Sudeći po mom instagram fidu, Berlin je ovog proleća bio preplavljen ljudima iz Beograda. Zato ne mislim da mogu da otkrijem bilo šta novo o ovom gradu što već nije proživljeno, ako ne iz prve ruke, onda bar indirektno, kroz fotke i storije zapraćenih naloga. U ovom postu ograničavam se na seriju neturističkih fotografija. I izmišljam nove reči, očigledno.
U svakom slučaju, ono što je obeležilo moj boravak tamo bili su ispunjujući susreti sa prijateljima i poznanicima, novi dragi ljudi koje sam usput upoznala, sklonost Berlinaca da se izuvaju pri prvim zracima sunca, gradski prevoz koji savršeno funkcioniše, džentrifikacija sa velikim DŽ i Bajaga u malom mozgu u nedogled.
U Bejrut smo sleteli 1. decembra rano ujutru, nepripremljeni i bez očekivanja. Još uvek je bio mrak, a taksisti koji su čekali ispred aerodroma izgledali su kao prevaranti. Nijedan automobil nije imao Taxi tablu ili natpis, ali u neki od njih smo morali da uđemo jer alternativu u to doba nismo imali. Vozač nam je pokazivao crvene vozačke tablice da bi odagnao našu sumnjičavost, ali tek kasnije ćemo shvatiti da su one znak da vozilo ima dozvolu za taksiranje. Bila je topla noć, kroz otvorene prozore automobila ulazio je miris soli i začina, a grad mi je – okićen za praznike koji slede – izgledao kao velika kockarnica.
Bilo je otprilike pola pet kada smo stigli u hotel, a s obzirom na to da nam je čekiranje bilo tek u dva, ljubazni recepcionar nam je dozvolio da dremnemo u lobiju, zamolivši nas na savršenom engleskom da se ne baškarimo po sofama (na kojima bi im pozavideli i dizajneri koji stoje iza Vuletovih nameštaja). Enterijer hotela je bio u najmanju ruku intenzivan, kao da ga je osmislio lično Dejan Milićević. Verovatno osetivši našu nelagodu, recepcionar je utišao svetla.
Intenzivan je bio i prvi susret s ulicama Bejruta na koje smo izašli čim je svanulo, zajedno sa taksistima, radnicima i onima koji su se vraćali iz sinoćnjeg izlaska. Ali tada nismo bili svesni da je to Hamra u svom najmirnijem izdanju koje ćemo imati priliku da vidimo. Instinktivno smo se kretali ka moru dok su se radnje polako otvarale i pecaroši tražili svoje pozicije. Momenat kada nam se more ukazalo na kraju jedne od ulica ozbiljno me je uzdrmao svojom suludom lepotom. Nije to bila klasična lepota Mediterana, ovde je sve bilo bledo, nepristupačno, egzotično i neodoljivo.
Kada smo se popeli na proplanak kraj mora u gradskoj četvrti Raouché, počela je kiša. Pratio ju je jak vetar koji nas je praktično ugurao u Starbucks koji se tu nalazio. Naručili smo kafu, seli pored ogromnog prozora pred kojim su bile samo Pigeon Rocks i more i polako počeli da procesuiramo sve što smo videli i osetili u prethodnih nekoliko sati. Mislim da mi se otelo i jedno „Jebote, je l’ ti vidiš gde smo mi?“ Osećala sam se kao na kraju sveta, a još uvek nije bilo ni sedam ujutru.
Tog dana smo obišli i Vrt Rene Mouawad, uređen i miran park usred gradske vreve, kao i predivan kampus Američkog univerziteta u Bejrutu, koji takođe gleda na more i gde sam se odmorila na klupi pod ogromnim čempresom.
Narednih dana obilazili smo grad peške, krećući se od Hamre, koja se nalazi u zapadnom delu grada koji naseljavaju uglavnom stanovnici muslimanske veroispovesti, ka istočnim, hrišćanskim kvartovima, poput Ašrafija i Mar Mikaela.
Danas nevidljiva, ali tokom tokom građanskog rata koji je trajao od 1975. do 1990. veoma jasna granica između istočnog i zapadnog dela grada, nazvan Zelena linija, prolazila je kroz Trg mučenika, na kome se najjasnije vidi sama suština Bejruta: pored spomenika nastradaloj grupi pobunjenika protiv Otomanskog carstva, koji se nalazi u centru trga, dok smo tuda prolazili postavljali su veliku novogodišnju jelku. Tu se nalazi i pravoslavna Crkva Svetog Đorđa, najstarija crkva u čitavom gradu izgrađena u XII veku na temeljima vizantijske Anastazisove katedrale iz V veka p.n.e. Pretpostavlja se da se nedaleko odatle nalazila i Rimska škola prava u Bejrutu (tačnije na mestu danšnjeg trga Nejmeh koji se nalazi u blizini). Najmonumentalnija, ali i najmlađa građevina u ovom krugu je sunitska Plava džamija (Mohamed al-Amin Mosque), pored koje se nalazi i maronitska Katedrala Svetog Đorđa iz XIX veka. Sve to leži na iskopinama iz rimskog perioda, t.j. ostacima glavnog gradskog puta (Cardo maximus) koji je tuda prolazio u rimsko doba.
Želja libanskog aristokrate, Nikolasa Ibrahima Sursoka, da nakon njegove smrti vila u kojoj je živeo bude zaveštana gradu Bejrutu i pretvorena u muzej savremene umetnosti ostvarena je 1961. godine, kada su vrata ove zgrade otvorena za posetioce. Vila je izgrađena 1912. godine i sadrži elemente venecijanske i otomanske arhitekture, tipične za Liban na početku dvadesetog veka.
Pored odlične stalne postavke, u muzeju su u toku su bile izložbe koje su mi u velikoj meri pomogle da Bejrut stavim u savremeni kontekst i da povežem ono što vidim sa onim što razumem, kao i da ga doživim veoma lično, neizbežno pronalazeći paralele sa Beogradom.
Prva među njima bila je Gregory Buchakjian: Abandoned Dwellings. Display of Systems, kojom je predstavljeno višegodišnje istraživanje ovog umetnika kroz fotografiju, performans i pisane dokumente, a bavi se mapiranjem i sistematizacijom uništenih i napuštenih kuća u posleratnom Bejrutu. U ovom projektu identifikovano je oko 750 napuštenih kuća, od kojih se većina nalazi u širem centru grada i nama, kao turistima, bilo je nemoguće da ih ne primetimo ili ignorišemo tokom obilaska grada.
Druga izložba koja mi je donekle razjasnila i opravdala svakodnevnu buku i ponekad nepodnošljivu živahnost ovog grada bila je Small Street Trades, koja se sastoji od fotografija i razglednica s kraja 19. veka na kojima su predstavljene tadašnje bliskoistočne zanatlije i trgovci. Istovremeno začetak ulične fotografije i svedočanstvo o jedinstvenom kulturnom i ekonomskom nasleđu, ova izložba oslikava i danas sveprisutan trgovački mentalitet ljudi sa ovih prostora.
Najupečatljiviji bio je 33. Jesenji salon, izložba takmičarskog karaktera na kojoj su prikazani radovi savremnih umetnika koji žive i rade u Libanu, koji se bave (iako lokalnim) nama veoma bliskim temama, poput privatizacije javnih površina, zagađenja, izbegličke krize, individualnih i kolektivnih trauma prouzrokovanih građanskim ratom.
Jedna od najlepših ulica Ašrafija, pruža se od juga ka severu grada i puna je klubova, kafića i restorana od kojih smo, nakon kraćeg pregovaranja ispod jednog drveta pomorandže, izabrali Al Falamanki i tamo ručali za nezaborav. Tu se rodila moja ljubav prema sumaku i tabule salati.
Rue Gouraud, شارع غورو، بيروت
Put nas je često navodio u ovu ulicu: jednom smo, poželevši da napravimo pauzu od fantastične tradicionalne libanske hrane seli u restoran Urbanista (čije ima objašnjava i njegov koncept) gde sam pojela potaž od šargarepe i majčine dušice, a nakon toga sendvič sa plavim patlidžanom, sušenim paradajzom, orasima i svežom nanom, i sve to u sosu od nara. Drugi put smo popili kafu i pivo sa đumbirom u kafeu-knjižari Aaliya’s Books, gde sam kupila izuzetnu zbirku poezije savremenih bliskoistočnih pesnikinja i pesnika na engleskom i arapskom jeziku And we chose everything. Pored nje prodavali su se notesi koje su pravile žene izbeglice iz Sirije, nova i polovna izdanja savremene literature na engleskom jeziku, kao i ilustrovana knjiga dizajnerke, kojoj sam nažalost zaboravila ime, sa praktičnim uputstvima o tome kako voziti bicikl u Bejrutu.
Iz ove ulice se Stepenicama Svetog Nikole (koje broje 125 stepenika, a na njima se nalazi i nekoliko umetničkih galerija, restorana i hostel) može popeti do Muzeja Sursok.
Kada se u pitanju hrana i piće, naša omiljena mesta u Hamri bili su restoran T-Marbouta i bar Ales&Tales. U prvom smo jeli najbolju libansku hranu poput kafte, šavarme, kebaba punjenog suvim grožđem i začinima, kao i kolača sa šafranom, a u drugom pili koktele na bazi džina i vina sa usoljenim smokvama, pomorandžinim cvetom i kavijarom od manga.
Bejrut na vodi
Iz centralnog gradskog jezgra moguće je, naravno, izaći na more i pored luksuzne marine za jahte, Zaitunay bay, a zatim i spomenika Rafiku Haririju, libanskom premijeru koji je 2005. godine na tom mestu ubijen, doći do promenade koja nas vodi nazad u Hamru. Na promenadi je živo, muškarci pecaju, deca voze trotinete i stalno se smenjuju luksuz i sirotinja, a uprkos modernim poslovnim zgradama od stakla, estetika sedamdesetih izbija kroz fasade starih hotela i odeću sredovečnih muškaraca koja neodoljivo podseća na onu koju su nosile naše dede: cipele, šivene pantalone, košulja ispod džempera i sako preko toga, sa futrolom za naočare i hemijskom u džepu, sve to u oker ili nijansama braon boje.
Ako pored mora nastavimo ka zapadu, put će nas na kraju dovesti do stena sa kojima sam otvorila priču o Bejrutu i ostatka tog neverovatnog pejzaža, nazvanog Dalieh of Raouche. Dalieh je kamenita obala od izuzetnog geološkog, ekološkog i kulturnog značaja i neizostavni deo života svakoga ko u Bejrutu živi. Ljudi se tu oduvek kupaju, okupljaju, provode slobodno vreme, organizuju proslave i pecaju, ali od nedavno ovom prostoru preti privatizacija, pa je pokrenuta i građanska inicijativa za odbranu ovog javnog dobra. Ukoliko se najgori scenario ipak dogodi, a najiskrenije se nadam suprotnom, biće mi neizmerno drago što sam na ovom magičnom mestu bila dok je još uvek pripadalo svima.
Tokom pet dana provedenih u njemu, naučila sam da je Bejrut nemiran i veoma bučan grad čije su ulice uvek zakrčene, trotoari preuski i nebezbedni za pešake, a semafori služe samo kao indikacija za pilagođavanje brzine vozilima u pokretu. Gotovo svaki automobil je oštećen, a biciklista skoro da uopšte nema. Svako prelaženje ulice izgledalo mi je kao borba za preživljavanje, ali stvari tamo tako funkcionišu i čini se da stanovnici Bejruta problem saobraćaja vide kao nerešiv, pa ga tako i tretiraju, t.j. ne tretiraju uopšte. U Bejrutu se odvija veoma agresivna urbanizacija, kao i neizbežna džentrifikacija, pa se stiče utisak da se u njemu stalno nešto menja i da bilo koji gradski prizor koji vidite danas, sutra će već biti znatno izmenjen. Uprkos svemu ovome, Bejrut nije haotičan, samo je potrebno razumeti njegove kodove.
Nisam bila srećna dok sam pakovala stvari, znala sam da će mi Bejrut nedostajati čim ga napustim, ali vreme je isteklo i morali smo dalje. Sa gradske autobuske stanice Charles Helou (koja je zapravo samo jedan veliki betonski kostur zgrade) autobusom smo krenuli ka Šiki.
DVA DANA U ŠIKI I PUT U BIBLOS
Šika (Chekka) je mali obalski grad koji se nalazi na 65km severno od Bejruta, poznat po industriji (najveći proizvođač cementa u istočnom delu Mediterana) i turizmu. Dvodnevni boravak u hotelu na plaži van sezone gde su talasi i kiša bili jedino što se čulo, došao je kao iznenadna terapija nakon nesnosne buke Bejruta, za koju nismo ni bili svesni da nam je potrebna. Tamo sam se prvi put susrela sa morem u decembru i videla koliko besno, bučno i zastrašujuće može da bude, tamno plavo, poput modrice, a istovremeno veoma toplo. Prvi put sam, takođe, gledala i trke kamila na televiziji.
Poslednji dan u Libanu iskoristili smo da obiđemo Biblos (Jbeil), jedan od najstarijih aktivno naseljenih gradova na svetu (naseljen još od 5000. godine p.n.e) koji se nalazi na Uneskovoj listi svetske baštine. Međugradski autobus nas je pokupio na autoputu u Šiki i za pola sata bili smo u Biblosu, gde je kiša padala toliko da je ozbiljno omela naše turističke namere. Šetnja kroz grad svela se na periode između dva pljuska. Uprkos tome, sva njegova lepota nimalo nije bila ugrožena. Kiša je samo pojačavala miris pomorandži popadalih sa stabala širom Starog grada. Biblos je, dakle, mirisao na pomorandže, kišu i so. Približavali smo se moru prolazeći kroz kamene ulice u kojima su se prodavali suveniri i šafran na merenje, nameštala praznična dekoracija i ispijala kafa i čaj uz novine. Odjek ezana iz džamije u tom trenutku bio je muzika bez koje bi scena bila nepotpuna, iako, kao i u Šiki, većinu gradskog stanovništva čine maroniti i pravoslavci. Na obali nas je dočekala oluja od koje smo se sklonili kod Pepea i tamo pojeli poslednji libanski ručak ove zime.
Te noći smo iz Šike do aerodroma išli taksijem za porilično dobru cenu i, uprkos tome što je ponoć već uveliko bila prošla, na putu je bila gužva. Napuštali smo obalu koja je bila budnija od nas. Stigavši na aerodrom predali smo kofere pune začina, prošli nekoliko kontrolnih tačaka, na pasoškoj kontroli rekli službenicima da imaju predivnu zemlju i onda prespavali let do Beograda.
Novogodišnja rezolucija: vratiti se u Liban, obavezno.
Moj ćale, Miodrag Mitić, odbojku je počeo da trenira 1972. godine u Velikom Gradištu, gradu u kome je odrastao, a kako je vreme pokazalo – i ostario. Šta se sa njegovom odbojkaškom karijerom dešavalo u međuvremenu, u mogućnosti sam da rekonstruišem zahvaljujući njegovoj sistematičnosti, suludoj memoriji i neverovatnoj navici da stvari skladišti kao muzejske eksponate. Sačuvavši veliki broj dresova iz svoje igračke karijere, sačuvao je i fragmente klupske i nacionalne odbojkaške istorije, kao i one naše lične, porodične.
Odbojkaški dresovi nikada nisu postali deo popularne kulture (kao što je to slučaj sa košarkom, fudbalom, bejzbolom, američkim fudbalom), iako u mojoj porodici imaju veliku, gotovo ikoničnu ulogu. Međutim, fotografišući jedan po jedan deo sačuvane opreme, počela sam da primećujem elemente koji su aktuelni, estetski u savršenoj ravnoteži sa drugom decenijom 21. veka, i zbog kojih sam u ozbiljnoj nedoumici da li da od ovih dresova napravim porodični muzej ili ih jednostavno preselim u sopstveni ormar.
Istorija dresova kao odevnih predmeta koje nose svi, nezavisno od toga da li se bave sportom ili ne, relativno je nov fenomen koji se javlja tek sedamdesetih godina dvadesetog veka i kao takav poklapa se donekle sa sportskom karijerom mog ćaleta. S druge strane, njegov stav prema sportskoj opremi kao odeći koja se koristi isključivo za sportske aktivnosti je u potpunoj suprotnosti sa savremenim tendencijama u modi i popularnoj kulturi, kada trenerka dobija status odela, a dresovi postaju centralni elementi modnih kolekcija, kao što je bio slučaj sa prošlogodišnjom saradnjom Goše Rubčinskog i Adidasa.
Uglavnom, sledećih nekoliko komada je iz vakuum kese ušlo pravo u tekst:
1) VGSK, Veliko Gradište, belo-plavi dres sa dugim rukavima
Sezona: 1979/80.
Sponzor: INA
U aprilu 1980. VGSK iz Velikog Gradišta osvaja prvenstvo Jugoslavije u odbojci, igrajući baš u ovim dresovima. Za mali klub iz grada sa 6000 stanovnika to predstavlja uspeh neviđenih razmera i izuzetno važan događaj za svakoga ko je iole imao veze sa klubom.
Proizvođač opreme bila je Puma, materijal 55% poliamid, 45% pamuk, a kombinacija plave i bele nastaviće da bude prepoznatljiva za klub i u budućnosti. Logo sponzora, najveće naftne kompanije u tadašnjoj Jugoslaviji gotovo da je potpuno nestao sa dresa, kao i njeno prisustvo na teritoriji Srbije nakon rata devedesetih.
Na slici: moj tata i …. u toku treninga na pripremama reprezentacije za Olimpijadu 1980. godine. VGSK dres je u punom sjaju, baš kao i bratstvo i jedinstvo
2) Reprezentacija Jugoslavije, teget Asics trenerka s crvenom štraftom, belim slovima i grbom
Evropsko prvenstvo i juniorska Balkanijada 1979.
Ova trenerka je od velike važnosti za moju porodicu, počevši od toga što smo je svi redom nosili po kući, a ona je zahvaljujući svom kvalitetu istrajala sve do danas, kada konačno počinjem da je doživljavam kao relikviju. Ono što je Bruce Lee učinio za svest prosečnog televizijskog gledaoca pojavivši se u crvenoj trenerci u Longstreet-u početkom sedamdesetih, to su ćaletove fotografije sa Olimpijade i ostalih takmičenja tih godina učinile meni. Bilo je nečeg herojskog u toj trenerci i obožavala sam da je nosim.
Na fotografiji: ćale kao kapiten juniorske reprezentacije na Balkanijadi 79. u Vukovaru – takmičenje smo završili na drugoj, Rumunija na trećoj, a Bugarska na prvoj poziciji
3) Reprezentacija Jugoslavije, teget i bela garnitura dresova
Olimpijada u Moskvi, 1980.
Našoj odbojkaškoj reprezentaciji Asics izrađuje dresove za Evropsko prvenstvo 1979, kada smo u Parizu osvojili 3. mesto izgubivši od Poljaka koji su bili drugi i Rusa koji su uzeli zlato. Saradnja se nastavlja i tokom Olimpijade u Moskvi naredne godine za koju dobijamo fantastičnu opremu koja se sastoji od trenerke i dve garniture dresova – glavna je imala teget osnovu, a rezervna belu. U kombinaciji su teget, bela i crvena koja je upotrebljena na istovremeno suptilan i efektivan način – za izradu linija koje se pružaju sa bočnih strana i gornjeg i donjeg dela opreme, kao i za našivene brojeve i slova.
Na toj Olimpijadi osvojili smo šesto mesto, izgubivši od Rumunije meč za plasman u polufinale sa 3:1, a potom i od Brazila za peto mesto sa 3:2 u setovima.
Za ćaleta je učešće na Olimpijskim igrama doslovno značilo ostvarenje svega što jedan sportista može da poželi. Učesnici Olimpijade bili su smešteni u stanovima unutar velikih zgrada nalik našim novobeogradskim, a tim tadašnje Jugoslavije (uključujući, naravno, i našu košarkašku reprezentaciju koja je tada osvojila zlato) delio je zgradu sa kubanskim sportistima. Činjenica da su mu tih dana komšije bili velikani poput Teofila Stivensona i Alberta Huantorene, kao i da se svakodnevno susretao i družio i s ostalim najboljim sportistima sveta u tom trenutku, ozbiljno je uticala na njegovo formiranje.
4) Reprezentacija Jugoslavije, crveni skafander
Sezona: 1981.
Japanci nam nakon Olimpijade prave i dodatnu opremu za treniranje, preciznije tri serije skafandera: teget, belu i crvenu. Na gornjem delu crvenog skafandera prave grešku u štampanju: umesto Jugoslavija ispisano je Jugoslavije. Pretpostavljam da je to jedan od razloga zbog koga sam ga pronašla očuvanog u savršenom stanju. Kao i ozbiljan kvalitet materijala i izrade. Teget skafander je pohaban, godinama smo ga nosili na pecanje, a beli je ćale zamenio za najbolju na svetu plavo-žutu Jofa hokejašu jaknu u kojoj me je jednom vodio u zoološki vrt.
5) Ženski dresovi, Radnički Beograd
Na otvorenom prijateljskom turniru u Parizu 1982. na koji je išao sa ekipom Partizana, tata upoznaje Jadranku Kadijević koja je igrala za Radnički iz Beograda, klub koji je bio prvi u Jugoslaviji 1980. i 1981. Četiri godine kasnije dobili su mene.
Njene dresove, nažalost, ne mogu da pronađem, ali je na priloženim fotografijama vidljivo da su se, ako ih uporedimo sa današnjim, nogavice na ženskim odbojkaškim šortsevima dijametralno produžavale kako su se rukavi skraćivali. Za izradu ovih dresova još uvek se nisu koristili veštački rastegljivi materijali poput spandeksa, tako da je sve bilo od pamuka, pa i ovi minimalni šortsevi. Moj utisak je da je takva forma ipak više imala veze sa tadašnjom estetikom i modom nego s praktičnošću, iako moja mama tvrdi suprotno, t.j. da je to nešto najudobnije u čemu je igrala odbojku i da najmanje ograničava pokret. Zanimljivo je i da je u jednom momentu Svetska odbojkaška federacija zahtevala da zvanična forma donjeg dela ženskih odbojkaških dresova bude upravo ovog tipa, nalik kupaćim kostimima, ali se Ženska sportska fondacija pobunila s argumentom da bi dresovi trebalo da se prave u odnosu na tip performansa (npr, uska i kratka odeća je prikladna ako postoji potreba za smanjenjem otpora vode ili vazduha, ali to u odbojci nije slučaj).
Na fotografiji: ekipa Radničkog 1980, mama je četvrta zdesna
Na fotografiji: ekipa Radničkog u klupskim trenerkama; mama: druga sleva
6) Crvena Zvezda, Beograd, beli dres sa dugim rukavima
Sezona: 1985.
Ovaj pamučni dres koji takođe izrađuje Asics se gotovo raspao, belo više nije belo, a crveni plišani broj 11 je otpao i sada se na poleđini dresa vide samo njegovi tragovi. Međutim, stari žuto-crveno-beli grb Sportskog društva Crvena Zvezda se i dalje dobro drži i podseća da su u ovom dresu odbojkaši 1985. vratili klub u prvu ligu.
7) VT Herentals, Herentals, Belgija
sezona: 88/89/90.
sponzori: Ijsboerke, Bento, Royal Canin, Cécémel,
materijal: pamuk
tata potpisuje za belgijski klub Herentals i ubrzo se naša tročlana porodica seli u ovaj mali grad, nedaleko od Antverpena.
Crni dres je zanimljiv ne samo zbog magenta plišanih brojeva na prednjoj i zadnjoj strani, geometrijskih detalja, kontrasta i šarenila karakterističnih za dizajn na prelazu iz osamdesetih u devedesete godine dvadesetog veka, već i zbog toga što se u njegovoj karijeri ovde prvi put javljaja veliki broj sponzorskih reklama na samom dresu, praksa sa kojom su u odbojci prvi započeli Italijani sredinom sedamdesetih godina dvadesetog veka.
Klub je, nažalost, prestao da postoji 2006. godine, ali na moju ogromnu radost na Youtube-u pronalazim pregled utakmice iz sezone 1989/90, gde je razlika u odnosu na današnju dinamiku igre očigledna, a opisani crni dresovi s dugim rukavima i kragnom se leo vide.
Naredne sezone dobijaju novu garnituru dresova, sa belom osnovom i još većim brojem reklama.
8) Asics Tiger patike, plavo-bele
Jedine sačuvane patike iz tog perioda inspirisale su me da istražim istoriju ovog modela:
Kihachiro Onitsuka 1949. godine osniva firmu sportske obuće Co. Ltd, sa idejom da vrati elan bezvoljnoj omladini u posleratnom Japanu tako što će ih inspirisati da se bave sportom. Dok je jedne večeri jeo hobotnicu i zamišljeno posmatrao prijanjaljke na njenim kracima koje stvaraju vakuum pri kontaktu sa površinom, sinula mu je genijalna ideja da bi isti taj sistem trebalo reprodukovati na đonovima patika. Onitsukin dizajn doživeo je ogroman uspeh. Šezdesetih godina se kompanija širi i rebrendira kao Onitsuka Tiger i patike dobijaju svoje prepoznatljive linije. Onitsuka Tiger 1977. postaje Asics (akronim od latinskog mens san in corpore sano; u zdravom telu zdrav duh) udružujući se sa još dve firme: GTO i Jelenk. Ljubav između Tiger patika i odbojke rodila se još 1964. kada japanska ženska odbojkaška reprezentacija igrajući u njima osvaja zlato na Olimpijskim igrama u Tokiju. Tokom narednih godina nižu se sportski uspesi u Asics Tiger patikama i njihova popularnost vrtoglavo raste, pa ne zaobilazi ni naše odbojkaše i odbojkašice.
Čini mi se da su moji roditelji čitav svoj sportski vek proveli igrajući u ovim patikama (na gornjoj fotografiji ekipe Radničkog iz Beograda, sve devojke nose Tiger patike). Zvali su ih Tajgerice i tako ih zovu još uvek.
Ove ćaletove plave sa belim linijama i dalje stoje u tamno-žutoj platnenoj vrećici na kojoj je crnim slovima ispisano ASICS TIGER. Kupljene su 1980. u Atini za 20 dolara. U Beogradu to tada nije bilo moguće.
Na posebnost ovih patika podseća nas Kill Bill 2003. godine, film u kome Uma Turman nosi legendarni žuti model s crnim linijama i zauvek ih vraća na police sportskih radnji.
9) Bonus: menjaža
Odbojkaška reprezentacija Japana je 1979. bila na turneji po Evropi, a do Jugoslavije je svratila da bi sa nama odigrala četiri prijateljske utakmice. Tom prilikom ćale je menjao svoj dres za dres Japanca kome nažalost ne može da se seti imena. Na Olimpijadi u Moskvi sledeće godine Japan nije učestvovao zbog bojkota koji su predvodile Sjedinjene Američke Države, a ticao se napada Sovjetskog Saveza na Avganistan.
Dres reprezentacije Belgije prisvojio je dok je igrao u Herentalsu, a hokejaški dres Partizana dobio je od svog brata od ujaka, Andreja Jovanovića, menjajući ga za već spomenuti beli skafander reprezentacije.
Iz Belgije smo se u Srbiju vratili 1990. godine, ne sluteći da se priprema raspad Jugoslavije. Iste godine se rodio moj brat, sa kojim se priča o dresovima nastavlja i proširuje u novo poglavlje.
Volim da fotografišem Italiju jer mi izgleda kao da je u njoj uvek leto, bez obzira na datum. Takođe, čini mi se da je tamo svaki dan samo nastavak velikog praznika koji traje oduvek. Jedino što se menja je svečana odeća.
Bez svečane odeće, ali u vreme prolećnih praznika, otputovali smo u Peruđu kod mog brata koji je te sezone tamo igrao odbojku. Imali smo četiri dana odmora i plan – obići ćemo veći deo Umbrije, ići do Toskane, u Firencu i Sijenu, napisaću tekst o životu naših odbojkaša u Peruđi s privilegovanim insajderskim osvrtom na njihovu svakodnevnicu, pićemo dosta vina i bogato jesti. Ali svakim sledećim kilometrom ka jugu, planiranje se sve više obesmišljavalo. Arsenije je u aprilu je imao deset meseci i drugačije planove za nas. Sačekao nas je s mamom K. ispred hale Pala Evangelisti, topografske tačke oko koje su se vrteli dani njihove nove male porodice i u čijoj se neposrednoj blizini nalazi prva (ili poslednja) stanica mini-metroa.
Mini-metro u Peruđi je posebna instalacija, napravljena da bi se rasteretio saobraćaj u gradskom jezgru. Kabine-vagoni izgledaju kao pokretne konzerve, frekventne, praktične i simpatične, pet metara dugačke, spolja sive, a iznutra crvene. Pošto se centar grada nalazi na brdu, metro-konzerve se penju i spuštaju linijom dugom 3,2 km, podsećajući na žičaru i kada se popnu do poslednje stanice, okreću se nad mehanizmom koji izgleda kao džinovski oštrač noževa.
Puna starih fasada peskovitih nijansi žute i zelene, uskih i veoma strmih ulica i širokih kamenih stepenica, Peruđa je izuzetno brdovit grad i usled te svoje brdovitosti izleda kao da je građen na talasima. Za pešake to ume da bude naporno, pa je napravljen i sistem pokretnih stepenica kroz uži centar grada, koje jednim svojim delom prolaze kroz ostatke tvrđave Rocca Paolina, memljive i mistične prostore u kojima se često mogu pogledati i izložbe.
Kada je M. završio trening, odvezli su nas u svoj stan u predgrađu, mirnom kraju koji naseljavaju mahom imigranti. Istuširali smo se i spremili za spavanje kada nam se u sobu uvuklo isprva tiho i daleko, a onda sve jasnije horsko pevanje. K. i ja smo izašle na terasu da bismo videle odakle dopiru glasovi, a veliki broj crvenih sveća ukazivao je na procesiju za Veliki Petak. Navukle smo mantile preko pidžama i istrčale napolje ne bismo li ih presrele u jednoj od susednih ulica. Bilo je toliko svečano i uzbudljivo, da smo poželele da događaju prisustvujemo izbliza. Stidljivo smo uhvatile par minuta noćne praznične šetnje kada su već bili gotovi s pevanjem.
Sledeći dan proveli smo u Deruti, u gostima kod Miloša, dobrog duha srpske odbojke u Peruđi, i njegove Meri. Srpsko-bugarski klan sastavljen od četvorice odbojkaša koji su u tom momentu igrali za prvoligaški klub Sir Safety Perugia, pripremao je roštilj s toliko predanosti i uživanja, da je svaka moja ideja da ih u tome prekinem i postavim im pitanja za onaj tekst koji sam planirala da pišem, bila potpuno besmislena. Umesto toga, okrenula sam se kontemplaciji u prostranoj zelenoj bašti punog stomaka i bila pomalo tužna što u njemu nije bilo mesta za tiramisu, za koji mi je D. rekao da je najlepši koji je ikada probao u životu.
Nas dvoje smo se tog popodneva vratili u Peruđu gde smo se našli s M, drugarom s Bežanije, koji nas je sproveo kroz sve skrivene i njemu drage ulice u gradu i otkrio nam ponešto i o sunarodnicima u akademskoj zajednici ovog umbrijskog grada.
Potoci turista, okeani vernika, vanzemaljska akustika i klasična lepota kamenih građevina zemljanih boja usred maslinjaka – tako sam zapamtila Asizi, mesto rođenja Svetog Franje Asiškog, rimokatoličku tačku hodocašca u samom jezgru Umbrije.
Na glavnom trgu, pored starog ringišpila s konjićima, žena preobučena u anđela skinula je krila da bi napravila pauzu i pojela sendvič.
Trazimensko jezero je četvrto po veličini u Italiji, samo malo manje od jezera Komo. Tamo smo dugo tražili parking, šetali kraj obale, jeli sladoled i naučili ponešto o potrebama desetomesečne bebe.
Ne znam kada i gde smo prešli granicu izmedu Umbrije i Toskane, znam samo da se pejzaž promenio i pred nama ukazali prizori sa nalepnica najkvalitetnijih prehrambenih proizvoda. Prva stanica nam je bila kuća zemljakinje Nine, na obronku jednog uzvišenja pred sam ulazak u Kortonu, sa čije se terase pružao pogled na vinograde, crkvu i jezero u daljini. Spremala se neka teška kiša, ali nas to nije zadržalo unutra, samo je činilo da sve još više podseća na filmski set. U grad se ulazi kroz kapiju, saobraćaj je unutra zabranjen. Kada tu kapiju prođeš i počneš da se penješ kaldrmom, toliko je magično da poželiš da se izgubiš u ovom prastarom gradiću. D. nam se zbilja izgubio, tražili smo ga neko vreme, a onda odustali i nastavili kroz uske ulice ka gradskom parku koji je u tom trenutku verovatno bio najmirnija tačka na Zemlji. Onda je počela oluja koja nas je naterala da se sakrijemo pod tendu male prodavnice delikatesa gde nam je prodavačica ponudila da probamo kobasice sa tartufima. Kada je nevreme prestalo, D. se pojavio iz pravca starog bioskopa, ispred koga je snimano nekoliko scena filma La vita è bella, pa smo se spustili natrag do kola.
Ne sećam se kada se praznik za nas završio, moguće sa prvim gužvama na aerodromu. Znam samo da je prvenstvo trajalo još neko vreme pošto smo se vratili u Beograd i da je Peruđa završila na trećem mestu. Bilo bi bolje da sam pisala o tome, ali Italija ume da napravi ladovinu od čoveka.
Na samo 120 kilometara od Beograda, u Ulici vojvode Putnika u Velikom Gradištu, na raskrsnici sa koje se vidi Dunav, nalazi se Pigoza – zadužbina, fondacija, galerija, biblioteka, muzej i atelje, kako stoji na tabli od pleksiglasa na ulaznoj kapiji. Dodala bih još i – Duškova i Ljubinkina kuća.
Duško Zeja Jovanović je vizuelni umetnik rođen 1947. u Velikom Gradištu. Iako stvara još od svoje dvanaeste godine, formalno umetničko obrazovanje nikada nije stekao – završio je mašinsku školu, što ga je i odvelo u Nemačku kada je imao dvadeset i tri godine. U Vupertalu je, u firmama Vorwerk i Becker, proveo čitav svoj radni vek, ali i dobio status samostalnog umetnika. Postao je član Udruženja likovnih umetnika Nemačke (BBK), a zahvaljujući tome ima i člansku kartu Međunarodne asocijacije za umetnosti (IAA/AIAP), partnerske organizacije UNESCO-a. Deo je kolektiva Kunst-Kolleg-International E.V. i grupe Kunst Ring, a tamo je osnovao i sopstvenu galeriju.
Kada je 2007. otišao u penziju, u dogovoru s porodicom doneo je čvrstu i temeljno promišljenu odluku da se vrati u Gradište, tamo prenese svoje radove, arhivski materijal, knjige i zbirke raznih predmeta i zajedno sa suprugom Ljubinkom svoju porodičnu kuću pretvori u „hram umetnosti“ kako sam kaže, otvoren za posete u bilo koje doba dana ili noći. Ime joj je izveo od tri toponima koji zajedno čine fiktivni trougao iznad Dunava: PI od Pinkum (rimski naziv za Veliko Gradište), GO od Gorica (brdo nadomak sela Zatonje odakle je njegova majka) i ZA od upravo spomenutog sela. Kao zadužbina i sve ovo što danas jeste, Pigoza je registrovana 2013. godine, iako je još od 1989. funkcionisala kao privatna galerija i atelje, kada je Zeja povremeno dolazio iz Nemačke.
Nikada nisam preispitivala multifunkcionalnost Pigoze, sve u vezi s tim mestom oduvek mi je bilo veoma blisko, a u detinjstvu su mi posebno drage bile rode koje su na njihovom odžaku imale gnezdo.
Špicasta, uglasta i delom obrasla u bršljan, sa gomilom samonastalih drvenih skulptura svuda oko kapije, ona je za mene oduvek bila kuća iz bajke. Kad zakoračiš u nju zaspe te najbizarnijim predmetima, ne možeš da se oslobodiš utisaka koji naviru sa svih strana i teško nalaziš izlaz jer se unutra gubi smisao za vreme. Pažnju ti kradu detalji kojih ima toliko da bi morale da prođu godine dok im se svima ne posvetiš podjednako.
Dok ti Zeja govori kako ga je njegovoj majci donela ptica Lagaš sa reke Zeje iz Rusije, ne dovodiš to u pitanje. Isto tako će ti razdragano pričati i o svojim gastarbajterskim godinama u Nemačkoj i kako je tamo pronalazio rupe u sistemu da bi radio šta mu je volja. Potrebno je samo da postaviš pitanje.
Najavila sam mu se i rekla da bih došla da fotografišem. Nisam bila odavno, želela sam da vidim šta je sve novo u kući i šta se staro pomerilo i promenilo. Dočekana sam, kao što budu i svi ostali – najsrdačnije na svetu.
U hodniku se i dalje nalazi raštimovani pijanino sa slikom viseće železnice u Vupertalu, uramljeni plakati koji su najavljivali Zejine samostalne i grupne izložbe u Nemačkoj i nekoliko vitrina sa najnezamislivijim predmetima. I žene. Žene su na svakom zidu kuće, gole i obučene, s mini-valom ili bez njega. Neverovatan broj prikaza žena u svim oblicima i bojama. Pažnju mi je okupirala fotografija jedne sa bouvijevskim bodi-artom, plavim poput mora.
Najvažnija žena u kući je ipak Ljubinka, koju je Duško zaprosio istog dana kada ju je i upoznao, 1971. godine, na svadbi svoga brata. Od tada se nisu razdvojili. Ona je ta koja čini da sve funkcioniše kako treba – zadužena je i za PR i marketing i koordinaciju i organizaciju događaja, arhiviranje materijala, fandrejzing i odnos s publikom. I za kafu i kolače, podrazumeva se.
S leve i desne strane nalaze se dve galerije u kojima su izložene Zejine slike, skulpture i predmeti koje je koristio pri brojnim performansima. U centralnom delu veće galerije je oltar koji je napravio i upotrebio 1990. u prvom umetničkom ritualu izvedenom u Velikom Gradištu.
Iz predsoblja se ulazi u prostoriju na istom nivou u kojoj se nalazi stara kaljeva peć boje bele čokolade i prepune police arhivskog materijala sa Zejinih dosadašnjih izložbi. Kroz staklena vrata koja gledaju u zadnje dvorište vire Daca i Ina, čupavi psi mešanci. Slike i razni predmeti nastavljaju da me prate kroz celu kuću.
Stepenice vode na drugi nivo gde su dnevna soba, kuhinja i trpezarija u kojoj mi uz čaj Ljubinka objašnjava koliko uživa u životu u ovom prostoru, okružena Duškovim radovima i ateljeima, starinama i predmetima od kojih je svaki uspomena na nešto ili nekoga. Kaže da o povratku u Nemačku ni u jednom trenutku nisu razmišljali, čak iako su njihova deca nastavila da žive tamo, jer im je ovde sve jednostavnije, lakše i lepše, od odnosa među ljudima do prirodnih lepota, ali joj primetno teško pada što lokalna sredina još uvek ne prepoznaje njihove dobre namere, trud i posvećenost ovom mestu.
Nastavljamo dalje ka bogatoj biblioteci za koju ni njih dvoje ne znaju koliko naslova ima jer se konstantno uvećava. Sva četiri zida su ispunjena knjigama, od kojih su mnoge veoma retka izdanja, a neke i unikati poput debele zbirke rukom pisanih pesama Milovana Jovanovića, zaboravljenog gradištanskog pesnika, koju je Zeja sam uredio. U centru prostorije se nalazi veliki ovalni drveni sto, a u uglu udobna fotelja iznad koje je lampa za čitanje. Na suprotnoj strani biblioteke je poveći prozor i taj deo je, kada mu se dodaju čaj i ćebe, verovatno najudobniji kutak Pigoze.
Iz biblioteke se nastavlja u improvizovanu antikvarnicu, ispunjenu predmetima sakupljanim decenijama na različitim mestima – fotografije i satovi sa nemačkih buvljaka, uramljenih pet akcija Gradištanske banke, konveksno staklo sa železnice koje sada služi za postavljanje umetničkih instalacija, pisaće mašine, markice, stari novac, cigarete i hrpa drugih sitnica.
Iz antikvarnice stepenice vode ka poslednjem spratu kuće, na kome se nalazi spavaća soba, zimski atelje i arhiva. Uski hodnici me podsećaju na kuće u Holandiji, ali je zato sve ostalo autentično.
U ateljeu je polica sa raznim materijalima koje koristi kada slika. Između ostalog, tu su i teglice sa peskom sa raznih krajeva sveta koji mu donose prijatelji i poznanici. Na zidu je i staro ogledalo-univerzum čije tačkice ispisuju sazvežđa. Na suprotnoj strani prostorije nalazi se plakat s vinčanskim pismom koje Zeja oduvek koristi u svojim radovima – posetioci se susretnu s njim na samom ulazu, na drvenoj tabli na kojoj piše „otvoreno“.
Poslednju prostoriju u kući preskačem zbog nedostatka svetla. Reč je o podrumu, koji nije običan podrum već mali arheološki muzej. U njemu se čuvaju kosti mamuta, keramika iz Vinče, rog divljeg bivola, poklopac mrtvačkog sanduka iz rimskog doba i rimska ratna sekira.
Na izlasku iz kuće prolazim pored zatvorenog letnjeg ateljea i spuštam se ka Dunavu, do keja su mi potrebna tričava tri minuta hoda. Mimoilazim se s biciklistima (mogli bi biti Nemci) koji izgledaju kao da su se zaputili ka mestu na kome sam upravo bila. I to jeste tipično za Pigozu – privlači putnike i strance kao magnet, a plaši ljude koji pored nje prolaze svakog dana. No, kada se jednom odvaže i uđu, nešto kvrcne i prespoji se u univerzumu.
//Indirekt je istarski festival koji već pet godina zaredom promoviše nezavisnu muziku i umetnost. Ovo je treća godina kako se organizuje i beogradsko, jesenje izdanje festivala//
subota, 7. oktobar, 11:00, 9°C
Pitam se danima da li je preveliki zalogaj za Indirekt to što je prerastao u showcase festival sa paralelnim dešavanjima na tri lokacije u Beogradu i da li će ekipa to uspeti da izgura do kraja. Pitam se takođe hoće li Indirekt biti pravi Indirekt bez mora i borova, na beogradskoj košavi i hladnoći. Uostalom, da li festival čine borovi ili ljudi?
Iako su mi četinari draži, daću šansu ovim drugima.
Spuštam se Dobračinom ka Dorćol Platzu, žurim na početak diskusije o fenomenu književnih blogova.
subota, 7. oktobar, 12:00, 10°C
U sali je toplo, Bole je uključio grejanje i drži sve pod kontrolom. Četiri dame, Alis Marić (Čitaj knjigu), Ingrid Divković (ingriddivkovic.com), Tanja Đorđević (ČitamČitaš) i Tijana Banović (Crna ovca) pripremaju se za diskusiju za koju će se ubrzo ispostaviti da je priča o uspehu i o tome kako nikada nije kasno da počneš da se baviš stvarima koje voliš. Razmišljam kako bi se ovakav razgovor u nekom finom filmu pretvorio u svoje naličje i u njemu bi učestvovali svi oni koji nisu uspeli u svojim pokušajima da slede svoje snove iako su se trudili i bili vredni, sistematični i pametni. Verujem da je takvih slučajeva više nego ovih prethodnih i da bi se iz njih dosta moglo naučiti.
Zanimljivo mi je da slušam gošće iz Hrvatske, zato što mi je njihov rad potpuna nepoznanica, a očigledno je da su veoma su popularne u blogerskoj zajednici.
Alis Marić, jedna od onih žena koje isijavaju blagost i sigurnost u sebe, priča nam o svom blogu „Čitaj knjigu“ koji za cilj ima promovisanje čitanja i podizanje svesti o važnosti knjiga. I o putu koji je prevalila od rada u korporacijama koje su iz nje isisavale poslednje čestice duše do današnje realnosti u kojoj živi od svoje ljubavi prema knjigama.
Zatim Goran Stojičić, moderator, predstavlja Ingrid Divković. U glavi mi odzvanja njegovo (na toliko nivoa pogrešno) pitanje upućeno mladoj Riječkoj spisateljici: „Kako toliko pameti stane u tako malu glavu?“. Dopada mi se njena pristojna reakcija u vidu ljupkog otklona, a kasnije i elokventnost, šarmantna autoironija i humor, kada predstavljanje preuzme na sebe. Ali i pored toga ne mogu da se ne zapitam da li si zaista uspeo kao pisac ako ti se delovi knjige, pretvoreni u citate izvučene iz konteksta, nalaze na flašicama za vodu (što je u razgovoru navedeno kao jedno od najvećih dostignuća njene karijere). Da li je devojka iz Rijeke zaista srećna zbog toga? I da li se književni blogovi i blogovi o književnosti na kraju moraju pretvoriti u nekakve baze citata i motivacionih poruka i šta je to što uopšte nagoni ljude da se lože na motivacione poruke i da li je to zaista najbolji način da književnost vizuelno komunicira sa publikom? Odlutale su mi misli, ne mogu da pratim nit razgovora. Nisam ni sigurna koliko ova diskusija paše Indi(e)rektu.
Priču o projektu „Čitam, čitaš“ i portalu „Crna ovca“ nažalost nisam odslušala, delom zato što su mi poznati od ranije, a delom zbog toga što sam morala da popijem nešto toplo. A došli su i Bojan i Majkić, koji je – osim što je osmislio odličan vizuelni identitet ovog festivalskog izdanja – Boletova desna ruka u organizaciji beogradskog Indirekta. Priznajem da im dosta dobro ide.
subota, 7. oktobar, 14:00, 13°C
Promenom govornika, struktura publike se takođe menja – vidim Stefani i Aleksandera iz dua Cari Cari, apsolutne idole ovogodišnjeg festivala, a tu je i Ida Prester (Lollobrigida, Frau Casio), čija me pojava svaki put iznova očara.
Franz Hergovich (mica) i Thomas Heher (Waves Vienna) predstavljaju nam muzičku scenu i muzički biznis u Austriji, govore o zastupljenosti određenih muzičkih pravaca na sceni i u medijima, uz mali ironični osvrt na šlagere, koje u jednom momentu porede sa našim turbo-folkom (što je donekle i shvatljivo, imajući u vidu da se u Austriji i Nemačkoj šlageri posmatraju kao narodna muzika, dok u zemljama bivše Jugoslavije ovaj žanr ima potpuno drugu konotaciju). Priča se o umrežavanju i na koji način najbolje iskoristiti kontakte koji se stiču na događajima poput ovog. Takođe, govore o Waves Vienna festivalu, kako do njega doći i pažnji koja se na njemu posvećuje istočnoevropskim autorima. Eto nama šanse. U svakom slučaju, eto prilike da mi se u glavi upali crveni taster na kome piše „dijsapora“. Nisam uspela da pronađem podatke o tome da li je iko do sada vršio istraživanje o kulturnim navikama srpske dijaspore u Austriji, ali s obzirom na veliki broj našeg stanovništva* u toj zemlji, pretpostavljam da među njima postoji i određeni procenat onih koji jesu ili bi mogli da budu zainteresovani za alternativnu umetničku scenu, i kao publika i kao izvođači. Svakako bi bilo zanimljivo posvetiti se razvoju publike i promociji alternativne kulture sa prostora bivše Jugoslavije na teritoriji Austrije i ispitati tržište koje ima veliki potencijal za nas. Iz iskustva znam da su kulturne preferencije naših ljudi tamo posmatrane na veoma sličan način na koji se Hergovich i Heher odnose prema ljubiteljima šlager muzike, ima tu dosta predrasuda i kultursnobizma, ali mi se čini da nam svima izmiče ogroman potencijal upravo tog turbo-folk nasleđa koje može da bude inkorporirano i u alternativnu muziku (kao što nam je nedavno na odličan način prikazano u dokumentarnom filmu Turbotronik), kao i hip hop kultura, za koju pretpostavljam da je zainteresovan bar određen broj pripadnika druge ili treće generacije naših gastarbajtera u Austriji.
Ne ostajem na dva poslednja, a po najavi bi se reklo veoma zanimljiva panela (’’Kako zaštititi svoj rad’’ i ’’Promocija na radiju’), odlazim ka „Leili“, za koju je planirano upravo umrežavanje aktera naše regionalne muzičke scene sa austrijskim učesnicima festivala. Narodski rečeno – minglovanje. I to prolazi fino.
subota, 7. oktobar, 22:40, 9°C
Veče je, sa bine u Dorćol Platzu pršti garažni zvuk, momci iz mađarskog benda Dope Calypso (čije ime jedva saznajemo jer je štampani program pun grešaka) prže polugoli, prostor odzvanja jer se još uvek nije popunio ljudima, ali polako pristižu svi koji treba da budu tu i veselo je kao u dobrom tinejdž filmu. Svi su ili srećni ili pijani, a to je sasvim u redu.
Na dešavanja u Kulturnom centru Rex i Majstoru za pivo ne stižemo. Čujemo da se svi žale na nepodesnost ovih prostora za koncerte (iako ovaj prvi poznajem kao svoju dnevnu sobu i ne bih se u potpunosti složila sa takvim komentarima, pretpostavljam da je u pitanju samo nepoznavanje sale i načina na koji njena konstrukcija utiče na zvuk).
nedelja, 8. oktobar, 00:00, ne znam koliko je stepeni
Bušimo balon, čestitamo Kai rođendan, At Pavillon (njihove cvetne košulje i blokpartovski manir) nam toliko dobro leže da se u trenutku osećamo kao da smo privatizovale festival i napravile rođendansku žurku, Istrani iza nas prosipaju pivo, svi u prostoru igraju ili se bar njišu, Bojan nam pokazuje kako je pocepao pantalone dok su se on i Vedran penjali preko zida koji se najednom isprečio pred njima dok su pokušavali da pronađu put do Dorćol Platza, frontmen benda, Mwita Mataro, s gitarom oko vrata okreće se oko svoje ose, izgleda pomalo kao Prins.
U Indirekt-univerzumu, nedelja je dan za sport (fudbal ili basket), poneku ponovljenu svirku i opraštanje.
Nažalost, sporta ovog puta nema jer je malo njih dovoljno raspoloženo da ustane na vreme. Za koncert Jakoba Kobala, “onog malog što skejta”, takođe ostajemo uskraćeni zbog komšija u Gospodar Jevremovoj. Provodimo popodne u “Leili”, čekamo da se okupi svih pedeset gostiju iz Hrvatske, da ih spakujemo u autobus i ispratimo nazad u Istru. Činjenica je da neodoljivo podsećaju na razuzdane maturante na ekskurziji, ali upravo je to deo njihovog šarma. Činjenica je i da su doneli more na Dorćol.
Sledeći put možda donesu i borove.
*Prema podacima Austrijskog statističkog biroa, početkom 2005. godine 788.000 stranaca je živelo legalno u Austriji, što je predstavljalo 9,6% ukupnog stanovništva. Od tog broja 340.000 došlo je iz Bivše Jugoslavije (izvor: wikipedia.org)
Prema podacima iz 2015. godine, stanovništvo Beča čine državljani 181 zemlje, a nakon Austrijanca (72,6) u austrijskom glavnom gradu je najviše državljana Srbije (4,1) (izvor: RTS)
Vazduh se zagrevao velikom brzinom i što smo se više udaljavale od Dunava, sve mi se više činilo da hodamo po užarenom, nepodmazanom dnu tiganja. Bečke registracije zaposele su grad, njegove raskrsnice, trotoare i poneku neočekivanu površinu na kojoj je bilo moguće parkirati se. Bili su to uglavnom gastarbajteri, naša braća i sestre, u svojim novim odelima i sa svojom novom decom. A seoske i gradske gospođe izmilele su na ulice da pokažu svoje najlepše letnje haljine i pazare ponešto. Nisam mogla da ocenim da li je nepodnošljivija gužva ili vrućina.
Na samom početku ulice kojom se prostiralo vašarište, za svojom tezgom stajao je Indijanac. Južnoamerički, reklo bi se po fizionomiji. Prodavao je hvatače snova, ogrlice i majice. Želela sam, ali bilo mi je pomalo neprijatno da ga fotografišem. Pored njega nalazio se prodavac knjiga, odmah zatim tradicionalni vašarski slatkiši – luše, svilene bombone i liciderska srca, pa papuče i gaće, nakit od medicinskog čelika, keramički patuljci i Snežane za baštu i još hrpa koječega na tezgama koje su se pružale daleko van mog vidokruga. Iz iskustva sam znala da se završavaju u opštem haosu, negde kod bivše kasarne.
K. je tražila zavese za svoju sobu. Zastale smo kod mlađe Romkinje, čija je kosa bila pokrivena plavom satenskom maramom, jer nam se učinilo da je njen izbor zavesa najbogatiji. Dok sam se ja ispod jedne draperije krila od sunca, K. je birala, razmišljala i na kraju primetila da joj se dopada jednostavniji dezen od onog koji joj je bio preporučen, na šta je prodavačica rezignirano izjavila: „Mladi danas više ne vole kič“.
Nastavile smo dalje, pored srpskih mekika od pola metra i reklamnih nadgrobnih spomenika.
Prošle noći, na navečerje vašara*, na koje prema legendi dolaze isključivo Gradištanci, došli smo s namerom da odradimo po koju vožnju, ali ponuda je bila slabija nego prethodnih godina. Nekoliko ringišpila za sasvim malu decu, veliki točak, brod, kišobrani umesto prave balerine, bokserska vreća za odmeravanje snaga i standardna sudarna kolca. I sve vožnje su bile po dvesta dinara. Zanimljiviji nam je bio Srećko Šušić koji je pevao pod šatorom, i to baš Ulica rađa grešnikedok smo tuda prolazili. Bio je to trenutak čiste magije, slušali smo gotovo zaboravljeni hit u originalnom izvođenju. Zamislila sam kako primećuje naše oduševljenje, namiguje i podiže desnu štaku u znak pozdrava, ali delili su nas stolovi i stolovi zadovoljnih utamanjivača pečenja. Te noći videla sam dve neobično blještave zvezde padalice.
Izbile smo na luna-park koji mi je preko dana bio primamljiviji nego noću, možda zato što u je u nedostatku gužve izgledao ogoljen. Radnici su nas lenjo posmatrali i prećutno mi dozvoljavali da ih fotografišem. Tu sreću nisam imala sa mladim zaljubljenim parom koji je prodavao najrazličitije predmete, svuda sakupljane. Dozvolili su mi da slikam robu, ali ne i njih. Njihova koleginica (a mozda i rođaka) me je pitala jesam li sa neke televizije, a pošto sam joj objasnila da nisam, uporno je pokušavala da shvati šta će meni onda njihove slike. Bila je krajnje sumnjičava, a u toj sumnji su joj se pridružili i svi ostali u krugu od oko dvadeset metara. Onda me je pitala može li ona da slika mene telefonom, pa da sliku pokaže bratu koji treba da se ženi. Rekla sam da može, ali samo ako i ja nju fotografišem. Malo se snebivala, ali na kraju ipak nije pristala. Onda mi se javio deda (možda njihov) koji je sedeo u hladu kestena i rekao: „Evo, slikaj mene za đabe“. Predomislio se nakon tri sekunde. Dopali su mi se, svi zajedno, pa sam rešila da kupim nešto. Iskopala sam knjigu Bili Holidej i Vilijama Daftija, Lejdi peva bluz, stajala je naslonjena na Službena pravila košarkaške igre iz 95. godine. Realno, odrali su me, platila sam je sto dinara. Tog dana je sve što sam plaćala iznosilo sto dinara.
Dok smo se spuštale natrag ka gradu, sa svih strana čula se muzika, nepogrešivi dvočetvrtinski takt i veseli tonovi harmonike. Sve to mešalo se sa letnjom pesmom gugutki.
K. je otisla kući, a ja sam svratila kod B. u kafanu i naručila kafu i litar hladne vode. B. je nesto čeprkao po šanku i doviknuo mi: „E, da vidiš što imam karte!“
Iz zvučnika je pičila Bili Holidej.
*Vašar u Velikom Gradistu slavi se 2. avgusta; navečerje je 1. avgusta
Đoletov kombi je tog jutra pokupio nas četiri na Novom Beogradu i tako je kompletirana postava za put do Umaga, na Indirekt, mali istarski festival koji već pet godina zaredom promoviše nezavisnu muziku i umetnost. Putovale smo zajedno sa bendom Ti (najgenijalnijim dvojcem u makedonsko-srpskom univerzumu, o čemu nakon ovog putovanja imamo hrpu dokaza), Boletom iz Ammonite recordsa (beogradskom desnom rukom Indirekta) i Majkićem (najsvestranijim gostom festivala, kako će se ispostaviti već prve večeri u kampu).
Više od trideset stepeni u vozilu bez klime bilo bi sasvim podnošljivo da za to veče nije planiran naš koncert u centru Umaga, ispred MMC galerije, odmah nakon otvaranja Lanine izložbe. Ovako, uz dosta slabije prolazno vreme od očekivanog, opsedale su me iscrpljujuće misli: „Hoćemo li stići da se istuširamo? Presvlačenje bar?? Šta ako su mi se ukočili prsti i više nikada ne budem mogla da sviram? Evo, čini mi se da me i glas izdaje, gotovo je, umirem, to mora da je od svih ovih otvorenih prozora… Možda su nam i instrumenti poispadali negde usput, a niko nije primetio… Šta ako koncert bude stvarno krš? Ah, more je sigurno i dalje previše hladno za kupanje. Sa koliko ljudi ćemo deliti kupatilo??“
A istarski pejzaž u zlatnoj prašini kasnih popodnevnih sati bio je spasonosna kontrateža mojim strepnjama. Iz ove perspektive mi se čini da sam već tada lagano počela da upadam u zen okean u kome sam bila svih dana festivala, a sasvim je moguće da se u njemu još uvek nalazim.
Deo mojih strahova se ostvario kada su nas, posle devet sati putovanja, iskrcali na plato ispred galerije, direktno na tonsku. Prsti nam se nisu ukočili, ali noge jesu, teturale smo se neodređeno među kablovima i stalcima za mikrofone, dok su iza nas završavali postavljanje izložbe. Tonska je bila dobra, momci su bili super i odlično nas ozvučili, uz konstataciju da „tolika ljubav prema reverbu mora da je neka beogradska stvar“. Sve vreme osećale smo se kao u magnovenju. A pravo iz magnovenja odvezli su nas u kamp Veli Jože u Savudriji (gde ćemo svi biti smešteni i gde se od sledećeg dana premešta festival) na ćevape i krompiriće, tuširanje i presvlačenje (oh, dobro je, sve je u redu) i onda nazad, na koncert, bez praznog hoda.
Bilo je nategnuto, ali u isto vreme čarobno – bile smo na moru i pevale o moru pred krasnim ljudima sa mora i njihovim podjednako divnim gostima.
Nakon koncerta i prvog gutljaja rakije koju je ponela Đu, festival je, bar što se nas tiče, zvanično i počeo.
Svi smo se preselili u Buoni Amici, kafić na gradskoj plaži, gde se program nastavio uz ozbiljno dobar zagrebački elektro-gitarski dvojac NT Wave, kojim je upravljala neodoljiva Dora. Tamo smo ostali do duboko u noć.
Petak, 2. jun
Trebalo mi je malo vremena da se priviknem na jutarnje sunce i miris borovine. Kada sam uspostavila unutrašnju ravnotežu i prestala da se pitam kako sam se, dođavola, našla u ovoj milini, osetila sam glad. Odšetala sam s Kai do menze, nekoliko bungalova dalje od našeg. Sam pogled na metalne šolje i njihov sadržaj podsticao je prisećanje na detinjstvo i vrtiće. Neki od nas su tog jutra pili kakao ubeđeni da piju kafu.
Nedaleko od menze postavljali su binu za veče, ali i pored toga u kampu je bilo mirno jer većina učesnika festivala još nije pristigla. Čuli su se samo kosovi, koji su prošle noći, dok smo se pevajući spremale za spavanje, pevali u istom tonalitetu sa nama.
Nakon doručka pokupile smo kamere, naduvale dušek sladoled i dušek perecu i spustile se do plaže nedaleko od nas.
Taj prostor u datom momentu bio je naše čistilište, što od briga, što od alkohola, što od činjenice da ćemo ubrzo morati da ispratimo Tomče nazad u Beograd.
Stvari koje smo videle na plaži: jedan morski krastavac, četiri jedrenjaka, tri paraglajdera i dvoje nudista.
Nakon trosatnog baškarenja na suncu i slanom vetru prošetale smo sa Tomče do recepcije, gde ju je čekao kombi, izgrlile se, izmahale i nakon toga, u krnjem sastavu, svratile do jedine WiFi tačke u kampu, gde smo naišle na dvojicu veoma simpatičnih Rusa iz benda Human Tetris, koji su nas pozvali da s njima igramo fudbal. Rekle smo: „Sutra“. Jer, bilo je baš toplo.
Nešto kasnije, cela ekipa iz kombija odvezla se do Yo Yo-a, dečjeg bara na plaži u Zambratiji koji drži najdivniji bračni par Indirekta. Vetar je tamo konstanta, a to nam je baš fino leglo.
Kasnije smo se vratili u kamp da bismo večerali i ispratili prve koncerte na festivalu. U međuvremenu su nam se pridružili Marija, žena zmaj, koja je imala zadatak da tokom Indirekta naslika mural u centru Umaga, Bojan, predstavnik crnogorskog superradija Bruškin, i Anita, naša stara prijateljica i tour menadžerka benda His Clancyness, koja je u Umag doplovila sa tatom iz italijanske luke Grado i donela mi vino i domaći džem od pomorandže.
Veče je bilo prohladno i divno, izvođači fini, Mile me deaf, austrijski bend za koji sam posebno emotivno vezana, standardno je pokidao, pila sam Zmajsko na kupone, čak smo odigrali i partiju stonog fudbala, a onda smo se u nekom momentu uputili ka našem bungalovu da Ilija isproba Kainog Hofnera, što se završilo tek nakon četiri sata srčanih (čitaj: izuzetno glasnih) izvedbi pesama iz ex-Yu repertoara, pravih nebrušenih dijamanata jugoslovenske muzičke istorije. Sutradan smo saznali da su se neki od gostiju kampa žalili recepciji na naše pevanje.
Subota, 3. jun
Nije bilo lako ustati, ali imali smo dogovor da posle doručka odemo do grada i bilo je prosto neprikladno oglušiti se o njega. U gradu smo, standardno jadranski, pazarile startasice i espadrile, videle (tada još uvek nedovršen) Marijin magični mural i Teu dok je završavala svoje remek-delo dijagonalno od Marijinog. Kupile smo sladoled koji se brže topio nego što smo ga jele i snimile nekoliko kadrova na gradskoj plaži, ispred slike pingvina, zaostavštine jednog od prošlih izdanja festivala.
Onda opet natrag u Zambratiju, gde je temperatura mora bila prava mala neočekivana akontacija za svaki pakleni minut koji ćemo ovog leta provesti u vozilima GSP-a. Za dobrodošlicu su nas čekale ležaljke i vetar i predivna svemoguća Tanja u niksloterovskoj scenografiji.
Stvari koje smo videle na plaži: žuti bagrem, grupicu dečaka sa Explorer čamcem koja je proživljavala neki svoj film na italijanskom i devojku sa lošim tetovažama.
Prvi koncert koji smo te večeri gledale bio je ujedno i najdirljiviji – šesnaestogodišnji Sir Croissantnas je potpuno oborio s nogu (kosovi su pevali i sa njim, ne znam da li je iko primetio), posle toga smo se jedva opasuljile za nastup dua Cari Cari, onda je došao red na His Clancyness, koji je zvučao skoro onoliko dobro koliko i u Beogradu nešto ranije ove godine. Nakon njih smo konačno dočekale da se na binu popne Ti, čiji će fenomenalni nastup ostati upamćen po potpunoj histeriji momaka iz publike i po Trajčetovoj žutoj košulji. Koncert Human Tetrisa smo ispratile sa klupice, uz čizburgere. Bili su odlični. I bend i čizburgeri.
Pojele smo ih, a umor je pojeo nas, pa smo prekršile sve zakone zabave i komirale se u bungalovu.
Nedelja, 4. jun
Probudila sam se rano da bih ispratila Anitu i fotografisala kamp još pospan nakon festivala. Osim balona rasutih svuda po tlu i Ane, koja je na sito štampi završavala festivalske majice, gotovo da nije bilo nikoga.
Nedelja je bila dan za pakovanje i povratak. Napunile smo svoje torbe i poslednji put se spustile do mora.
Stvari koje smo videle na plaži: dva psa, jedan veliki i jedan mali, čovek koji je vrteći glavu sušio najduže dredove na svetu, ogroman gumeni zamak na talasima pun dece.
Napustili smo Savudriju i kamp, ali je poslednja istarska stanica ipak morao da bude Yo Yo. Da se ispišemo. Pre nego što smo se konačno spakovali u kombi, Ilija je insisitirao da spustimo ukulele iz prtljažnika, što će se ispostaviti kao najbolji potez ikada. Gotovo da nismo ni osetili put.
Dok smo se vozili kroz Istru, koja je izgledala još veličanstvenije nego kad smo dolazili, kroz glavu mi je prošlo ono što mi je dan ranije rekla Marija:
„Nekako mi se čini da je ovo festival samo za nas“, misleći na učesnike Indirekta.
I zaista, nisam sigurna postoji li neka druga manifestacija koja je ovako šarmantno introvertna kao Indirekt. I nadam se da ova super ekipa koja ga organizuje, vođena neobjašnjivim suludim entuzijazmom, nikada neće posustati.
Autobusom smo išli do Niša, sa tamošnjeg aerodroma koji je, uprkos svom zvaničnom imenu, veličine pokojne autobuske stanice u Gradištu, leteli do bivšeg vojnog aerodroma usred nemačke šume (u blizini granice s Holandijom, zapravo), u šumi smo jedva našli self check-in hotel koji je, sigurna sam, u nekom svom kutku krio Normana Bejtsa. Bila je skoro ponoć, ljudi niotkuda, ali smo zato nabasali na statuu losa u prirodnoj veličini. Nemam fotografije jer me je savladao umor.
Prvi dan, Impossible Germany
Temperatura je pala, počela je kiša (koja će trajati tokom čitavog našeg boravka u Nemačkoj), koncert zbog kog smo organizovali putovanje je otkazan, pokisle su nam torbe na putu do autobusa, u autobusu su nam naplatili već kupljene karte jer nisu mogli da učitaju kodove na našim odštampanim kartama, pokisle su nam torbe ponovo dok smo tražili hotel u Kelnu, iz hotela se pružao pogled na gradilište, nemam fotografije jer… kiša.
Drugi dan, Cold as life
Zbog vremenskih uslova Keln smo prvo istražili s naličja. Museum Ludwig, tik uz katedralu, početna tačka, raj za kišne dane i umetnička utroba grada, meni najzanimljiviji zbog kolekcije fotografija koju poseduje. Kako piše na zvaničnom sajtu muzeja: Photographic works are extremely sensitive to light and can only be on display for three months, before they have to be taken back to storage where they recover. These phases of recovery can take up to five years. Zakačili smo izložbu Henri Cartier-Bresson and Heinz Held: People with Pictures. Mileli smo dalje po spratovima, sudarajući se s decom različitih uzrasta koja su bila na nastavi, nosila papiriće sa zadacima i dobro se zabavljala. Volela bih da je tako i kod nas. Nakon posete muzeju, stavili smo kišu na ignore i proveli ostatak dana šetajući, završivši u starom pitoresknom gradskom jezgru na obali Rajne. Seli smo na pivo i večeru u kafanu koja gleda na reku, naručila sam čorbu od špargli. Ko ne proba špargle u Nemačkoj dok im traje sezona, zajebao se, tako mi je rekla A. i bila je u pravu. Ozbiljno umorni i ozbiljno siti teturali smo se preko mosta Hohenzollern ka hotelu. Negde u blizini zgrade Sajma, dok smo čekali da se na semaforu upali zeleno, okružila nas je grupa opakih, u crnim duksevima s kapuljačama, ispostaviće se članovi benda Cold as life, koji su paralelno s nama išli u isti hotel. Treći dan, sunce
Kiša je stala, dan za floru i faunu. Šetajući pored Rajne “našom” obalom došli smo u prostrani Rheinpark, a onda se žičarom prevezli preko mosta do Zoološkog vrta. Iako u meni sama pomisao na zatvorene životinje izaziva nelagodu, priznajem da mi je ovde bilo veoma lepo, nije bilo žica i kaveza i mogli smo da šetamo među pticama. Zoo vrt se graniči s botaničkom baštom u koju smo ušetali da odmorimo noge i bilo nam je toliko fino da smo poželeli da instaliramo šator ispod japanskih ruža i ostanemo do daljnjeg. Ali naoblačilo se, a nama je sledila duga šetnja do grada. U centru smo i zaključili boravak u Kelnu i do hotela se vratili metroom.
Četvrti dan, odlazak
Uigrali smo se, više nije bilo šanse za neprijatna iznenađenja. Poslednji snimak ispucala sam u avionu, pre nego što smo se spustili kroz oblake koji su zbog zalaska sunca i kiše koju su sadržali u sebi imali boju domaćeg soka od kupina. Zdravo, Konstantine Veliki.
Probudili smo se u Velikom Gradištu, doručkovali, razvlačili u granicama pristojnosti, a onda seli u kola i krenuli niz Dunav, ka Donjem Milanovcu. Bilo je veoma toplo za početak aprila i neočekivano mirno, bez košave.
Plejer u kolima bio je pokvaren, mogli smo da slušamo samo radio, što je uz nekakav koncert za violinu i orkestar sa Radio Beograda bilo sasvim u redu, dok se sa naše leve strane prostirao Dunav u svoj svojoj širini, a na rumunskoj obali okretale ogromne bele vetrenjače na izlasku iz Golupca. Put je vodio kroz tvrđavu, uski memljivi prolaz, koji je dozvoljavao samo jedno vozilo u datom trenutku. Dok smo bili klinci voleli smo da se pentramo tuda, pažljivo, uz uske stepenice i izbegavamo belouške.
Kada smo prošli tvrđavu, radijski signal je počeo da se gubi, prebacili smo na manuelno biranje i ubrzo se ispostavilo da je jedina stanica koju možemo da slušamo bez smetnji bila ona sa vlaškom muzikom: dve četvrtine, buka i veselje i taj mekani jezik bez pisma, zauvek povezan s nejasnom predstavom o magiji. D. nije bio oduševljen, pa smo isključili radio.
Oduvek sam nastojala da sa svima koji mi iole znače podelim opčinjenost ovim delom istočne Srbije, putovanjem tik uz Dunav i neiskvarenom divljinom zabiti kraj kojih prolazimo. Miris Dunava, pomešan sa mirisom iskonske vlage okolnih šuma i kamenja iz mezolita, stalno te podseća na sve slojeve života koji se odigravao hiljadama godina pre ovog i kao da su svi ti slojevi i dalje prisutni, naslagani jedan na drugi, a ti ih neopaženo presecaš prolazeći kroz njih, krećući se nizvodno.
Stali smo da bismo posetili Muzej Lepenski Vir. Obnovljen, prostran i beo, sakriven među drvećem na obali, bio je baš onakav kakav muzej treba da bude. Film o Lepenskom Viru, virtuelna tura, replika naselja iz mezolita i ranog neolita, ribolike skulpture i žrtvenici od oblutaka nisu me dotakli koliko skelet u kutiji od stakla koji je bio tu da prikaže jedan od načina na koje su stanovnici Lepenskog Vira sahranjivali svoje mrtve – na strani, u fetusnom položaju, sklupčane i spokojne, baš onako kako i ja spavam. Ti su ljudi morali biti pažljivi i nežni.
Posmatrajući stenu na koju muzej gleda, na suprotnoj obali Dunava, oblika istog kao i staništa i svetilišta koje smo upravo videli, setila sam se da mi je ćale pričao kako su ih kao klince u školi doveli na arheološko nalazište dok se još gradio Đerdap i kako se tamo našao i arhitekta Peđa Ristić, koji je, da bi im pokazao o kakvom se tu vodenim strujama savršeno pogodnim za zasnivanje civilizacije radi, skočio u Dunav, plutao neko vreme i onda ga je Dunav vratio na obalu, na mesto odakle je skočio. (Nakon kraćeg istraživanja pronašla sam veoma zanimljiv arhivski materijal, gde je baš to i prikazano: https://www.youtube.com/watch?v=ZaZLzfgOMzo)
Nastavili smo dalje, sa ciljem da se popnemo do vidikovca Mali Štrbac na Miroču. Dan je bivao sve svetliji i topliji, a na putu je bilo sve manje vozila sa kojima smo se susretali. Kada smo pronašli pravo skretanje, parkirali smo se pored puta i hodajući zaobišli spuštenu rampu na samom početku staze koja je vodila ka vidikovcu. Oko nas nije bilo nikoga, saobraćaj je zamro, sve sto se čulo bio je huk Dunava. Dok smo se peli kroz šumu, zamarajući se lagano, nisam mogla da zanemarim osećanje da nismo sami. Nije bilo uznemirujuće, bilo je više poput spoznaje da nas posmatraju praoči kamenja i drveća i životinje koje sam uporno pokušavala da primetim, ali bezuspešno. A znala sam da su tu. I baš kada je D. odlučio da skine pantalone zbog vrućine koja je postajala nepodnošljiva i sasvim netipična za početak aprila, pred nama se na mopedu pojavio brkati gospodin u uniformi Nacionalnog parka Đerdap. Živković, to mu je pisalo na pločici.
Dobar dan, gde ste vi pošli?
Pa… mi tu do vidikovca, na Mali Štrbac.
A jeste li se prijavili?
Huh… pa… kome?
Obavezni ste da svaku posetu prijavite nacionalnom parku, ne smete da šetate na svoju ruku.
Pa.. mi to nismo znali.
Hajde može sad, ali da znate za sledeći put. I nemojte dugo, još malo pa će mrak.
Potpuno zbunjeni sasvim neočekivanim susretom sa drugim ljudskim bićem i isprepadani njegovim pedagoški prekornim pogledom, nastavili smo ćuteći.
Nakon dvadesetak minuta došli smo do odredišta. Ono što smo zatekli vredelo je svakog koraka uspona i bola u nepripremljenim zglobovima. Pogled na Kazan koji je pred nama pukao poput nagrade, prizvao je osećanje ispunjenosti. Kao da si osvojio teritoriju ili obrnuo igricu. Sva snaga Dunava sabila se u taj uzani procep nad kojim smo stajali. Izgledalo je kao da bismo mogli da doskočimo na rumunsku obalu ako bismo uhvatili dovoljno veliki zalet. A oko nas i dalje nije bilo nikoga. I onda smo shvatili da će nas, ukoliko nazad ne krenemo odmah, pojesti mrak. Bukvalno. Jer i Živković je već odavno bio otišao.
Započeli smo trku sa zalaskom sunca, doslovno trčeći kroz šumu dok je postajalo sve hladnije, mračnije i vlažnije. Uznemirili smo se. Ali smo uspeli, poslednje momente dnevne svetlosti ispratili smo u kolima, na putu jednako praznom kao i kada smo dolazili. Izgladneli, svratili smo do Donjeg Milanovca na večeru, obilnu, tešku i fantastičnu, da bismo punih stomaka i očiju krenuli natrag u Gradište.
Već je uveliko bila noć, a put neostvetljen. Videla su se sva sazvežđa i njihov odsjaj u Dunavu. Drugih vozila sem našeg nije bilo – kao da smo se vozili kroz nečiji san ili kulise nekakvog horor filma. Jako smo želeli da pustimo muziku da bismo održali sponu sa realnošću, ali radio nije dolazio u obzir. Zato smo počeli da pevamo i pevali smo sve vreme, najneverovatnije stvari koje su nam padale na pamet, samo da ne bismo slušali mrak. I tako kroz tunele i kroz tvrđavu, pored vode i brda koji su se stapali u jedno. I iznenada, negde u blizini Braničeva, na oko pedeset metara od nas, put je lebdeći prešlo nešto što je ličilo na užareni automobil u velikoj brzini i zatim se izgubilo u njivi.
U decembru se uvek umorim od hladnoće, kao i od same pomisli na to da će trajati još najmanje tri meseca. Mislim da sam istinski srećna samo onda kada ne moram da nosim kapu i dugačke čarape. U svakom slučaju, nisam se zbog toga zaputila u Rim pre dve godine u decembru, razlog je bila relativno povoljna avionska karta. I nakon samog izlaska sa aeaerodroma mali milion rimskih mikročestica filmične lepote uvuklo se u svaku moju poru i uzburkalo na 14 stepeni Celzijusa. Za mene je od tada Rim postao film i ništa manje od toga. Baš, baš velika lepota.
Videla sam:
četiri časne sestre u jednoj peglici
dečka koji je zaprosio devojku na Španskim stepenicama
saksije sa mladicama pomorandže i limuna
devojku koja je biciklom obilazila konje na Cirkusu Maksimusu
papagaje
zavesu od bakarno crvenog lišća bršljana koja se prostirala nad veoma dugačkom i uskom ulicom
Azijatkinju koja je Palatino obilazila sama i sama je sebe fotografisala; činilo se da je srećna
selfi stikove, prvi put u životu
čoveka koji je sedeo na ćilimu i veoma brzim i spretnim pokretima prstiju pravio insekte od lišća boranije
džinovsku novogodišnju jelku ispred Koloseuma
ulične svirače u kostimima Deda Mraza
stabla maslina
galebove koji su pozirali turistima na samom vrhu spomenika Vitoriju Emanueleu II
čoveka koji je svirao mandolinu u sasvim praznom parku
veliki šuplji hrast, spomenik Petru Petroviću Njegošu i dečka koji je pored jezera devojci čitao poeziju, sve u parku Vila Borgeze
pantomimičara na pauzi, dok je vezivao pertle
srpsku zastavu među novogodišnjim ukrasima
tirkiznu Valentino haljinu koju je nosila Džeki Kenedi, izloženu u Maxxi muzeju
kako u istom muzeju spremaju novu postavku
ulicu Marčela Mastrojanija
nekoliko parova odevenih u odeću istih tonova ispred Galerije Borgeze
snimanje akcionog filma u Nacionalnoj galeriji moderne umetnosti, u prostoriji broj 7
majicu na kojoj pise I ❤ papa
čoveka koji je lajao da bi se probio kroz gužvu
čoveka koji je nosio svog malog psa u naručju da bi se probio kroz gužvu
kićenje jelke na trgu u Vatikanu
aerodrom Fiumicino koji je u mraku iz vazduha izgledao kao da je napravljen od Lego kockica
Bilo je lepo i toplo uprkos tome što je bio novembar. Vozili smo se ka Pločama dolinom Neretve dok mi je ujak pričao o bolu koji oseća u šakama jer je danima brao mandarine. Imao ih je nekoliko u kolima, probala sam jednu i unela jug u želudac. U Pločama, u stanu koji gleda na rivu, čekale su nas ujna i moja trudna D. zbog čijeg sam venčanja došla. I mala Dora, koja nikada ne nosi dve iste čarape.
Oduvek sam maštala o tome kako ću jednom otići na more van sezone i dane provoditi umotana u šal i zagledana u pučinu, ispijajući belo vino ili čajeve, zavisno od temperature, razmišljajući isključivo o knjigama koje želim da pročitam.
Umesto toga dobila sam luku i gorivo za brodove, dug i svetao jesenji dan koji miriše na so i vlagu, filmičnu svadbenu ceremoniju u katoličkoj crkvi ispred koje smo pre nekoliko godina slušale Nena Belana, puno ljubavi, palme i trnce od lepote i hladnih radijatora.
Lisabon je bučan grad. Ali ta buka ima jedinstvenu boju, kao da joj keramičke pločice kojima su obložene gotovo sve građevine daju sasvim poseban reverb. Grad vrvi od ljudi koji govore glasno, bez pauze i na raznim jezicima. Nema pasa lutalica, ali ima papagaja i drugih ptica, sitnih i raspevanih.
Po uglačanim šinama preko kaldrme klize, škripe i zvone tramvaji. A zbog neposredne blizine aerodroma svaka zvučna sfera natkrivena je još jednim slojem brujanja avionskih motora. Svemu tome zvučnu konstantu daje vetar, prisutan u svakom neispunjenom prostoru i u znatnom pojačanju nakon šest popodne.
Povrh svega, dok hodaš gradskim jezgrom, penješ se i spuštaš najstrmijim ulicama na svetu, u tebi se sve razigra i ispomera i javi se unutrašnja buka. Samo tvoja, niko drugi ne može da je čuje. Meni je škripalo desno koleno, ali to nisam smela da kažem D. Imali smo prećutan dogovor da ne smem da se žalim. A Težo, najšira reka koju sam ikada videla, donosi nove zvuke iz velike daljine i na vrlo prefinjen način pojačava intenzitet te unutrašnje buke i onda i pored sve te neopisive lepote osećaš nemir. U Lisabonu nema mira. Čak i kad se sve smiri, ostane vetar.
I tako sam rešila da napravim jednu vrlo ličnu zvučnu mapu:
Castelo de Sao Jorge, 22.09. 2016. jutro
Na ulazu, ispred tvrđave, devojka svira handpan
Unutar zidina žamor i koračanje horde turista, ali i pored toga je mirno
Vrapci i gugutka
D. otkopčava rajsferšlus na rancu i širi papirnu mapu
Avion
Radovi na ulici negde iz dubine grada i crkvena zvona
Kotrljanje invalidskih kolica po kamenim stazama parka
Nešto dalje od tvrđave, tamo gde počinju zidine, žena svira gitaru, ne prepoznajem pesmu
Turistički vodič na engleskom jeziku koji mu nije maternji obraća se grupi mladih ljudi
Cvrkut sitnih ptica i graja sitne dece
Prodoran ženski glas koji dopire iz jednog od stanova u blizini
Jardim da Estrela, 22. 09. 2016. popodne
Vetar kotrlja suvo lišće po betonskim stazama u vrtu
Vriska i cika dece
Tramvajski saobraćaj sa spoljne strane vrta i avion koji nas preleće
Ritmično lupkanje tvrdih đonova po keramičkoj ploči ispod drveta sa velikim korenjem – čovek u crnim pantalonama i roze košulji stepuje
Beco do Garcês, Alfama, 22. 09. 2016. noć
Čuje se fado iz Helenine kafane, ženski smeh i zrikavci
Belem kula, 23. 09. 2016. dan
Devojka svira Sittin’ on the dock of the bay na gitari
Žamor bez prestanka
Huk vetra koji dolazi s okeana
Okeanarijum, 24. 09. 2016. dan
Tih vetar, šuštanje
Agregat
Trepet krila goluba
Vrapci
Francuzi u Doplerovom efektu
Krckanje korneta pod zubima
Park Eduardo VII, 24.09.2016. popodne
Automobili i autobusi čuju se sa oboda parka
Ptice
Pas laje trčeći za teniskom lopticom; tupi udarci iste u travnato tlo
Sintra, hiking staza, 25.09.2016. dan
Vetar kroz drveće
Kukurikanje petlova u daljini
Prigušeni koraci turista po zemlji, sitnom kamenju i granju
There were five of us, in an apartment with three rooms and a balcony, about hundred meters away from awell-hidden bay in Zrnovska banja. I remember drinking whiskey until the small hours, a bush of basil on our table, a snail who lived in that bush, a stretching line of various nail polishes, pancakes made by Iv, lavender ice-cream, tomatoes which one morning emerged from the sea (just like that!) and then ended up on our menu, a beautiful landlady who would bring us lunch every now and then, night swimming with Z. and how, with every move, silver bubbles showed up under the surface of the sea, reflecting the moonlight. I also remember the opening ceremony of the Olympic Games in London (and the excitement of the great possibility to spot M. on the screen), ukulele and harmonica played by Kai, cigarettes rolling, swimming across the bay and the paralyzing and irrationalfear of staying behind because of a possible shark attack. One day we rented a small convertible, a perfect car to be driven by girls on an island. Since I have thesoul of a senior citizen, the roof was closed a great deal of the time. However, this road trip was masterly led by Dj. and Iv, even through the mostinaccessibleparts of Korcula. I remember as well thateven back then I knew that this would forever remain the most beautiful summer of my life.
