Liban, decembar 2018.

PET DANA U BEJRUTU

U Bejrut smo sleteli 1. decembra rano ujutru, nepripremljeni i bez očekivanja. Još uvek je bio mrak, a taksisti koji su čekali ispred aerodroma izgledali su kao prevaranti. Nijedan automobil nije imao Taxi tablu ili natpis, ali u neki od njih smo morali da uđemo jer alternativu u to doba nismo imali. Vozač nam je pokazivao crvene vozačke tablice da bi odagnao našu sumnjičavost, ali tek kasnije ćemo shvatiti da su one znak da vozilo ima dozvolu za taksiranje. Bila je topla noć, kroz otvorene prozore automobila ulazio je miris soli  i začina, a grad mi je – okićen za praznike koji slede – izgledao kao velika kockarnica.

Bilo je otprilike pola pet kada smo stigli u hotel, a s obzirom na to da nam je čekiranje bilo tek u dva, ljubazni recepcionar nam je dozvolio da dremnemo u lobiju, zamolivši nas na savršenom engleskom da se ne baškarimo po sofama (na kojima bi im pozavideli i dizajneri koji stoje iza Vuletovih nameštaja). Enterijer hotela je bio u najmanju ruku intenzivan, kao da ga je osmislio lično Dejan Milićević. Verovatno osetivši našu nelagodu, recepcionar je utišao svetla.

Intenzivan je bio i prvi susret s ulicama Bejruta na koje smo izašli čim je svanulo, zajedno sa taksistima, radnicima i onima koji su se vraćali iz sinoćnjeg izlaska. Ali tada nismo bili svesni da je to Hamra u svom najmirnijem izdanju koje ćemo imati priliku da vidimo. Instinktivno smo se kretali ka moru dok su se radnje polako otvarale i pecaroši tražili svoje pozicije. Momenat kada nam se more ukazalo na kraju jedne od ulica ozbiljno me je uzdrmao svojom suludom lepotom. Nije to bila klasična lepota Mediterana, ovde je sve bilo bledo, nepristupačno, egzotično i neodoljivo.

Kada smo se popeli na proplanak kraj mora u gradskoj četvrti Raouché, počela je kiša. Pratio ju je jak vetar koji nas je praktično ugurao u Starbucks koji se tu nalazio. Naručili smo kafu, seli pored ogromnog prozora pred kojim su bile samo Pigeon Rocks i more i polako počeli da procesuiramo sve što smo videli i osetili u prethodnih nekoliko sati. Mislim da mi se otelo i jedno „Jebote, je l’ ti vidiš gde smo mi?“ Osećala sam se kao na kraju sveta, a još uvek nije bilo ni sedam ujutru.

Tog dana smo obišli i Vrt Rene Mouawad, uređen i miran park usred gradske vreve, kao i predivan kampus Američkog univerziteta u Bejrutu, koji takođe gleda na more i gde sam se odmorila na klupi pod ogromnim čempresom.

Narednih dana obilazili smo grad peške, krećući se od Hamre, koja se nalazi u zapadnom delu grada koji naseljavaju uglavnom stanovnici muslimanske veroispovesti, ka istočnim, hrišćanskim kvartovima, poput Ašrafija i Mar Mikaela.

Trg mučenika (Martyrs’ Square)

Danas nevidljiva, ali tokom tokom građanskog rata koji je trajao od 1975. do 1990. veoma jasna granica između istočnog i zapadnog dela grada, nazvan Zelena linija, prolazila je kroz Trg mučenika, na kome se najjasnije vidi sama suština Bejruta: pored spomenika nastradaloj grupi pobunjenika protiv Otomanskog carstva, koji se nalazi u centru trga, dok smo tuda prolazili postavljali su veliku novogodišnju jelku. Tu se nalazi i pravoslavna Crkva Svetog Đorđa, najstarija crkva u čitavom gradu izgrađena u XII veku na temeljima vizantijske Anastazisove katedrale iz V veka p.n.e. Pretpostavlja se da se nedaleko odatle nalazila i Rimska škola prava u Bejrutu (tačnije na mestu danšnjeg trga Nejmeh koji se nalazi u blizini). Najmonumentalnija, ali i najmlađa građevina u ovom krugu je sunitska Plava džamija (Mohamed al-Amin Mosque), pored koje se nalazi i maronitska Katedrala Svetog Đorđa iz XIX veka. Sve to leži na iskopinama iz rimskog perioda, t.j. ostacima glavnog gradskog  puta (Cardo maximus) koji je tuda prolazio u rimsko doba. 

Muzej Sursok (Sursock Museum)

Želja libanskog aristokrate, Nikolasa Ibrahima Sursoka, da nakon njegove smrti vila u kojoj je živeo bude zaveštana gradu Bejrutu i pretvorena u muzej savremene umetnosti ostvarena je 1961. godine, kada su vrata ove zgrade otvorena za posetioce. Vila je izgrađena 1912. godine i sadrži elemente venecijanske i otomanske arhitekture, tipične za Liban na početku dvadesetog veka.

Pored odlične stalne postavke, u muzeju su u toku su bile izložbe koje su mi u velikoj meri pomogle da Bejrut stavim u savremeni kontekst i da povežem ono što vidim sa onim što razumem, kao i da ga doživim veoma lično, neizbežno pronalazeći paralele sa Beogradom.

Prva među njima bila je Gregory Buchakjian: Abandoned Dwellings. Display of Systems, kojom je predstavljeno višegodišnje istraživanje ovog umetnika kroz fotografiju, performans i pisane dokumente, a bavi se mapiranjem i sistematizacijom uništenih i napuštenih kuća u posleratnom Bejrutu. U ovom projektu identifikovano je oko 750 napuštenih kuća, od kojih se većina nalazi u širem centru grada i nama, kao turistima, bilo je nemoguće da ih ne primetimo ili ignorišemo tokom obilaska grada. 

Druga izložba koja mi je donekle razjasnila i opravdala svakodnevnu buku i ponekad nepodnošljivu živahnost ovog grada bila je Small Street Trades, koja se sastoji od fotografija i razglednica s kraja 19. veka na kojima su predstavljene tadašnje bliskoistočne zanatlije i trgovci. Istovremeno začetak ulične fotografije i svedočanstvo o jedinstvenom kulturnom i ekonomskom nasleđu, ova izložba oslikava i danas sveprisutan trgovački mentalitet ljudi sa ovih prostora.

Najupečatljiviji bio je 33. Jesenji salon, izložba takmičarskog karaktera na kojoj su prikazani radovi savremnih umetnika koji žive i rade u Libanu, koji se bave (iako lokalnim) nama veoma bliskim temama, poput privatizacije javnih površina, zagađenja, izbegličke krize, individualnih i kolektivnih trauma prouzrokovanih građanskim ratom.

Instant love: www.ltabet.com, www.roisaade.com

Rue Monnotشارع مونو

Jedna od najlepših ulica Ašrafija, pruža se od juga ka severu grada i puna je klubova, kafića i restorana od kojih smo, nakon kraćeg pregovaranja ispod jednog drveta pomorandže, izabrali Al Falamanki i tamo ručali za nezaborav. Tu se rodila moja ljubav prema sumaku i tabule salati. 

Rue Gouraud, شارع غورو، بيروت

Put nas je često navodio u ovu ulicu: jednom smo, poželevši da napravimo pauzu od fantastične tradicionalne libanske hrane seli u restoran Urbanista (čije ima objašnjava i njegov koncept) gde sam pojela potaž od šargarepe i majčine dušice, a nakon toga sendvič sa plavim patlidžanom, sušenim paradajzom, orasima i svežom nanom, i sve to u sosu od nara. Drugi put smo popili kafu i pivo sa đumbirom u kafeu-knjižari Aaliya’s Books, gde sam kupila izuzetnu zbirku poezije savremenih bliskoistočnih pesnikinja i pesnika na engleskom i arapskom jeziku And we chose everything. Pored nje prodavali su se notesi koje su pravile žene izbeglice iz Sirije, nova i polovna izdanja savremene literature na engleskom jeziku, kao i ilustrovana knjiga dizajnerke, kojoj sam nažalost zaboravila ime, sa praktičnim uputstvima o tome kako voziti bicikl u Bejrutu.

Iz ove ulice se Stepenicama Svetog Nikole (koje broje 125 stepenika, a na njima se nalazi i nekoliko umetničkih galerija, restorana i hostel) može popeti do Muzeja Sursok. 

T-Marbouta i Ales&Tales

Kada se u pitanju hrana i piće, naša omiljena mesta u Hamri bili su restoran T-Marbouta i bar Ales&Tales. U prvom smo jeli najbolju libansku hranu poput kafte, šavarme, kebaba punjenog suvim grožđem i začinima, kao i kolača sa šafranom, a u drugom pili koktele na bazi džina i vina sa usoljenim smokvama, pomorandžinim cvetom i kavijarom od manga. 

Bejrut na vodi

Iz centralnog gradskog jezgra moguće je, naravno, izaći na more i pored luksuzne marine za jahte, Zaitunay bay, a zatim i spomenika Rafiku Haririju, libanskom premijeru koji je 2005. godine na tom mestu ubijen, doći do promenade koja nas vodi nazad u Hamru. Na promenadi je živo, muškarci pecaju, deca voze trotinete i stalno se smenjuju luksuz i sirotinja, a uprkos modernim poslovnim zgradama od stakla, estetika sedamdesetih izbija kroz fasade starih hotela i odeću sredovečnih muškaraca koja neodoljivo podseća na onu koju su nosile naše dede: cipele, šivene pantalone, košulja ispod džempera i sako preko toga, sa futrolom za naočare i hemijskom u džepu, sve to u oker ili nijansama braon boje.

Ako pored mora nastavimo ka zapadu, put će nas na kraju dovesti do stena sa kojima sam otvorila priču o Bejrutu i ostatka tog neverovatnog pejzaža, nazvanog Dalieh of Raouche. Dalieh je kamenita obala od izuzetnog geološkog, ekološkog i kulturnog značaja i neizostavni deo života svakoga ko u Bejrutu živi. Ljudi se tu oduvek kupaju, okupljaju, provode slobodno vreme, organizuju proslave i pecaju, ali od nedavno ovom prostoru preti privatizacija, pa je pokrenuta i građanska inicijativa za odbranu ovog javnog dobra. Ukoliko se najgori scenario ipak dogodi, a najiskrenije se nadam suprotnom, biće mi neizmerno drago što sam na ovom magičnom mestu bila dok je još uvek pripadalo svima. 

Tokom pet dana provedenih u njemu, naučila sam da je Bejrut nemiran i veoma bučan grad čije su ulice uvek zakrčene, trotoari preuski i nebezbedni za pešake, a semafori služe samo kao indikacija za pilagođavanje brzine vozilima u pokretu. Gotovo svaki automobil je oštećen, a biciklista skoro da uopšte nema. Svako prelaženje ulice izgledalo mi je kao borba za preživljavanje, ali stvari tamo tako funkcionišu i čini se da stanovnici Bejruta problem saobraćaja vide kao nerešiv, pa ga tako i tretiraju, t.j. ne tretiraju uopšte. U Bejrutu se odvija veoma agresivna urbanizacija, kao i neizbežna džentrifikacija, pa se stiče utisak da se u njemu stalno nešto menja i da bilo koji gradski prizor koji vidite danas, sutra će već biti znatno izmenjen. Uprkos svemu ovome, Bejrut nije haotičan, samo je potrebno razumeti njegove kodove. 

Nisam bila srećna dok sam pakovala stvari, znala sam da će mi Bejrut nedostajati čim ga napustim, ali vreme je isteklo i morali smo dalje. Sa gradske autobuske stanice Charles Helou (koja je zapravo samo jedan veliki betonski kostur zgrade) autobusom smo krenuli ka Šiki.

DVA DANA U ŠIKI I PUT U BIBLOS 

Šika (Chekka) je mali obalski grad koji se nalazi na 65km severno od Bejruta, poznat po industriji (najveći proizvođač cementa u istočnom delu Mediterana) i turizmu. Dvodnevni boravak u hotelu na plaži van sezone gde su talasi i kiša bili jedino što se čulo, došao je kao iznenadna terapija nakon nesnosne buke Bejruta, za koju nismo ni bili svesni da nam je potrebna. Tamo sam se prvi put susrela sa morem u decembru i videla koliko besno, bučno i zastrašujuće može da bude, tamno plavo, poput modrice, a istovremeno veoma toplo. Prvi put sam, takođe, gledala i trke kamila na televiziji. 

Poslednji dan u Libanu iskoristili smo da obiđemo Biblos (Jbeil), jedan od najstarijih aktivno naseljenih gradova na svetu (naseljen još od 5000. godine p.n.e) koji se nalazi na Uneskovoj listi svetske baštine. Međugradski autobus nas je pokupio na autoputu u Šiki i za pola sata bili smo u Biblosu, gde je kiša padala toliko da je ozbiljno omela naše turističke namere. Šetnja kroz grad svela se na periode između dva pljuska. Uprkos tome, sva njegova  lepota nimalo nije bila ugrožena. Kiša je samo pojačavala miris pomorandži popadalih sa stabala širom Starog grada. Biblos je, dakle, mirisao na pomorandže, kišu i so. Približavali smo se moru prolazeći kroz kamene ulice u kojima su se prodavali suveniri i šafran na merenje, nameštala praznična dekoracija i ispijala kafa i čaj uz novine. Odjek ezana iz džamije u tom trenutku bio je muzika bez koje bi scena bila nepotpuna, iako, kao i u Šiki, većinu gradskog stanovništva čine maroniti i pravoslavci. Na obali nas je dočekala oluja od koje smo se sklonili kod Pepea i tamo pojeli poslednji libanski ručak ove zime. 

Te noći smo iz Šike do aerodroma išli taksijem za porilično dobru cenu i, uprkos tome što je ponoć već uveliko bila prošla, na putu je bila gužva. Napuštali smo obalu koja je bila budnija od nas. Stigavši na aerodrom predali smo kofere pune začina, prošli nekoliko kontrolnih tačaka, na pasoškoj kontroli rekli službenicima da imaju predivnu zemlju i onda prespavali let do Beograda.

Novogodišnja rezolucija: vratiti se u Liban, obavezno.

Soundtrack:

Fairuz: Talj talj ** Mashrou’ Leila: NPR Music Tiny Desk Concert **  Thievery Corporation – Lebanese blond (French version) **  Beirut – Elephant Gun **   Ibrahim Maalouf – Beirut **  Petrol – Beirut

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s