PIGOZA, magična 6 u 1 kuća na Dunavu

Originalno objavljeno na Before After

Na samo 120 kilometara od Beograda, u Ulici vojvode Putnika u Velikom Gradištu, na raskrsnici sa koje se vidi Dunav, nalazi se Pigoza  – zadužbina, fondacija, galerija, biblioteka, muzej i atelje, kako stoji na tabli od pleksiglasa na ulaznoj kapiji. Dodala bih još i – Duškova i Ljubinkina kuća.

Duško Zeja Jovanović je vizuelni umetnik rođen 1947. u Velikom Gradištu. Iako stvara još od svoje dvanaeste godine, formalno umetničko obrazovanje nikada nije stekao – završio je mašinsku školu, što ga je i odvelo u Nemačku kada je imao dvadeset i tri godine. U Vupertalu je, u firmama Vorwerk i Becker, proveo čitav svoj radni vek, ali i dobio status samostalnog umetnika. Postao je član Udruženja likovnih umetnika Nemačke (BBK), a zahvaljujući tome ima i člansku kartu Međunarodne asocijacije za umetnosti (IAA/AIAP), partnerske organizacije UNESCO-a. Deo je kolektiva Kunst-Kolleg-International E.V.  i grupe Kunst Ring, a tamo je osnovao  i sopstvenu galeriju.

Kada je 2007. otišao u penziju, u dogovoru s porodicom doneo je čvrstu i temeljno promišljenu odluku da se vrati u Gradište, tamo prenese svoje radove, arhivski materijal, knjige i zbirke raznih predmeta  i zajedno sa suprugom Ljubinkom svoju porodičnu kuću pretvori u „hram umetnosti“ kako sam kaže, otvoren za posete u bilo koje doba dana ili noći. Ime joj je izveo od tri toponima koji zajedno čine fiktivni trougao iznad Dunava: PI od Pinkum (rimski naziv za Veliko Gradište), GO od Gorica (brdo nadomak sela Zatonje odakle je njegova majka) i ZA od upravo spomenutog sela. Kao zadužbina i sve ovo što danas jeste, Pigoza je registrovana 2013. godine, iako je još od 1989. funkcionisala kao privatna galerija i atelje, kada je Zeja povremeno dolazio iz Nemačke.

Nikada nisam preispitivala multifunkcionalnost Pigoze, sve u vezi s tim mestom oduvek mi je bilo veoma blisko, a u detinjstvu su mi posebno drage bile rode koje su na njihovom odžaku imale gnezdo.

Špicasta, uglasta i delom obrasla u bršljan, sa gomilom samonastalih drvenih skulptura svuda oko kapije, ona je za mene oduvek bila kuća iz bajke. Kad zakoračiš u nju zaspe te najbizarnijim predmetima, ne možeš da se oslobodiš utisaka koji naviru sa svih strana i teško nalaziš izlaz jer se unutra gubi smisao za vreme. Pažnju ti kradu detalji kojih ima toliko da bi morale da prođu godine dok im se svima ne posvetiš podjednako.

Dok ti Zeja govori kako ga je njegovoj majci donela ptica Lagaš sa reke Zeje iz Rusije, ne dovodiš to u pitanje. Isto tako će ti razdragano pričati i o svojim gastarbajterskim godinama u Nemačkoj i kako je tamo pronalazio rupe u sistemu da bi radio šta mu je volja. Potrebno je samo da postaviš pitanje.

Najavila sam mu se i rekla da bih došla da fotografišem. Nisam bila odavno, želela sam da vidim šta je sve novo u kući i šta se staro pomerilo i promenilo. Dočekana sam, kao što budu i svi ostali – najsrdačnije na svetu.

U hodniku se i dalje nalazi raštimovani pijanino sa slikom viseće železnice u Vupertalu, uramljeni plakati koji su najavljivali Zejine samostalne i grupne izložbe u Nemačkoj i nekoliko vitrina sa najnezamislivijim predmetima. I žene. Žene su na svakom zidu kuće, gole i obučene, s mini-valom ili bez njega. Neverovatan broj prikaza žena u svim oblicima i bojama. Pažnju mi je okupirala fotografija jedne sa bouvijevskim bodi-artom, plavim poput mora.

Najvažnija žena u kući je ipak Ljubinka, koju je Duško zaprosio istog dana kada ju je i upoznao, 1971. godine, na svadbi svoga brata. Od tada se nisu razdvojili. Ona je ta koja čini da sve funkcioniše kako treba – zadužena je i za PR i marketing i koordinaciju i organizaciju događaja, arhiviranje materijala, fandrejzing i odnos s publikom. I za kafu i kolače, podrazumeva se.

S leve i desne strane nalaze se dve galerije u kojima su izložene Zejine slike, skulpture i predmeti koje je koristio pri brojnim performansima. U centralnom delu veće galerije je oltar koji je napravio i upotrebio 1990. u prvom umetničkom ritualu izvedenom u Velikom Gradištu.

Iz predsoblja se ulazi u prostoriju na istom nivou u kojoj se nalazi stara kaljeva peć boje bele čokolade i prepune police arhivskog materijala sa Zejinih dosadašnjih izložbi. Kroz staklena vrata koja gledaju u zadnje dvorište vire Daca i Ina, čupavi psi mešanci. Slike i razni predmeti nastavljaju da me prate kroz celu kuću.

Stepenice vode na drugi nivo gde su dnevna soba, kuhinja i trpezarija u kojoj mi uz čaj Ljubinka objašnjava koliko uživa u životu u ovom prostoru, okružena Duškovim radovima i ateljeima, starinama i predmetima od kojih je svaki uspomena na nešto ili nekoga. Kaže da o povratku u Nemačku ni u jednom trenutku nisu razmišljali, čak iako su njihova deca nastavila da žive tamo,  jer im je ovde sve jednostavnije, lakše i lepše, od odnosa među ljudima do prirodnih lepota, ali joj primetno teško pada što lokalna sredina još uvek ne prepoznaje njihove dobre namere, trud i posvećenost ovom mestu.

Nastavljamo dalje ka bogatoj biblioteci za koju ni njih dvoje ne znaju koliko naslova ima jer se konstantno uvećava. Sva četiri zida su ispunjena knjigama, od kojih su mnoge veoma retka izdanja, a neke i unikati poput debele zbirke rukom pisanih pesama Milovana Jovanovića, zaboravljenog gradištanskog pesnika, koju je Zeja sam uredio. U centru prostorije se nalazi veliki ovalni drveni sto, a u uglu udobna fotelja iznad koje je lampa za čitanje. Na suprotnoj strani biblioteke je poveći prozor i taj deo je, kada mu se dodaju čaj i ćebe, verovatno najudobniji kutak Pigoze.

Iz biblioteke se nastavlja u improvizovanu antikvarnicu, ispunjenu predmetima sakupljanim decenijama na različitim mestima – fotografije i satovi sa nemačkih buvljaka, uramljenih pet akcija Gradištanske banke, konveksno staklo sa železnice koje sada služi za postavljanje umetničkih instalacija, pisaće mašine, markice, stari novac, cigarete i hrpa drugih sitnica.

Iz antikvarnice stepenice vode ka poslednjem spratu kuće, na kome se nalazi spavaća soba, zimski atelje i arhiva. Uski hodnici me podsećaju na kuće u Holandiji, ali je zato sve ostalo autentično.

U ateljeu je polica sa raznim materijalima koje koristi kada slika. Između ostalog, tu su i teglice sa peskom sa raznih krajeva sveta koji mu donose prijatelji i poznanici. Na zidu je i staro ogledalo-univerzum čije tačkice ispisuju sazvežđa. Na suprotnoj strani prostorije nalazi se plakat s vinčanskim pismom koje Zeja oduvek koristi u svojim radovima – posetioci se susretnu s njim na samom ulazu, na drvenoj tabli na kojoj piše „otvoreno“.

Poslednju prostoriju u kući preskačem zbog nedostatka svetla. Reč je o podrumu, koji nije običan podrum već mali arheološki muzej. U njemu se čuvaju kosti mamuta, keramika iz Vinče, rog divljeg bivola, poklopac mrtvačkog sanduka iz rimskog doba i rimska ratna sekira.

Na izlasku iz kuće prolazim pored zatvorenog letnjeg ateljea i spuštam se ka Dunavu, do keja su mi potrebna tričava tri minuta hoda. Mimoilazim se s biciklistima (mogli bi biti Nemci) koji izgledaju kao da su se zaputili ka mestu na kome sam upravo bila. I to jeste tipično za Pigozu – privlači putnike i strance kao magnet, a plaši ljude koji pored nje prolaze svakog dana. No, kada se jednom odvaže i uđu, nešto kvrcne i prespoji se u univerzumu.

 

000068000057000060000061000059000062000065000064pigoza3pigoza2pigoza12pigoza1000066000067000042000041000040000044000045000043000048000049000047000050pigoza10pigoza9000055000054000052000051000005000004pigoza7pigoza8000069000070

 

 

 

 

 

 

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s