BALON OD LALA

Lalomanija, prvi poznati ekonomski balon u istoriji

Ako ste se ikada susreli sa terminom “ekonomski balon”, velika je verovatnoća da vam je poznata priča o lalomaniji, prvom zabeleženom ekonomskom balonu u istoriji, koji se dogodio u Holandiji u prvoj polovini sedamnaestog veka, kada je cena lala dosegla ekstremne vrednosti – najređi cvetovi t.j. njihove lukovice, vredele su koliko i tadašnjih šest prosečnih godišnjih plata. Kako se pripoveda, za jednu takvu lukovicu na vrhuncu ove kolektivne zanesenosti bilo je moguće dobiti oko 10 000 guldena, za koje ste mogli da kupite veliku kuću na kanalu u samom centru Amsterdama. Strmoglav pad njihove vrednosti 1637. godine navodno je mnoge doveo do bankrota. Danas lalomanija predstavlja parabolu za sve što se dešava društvu kada se ono nađe u vrtlogu velike pohlepe i špekulacija.

Špekulativni mehur, ekonomski mehur ili ekonomski balon pojam je koji predstavlja brzu eskalaciju tržišnih cena koje kao takve odstupaju od svoje fundamentalne vrednosti, a glavni uzrok nastajanja ovih balona zapravo se nalazi u promenama u ponašanju investitora. Kao i svaki mehur koji se konstantno širi i ovaj ekonomski naposletku pukne, kada interesovanje za određeni fenomen prestane. Savremeni špekulativni mehuri kojima su mnogi od nas bili svedoci jesu takozvani “dot-com” i “bitcoin” mehuri. Posmatrano kroz istorijsku prizmu, pucanje ekonomskih balona retko kad prolazi bez posledica.

Zlatni vek u Holandiji i prve lale u Evropi

Da bismo razumeli kontekst u kome je do lalomanije došlo, potrebno je da napravimo kratak osvrt na istorijska zbivanja u Holandiji u to vreme.

Zlatni vek ili takozvano zlatno doba period je u holandskoj istoriji koji se vremenski poklapa sa sedamnaestim vekom, a karakteriše ga ekonomski i kulturni procvat izazvan nekolicinom faktora. Naime, nakon otcepljenja od španskog Nizozemlja – teritorije koja je bila pod španskim kraljem, Filipom II Habzburškim, a odgovara današnjoj Belgiji – severne nizozemske provincije se ujedinjuju i formiraju Republiku sedam ujedinjenih nizozemskih provincija (koje se uglavnom poklapaju sa teritorijom današnje Holandije). Kako su Filipove trupe krajem šesnaestog veka zauzele  najbitnije nizozemske trgovačke gradove – Antverpen, Briž i Gent, došlo je do bitne migracije stanovništva iz južnih u severne provincije, u čemu su prednjačili kalvinistički trgovci. Zahvaljujući ovim migracijama Amsterdam, koji je u početku bio tek mala luka, se razvio  u jedan od najvećih svetskih trgovačkih centara u sedamnestom veku. Tome je doprinelo i formiranje Istočnoindijske kompanije (VOC) 1602. godine. To je bila prva multinacionalna kompanija, kao i najveće trgovinsko društvo sedamnaestog i osamnaestog veka, a osnovale su je holandske trgovačke kompanije, kako bi izbegle zajedničku konkurenciju. Centri kompanije nalazili su se u Amsterdamu i Midelburgu. Upravo zahvaljujući razvoju trgovine, Holanđani su dobili priliku da se upoznaju sa egzotičnim svetom svojih kolonija i ostalih delova sveta kroz artefakte, biljke, ali i životinje koje su trgovci donosili sa svojih putovanja.

Kada govorimo o lalama, zasluga za njihovo predstavljanje Evropi pripada Ohiru Hislenu de Busbeku, flamanskom izaslaniku cara Ferdinanda II na otomanskom dvoru. U njegovim pismima iz 1555. prvi put se spominju lale kao egzotično cveće kojim je očarana čitava Otomanska imperija, koje cveta usred zime, ne miriše, ali dive mu se zbog njegove lepote i raznolikosti u boji. Naziv “tulipani” takođe se pripisuje Busbeku, a potiče od imena za turski turban (na turskom “tulband”), na koji ga je kruna ovog cveta, pretpostavljamo, podsećala. Turci ovaj cvet nazivaju “lale”, što se odomaćilo i kod nas, a reč potiče iz persijskog jezika, kao i sama biljka.

Međutim, onaj koji je postavio temelje za uzgoj i trgovinu lalama u Holandiji, a samim tim i lalomaniju, bio je Karl Klusijus, najpoznatiji nizozemski botaničar iz druge polovine 16. veka i moguće najuticajniji hortikulturista na teritoriji čitave Evrope u tom periodu. Rođen u francuskom gradu Arasu, koji je tada pripadao španskom Nizozemlju, studirao je latinski i grčki, zatim pravo i teologiju, da bi na kraju završio studije medicine, kojom se u praksi nikada nije bavio. Godine 1593. postaje profesor na Univerzitetu u Leidenu i u ovom holandskom gradu ostaje do kraja svog života. Tu je proglašen i za prefekta nove gradske botaničke bašte, Hortus Academicus, koju je osnovao unverzitet. Zahvaljujući svojim poznanstvima, reputaciji i iskustvu, Klusijus je uspeo da stvori obimnu i bogatu kolekciju biljaka. Takođe je postigao dogovor sa Istočnoindijskom kompanijom da mu iz kolonija doprema različite biljne vrste. Površina Klusijusove botaničke bašte u to vreme bila je samo 35 sa 40 metara, ali je sadržala više od 1000 biljaka, među kojima su, naravno, bile zastupljene i lale, cvet kome je bio veoma privržen i koji je proučavao sa posebnom pažnjom. Bašta postoji i danas, otvorena je za posetioce, a najstarije drvo u njoj je lalino drvo (Liriodendron tulipifera) koje je 1716. zasadio tadašnji prefekt, Herman Burhave.

Klusijus se za botaniku i egzotične biljne vrste zainteresovao šezdesetih godina 16. veka, u vreme kada je bio tutor jednom od sinova poznatog nemačkog trgovca, Antona Fugera, i u toj funkciji bio deo ekspedicije u Španiji organizovane u cilju sakupljanja različitih biljnih vrsta. Nešto kasnije, 1573. godine, postao je prefekt Carskog vrta u Beču cara Maksimilijana II, a uz pomoć nikog drugog do samog Busbeka. Upravo zahvaljujući Busbeku, Klusijus se upoznaje sa lalama, čiji prvi primerci direktno iz Carigrada stižu u bečki vrt. Time je na samom početku uspostavljeno nepisano pravilo da ukoliko nemate ozbiljnu reputaciju i važne kontakte u botaničarskom svetu, ne možete imati ni lale.

Holanđani i lale: fascinacija na prvi pogled

Lučki grad Midelburg koji je, poput Amsterdama, prosperirao zahvaljujući migraciji bogatih i učenih ljudi iz južnih u severne provincije, u drugom delu šesnaestog i prvom polovinom sedamnaestog veka obilovao je elitom koja je gajila posebne simpatije prema lalama. Prvi među njima bio je trgovac Jehan Somer koji je sa svojih putovanja u Tursku i Grčku 1592. sa sobom doneo pregršt egzotičnog bilja i začina, među kojima i lukovice lala, o čemu je njegov sugrađanin, apotekar Vilem Jaspars Pardajn, u pisanoj korespodenciji obavestio Karla Klusijusa. Ubrzo je sve veći broj viđenijih građana u svojim baštama počeo da gaji lale.

To nam daje uvid u činjenicu da u samom početku mogućnost velike zarade nije bila ono što je kod lala privuklo Holanđane – u pitanju je najpre bio kulturološki faktor. Kako su se severne nizozemske provincije sve ubrzanije ekonomski razvijale, bilo je i sve više bogatih građana koji su imali novca za trošenje. A tim novcem nisu želeli da kupuju prozaične stvari, već one koje će im garantovati prestiž i unikatnost. Građani koji su kupovali lale bili su isti oni građani koji kupuju umetnost. Biti kolekcionar umetnina i egzotičnih stvari bilo je veoma popularno jer je taj hobi nedvosmisleno ukazivao na to da ste pripadnik aristokratije. Te kolekcije delile su se uglavnom na predmete napravljene ljudskom rukom koji su zahtevali istančane veštine (poput slika ili etnografskog materijala) i na primerke nađene u prirodi koji su bili izuzetno retki, egzotični i nepoznati Evropljanima. Lale i ljušture školjki su često predstavljale najveće dragocenosti ovakvih kolekcija, a njihovi vlasnici su se potpuno predavali svom hobiju, identifikovali se sa stvarima koje poseduju, glorifikovali ih i predano čuvali.

Zanimljiv je podatak da je dve trećine domaćinstava u Delftu u 17. veku posedovalo između pet i jedanaest slika, a pretpostavljamo da je situacija bila slična i u ostalim većim holandskim gradovima. Na tim slikama neretko je bila predstavljena mrtva priroda, a slikati lale bilo je, razume se, veoma popularno. Na slikama najčešće udružene sa drugim cvećem i simbolima poput muve, vodenog cveta i lobanje, predstavljale su krhkost i prolaznost života i njegov kratak vek. Najpoznatiji slikar inspirisan ovim cvetom bio je Ambrosius Boshart Stariji,

a sledili su ga Ambrosius Boshart Mlađi, Baltazar van der Alst i Ruland Saveri, svi iz Midelburga. Velika je verovatnoća da su ovi slikari imali kontakta sa midelburškom elitom i njihovim bogatim vrtovima.

Dakle, za uzgoj cveća koje zahteva punu posvećenost bio je preduslov da imate svoj vrt, a niži slojevi društva to sebi nisu mogli da priušte. Holandske bašte i vrtovi bili su poznate po svojoj skockanosti i relativno malim površinama. Najređe i najlepše biljke bi se uglavnom nalazile u samom centru vrta, zasađene u malim pravougaonim prostorima ili u dekorativnim šarama u obliku vijuga i čvorova, a okruživale su ih veće površine gole zemlje, poput ramova za sliku. U većini slučajeva, vlasnici ovih vrtova imali bi samo po nekoliko primeraka takvih retkih vrsta, pa im je zbog toga bilo veoma lako da prate razvoj svakog cveta ponaosob. Neki od njih imali su knjige u koje bi beležili svaki detalj o svom retkom cveću.

Kako je baštovanstvo postajalo sve modernije, među elitom se ustanovilo nepisano pravilo da njeni pripadnici moraju da poseduju jedan ili više vrtova. Obrazac razvijanja gradova u periodu velike migracije na sever, ukazuje upravo na sve veći značaj baštovanstva za gradsku kulturu: kada je početkom 17. veka Amsterdam počeo da se širi van svojih srednjovekovnih zidina, moderne kuće na tri najveća kanala – Herenhrahtu, Keizershrahtu i Prinsenhrahtu – građene su tako da svaka poseduje veliki vrt sa svoje unutrašnje strane. Pored toga, bogati građani kupovali su i vrtove koji su se nalazili van samog grada.

Faktor iznenađenja je takođe igrao veliku ulogu u razvijanju i negovanju fascinacije lalama: mogli ste da gajite običan beli ili žuti cvet godinama, da bi se odjednom, pri novom cvetanju, na njegovoj krunici pojavile šare. Takvi cvetovi, izbrazdani linijama u boji, kotirali su se kao ubedljivo najskuplji, a to je kod ljudi izazivalo uzbuđenje i euforiju. Ono što tada nije bilo poznato jeste da je te mistične i nepredvidive šare na lalama izaziva biljna virusna bolest, što ovoj priči dodaje jedan ironičan element.

Ko su bili trgovci lalama i kako se odvijala trgovina

Karl Klusijus umro je 1609. godine, ali se na temeljima koje je on postavio razvila čitava industrija trgovine lalama koja je procvetala u prvoj polovini sedamnaestog veka. Rasprostranjeno je verovanje da su se u tom periodu holandske istorije baš svi bavili kupovinom i prodajom lala, od najnižih slojeva društva, do aristokratije. Ali da li je doista bilo tako?

Zahvaljujući pisanim tragovima u kojima su dokumentovane  različite vrste sporova prilikom trgovine lalama, danas znamo da se tu zapravo radilo o poprilično uskom krugu ljudi, koji su uglavnom bili u bližim ili daljim rodbinskim odnosima. Pored toga, zajednička su im bila interesovanja, društveni status, pa čak i religija – prema dostupnim podacima, najveći broj trgovaca lalama pripadao je menonitskoj zajednici. Najčešće su u pitanju bili trgovci i zanatlije, kojima su lale bile neka vrsta veoma unosnog hobija.

Zanimljivo je da, iako su bili veoma potkovani znanjem i praksom o samom uzgoju i nezi ovog cveća, među njima nije bilo zemljoradnika – trgovina lalama bila je čisto građanska stvar, verovatno i neka vrsta statusnog simbola među tada najurbanizovanijem stanovništvom u Evropi.

Ta, dakle, relativno mala skupina ljudi, sebe je nazivala „cvećarima“, ali taj pojam je u sebi sadržao mnogo više od puke kupovine i prodaje lala. Zahvaljujući svojim vezama i umreženosti, „cvećari“ su posedovali znanje i informacije koje su bile ključne za lukrativnu trgovinu. Čak ni tokom tridesetih godina sedamnaestog veka lale nisu bile lako dostupne, a interesovanje za njih (pogotovo za retke primerke) samo je nastavilo da raste, kako je tokom dvadesetih i tridesetih rasla i njihova cena. Oni koji su se zanimali za lale morali su da znaju kako se uzgajaju, kako izgledaju različite sorte (koje su se neprekidno menjale), ko je njihov vlasnik i, naravno, koliki se novac za njih može dobiti.

Kao što to uglavnom i biva, pored porodičnih i privatnih okupljanja, glavne tačke za susrete i razmenu informacija o lalama bile su krčme, pa su krčmari i gostioničari silom prilika bili upleteni u ovu grupnu opsesiju, važeći za lica od kojih se moglo saznati mnogo relevantnih informacija.

Trgovina lalama beležena je u različitim okolnostima. Pošto bi se prodaja izvršila, uvek je postojala neka vrsta ugovora, bilo to na običnom parčetu hartije ili u formi zvaničnog pravnog dokumenta koji je sastavljao notar i davao obema strankama.  Prodaje koje su se vršile na aukcijama takođe je beležilo zvanično lice. Aukcije su se uglavnom odigravale u krčmama i gostionicama ili u specifičnim institucijama zvanim weeskamers koje su predstavljale vladino telo odgovorno za administrativni nadzor nad upravljanjem imanjima lica koja su ostala siročad (ne treba ih mešati sa sirotištima jer se ove institucije nisu brinule o samoj deci, već isključivo o upravljanju njihovim imanjima).

Fizička trgovina lalama se obustavljala krajem avgusta jer se cveće, koje se vadilo iz zemlje nakon cvetanja u maju ili junu, u nju moralo vratiti do septembra, da bi se očuvalo njegovo zdravlje. Međutim, to nije sprečavalo poklonike ovog cveta da trguju “na papiru”, lukovicama koje se još nisu ni razvile.

Kuga kao opomena od Boga i krah na tržištu lala

Kao jedan od bitnih faktora koji su uticali na prelomna zbivanja i promenu vrednosti na tržištu lala javlja se epidemija kuge koja je harala holandskim gradovima tokom 1635. i 1636. godine. Na vrhuncu epidemije 1636. samo u Amsterdamu je bilo 17.193 preminulih. Posledice tako velikog broja smrtnih slučajeva ogledale su se u više aspekata od kojih je jedan svakako bio i finansijski – smrt je značila nasledstvo, a nasledstvo je u određenom broju slučajeva donosilo neočekivani kapital za potencijalne kupce lala. Euforija onih koji su preživeli i taj dodatni novac u njihovim džepovima verovatno su doprineli tome da  trgovina lalama dosegne sam vrhunac.

Ipak i sa sve više kapitala u sve više ruku, čak i nakon izlaska iz mračnog perioda kuge, početak 1637. doneo je mnogo razloga za brigu. Velika smrtnost uzrokovala je društveni preokret, preraspodela bogatstva takođe. Kuga je kao bolest bila potpuno nepredvidiva, neizvesnost je i dalje lebdela u vazduhu. Nisu umirali samo stari i bolesni, već i mladi i jaki, bogati i ugledni, a među njima i mnogi vlasnici i trgovci lalama. Lale su, s druge strane, preživele, t.j. njihove lukovice koje su na zimu zasađene u zemlju, da tamo čekaju do proleća. Ali do proleća je već bilo jasno da, iako su lale opstale, lalomanija je bila mrtva. U februaru 1637. kolaps na tržištu lala je bio izvestan, prethodno ustanovljene cene u do tada postignutim dogovorima više se nisu poštovale, a oni koji su već platili svoj deo, prema popularnom narativu, spali su na ivicu egzistencije bankrotiravši.

Neposredno pre epidemije kuge, počele su da se javljaju brojne satirične pesme i pamfleti koji su za glavni predmet kritike imali opsesiju lalama i preispitivanje njihove prave vrednosti, a tokom i nakon epidemije ova praksa se rasplamsala i postajala sve oštrija. Kontemplirajući nad traumom koju je proživljavalo holandsko društvo, pesnici su je uglavnom karakterisali kao „poklon“ od Boga, lekciju o pohlepi, za koju se pobrinuo da je Holanđani dobro nauče.

Otvoreno su kritikovali i ismevali one koji su se nalazili u centru lalomanije, a to je ubrzo postao i javni diskurs. Preispitivali su pravu vrednost lala, bazirajući se na brojnim pričama poput one u kojoj je neuki stranac greškom pojeo veoma skupu lukovicu lale misleći da je luk, pa su se pitali može li zaista nešto što se tako lako da zameniti za običan luk da košta toliko mnogo? Postoji li išta nežnije i zaštićenije od cveta? Običan miš, krtica, pa čak i vaška mogu mu biti pretnja, kako je moguće zasnovati ozbiljnu trgovinu na nečem tako nestalnom?

Na pamfletima i u pesmama tokom februara i marta 1637. trgovina cvećem predstavljana je kao boginja Flora koja je teško bolesna, zaražena boginjama ili dečijom groznicom ili već mrtva, u grobu, dok je njeni sledbenici neutešno oplakuju. Zapravo je smrt bila najčešća personifikacija za ovaj finansijski krah, što je i bilo razumljivo, s obzirom na to da se propadanje trgovaca lalama lako moglo uporediti sa žrtvama bolesti koja je odnela tolike živote.

Lalomanija: mnogo dosadnijia nego što smo mislili

Ali da li je ovaj krah zaista bio tolilko dramatičan?

En Goldgar, profesorka istorije na Kraljevskom koledžu u Londonu, u razgovoru za Smitsonijan magazin otkriva istinu baziranu na istorijskim podacima koje je koristila za svoju knjigu „Lalomanija: novac, čast i znanje u zlatno doba Holandije“ i buši balon koji je naduvavala popularna kultura .

En Goldgar kaže da među podacima koje je koristila za svoju knjigu nije uspela da pronađe nikoga ko je zbilja bankrotirao. U stvarnosti nije bilo mnogo judi koji su bili umešani u trgovinu i mit koji govori o tome da je došlo do kraha čitavog tadašnjeg ekonomskog sistema jednostavno nije tačan.

To ne znači da je sve što smo do sada čuli o lalomaniji pogrešno – trgovci su se zaista bavili suludim transakcijama i plaćali neobjašnjivo visoke cene za neke od lukovica. A kada je određeni broj kupaca objavio da neće moći da isplati prethodno dogovorenu cenu, tržište se jeste raspalo što je uzrokovalo krizu manjih razmera. Goldgar objašnjava da je ono što je bilo teško zapravo bilo nositi se sa činjenicom da su gotovo svi ti trgovinski odnosi bili zasnovani isključivo na poverenju, a ljudi su to poverenje jednostavno počeli da krše, govoreći “nije važno što sam obećao da ću kupiti te lukovice, više ih ne želim i neću platiti za njih”. Takođe, niije postojao mehanizam koji bi naterao ljude da plate jer sudovi i zvanične institucije nisu želele da se upliću u to.

Razlog za preuveličavanje priče, kako smo videli kroz pamflete i popularne pesme,

gotovo sigurno leži u kalvinističkoj retorici prema kojoj bog kažnjava one koji se preterano i brzo bogate, a sa tim stanovištem se i danas neretko susrećemo.

Iako je prema profesorki Goldgar ova tema u stvarnosti mnogo dosadnija nego što smo mislili, na zanimljiv način je inspirisala pisce i filmske stvaraoce. “Crna lala” pisca Aleksandra Dime, “Doba lala” reditelja Džastina Čedvika, pa i kratki ali poznati monolog Gordona Gekoa, fiktivnog bankara iz filma Olivera Stouna “Vol Strit”  samo su neka od tih dela koja su, poput balona, naduvala priču o lalomaniji. Ali upravo tako naduvana, kao što smo na početku teksta spomenuli, predstavlja izvrsnu parabolu koja služi kao temelj za izgradnju novih priča.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s