Veliko Gradište, vašar, avgust 2017.

Srećko, Bili i dve zvezde padalice

Vazduh se zagrevao velikom brzinom i što smo se više udaljavale od Dunava, sve mi se više činilo da hodamo po užarenom, nepodmazanom dnu tiganja. Bečke registracije zaposele su grad, njegove raskrsnice, trotoare i poneku neočekivanu površinu na kojoj je bilo moguće parkirati se. Bili su to uglavnom gastarbajteri, naša braća i sestre, u svojim novim odelima i sa svojom novom decom.  A seoske i gradske gospođe izmilele su na ulice da pokažu svoje najlepše letnje haljine i  pazare ponešto. Nisam mogla da ocenim da li je nepodnošljivija gužva ili vrućina.

Na samom početku ulice kojom se prostiralo vašarište, za svojom tezgom stajao je Indijanac. Južnoamerički, reklo bi se po fizionomiji. Prodavao je hvatače snova, ogrlice i majice. Želela sam, ali bilo mi je pomalo neprijatno da ga fotografišem. Pored njega nalazio se prodavac knjiga, odmah zatim tradicionalni vašarski slatkiši – luše, svilene bombone i liciderska srca, pa papuče i gaće, nakit od medicinskog čelika, keramički patuljci i Snežane za baštu i još hrpa koječega na tezgama koje su se pružale daleko van mog vidokruga. Iz iskustva sam znala da se završavaju u opštem haosu, negde kod bivše kasarne.

K. je tražila zavese za svoju sobu. Zastale smo kod mlađe Romkinje, čija je kosa bila pokrivena plavom satenskom maramom, jer nam se učinilo da je njen izbor zavesa najbogatiji. Dok sam se ja ispod jedne draperije krila od sunca, K. je birala, razmišljala i na kraju primetila da joj se dopada jednostavniji dezen od onog koji joj je bio preporučen, na šta je prodavačica rezignirano izjavila: „Mladi danas više ne vole kič“.

Nastavile smo dalje, pored srpskih mekika od pola metra i reklamnih nadgrobnih spomenika.

Prošle noći, na navečerje vašara*,  na koje prema legendi dolaze isključivo Gradištanci, došli smo s namerom da odradimo po koju vožnju, ali ponuda je bila slabija nego prethodnih godina. Nekoliko ringišpila za sasvim malu decu, veliki točak, brod, kišobrani umesto prave balerine, bokserska vreća za odmeravanje snaga i standardna sudarna kolca. I sve vožnje su bile po dvesta dinara. Zanimljiviji nam je bio Srećko Šušić koji je pevao pod šatorom, i to baš Ulica rađa grešnike dok smo tuda prolazili. Bio je to trenutak čiste magije, slušali smo gotovo zaboravljeni hit u originalnom izvođenju. Zamislila sam kako primećuje naše oduševljenje, namiguje i podiže desnu štaku u znak pozdrava, ali delili su nas stolovi i stolovi zadovoljnih utamanjivača pečenja. Te noći videla sam dve neobično blještave zvezde padalice.

Izbile smo na luna-park koji mi je preko dana bio primamljiviji nego noću, možda zato što u je u nedostatku gužve izgledao ogoljen. Radnici su nas lenjo posmatrali i prećutno mi dozvoljavali da ih fotografišem. Tu sreću nisam imala sa mladim zaljubljenim parom koji je prodavao najrazličitije predmete, svuda sakupljane. Dozvolili su mi da slikam robu, ali ne i njih. Njihova koleginica (a mozda i rođaka) me je pitala jesam li sa neke televizije, a pošto sam joj objasnila da nisam, uporno je pokušavala da shvati šta će meni onda njihove slike. Bila je krajnje sumnjičava, a u toj sumnji su joj se pridružili i svi ostali u krugu od oko dvadeset metara. Onda me je pitala može li ona da slika mene telefonom, pa da sliku pokaže bratu koji treba da se ženi. Rekla sam da može, ali samo ako i ja nju fotografišem. Malo se snebivala, ali na kraju ipak nije pristala. Onda mi se javio deda (možda njihov) koji je sedeo u hladu kestena i rekao: „Evo, slikaj mene za đabe“. Predomislio se nakon tri sekunde. Dopali su mi se, svi zajedno, pa sam rešila da kupim nešto. Iskopala sam knjigu Bili Holidej i Vilijama Daftija, Lejdi peva bluz, stajala je naslonjena na Službena pravila košarkaške igre iz 95. godine. Realno, odrali su me, platila sam je sto dinara. Tog dana je sve što sam plaćala iznosilo sto dinara.

Dok smo se spuštale natrag ka gradu, sa svih strana čula se muzika, nepogrešivi dvočetvrtinski takt i veseli tonovi harmonike. Sve to mešalo se sa letnjom pesmom gugutki.

K. je otisla kući, a ja sam svratila kod B. u kafanu i naručila kafu i litar hladne vode. B. je nesto čeprkao po šanku i doviknuo mi: „E, da vidiš što imam karte!“

Iz zvučnika je pičila Bili Holidej.

000121000032000121000031000121000029000121000030000121000028000121000027000120990001000120990003000121000022000121000025000121000023000121000026000121000024000120990006000121000021000120990005000120990004000120990007000120990010000121000008000121000012000121000018000121000015000121000033000121000034

*Vašar u Velikom Gradistu slavi se 2. avgusta; navečerje je 1. avgusta

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s