Ljubinka Buba Jovanović, hemičarka iz sveta umetnosti, doslovno živi u muzeju, sa svojim mužem venčala se samo nedelju dana nakon prvog susreta, ne plaši se starenja i bori se protiv vetrenjača

Moje poznanstvo sa Bubom seže do perioda pre formiranja moje svesti o sopstvenom okruženju. U porodičnom albumu čuvamo fotografiju iz avgusta 1986. na kojoj je zabeležen trenutak nakon mog prvog susreta sa čokoladom koju mi je upravo ona dala da probam, uz blagoslov mojih roditelja. Imajući u vidu da sam imala samo mesec dana, moram da zaključim da su u pitanju bile strategije roditeljstva koje su praktično nedopustive u 2021.

Upravo početkom  2021. godine (od koje čitavo čovečanstvo ima velika iščekivanja) nalazimo se zbog fotografisanja u Pigozi, njenom domu koji je i mnogo više od doma, a o njemu sam podrobno pisala pre par godina.

Dok se namešta za portret ispred police pune knjiga, lice joj je sakriveno iza crno-tirkizne maske koju je sama sašila.  Razgovaramo o pandemiji koja još uvek traje i ona mi govori kako će 2020. pamtiti po uskraćenim mogućnostima i  velikim promenama u svakodnevnim obavezama. Dane u izolaciji provodila je radeći stvari za koje joj je ranije nedostajalo vremena, misleći najpre na sređivanje arhive u Pigozi i čitanje knjiga koje su čekale na svoj red. Slažemo se da će se prave posledice tek osetiti, a one instant nevolje ogledaju se u nemogućnosti održavanja izložbi i nedostatku ličnog kontakta sa umetnicima, što je u osnovi gorivo na koje radi Pigoza. 

Rođena 1951. godine u Banjaluci kao dete vojnih lica, imala je bezbedno i srećno detinjstvo u kome joj ništa nije nedostajalo. Išla je u baletsku školu i učila da svira klavir, svesna da to nije bilo dostupno svima. U mladosti je imala veliki krug prijatelja iz Banjaluke i Zagreba, sa kojima pamti odlaske na igranke, druženja na obalama reka, navijanje za Mladi Krajišnik na košarkaškim utakmicama i bokserske mečeve Marjana Beneša. Ipak, najveće zadovoljstvo pronalazili su u odlasku u bioskop. Bila je gotovo sigurna da će završiti Hemijsko-tehnološki fakultet i ostvariti svoju želju da radi u laboratoriji za ispitivanja i proučavanja novih metoda u tekstilnoj industriji, ali stvari su 1971. krenule u neočekivanom smeru. Tek što je završila prvu godinu fakulteta, na jednoj svadbi u Velikom Gradištu sasvim slučajno upoznala je umetnika Duška Jovanovića Zeju koji ju je istog dana i zaprosio. Venčali su se samo sedam dana kasnije. Upravo zbog ishitrenosti ove odluke niko nije mogao ni da zamisli da će ta veza potrajati čitavih pedeset godina, ali gradeći osećanja polako i upoznajući se postepeno stvorili su zajednički život koji još uvek traje i služi kao primer drugima kada je sklad u pitanju.

Nedugo nakon venčanja odlaze u Nemačku i Ljubinka se tamo zapošljava u struci, u kompaniji Vorwerk kao tekstilni laborant, a par godina kasnije prelazi u Johnson&Johnson na poziciju tekstilnog laboranta pri razvoju i ispitivanju u tekstilnoj industriji. Tamo radi deset godina, a onda se u Vupertalu, gradu u kome su živeli, kao službenica zapošljava u jednoj portugalskoj firmi, a zatim u advokatskoj kancelariji, u kojoj ostaje do penzije. Sve to vreme paralelno gradi karijeru u onome što bi se danas nazvalo menadžmentom u kulturi, a da toga gotovo i da nije bila svesna: 

“U Njemačkoj je sve veoma organizovano. Da bih Dušku pružila dosta vremena za njegovo stvaranje, odlučila sam da na sebe preuzmem sve što se organizacije tiče, od ugovaranja izložbi (čak i za dvije godine unaprijed), preko pravljenja pozivnica, flajera, do zakazivanja intervjua sa novinarima. Zajednički smo birali njegove radove za izlaganje. Nikad nisam osjećala opterećenje tim „obavezama“ i uvijek sam nastojala da sve uradim na vrijeme. Najteže je kad ti neko nešto obeća, a ispuni obećanje dva sata pred otvaranje izložbe.”

Takođe, njena inicijativa je bila da se Duško priključi nekoj od umetničkih grupa tokom njihovog boravka u Nemačkoj, te je poslala pismeni zahtev za prijem u BBK (Udruženje likovnih umetnika Nemačke), što je komisija i odobrila nakon procene njegovih radova, a zahvaljujući tome on ima i člansku kartu Međunarodne asocijacije za umetnosti (IAA/AIAP), partnerske organizacije UNESCO-a. Takođe je deo kolektiva Kunst-Kolleg-International E.V.  i grupe Kunst Ring. U Vupertalu su osnovali i sopstvenu galeriju.

U Nemačku nije otišla sa namerom da ostane tamo da radi, već je želela da provede određeno vreme sa Duškom. Nikada se nije pokajala zbog odluke koja je ubrzo usledila – da tamo nastave život i osnuju porodicu, jer je upravo u tome pronašla spokoj i velike životne vrednosti. “Dom je za mene tamo gdje si srećan i gdje osjećaš toplinu”.

Upravo tu toplinu preneli su i u svoju sadašnju kuću PIGOZU koja, osim što u njoj žive, ima funkciju i muzeja, galerije, biblioteke, ateljea, zadužbine i fondacije. 

 Kada je Duško 2007. godine otišao u penziju doneli su odluku da zatvore galeriju u Vupertalu i vrate se u Srbiju. Njegovu porodičnu kuću u Velikom Gradištu pretvorili su u ono o čemu su oduvek maštali, svojevrstan „hram umetnosti“. “Kada smo se odlučili da stvorimo PIGOZU bili smo sigurni da će to uspjeti jer uvijek idemo do kraja bez obzira na prepreke. Stvarali smo je sa uvjerenjem da je to nešto na šta ćemo biti ponosni jer smo je sami izgradili“ 

Iz Vupertala su dopremili sve Duškove radove, arhivski materijal, knjige, muzejske eksponate, registrovali PIGOZU 2013. godine i otvorili je za vizite u bilo koje doba dana ili noći. 

“Naša vrata su uvijek otvorena za svakog tko želi da posjeti PIGOZU, za to smo bili spremni od prvog dana. Privatnost uvijek može da se nađe. Imamo mi svoje vrijeme dok čitamo ili sjedimo u prostorijama u kojima se osjećamo zadovoljno… Kutak u uglu biblioteke je samo moj. Sjedim ili čitam ili gledam u knjige koje su tu i koje mi pružaju poseban osjećaj. Iz tog ugla imam pogled na sve što se u biblioteci nalazi. A u hladnim danima moj kutak je pored kaljeve peći i tu se grijem i čitam ili jednostavno samo sjedim”, govori Ljubinka, a na pitanje kako zaista izgleda buditi se svakog jutra u muzeju kaže da je živeti među eksponatima uistinu veoma posebno iskustvo jer je baš svaki od predmeta vezan za određenu priču. 

Omiljeni deo PIGOZE za Ljubinku je soba ispunjena satovima, prostorija koja se nadovezuje na biblioteku i vodi dalje do privatnih prostorija i arhive na poslednjem spratu. Satovi za nju znače vreme, a satovi u sobi su puni uspomena i predstavljaju vreme koje je provela u Nemačkoj. A vreme kao takvo za nju znači prošlost koju oživljavamo sećanjima, sadašnjost koju treba da proživljavamo svesno, uživajući u  momentu koji nam je dat i budućnost koja se ogleda u nadi da će se događati dobre stvari. S druge strane, vreme ne povezuje sa prolaznošću i strahom od procesa starenja:

“Ni u jednom momentu ne osjećam strah od starenja. Starost je doba koje ima posebne čari i u kome imaš prostora da razmišljaš o svemu što je tom dobu prethodilo”.

Posmatrajući Duškove radove, nemoguće je ne zapaziti da im je osnovni motiv žena. Različiti prikazi žena su gotovo na svakom koraku u PIGOZI i ona bi slobodno mogla poneti i epitet hrama ženskog principa. 

“Prvi Duškovi radovi koje sam ja vidjela bili su skulpture od gipsa i drveta… U Njemačkoj je počeo ponovo da slika u svom stilu koji je za mene bio veoma neuobičajen, sa posebnim bojama koje sam ranije vidjela samo kod  Miroa, Šagala, Pikasa ili Hundertvasera. Vremenom se njegov stil promjenio i sve sto radi je za mene umjetničko djelo, bez obzira koji je motiv na njemu. Ja sam ta koja je uz umjetnika bila tada i jesam sada, a sve ostalo su njegovi radovi”

Na pitanje ima li omiljeni rad odgovara: “Barjak Iznad Zemlje i Neba. Ima nešto posebno u bojama kojima je Barjak rađen. Godinama je u našem posjedu i mislim da ga nikada ne bismo prodali”.

Ljubav prema Velikom Gradištu takođe izbija iz svakog razgovora sa njom. Kaže da je Dunav ono što ovaj gradić čini posebnim, stoga su i šetnje obalom neopisivo lepo iskustvo. Verovatno zato nesebično deli tu lepotu sa svojim prijateljima iz različitih delova sveta – jedna od njenih prijateljica iz Nemačke bila je toliko očarana mestom da je kupila kuću u Gradištu na samoj obali reke. Ali kao neko ko je gotovo čitav svoj radni vek proveo u uređenom zapadnoevropskom sistemu, sa žaljenjem primećuje da Gradištu nedostaje disciplina i organizacija da bi ostvarilo svoj puni potencijal. Neodgovornost navodi kao glavnu prepreku da do toga dođe. Generalno, borba za umetnost, formiranje publike, organizaciju i efikasan menadžment u umetnosti u maloj sredini u Srbiji jeste borba sa vetrenjačama. Ona se sa tim nosi tako što i pored svih nedostataka ipak ne prihvata ono što nije dobro. Pokušava da svojim radom, organizovanošću i upornošću nadoknadi sve to i da radi stvari na koje može da bude ponosna. I dodaje da je za svaku borbu potrebna izvorna snaga postojanja, želja za uspehom i dolaženjem do jasno zacrtanog cilja.