kojima su dokumentovane  različite vrste sporova prilikom trgovine lalama, danas znamo da se tu zapravo radilo o poprilično uskom krugu ljudi, koji su uglavnom bili u bližim ili daljim rodbinskim odnosima. Pored toga, zajednička su im bila interesovanja, društveni status, pa čak i religija – prema dostupnim podacima, najveći broj trgovaca lalama pripadao je menonitskoj zajednici. Najčešće su u pitanju bili trgovci i zanatlije, kojima su lale bile neka vrsta veoma unosnog hobija.

Zanimljivo je da, iako su bili veoma potkovani znanjem i praksom o samom uzgoju i nezi ovog cveća, među njima nije bilo zemljoradnika – trgovina lalama bila je čisto građanska stvar, verovatno i neka vrsta statusnog simbola među tada najurbanizovanijem stanovništvom u Evropi.

Ta, dakle, relativno mala skupina ljudi, sebe je nazivala „cvećarima“, ali taj pojam je u sebi sadržao mnogo više od puke kupovine i prodaje lala. Zahvaljujući svojim vezama i umreženosti, „cvećari“ su posedovali znanje i informacije koje su bile ključne za lukrativnu trgovinu. Čak ni tokom tridesetih godina sedamnaestog veka lale nisu bile lako dostupne, a interesovanje za njih (pogotovo za retke primerke) samo je nastavilo da raste, kako je tokom dvadesetih i tridesetih rasla i njihova cena. Oni koji su se zanimali za lale morali su da znaju kako se uzgajaju, kako izgledaju različite sorte (koje su se neprekidno menjale), ko je njihov vlasnik i, naravno, koliki se novac za njih može dobiti.

Kao što to uglavnom i biva, pored porodičnih i privatnih okupljanja, glavne tačke za susrete i razmenu informacija o lalama bile su krčme, pa su krčmari i gostioničari silom prilika bili upleteni u ovu grupnu opsesiju, važeći za lica od kojih se moglo saznati mnogo relevantnih informacija.

Trgovina lalama beležena je u različitim okolnostima. Pošto bi se prodaja izvršila, uvek je postojala neka vrsta ugovora, bilo to na običnom parčetu hartije ili u formi zvaničnog pravnog dokumenta koji je sastavljao notar i davao obema strankama.  Prodaje koje su se vršile na aukcijama takođe je beležilo zvanično lice. Aukcije su se uglavnom odigravale u krčmama i gostionicama ili u specifičnim institucijama zvanim weeskamers koje su predstavljale vladino telo odgovorno za administrativni nadzor nad upravljanjem imanjima lica koja su ostala siročad (ne treba ih mešati sa sirotištima jer se ove institucije nisu brinule o samoj deci, već isključivo o upravljanju njihovim imanjima).

Fizička trgovina lalama se obustavljala krajem avgusta jer se cveće, koje se vadilo iz zemlje nakon cvetanja u maju ili junu, u nju moralo vratiti do septembra, da bi se očuvalo njegovo zdravlje. Međutim, to nije sprečavalo poklonike ovog cveta da trguju “na papiru”, lukovicama koje se još nisu ni razvile.

Kuga kao opomena od Boga i krah na tržištu lala

Kao jedan od bitnih faktora koji su uticali na prelomna zbivanja i promenu vrednosti na tržištu lala javlja se epidemija kuge koja je harala holandskim gradovima tokom 1635. i 1636. godine. Na vrhuncu epidemije 1636. samo u Amsterdamu je bilo 17.193 preminulih. Posledice tako velikog broja smrtnih slučajeva ogledale su se u više aspekata od kojih je jedan svakako bio i finansijski – smrt je značila nasledstvo, a nasledstvo je u određenom broju slučajeva donosilo neočekivani kapital za potencijalne kupce lala. Euforija onih koji su preživeli i taj dodatni novac u njihovim džepovima verovatno su doprineli tome da  trgovina lalama dosegne sam vrhunac.

Ipak i sa sve više kapitala u sve više ruku, čak i nakon izlaska iz mračnog perioda kuge, početak 1637. doneo je mnogo razloga za brigu. Velika smrtnost uzrokovala je društveni preokret, preraspodela bogatstva takođe. Kuga je kao bolest bila potpuno nepredvidiva, neizvesnost je i dalje lebdela u vazduhu. Nisu umirali samo stari i bolesni, već i mladi i jaki, bogati i ugledni, a među njima i mnogi vlasnici i trgovci lalama. Lale su, s druge strane, preživele, t.j. njihove lukovice koje su na zimu zasađene u zemlju, da tamo čekaju do proleća. Ali do proleća je već bilo jasno da, iako su lale opstale, lalomanija je bila mrtva. U februaru 1637. kolaps na tržištu lala je bio izvestan, prethodno ustanovljene cene u do tada postignutim dogovorima više se nisu poštovale, a oni koji su već platili svoj deo, prema popularnom narativu, spali su na ivicu egzistencije bankrotiravši.

Neposredno pre epidemije kuge, počele su da se javljaju brojne satirične pesme i pamfleti koji su za glavni predmet kritike imali opsesiju lalama i preispitivanje njihove prave vrednosti, a tokom i nakon epidemije ova praksa se rasplamsala i postajala sve oštrija. Kontemplirajući nad traumom koju je proživljavalo holandsko društvo, pesnici su je uglavnom karakterisali kao „poklon“ od Boga, lekciju o pohlepi, za koju se pobrinuo da je Holanđani dobro nauče.

Otvoreno su kritikovali i ismevali one koji su se nalazili u centru lalomanije, a to je ubrzo postao i javni diskurs. Preispitivali su pravu vrednost lala, bazirajući se na brojnim pričama poput one u kojoj je neuki stranac greškom pojeo veoma skupu lukovicu lale misleći da je luk, pa su se pitali može li zaista nešto što se tako lako da zameniti za običan luk da košta toliko mnogo? Postoji li išta nežnije i zaštićenije od cveta? Običan miš, krtica, pa čak i vaška mogu mu biti pretnja, kako je moguće zasnovati ozbiljnu trgovinu na nečem tako nestalnom?

Na pamfletima i u pesmama tokom februara i marta 1637. trgovina cvećem predstavljana je kao boginja Flora koja je teško bolesna, zaražena boginjama ili dečijom groznicom ili već mrtva, u grobu, dok je njeni sledbenici neutešno oplakuju. Zapravo je smrt bila najčešća personifikacija za ovaj finansijski krah, što je i bilo razumljivo, s obzirom na to da se propadanje trgovaca lalama lako moglo uporediti sa žrtvama bolesti koja je odnela tolike živote.

Lalomanija: mnogo dosadnijia nego što smo mislili

Ali da li je ovaj krah zaista bio tolilko dramatičan?

En Goldgar, profesorka istorije na Kraljevskom koledžu u Londonu, u razgovoru za Smitsonijan magazin otkriva istinu baziranu na istorijskim podacima koje je koristila za svoju knjigu „Lalomanija: novac, čast i znanje u zlatno doba Holandije“ i buši balon koji je naduvavala popularna kultura .

En Goldgar kaže da među podacima koje je koristila za svoju knjigu nije uspela da pronađe nikoga ko je zbilja bankrotirao. U stvarnosti nije bilo mnogo judi koji su bili umešani u trgovinu i mit koji govori o tome da je došlo do kraha čitavog tadašnjeg ekonomskog sistema jednostavno nije tačan.

To ne znači da je sve što smo do sada čuli o lalomaniji pogrešno – trgovci su se zaista bavili suludim transakcijama i plaćali neobjašnjivo visoke cene za neke od lukovica. A kada je određeni broj kupaca objavio da neće moći da isplati prethodno dogovorenu cenu, tržište se jeste raspalo što je uzrokovalo krizu manjih razmera. Goldgar objašnjava da je ono što je bilo teško zapravo bilo nositi se sa činjenicom da su gotovo svi ti trgovinski odnosi bili zasnovani isključivo na poverenju, a ljudi su to poverenje jednostavno počeli da krše, govoreći “nije važno što sam obećao da ću kupiti te lukovice, više ih ne želim i neću platiti za njih”. Takođe, niije postojao mehanizam koji bi naterao ljude da plate jer sudovi i zvanične institucije nisu želele da se upliću u to.

Razlog za preuveličavanje priče, kako smo videli kroz pamflete i popularne pesme,

gotovo sigurno leži u kalvinističkoj retorici prema kojoj bog kažnjava one koji se preterano i brzo bogate, a sa tim stanovištem se i danas neretko susrećemo.

Iako je prema profesorki Goldgar ova tema u stvarnosti mnogo dosadnija nego što smo mislili, na zanimljiv način je inspirisala pisce i filmske stvaraoce. “Crna lala” pisca Aleksandra Dime, “Doba lala” reditelja Džastina Čedvika, pa i kratki ali poznati monolog Gordona Gekoa, fiktivnog bankara iz filma Olivera Stouna “Vol Strit”  samo su neka od tih dela koja su, poput balona, naduvala priču o lalomaniji. Ali upravo tako naduvana, kao što smo na početku teksta spomenuli, predstavlja izvrsnu parabolu koja služi kao temelj za izgradnju novih priča.

LJUBINKA

Ljubinka Buba Jovanović, hemičarka iz sveta umetnosti, doslovno živi u muzeju, sa svojim mužem venčala se samo nedelju dana nakon prvog susreta, ne plaši se starenja i bori se protiv vetrenjača

Moje poznanstvo sa Bubom seže do perioda pre formiranja moje svesti o sopstvenom okruženju. U porodičnom albumu čuvamo fotografiju iz avgusta 1986. na kojoj je zabeležen trenutak nakon mog prvog susreta sa čokoladom koju mi je upravo ona dala da probam, uz blagoslov mojih roditelja. Imajući u vidu da sam imala samo mesec dana, moram da zaključim da su u pitanju bile strategije roditeljstva koje su praktično nedopustive u 2021.

Upravo početkom  2021. godine (od koje čitavo čovečanstvo ima velika iščekivanja) nalazimo se zbog fotografisanja u Pigozi, njenom domu koji je i mnogo više od doma, a o njemu sam podrobno pisala pre par godina.

Dok se namešta za portret ispred police pune knjiga, lice joj je sakriveno iza crno-tirkizne maske koju je sama sašila.  Razgovaramo o pandemiji koja još uvek traje i ona mi govori kako će 2020. pamtiti po uskraćenim mogućnostima i  velikim promenama u svakodnevnim obavezama. Dane u izolaciji provodila je radeći stvari za koje joj je ranije nedostajalo vremena, misleći najpre na sređivanje arhive u Pigozi i čitanje knjiga koje su čekale na svoj red. Slažemo se da će se prave posledice tek osetiti, a one instant nevolje ogledaju se u nemogućnosti održavanja izložbi i nedostatku ličnog kontakta sa umetnicima, što je u osnovi gorivo na koje radi Pigoza. 

Rođena 1951. godine u Banjaluci kao dete vojnih lica, imala je bezbedno i srećno detinjstvo u kome joj ništa nije nedostajalo. Išla je u baletsku školu i učila da svira klavir, svesna da to nije bilo dostupno svima. U mladosti je imala veliki krug prijatelja iz Banjaluke i Zagreba, sa kojima pamti odlaske na igranke, druženja na obalama reka, navijanje za Mladi Krajišnik na košarkaškim utakmicama i bokserske mečeve Marjana Beneša. Ipak, najveće zadovoljstvo pronalazili su u odlasku u bioskop. Bila je gotovo sigurna da će završiti Hemijsko-tehnološki fakultet i ostvariti svoju želju da radi u laboratoriji za ispitivanja i proučavanja novih metoda u tekstilnoj industriji, ali stvari su 1971. krenule u neočekivanom smeru. Tek što je završila prvu godinu fakulteta, na jednoj svadbi u Velikom Gradištu sasvim slučajno upoznala je umetnika Duška Jovanovića Zeju koji ju je istog dana i zaprosio. Venčali su se samo sedam dana kasnije. Upravo zbog ishitrenosti ove odluke niko nije mogao ni da zamisli da će ta veza potrajati čitavih pedeset godina, ali gradeći osećanja polako i upoznajući se postepeno stvorili su zajednički život koji još uvek traje i služi kao primer drugima kada je sklad u pitanju.

Nedugo nakon venčanja odlaze u Nemačku i Ljubinka se tamo zapošljava u struci, u kompaniji Vorwerk kao tekstilni laborant, a par godina kasnije prelazi u Johnson&Johnson na poziciju tekstilnog laboranta pri razvoju i ispitivanju u tekstilnoj industriji. Tamo radi deset godina, a onda se u Vupertalu, gradu u kome su živeli, kao službenica zapošljava u jednoj portugalskoj firmi, a zatim u advokatskoj kancelariji, u kojoj ostaje do penzije. Sve to vreme paralelno gradi karijeru u onome što bi se danas nazvalo menadžmentom u kulturi, a da toga gotovo i da nije bila svesna: 

“U Njemačkoj je sve veoma organizovano. Da bih Dušku pružila dosta vremena za njegovo stvaranje, odlučila sam da na sebe preuzmem sve što se organizacije tiče, od ugovaranja izložbi (čak i za dvije godine unaprijed), preko pravljenja pozivnica, flajera, do zakazivanja intervjua sa novinarima. Zajednički smo birali njegove radove za izlaganje. Nikad nisam osjećala opterećenje tim „obavezama“ i uvijek sam nastojala da sve uradim na vrijeme. Najteže je kad ti neko nešto obeća, a ispuni obećanje dva sata pred otvaranje izložbe.”

Takođe, njena inicijativa je bila da se Duško priključi nekoj od umetničkih grupa tokom njihovog boravka u Nemačkoj, te je poslala pismeni zahtev za prijem u BBK (Udruženje likovnih umetnika Nemačke), što je komisija i odobrila nakon procene njegovih radova, a zahvaljujući tome on ima i člansku kartu Međunarodne asocijacije za umetnosti (IAA/AIAP), partnerske organizacije UNESCO-a. Takođe je deo kolektiva Kunst-Kolleg-International E.V.  i grupe Kunst Ring. U Vupertalu su osnovali i sopstvenu galeriju.

U Nemačku nije otišla sa namerom da ostane tamo da radi, već je želela da provede određeno vreme sa Duškom. Nikada se nije pokajala zbog odluke koja je ubrzo usledila – da tamo nastave život i osnuju porodicu, jer je upravo u tome pronašla spokoj i velike životne vrednosti. “Dom je za mene tamo gdje si srećan i gdje osjećaš toplinu”.

Upravo tu toplinu preneli su i u svoju sadašnju kuću PIGOZU koja, osim što u njoj žive, ima funkciju i muzeja, galerije, biblioteke, ateljea, zadužbine i fondacije. 

 Kada je Duško 2007. godine otišao u penziju doneli su odluku da zatvore galeriju u Vupertalu i vrate se u Srbiju. Njegovu porodičnu kuću u Velikom Gradištu pretvorili su u ono o čemu su oduvek maštali, svojevrstan „hram umetnosti“. “Kada smo se odlučili da stvorimo PIGOZU bili smo sigurni da će to uspjeti jer uvijek idemo do kraja bez obzira na prepreke. Stvarali smo je sa uvjerenjem da je to nešto na šta ćemo biti ponosni jer smo je sami izgradili“ 

Iz Vupertala su dopremili sve Duškove radove, arhivski materijal, knjige, muzejske eksponate, registrovali PIGOZU 2013. godine i otvorili je za vizite u bilo koje doba dana ili noći. 

“Naša vrata su uvijek otvorena za svakog tko želi da posjeti PIGOZU, za to smo bili spremni od prvog dana. Privatnost uvijek može da se nađe. Imamo mi svoje vrijeme dok čitamo ili sjedimo u prostorijama u kojima se osjećamo zadovoljno… Kutak u uglu biblioteke je samo moj. Sjedim ili čitam ili gledam u knjige koje su tu i koje mi pružaju poseban osjećaj. Iz tog ugla imam pogled na sve što se u biblioteci nalazi. A u hladnim danima moj kutak je pored kaljeve peći i tu se grijem i čitam ili jednostavno samo sjedim”, govori Ljubinka, a na pitanje kako zaista izgleda buditi se svakog jutra u muzeju kaže da je živeti među eksponatima uistinu veoma posebno iskustvo jer je baš svaki od predmeta vezan za određenu priču. 

Omiljeni deo PIGOZE za Ljubinku je soba ispunjena satovima, prostorija koja se nadovezuje na biblioteku i vodi dalje do privatnih prostorija i arhive na poslednjem spratu. Satovi za nju znače vreme, a satovi u sobi su puni uspomena i predstavljaju vreme koje je provela u Nemačkoj. A vreme kao takvo za nju znači prošlost koju oživljavamo sećanjima, sadašnjost koju treba da proživljavamo svesno, uživajući u  momentu koji nam je dat i budućnost koja se ogleda u nadi da će se događati dobre stvari. S druge strane, vreme ne povezuje sa prolaznošću i strahom od procesa starenja:

“Ni u jednom momentu ne osjećam strah od starenja. Starost je doba koje ima posebne čari i u kome imaš prostora da razmišljaš o svemu što je tom dobu prethodilo”.

Posmatrajući Duškove radove, nemoguće je ne zapaziti da im je osnovni motiv žena. Različiti prikazi žena su gotovo na svakom koraku u PIGOZI i ona bi slobodno mogla poneti i epitet hrama ženskog principa. 

“Prvi Duškovi radovi koje sam ja vidjela bili su skulpture od gipsa i drveta… U Njemačkoj je počeo ponovo da slika u svom stilu koji je za mene bio veoma neuobičajen, sa posebnim bojama koje sam ranije vidjela samo kod  Miroa, Šagala, Pikasa ili Hundertvasera. Vremenom se njegov stil promjenio i sve sto radi je za mene umjetničko djelo, bez obzira koji je motiv na njemu. Ja sam ta koja je uz umjetnika bila tada i jesam sada, a sve ostalo su njegovi radovi”

Na pitanje ima li omiljeni rad odgovara: “Barjak Iznad Zemlje i Neba. Ima nešto posebno u bojama kojima je Barjak rađen. Godinama je u našem posjedu i mislim da ga nikada ne bismo prodali”.