//Indirekt je istarski festival koji već pet godina zaredom promoviše nezavisnu muziku i umetnost. Ovo je treća godina kako se organizuje i beogradsko, jesenje izdanje festivala//

 

subota, 7. oktobar, 11:00, 9°C

Pitam se danima da li je preveliki zalogaj za Indirekt to što je prerastao u showcase festival sa paralelnim dešavanjima na tri lokacije u Beogradu i da li će ekipa to uspeti da izgura do kraja. Pitam se takođe hoće li Indirekt biti pravi Indirekt bez mora i borova, na beogradskoj košavi i hladnoći. Uostalom, da li festival čine borovi ili ljudi?

Iako su mi četinari draži, daću šansu ovim drugima.

Spuštam se Dobračinom ka Dorćol Platzu, žurim na početak diskusije o fenomenu književnih blogova.

 

subota, 7. oktobar, 12:00, 10°C

U sali je toplo, Bole je uključio grejanje i drži sve pod kontrolom. Četiri dame, Alis Marić (Čitaj knjigu), Ingrid Divković (ingriddivkovic.com), Tanja Đorđević (ČitamČitaš) i Tijana Banović (Crna ovca) pripremaju se za diskusiju za koju će se ubrzo ispostaviti da je priča o uspehu i o tome kako nikada nije kasno da počneš da se baviš stvarima koje voliš. Razmišljam kako bi se ovakav razgovor u nekom finom filmu pretvorio u svoje naličje i u njemu bi učestvovali svi oni koji nisu uspeli u svojim pokušajima da slede svoje snove iako su se trudili i bili vredni, sistematični i pametni. Verujem da je takvih slučajeva više nego ovih prethodnih i da bi se iz njih dosta moglo naučiti.

Zanimljivo mi je da slušam gošće iz Hrvatske, zato što mi je njihov rad potpuna nepoznanica, a očigledno je da su veoma su popularne u blogerskoj zajednici.

Alis Marić, jedna od onih žena koje isijavaju blagost i sigurnost u sebe, priča nam o svom blogu „Čitaj knjigu“ koji za cilj ima promovisanje čitanja i podizanje svesti o važnosti knjiga. I o putu koji je prevalila od rada u korporacijama koje su iz nje isisavale poslednje čestice duše do današnje realnosti u kojoj živi od svoje ljubavi prema knjigama.

Zatim Goran Stojičić, moderator, predstavlja Ingrid Divković. U glavi mi odzvanja njegovo (na toliko nivoa pogrešno) pitanje upućeno mladoj Riječkoj spisateljici: „Kako toliko pameti stane u tako malu glavu?“. Dopada mi se njena pristojna reakcija u vidu ljupkog otklona, a kasnije i elokventnost, šarmantna autoironija i humor, kada predstavljanje preuzme na sebe. Ali i pored toga ne mogu da se ne zapitam da li si zaista uspeo kao pisac ako ti se delovi knjige, pretvoreni u citate izvučene iz konteksta, nalaze na flašicama za vodu (što je u razgovoru navedeno kao jedno od najvećih dostignuća njene karijere). Da li je devojka iz Rijeke zaista srećna zbog toga? I da li se književni blogovi i blogovi o književnosti na kraju moraju pretvoriti u nekakve baze citata i motivacionih poruka i šta je to što uopšte nagoni ljude da se lože na motivacione poruke i da li je to zaista najbolji način da književnost vizuelno komunicira sa publikom? Odlutale su mi misli, ne mogu da pratim nit razgovora. Nisam ni sigurna koliko ova diskusija paše Indi(e)rektu.

Priču o projektu „Čitam, čitaš“ i portalu „Crna ovca“ nažalost nisam odslušala, delom zato što su mi poznati od ranije, a delom zbog toga što sam morala da popijem nešto toplo. A došli su i Bojan i Majkić, koji je – osim što je osmislio odličan vizuelni identitet ovog festivalskog izdanja – Boletova desna ruka u organizaciji beogradskog Indirekta. Priznajem da im dosta dobro ide.

 

subota, 7. oktobar, 14:00, 13°C

Promenom govornika, struktura publike se takođe menja – vidim Stefani i Aleksandera iz dua Cari Cari, apsolutne idole ovogodišnjeg festivala, a tu je i Ida Prester (Lollobrigida, Frau Casio), čija me pojava svaki put iznova očara.

Franz Hergovich (mica) i Thomas Heher (Waves Vienna)  predstavljaju nam muzičku scenu i muzički biznis u Austriji, govore o zastupljenosti određenih muzičkih pravaca na sceni i u medijima, uz mali ironični osvrt na šlagere, koje u jednom momentu porede sa našim turbo-folkom (što je donekle i shvatljivo, imajući u vidu da se u Austriji i Nemačkoj šlageri posmatraju kao narodna muzika, dok u zemljama bivše Jugoslavije ovaj žanr ima potpuno drugu konotaciju). Priča se o umrežavanju i na koji način najbolje iskoristiti kontakte koji se stiču na događajima poput ovog. Takođe, govore o Waves Vienna festivalu, kako do njega doći i pažnji koja se na njemu posvećuje istočnoevropskim autorima. Eto nama šanse. U svakom slučaju, eto prilike da mi se u glavi upali crveni taster na kome piše „dijsapora“. Nisam uspela da pronađem podatke o tome da li je iko do sada vršio istraživanje o kulturnim navikama srpske dijaspore u Austriji, ali s obzirom na veliki broj našeg stanovništva* u toj zemlji, pretpostavljam da među njima postoji i određeni procenat onih koji jesu ili bi mogli da budu zainteresovani za alternativnu umetničku scenu, i kao publika i kao izvođači. Svakako bi bilo zanimljivo posvetiti se razvoju publike i promociji alternativne kulture sa prostora bivše Jugoslavije na teritoriji Austrije i ispitati tržište koje ima veliki potencijal za nas. Iz iskustva znam da su kulturne preferencije naših ljudi tamo posmatrane na veoma sličan način na koji se Hergovich i Heher odnose prema ljubiteljima šlager muzike, ima tu dosta predrasuda i kultursnobizma, ali mi se čini da nam svima izmiče ogroman potencijal upravo tog turbo-folk nasleđa koje može da bude inkorporirano i u alternativnu muziku (kao što nam je nedavno na odličan način prikazano u dokumentarnom filmu Turbotronik), kao i hip hop kultura, za koju pretpostavljam da je zainteresovan bar određen broj pripadnika druge ili treće generacije naših gastarbajtera u Austriji.

Ne ostajem na dva poslednja, a po najavi bi se reklo veoma zanimljiva panela (’’Kako zaštititi svoj rad’’ i ’’Promocija na radiju’), odlazim ka „Leili“, za koju je planirano upravo umrežavanje aktera  naše regionalne muzičke scene sa austrijskim učesnicima festivala. Narodski rečeno – minglovanje. I to prolazi fino.

 

subota, 7. oktobar, 22:40, 9°C

Veče je, sa bine u Dorćol Platzu pršti garažni zvuk, momci iz mađarskog benda Dope Calypso (čije ime jedva saznajemo jer je štampani program pun grešaka) prže polugoli, prostor odzvanja jer se još uvek nije popunio ljudima, ali polako pristižu svi koji treba da budu tu i veselo je kao u dobrom tinejdž filmu. Svi su ili srećni ili pijani, a to je sasvim u redu.

Na dešavanja u Kulturnom centru Rex i Majstoru za pivo ne stižemo. Čujemo da se svi žale na nepodesnost ovih prostora za koncerte (iako ovaj prvi poznajem kao svoju dnevnu sobu i ne bih se u potpunosti složila sa takvim komentarima, pretpostavljam da je u pitanju samo nepoznavanje sale i načina na koji njena konstrukcija utiče na zvuk).

 

nedelja, 8. oktobar, 00:00, ne znam koliko je stepeni

Bušimo balon, čestitamo Kai rođendan, At Pavillon (njihove cvetne košulje i blokpartovski manir) nam toliko dobro leže da se u trenutku osećamo kao da smo privatizovale festival i napravile rođendansku žurku, Istrani iza nas prosipaju pivo, svi u prostoru igraju ili se bar njišu, Bojan nam pokazuje kako je pocepao pantalone dok su se on i Vedran penjali preko zida koji se najednom isprečio pred njima dok su pokušavali da pronađu put do Dorćol Platza, frontmen benda, Mwita Mataro, s gitarom oko vrata okreće se oko svoje ose, izgleda pomalo kao Prins.

 

nedelja, 8. oktobar, ne znam koliko je sati

Presing? Presing je ludilo.

 

Nedelja, 8-10, 15:00, 18°C

U Indirekt-univerzumu, nedelja je dan za sport (fudbal ili basket), poneku ponovljenu svirku i opraštanje.

Nažalost, sporta ovog puta nema jer je malo njih dovoljno raspoloženo da ustane na vreme.  Za koncert Jakoba Kobala, “onog malog što skejta”, takođe ostajemo uskraćeni zbog komšija u Gospodar Jevremovoj. Provodimo popodne u “Leili”,  čekamo da se okupi svih pedeset gostiju iz Hrvatske, da ih spakujemo u autobus i ispratimo nazad u Istru.  Činjenica je da neodoljivo podsećaju na razuzdane maturante na ekskurziji, ali upravo je to deo njihovog šarma. Činjenica je i da su doneli more na Dorćol.

Sledeći put možda donesu i borove.

 

*Prema podacima Austrijskog statističkog biroa, početkom 2005. godine 788.000 stranaca je živelo legalno u Austriji, što je predstavljalo 9,6% ukupnog stanovništva. Od tog broja 340.000 došlo je iz Bivše Jugoslavije (izvor: wikipedia.org)

Prema podacima iz 2015. godine, stanovništvo Beča čine državljani 181 zemlje, a nakon Austrijanca (72,6) u austrijskom glavnom gradu je najviše državljana Srbije (4,1) (izvor: RTS)