Vrnjačka Banja, maj 2021.

Vrnjačka Banja je najveća banja u Srbiji, ali njena veličina nije bila presudan faktor u izboru lokacije za naš mikroodmor. Presudan je bio porodični paket koji nudi hotel Slatina, a podrazumeva veliki broj olakšica za ljude koji putuju s decom, uključujući i veoma male bebe. Naša beba je prestala da bude veoma mala (kako mi je rekla nepoznata žena u prolazu – čudo jedno šta sve naraste za jedanaest meseci) i kao svesno, ali još uvek potpuno nesamostalno biće, nije najlakši saputnik na svetu. Paket je podrazumevao bazen i slanu sobu za njega, spa za nas, krevetac i bebeću stolicu za hranjenje, kao i hranu za bebe, igraonicu i igralište. Puna kapa, da ne kažem puna pelena. (Kad smo kod pelena, bebe u bazenu moraju biti isključivo u pelenama za kupanje, za koje pre ovoga nikada nisam čula, a zapravo su iskusnim roditeljima sasvim poznata stvar i mogu se naći u DM-u).

Što se ličnih razloga tiče, u Vrnjačkoj Banji sam bila dvehiljaditih na pripremama sa svojim odbojkaškim klubom i bilo nam je divno. Takođe, imajući u vidu da se prošle godine prvi put u mom životu desilo da se nijednom u toku leta ne okupam ni u jezeru, ni u Dunavu, ni u bilo kojoj drugoj vodi, bilo mi je potrebno mesto koje njome obiluje. Jasno mi je da banja ne zvuči kao prvi i očigledan izbor i da je najlogičnije bilo da pohrlim ka nekom okeanu, ali objasniću ovo malo kasnije. Što se D. tiče, mislim da je samo želeo da se malo izgubi iz Beograda, sve vreme u tihoj patnji za metalskim festivalima.

Bukirali smo dva noćenja u toku radne nedelje, da bismo izbegli gužvu i krenuli smo kolima. Vrnjačka Banja se nalazi u centralnoj Srbiji koju relativno retko posećujem i malo me grize savest zbog toga, imajući u vidu jedan deo porodične istorije koja se događala u Rekovcu i okolini. I zaista, kad smo prošli Kragujevac, sve mi je postalo nepoznato, svi ti bujni međuseoski pejzaži kasnog proleća. Nisam imala nikakva osećanja koja bih mogla da povežem sa predelilma kroz koje prolazimo, stvarala su se usput. Kao kad probaš neko voće prvi put u životu. O tome često razmišljam, kako je uzbudljivo kad si sasvim mali i sve što radiš je prvi put i sva iskustva su prva iskustva. Elem, kad smo ušli u Vrnjačku Banju, shatila sam da i dalje ništa ne prepoznajem i ničega se ne sećam, tako da se moja iskustva prikupljena u naredna tri dana svakako mogu smatrati novim.

A da li zato što je bio maj ili je vegetacija nabujala kao luda upravo zbog banjske vode, pa je sa sobom rasplamsala i faunu, ne znam, ali banja je bila puna života (mogla bih ponovo malo da čitam Fantea) i to me je radovalo. Radovala me je i savršena lokacija našeg hotela, na kraju šetališta, kod samog izvora Slatina, izolovana iz banjskog žamora.

Hotel je nov, čist i uredan, osoblje ljubazno i uslužno, a hrana sasvim dobra, restoranska terasa sjajna je za chill jer je okružena drvećem, a igralište napolju super za klince. Wellness je fin, ima dosta sadržaja i uglavnom nema gužve. Dva bazena koji se nalaze napolju, jedan za odrasle i drugi za decu, nisu radila jer sezona još uvek nije bila otvorena, ali je zato unutrašnji bazenčić sa slanom vodom bio sasvim zadovoljavajuć za naše, a posebno bebeće potrebe. Sve je ušuškano u zelenilo, a zvučni zid čine zrikavci i ptice. Apsolutna preporuka.

Ono što me je osvojilo bez najave i pripreme jeste estetika banjskih izvora, naime takozvanih biveta koje su uglavnom zidane osamdesetih godina prošlog veka. Potpuno te izmeste iz prostorno-vremenskog konteksta. Mogla bih po čitav dan da idem od izvora do izvora i slušam o čemu pričaju ljudi dok pune svoje plastične flaše vodom, nesvesni koliko su skupe te filmske scenografije u kojima se nalaze. Na Slatini bi recimo savršeno odgovaralo da iz nevidljivih zvučnika koji su projektovani tako da ne remete postojeću akustiku prostora u loopu ide čuveni stih Bebi Dol „zaboravi na evropsko vreme, tamo noć traje danima“, Jezero žudi za nekom konteplativnom, religijskom temom, dok Topla voda vrišti Jugoslavija, tako da bi lepo legao neki Čola. A ono što se zapravo čuje jeste voda, konstantno kretanje i klokotanje – i ako to samo već nije lekovito, evo secite me. Ah, da, ukus tih voda je užasan, ali primene su razne, postoji puno indikacija i za spoljašnju upotrebu.

Vrnjačka Banja ima 7 poznatih izvora mineralnih voda i to: Topli mineralni izvor (tzv. Topla voda), smešten u centralnom banjskom jezgru, Snežnik – smešten u zoni Vrnjačke reke, Slatina u zoni Lipovačke reke, Jezero, izvor koji je smešten u banjskom parku na polovini puta Snežnik-Slatina, Beli Izvor -u blizini ušća Lipovačkog potoka u Lipovačku reku, Borjak – izvor udaljen 700 m od Snežnika uzvodno uz korito Vrnjačke reke i Vrnjačko Vrelo koje se nalazi na polovini magistralnog puta Kraljevo – Kruševac. Od već pomenutih izvora za balneološku terapiju se koriste četiri: Topla voda, Snežnik, Slatina i Jezero dok se dve flaširaju kao stone mineralne vode (Voda Vrnjci sa izvora Topla voda i Vrnjačko Vrelo).

izvor: http://www.vrnjackabanja.co.rs

Znate ono kad vam doktori kažu – idi u banju i šetaj? Moguće je da ne znate ukoliko imate manje od šezdeset, ali krajnje je vreme da se sa banjskog turizma skine ta stigma da je isključivo za stariju i bolesnu populaciju. Ako ste (relativno) mladi i zdravi, biće vam sjajno u bilo kojoj banji, odmor i boost za organizam koji dolazi kao bonus. Šetnja je sve – kretanje, hodanje, najbolje kad sam biraš tempo. Park u Vrnjačkoj Banji je prostran i lep, šetalište podseća na šetališta u svakom turističkom mestu bivše Jugoslavije, pa čak i na ona morska. Sve je pitomo i ukroćeno, što je pretpostavljam rezultat bavljenja turizmom koje datira još od druge polovine devetnaestog veka. Ali ono što i dalje odzvanja u mojoj glavi kada pomislim na Vrnjačku Banju jeste žubor (reč koju sam ostavila u osnovnoj školi u bukvaru, a u ovom trenutku tako adekvatna), taj sveprisutni zvuk koji ne postoji na razglednicama, a posledica je vode koja dolazi odasvud – ispod, iznad, oko tebe i pumpa život u taj banjski organizam. To je ta voda o kojoj sam govorila i koja mi je bila potrebna. Oživela me je.

Možda je jedino neočekivano u čitavoj ovoj priči oko banjanja bilo to što sam loše spavala (u pitanju sam samo ja, dečaci su se razvaljivali). Uprkos potpunom miru i tišini, nisam mogla da izbacim gorepomenuti žubor iz glave, kao ni začuđujuć nalet jarko narandžaste boje koja me je napadala niotkud, a pred očima mi se ukazivala fotografija iz trijestreće na kojoj su moja čukunbaba, prababa i baba koja je tad bila beba, na klupi u parku u banji koji se od tada nije mnogo menjao. Ta fotografija zaista postoji, ali više ne možemo da je pronađemo. Mislim da na je poleđini pisalo „pozdrav iz Vrnjačke Banje“.

Prema popisu iz 1933. godine u Vrnjačkoj Banji je bilo 133 zanatskih i trgovačkih radnji. Buja i kulturni život, organizuju se kermesi, koncerti ozbiljne muzike, gostuju renomirana pozorišta. Osniva se Turističko društvo „Goč”, a posle donošenja Zakona o banjama vrši se stroga kategorizacija pansiona i vila, kojih je prema popisu iz 1935. godine bilo 257. Te godine zabeležena je poseta 28.080 gostiju, što je bilo daleko najviše u odnosu na sva druga turistička mesta u Jugoslaviji. 

izvor: http://www.vrnjackabanja.co.rs

I za kraj vas ostavljam sa meni uvek omiljenim delom Wikipedijinih članaka kada su u pitanju naseljena mesta, a to je spisak poznatih stanovnika Vrnjačke Banje:

Ljubodrag Simonović, bivši košarkaš, filozof i književnik
Slavko Banjac, pevač narodne muzike
Zvonimir Đukić, osnivač, gitarista i vokal grupe Van Gog
dr Dušan Radić, književnik i lekar
Jovan Miodragović, pedagog i član glavnog prosvetnog saveta Kraljevine Srbije
Miodrag B. Protić, slikar i likovni teoretičar i kritičar,
dr Vladeta Vuković, književnik, profesor i akademik
Milan D. Sotirović, istoričar
Igor Gočanin, proslavljeni vaterpolista, osvajač zlatne olimpijske medalje
Milan Krčmarević, fotograf i vlasnik prve moderne fotografske radnje
dr Dragutin Živadinović, lekar, vlasnik sanatorijuma „Dr Živadinović“ (danas hotel „Aleksandar“) i jedan od veoma predanih naučnika, naročito na polju ispitivanja dejstva mineralnih voda
dr Toma Milić, lekar i vlasnik prvog modernog sanatorijuma „Sveti Đorđe“
Stanoje Bojović, fotograf
Vlada Belanijan, književnik i dugogodišnji upravnik narodne biblioteke „Dr Dušan Radić“

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s