London, oktobar 2019.

Odeća: kišni mantil, džemper, martinke, šal i kapa

Srećna što nisam zaboravila: kišobran, fotoaparat

Mogla sam i da zaboravim: naočare za sunce

===========================================

Ono što je najuzbudljivije kod Londona jeste njegova veličina koje si svestan svakog trenutka provedenog tamo, bilo vozeći se sat i po od Heathrowa do centra metroom ili dok sa istog tog aerodroma uzećeš noću, a pod tobom se razliva more svetlećih objekata, pa izgleda kao da prelećeš more svitaca. I sve je veliko – ulice, mostovi, zgrade, spomenici, muzeji i parkovi.

Prve večeri otišli smo na koncert benda King Gizzard & the Lizard Wizard u Alexandra Palace, spektakularan venue izgrađen 1875. godine, čija glavna sala može da primi oko 10 000 ljudi. Na koncertu ih je bilo par hiljada manje, što je i dalje bila pozamašna cifra. Niko nije pušio, pa se umesto duvanskog dima salom širio miris ribe i pomfrita iz takođe ogromnog lobija u kome se održavala neka vrsta piknika na zatvorenom. Sasvim čudna fuzija čulnih iskustava. Nakon koncerta naš domaćin M odlučio je da nas do kuće, koja se nalazi u Highgateu, sprovede kroz šumu. Suluda i istovremeno fantastična odluka, uzimajući u obzir da su šume u Londonu stvarne, žive unutar grada sa sve svojim lisicama i slepim miševima. A bio je mrkli mrak. Bez obzira što ništa pred sobom nismo videli, M-ova unutrašnja navigacija je dobro funkcionisala i posle dvadesetak minuta hoda među drvećem preko suvog lišća i granja, našli smo se usred porilično otmenog Highgatea i baš tada je počela kiša.

Sutradan smo obišli Abbey Road i siroti pešački prelaz koji nijedne milisekunde nije oslobođen uzbuđenih turista koji se fotkaju za instagram, što znatno usporava saobraćaj i izluđuje lokalce. Uz najdivnije društvo koje su činili M, V i njihova Little S prošetali smo kroz Paddington, pa kroz Nothing Hill koji je pitom i ljubak baš kao što ga pamtimo iz istoimenog filma s najglupljim prevodom u nas. (Prosto je nemoguće osloboditi se asocijacije)

Trećeg dana rešili smo da pređemo London bridge, prođemo kroz Borough market gde smo pokupili kafu za poneti i prošetamo do Tate Modern muzeja. Kao i obično, pri svakom ulasku u veliki muzej razmašu mi se leptirići u želucu, a za Tate sam tog trenutka pomislila da bih u njemu mogla da živim, pogotovo u izložbi Olafura Eliasona „In real ife“ koja je u tom trenutku bila aktuelna.

Naredni dan počeo je doručkom u Camdenu, gde smo se uputili u potrazi za cipelama i pločama. Odatle smo laganim korakom (laganim zbog mene, jer bih u suprotnom umrla) stigli do Trafalgar skvera gde smo se neočekivano našli u epicentru ekoloških protesta objedinjenih pod nazivom „Extinction rebellion“. Naći se unutar gomile koju su činili nefokusirani neohipici, entuzijastični klinci, spokojni penzioneri i roditelji zabrinuti za budućnost svoje dece bilo je uzbudljivo i dirljivo, ali i pomalo naivno za bilo koga ko je bar jednom nezadovoljan bio u masi na ulicama Beograda. Iz moje perspektive, svemu je nedostajalo malo iskrenog besa kao pokretačke snage, jer ipak su svi bili tu zbog preozbiljnog i univerzalnog problema. Ali bes nismo susreli nigde u Londonu, čak i u najzakrčenijm metro linijama, pa zašto bismo i ovde. Na različitim punktovima u gradu održavali su se govori, performansi, svirale gitare i delili organski kolačići. Dopali su mi se ljudi-pčele, t.j. ljudi maskirani u pčele s različitim transparentima koji su ukazivali na istrebljenje ovih fascinantnih malih bića. Razmišljajući o pčelama, nastavili smo do Vestminsterske palate, a odatle ka Sohou, gde smo sasvim slučajno otkrili da jedan ruski bogataš u svojoj kancelariji drži original Magritove slike „Sin čoveka“. Videli svojim očima.

Peti dan bio je dan za kraljevski obilazak. Počeli smo ga šetnjom kroz parkove, prvo kroz Kensington gardens, onda kroz Hyde park, pa do Bakingemske palate. Parkovi u velikim gradovima me uvek umire, a parkovi u Londonu su posebno iskustvo, podignuto na jedan ozbiljan nivo. Staze, raznolikost biljnih vrsta, veverice, ptice i slepi miševi i nepregledna količina intenzivne zelene koja je tu zbog stalne kiše. A oko palate su se skupljali turisti kao oko košnice, uglavnom prisutni samo da bi na svojoj listi čekirali polje ispred kojeg piše „slikati se ispred Bakingemske palate“.

Uputili smo se ka Muzeju Viktorije i Alberta, ali smo pre toga rešili da protrčimo kroz Natural History Museum jer se nalazi u neposrednoj blizini. Čim smo zakoračili u unutrašnjost zgrade i ugledali džinovski kostur plavog kita dug 25m koji je visio sa plafona pomislila sam kako bih se upiškila od sreće da me je tamo neko odveo kad sam imala devet godina. Žmarci nalik na tu sreću javili su se sat vremena kasnije, na izložbi fotografija Tima Vokera „Wonderful Things“ u V&A muzeju. Ono što sam rekla za Tate, da bih mogla da živim u njemu – menjam za V&A i to unutar ove postavke, ako je ikako moguće. Muzej je lep spolja, lep iznutra, lepe su izložbe, lepi su eksponati, lepe su tapete i pločice u toaletu, svaki nanometar mu je neodoljiv. Obezbeđenje me je doslovno izbacilo iz njega pošto su morali da zatvore.

Šestog dana smo se, prešavši Tower bridge, ponovo našli s druge strane Temze, gde smo lutali kroz poslovne komplekse, staklene solitere i sudarali se s ljudima koji su nosili kravate. To mi je ipak bilo malo previše, s obzirom na to da uopšte nisam želela da se osećam kao da je radni dan, pa smo se vratili na „našu“ obalu i odatle ka Camdenu, gde je D. otišao na Between the buried and me u Electric ballroom, a ja kući, u Highgate.

Sedmi dan bio je posebno mračan i hladan, pa smo ga započeli obilazeći British museum, nakon čega smo ručali u Covent Gardenu, pa se spustili do Temze, dugo stajali na vetru ispod London eyea, divili se mostovima, pogotovo pešačkim, prošli pored Globe Theatrea ispred koga su ljudi čekali da počne predstava i na kraju završili u Shoreditchu, u Mikkeller pivnici.

Poslednjeg dana rešili smo da valjano obiđemo Highgate, njegove pekare, ušuškane male restorane, kao i sve charity šopove, a zatim smo zašli u Waterlow park. Kiša je bila veoma jaka, pa smo imali čitav park za sebe. Pomislila sam kako bi trebalo više da šetam po kiši. Pomislia sam kako nam treba više parkova. Onda smo se vratili kući, na burgere koje je spremao M u svom dvorištu. Bio je to pravi britanski barbecue party, kiša nije prestala da pada.

Bilo je dobro provesti osam dana u Londonu. Okrepljujućom se pokazala britanska svakodnevna i sveprisutna ljubaznost, ma koliko površna ili čak neiskrena bila. Okrepljujuće su bile i šume i parkovi i umetnost i način na koji funkcionišu stvari. Da li bih želela da živim u ovom gradu? I ne baš, ipak sam dete iz provincije, njegova veličina za mene je opterećujuća. Da li bih želela da se vratim? Apsolutno, vraćala bih mu se stalno i s obzirom na to da je kao kutija bez dna puna zadivljujućih stvari, ne verujem da bi ikada mogao da mi dosadi.

3 thoughts on “London, oktobar 2019.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s