Dragan

  Danas je teško naći dobrog mesara. Veliki lanci prodavnica obećavaju im dobru radnu atmosferu, treninge, stipendije i odlične plate, ali mesara je sve manje. Nije lako čitav dan gledati u iznutrice, udisati miris krvi i masnoće, a najteže je precizno baratati satarom. Potrebno je mnogo snage, ali i znanja o fizionomiji životinje koja se sakati. Ni devojke se ne lože na mesare jer im je radna uniforma kecelja, skoro uvek su poprskani krvlju, grubi su i humor im je težak. 

  Takav je otprilike bio i Dragan, jedini mesar u našem malom gradu čija se radnja nalazila na glavnom trgu, tik pored gimnazije i tada najprometnijeg gradskog kafića. U tom kafiću Dragan je provodio sve svoje pauze, večeri i jutra, pijući isključivo viski, posebno uživajući u periodu dana koji je među kafićkom klijentelom bio poznat kao “prelet”, a označavao je kraj časova u školi i momenat kada se gimnazijalke vraćaju kućama. Uprkos toj svojoj navici, nikada nije bio vulgaran, mada nije bio ni govorljiv. Ponajmanje je bio ljubazan. Imao je običaj da, ako mu se neka od mušterija u mesari ne dopadne, a recimo traži svinjski but, naprosto izgovori “nemam svinjski but” iako je sočna komadina mesa izložena u prvom redu s unutrašnje strane stakla, naočigled svih prisutnih. 

  Prema mojoj mami se nikada tako nije ophodio. Od njene prve posete mesari, kada je nevešto tražila goveđu pečenicu misleći na biftek, stvorena je jedinstvena veza između prodavca i kupca zahvaljujući kojoj smo brat i ja odrastali na govedini stroganov i tatar bifteku dok se zemlja raspadala, a naši roditelji brodom putovali u Rumuniju da bi kupovali toalet papir. 

  Mama je bila mlada i dolazila je iz velikog grada, a prema svojoj lepoti nehajno je postupala, najčešće noseći široke teksas pantalone na tregere, cegere i pletene korpe za pijacu. Njena interesovanja kretala su se od mehanike, preko obrade drveta do botanike, a u tom periodu učila je da kuva. Svakoga dana bivala je sve veštija u pripremanju hrane i u nedostatku svega izmišljala je zamenske specijalitete, pravila nam sladoled i krem od mleka u prahu (jer normalnog mleka nije bilo), naučila nas da volimo džem i palačinke sa orasima. A mi smo bili mršavi, izbirljivi i potpuno nesvesni magije koja je bila potrebna da bi se u takvim okolnostima zadovoljile nutritivne potrebe deteta.

  Bio je lep letnji dan kada nam je prvi put za ručak servirala biftek. Naizgled obične četiri šnicle, malo posoljene i pobiberene, blago rumene iznutra, tople i mekane kao njen zagrljaj. Nakon tog iskustva više nikada nismo poželeli nijedno drugo meso. Na slavama smo uporno odbijali pečenje što je rođacima bilo neshvatljivo, govorili su da smo razmaženi i umišljeni, da deca iz komšiluka doslovno nemaju šta da jedu dok se mi bahatimo, uporno nas nagovarajući da “barem probamo krtinu”, ali nikada nismo uzeli ni zalogaj. Brat i ja smo se razumeli, razmenjujući poglede na porodičnim okupljanjima maštali smo o bifteku u bilo kom obliku koji nam je spremala mama. 

  A svake subote Dragan je za nju u posebnom frižideru čuvao najbolje parče bifteka koje je imao i prodavao joj ga po ceni običnog mesa. Nisu razmenjivali mnogo reči, samo novac i biftek. 

  Tih godina stvari su se menjale velikom brzinom, izgubili smo državu kakvu smo poznavali, pravo da učestvujemo na međunarodnim sportskim takmičenjima, rođaka iz Dalmacije, kuma iz Mostara, tata je izgubio posao, ali je zato mama dobila jedan. Dobili smo i psa, vaške i par sjajnih igračaka koje su nam poslali prijatelji iz Belgije. Samo je biftek bio konstanta. 

  Jedne subote oko potpisivanja Dejtonskog sporazuma, mama je na zabravljenim vratima mesare zatekla rukom ispisanu poruku koja je glasila: “Zbog smrti vlasnika, mesara će biti zatvorena do daljeg”. Bili su istih godina, ali njegovo srce je izgleda bilo starije i prestalo je da radi, ostavljajući tog jutra mamu neutešnu i prazne korpe. 

  Čitav dan provela je za kuhinjskim stolom jecajući tiho, da je mi ne čujemo, dok ju je tata nežno gladio po kosi, znajući da ne plače zbog još jedne smrti, koje su postale toliko uobičajene da su češće posećivali sahrane nego rođendane, već zato što je došlo vreme da njeni mladunci naoštre zube i ojačaju stomak.

  Trideset godina kasnije nisam sigurna da li smo u tome uspeli. 

(Priča je objavljena u zbirci „Priče iz komšiluka“ koja je nastala kao rezultat regionalnog konkursa u organizaciji Mondo.ba portala)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s