London, oktobar 2019.

mikrobeg london

Odeća: kišni mantil, džemper, martinke, šal i kapa

Srećna što nisam zaboravila: kišobran, fotoaparat

Mogla sam i da zaboravim: naočare za sunce

===========================================

Ono što je najuzbudljivije kod Londona jeste njegova veličina koje si svestan svakog trenutka provedenog tamo, bilo vozeći se sat i po od Heathrowa do centra metroom ili dok sa istog tog aerodroma uzećeš noću, a pod tobom se razliva more svetlećih objekata, pa izgleda kao da prelećeš more svitaca. I sve je veliko – ulice, mostovi, zgrade, spomenici, muzeji i parkovi.

Prve večeri otišli smo na koncert benda King Gizzard & the Lizard Wizard u Alexandra Palace, spektakularan venue izgrađen 1875. godine, čija glavna sala može da primi oko 10 000 ljudi. Na koncertu ih je bilo par hiljada manje, što je i dalje bila pozamašna cifra. Niko nije pušio, pa se umesto duvanskog dima salom širio miris ribe i pomfrita iz takođe ogromnog lobija u kome se održavala neka vrsta piknika na zatvorenom. Sasvim čudna fuzija čulnih iskustava. Nakon koncerta naš domaćin M odlučio je da nas do kuće, koja se nalazi u Highgateu, sprovede kroz šumu. Suluda i istovremeno fantastična odluka, uzimajući u obzir da su šume u Londonu stvarne, žive unutar grada sa sve svojim lisicama i slepim miševima. A bio je mrkli mrak. Bez obzira što ništa pred sobom nismo videli, M-ova unutrašnja navigacija je dobro funkcionisala i posle dvadesetak minuta hoda među drvećem preko suvog lišća i granja, našli smo se usred porilično otmenog Highgatea i baš tada je počela kiša.

Sutradan smo obišli Abbey Road i siroti pešački prelaz koji nijedne milisekunde nije oslobođen uzbuđenih turista koji se fotkaju za instagram, što znatno usporava saobraćaj i izluđuje lokalce. Uz najdivnije društvo koje su činili M, V i njihova Little S prošetali smo kroz Paddington, pa kroz Nothing Hill koji je pitom i ljubak baš kao što ga pamtimo iz istoimenog filma s najglupljim prevodom u nas. (Prosto je nemoguće osloboditi se asocijacije)

Trećeg dana rešili smo da pređemo London bridge, prođemo kroz Borough market gde smo pokupili kafu za poneti i prošetamo do Tate Modern muzeja. Kao i obično, pri svakom ulasku u veliki muzej razmašu mi se leptirići u želucu, a za Tate sam tog trenutka pomislila da bih u njemu mogla da živim, pogotovo u izložbi Olafura Eliasona „In real ife“ koja je u tom trenutku bila aktuelna.

Naredni dan počeo je doručkom u Camdenu, gde smo se uputili u potrazi za cipelama i pločama. Odatle smo laganim korakom (laganim zbog mene, jer bih u suprotnom umrla) stigli do Trafalgar skvera gde smo se neočekivano našli u epicentru ekoloških protesta objedinjenih pod nazivom „Extinction rebellion“. Naći se unutar gomile koju su činili nefokusirani neohipici, entuzijastični klinci, spokojni penzioneri i roditelji zabrinuti za budućnost svoje dece bilo je uzbudljivo i dirljivo, ali i pomalo naivno za bilo koga ko je bar jednom nezadovoljan bio u masi na ulicama Beograda. Iz moje perspektive, svemu je nedostajalo malo iskrenog besa kao pokretačke snage, jer ipak su svi bili tu zbog preozbiljnog i univerzalnog problema. Ali bes nismo susreli nigde u Londonu, čak i u najzakrčenijm metro linijama, pa zašto bismo i ovde. Na različitim punktovima u gradu održavali su se govori, performansi, svirale gitare i delili organski kolačići. Dopali su mi se ljudi-pčele, t.j. ljudi maskirani u pčele s različitim transparentima koji su ukazivali na istrebljenje ovih fascinantnih malih bića. Razmišljajući o pčelama, nastavili smo do Vestminsterske palate, a odatle ka Sohou, gde smo sasvim slučajno otkrili da jedan ruski bogataš u svojoj kancelariji drži original Magritove slike „Sin čoveka“. Videli svojim očima.

Peti dan bio je dan za kraljevski obilazak. Počeli smo ga šetnjom kroz parkove, prvo kroz Kensington gardens, onda kroz Hyde park, pa do Bakingemske palate. Parkovi u velikim gradovima me uvek umire, a parkovi u Londonu su posebno iskustvo, podignuto na jedan ozbiljan nivo. Staze, raznolikost biljnih vrsta, veverice, ptice i slepi miševi i nepregledna količina intenzivne zelene koja je tu zbog stalne kiše. A oko palate su se skupljali turisti kao oko košnice, uglavnom prisutni samo da bi na svojoj listi čekirali polje ispred kojeg piše „slikati se ispred Bakingemske palate“.

Uputili smo se ka Muzeju Viktorije i Alberta, ali smo pre toga rešili da protrčimo kroz Natural History Museum jer se nalazi u neposrednoj blizini. Čim smo zakoračili u unutrašnjost zgrade i ugledali džinovski kostur plavog kita dug 25m koji je visio sa plafona pomislila sam kako bih se upiškila od sreće da me je tamo neko odveo kad sam imala devet godina. Žmarci nalik na tu sreću javili su se sat vremena kasnije, na izložbi fotografija Tima Vokera „Wonderful Things“ u V&A muzeju. Ono što sam rekla za Tate, da bih mogla da živim u njemu – menjam za V&A i to unutar ove postavke, ako je ikako moguće. Muzej je lep spolja, lep iznutra, lepe su izložbe, lepi su eksponati, lepe su tapete i pločice u toaletu, svaki nanometar mu je neodoljiv. Obezbeđenje me je doslovno izbacilo iz njega pošto su morali da zatvore.

Šestog dana smo se, prešavši Tower bridge, ponovo našli s druge strane Temze, gde smo lutali kroz poslovne komplekse, staklene solitere i sudarali se s ljudima koji su nosili kravate. To mi je ipak bilo malo previše, s obzirom na to da uopšte nisam želela da se osećam kao da je radni dan, pa smo se vratili na „našu“ obalu i odatle ka Camdenu, gde je D. otišao na Between the buried and me u Electric ballroom, a ja kući, u Highgate.

Sedmi dan bio je posebno mračan i hladan, pa smo ga započeli obilazeći British museum, nakon čega smo ručali u Covent Gardenu, pa se spustili do Temze, dugo stajali na vetru ispod London eyea, divili se mostovima, pogotovo pešačkim, prošli pored Globe Theatrea ispred koga su ljudi čekali da počne predstava i na kraju završili u Shoreditchu, u Mikkeller pivnici.

Poslednjeg dana rešili smo da valjano obiđemo Highgate, njegove pekare, ušuškane male restorane, kao i sve charity šopove, a zatim smo zašli u Waterlow park. Kiša je bila veoma jaka, pa smo imali čitav park za sebe. Pomislila sam kako bi trebalo više da šetam po kiši. Pomislia sam kako nam treba više parkova. Onda smo se vratili kući, na burgere koje je spremao M u svom dvorištu. Bio je to pravi britanski barbecue party, kiša nije prestala da pada.

Bilo je dobro provesti osam dana u Londonu. Okrepljujućom se pokazala britanska svakodnevna i sveprisutna ljubaznost, ma koliko površna ili čak neiskrena bila. Okrepljujuće su bile i šume i parkovi i umetnost i način na koji funkcionišu stvari. Da li bih želela da živim u ovom gradu? I ne baš, ipak sam dete iz provincije, njegova veličina za mene je opterećujuća. Da li bih želela da se vratim? Apsolutno, vraćala bih mu se stalno i s obzirom na to da je kao kutija bez dna puna zadivljujućih stvari, ne verujem da bi ikada mogao da mi dosadi.

Berlin, april/maj, 2019.

Sudeći po mom instagram fidu, Berlin je ovog proleća bio preplavljen ljudima iz Beograda. Zato ne mislim da mogu da otkrijem bilo šta novo o ovom gradu što već nije proživljeno, ako ne iz prve ruke, onda bar indirektno, kroz fotke i storije zapraćenih naloga. U ovom postu ograničavam se na seriju neturističkih fotografija. I izmišljam nove reči, očigledno.

U svakom slučaju, ono što je obeležilo moj boravak tamo bili su ispunjujući susreti sa prijateljima i poznanicima, novi dragi ljudi koje sam usput upoznala, sklonost Berlinaca da se izuvaju pri prvim zracima sunca, gradski prevoz koji savršeno funkcioniše, džentrifikacija sa velikim DŽ i Bajaga u malom mozgu u nedogled.

Liban, decembar 2018.

PET DANA U BEJRUTU

U Bejrut smo sleteli 1. decembra rano ujutru, nepripremljeni i bez očekivanja. Još uvek je bio mrak, a taksisti koji su čekali ispred aerodroma izgledali su kao prevaranti. Nijedan automobil nije imao Taxi tablu ili natpis, ali u neki od njih smo morali da uđemo jer alternativu u to doba nismo imali. Vozač nam je pokazivao crvene vozačke tablice da bi odagnao našu sumnjičavost, ali tek kasnije ćemo shvatiti da su one znak da vozilo ima dozvolu za taksiranje. Bila je topla noć, kroz otvorene prozore automobila ulazio je miris soli  i začina, a grad mi je – okićen za praznike koji slede – izgledao kao velika kockarnica.

Bilo je otprilike pola pet kada smo stigli u hotel, a s obzirom na to da nam je čekiranje bilo tek u dva, ljubazni recepcionar nam je dozvolio da dremnemo u lobiju, zamolivši nas na savršenom engleskom da se ne baškarimo po sofama (na kojima bi im pozavideli i dizajneri koji stoje iza Vuletovih nameštaja). Enterijer hotela je bio u najmanju ruku intenzivan, kao da ga je osmislio lično Dejan Milićević. Verovatno osetivši našu nelagodu, recepcionar je utišao svetla.

Intenzivan je bio i prvi susret s ulicama Bejruta na koje smo izašli čim je svanulo, zajedno sa taksistima, radnicima i onima koji su se vraćali iz sinoćnjeg izlaska. Ali tada nismo bili svesni da je to Hamra u svom najmirnijem izdanju koje ćemo imati priliku da vidimo. Instinktivno smo se kretali ka moru dok su se radnje polako otvarale i pecaroši tražili svoje pozicije. Momenat kada nam se more ukazalo na kraju jedne od ulica ozbiljno me je uzdrmao svojom suludom lepotom. Nije to bila klasična lepota Mediterana, ovde je sve bilo bledo, nepristupačno, egzotično i neodoljivo.

Kada smo se popeli na proplanak kraj mora u gradskoj četvrti Raouché, počela je kiša. Pratio ju je jak vetar koji nas je praktično ugurao u Starbucks koji se tu nalazio. Naručili smo kafu, seli pored ogromnog prozora pred kojim su bile samo Pigeon Rocks i more i polako počeli da procesuiramo sve što smo videli i osetili u prethodnih nekoliko sati. Mislim da mi se otelo i jedno „Jebote, je l’ ti vidiš gde smo mi?“ Osećala sam se kao na kraju sveta, a još uvek nije bilo ni sedam ujutru.

Tog dana smo obišli i Vrt Rene Mouawad, uređen i miran park usred gradske vreve, kao i predivan kampus Američkog univerziteta u Bejrutu, koji takođe gleda na more i gde sam se odmorila na klupi pod ogromnim čempresom.

Narednih dana obilazili smo grad peške, krećući se od Hamre, koja se nalazi u zapadnom delu grada koji naseljavaju uglavnom stanovnici muslimanske veroispovesti, ka istočnim, hrišćanskim kvartovima, poput Ašrafija i Mar Mikaela.

Trg mučenika (Martyrs’ Square)

Danas nevidljiva, ali tokom tokom građanskog rata koji je trajao od 1975. do 1990. veoma jasna granica između istočnog i zapadnog dela grada, nazvan Zelena linija, prolazila je kroz Trg mučenika, na kome se najjasnije vidi sama suština Bejruta: pored spomenika nastradaloj grupi pobunjenika protiv Otomanskog carstva, koji se nalazi u centru trga, dok smo tuda prolazili postavljali su veliku novogodišnju jelku. Tu se nalazi i pravoslavna Crkva Svetog Đorđa, najstarija crkva u čitavom gradu izgrađena u XII veku na temeljima vizantijske Anastazisove katedrale iz V veka p.n.e. Pretpostavlja se da se nedaleko odatle nalazila i Rimska škola prava u Bejrutu (tačnije na mestu danšnjeg trga Nejmeh koji se nalazi u blizini). Najmonumentalnija, ali i najmlađa građevina u ovom krugu je sunitska Plava džamija (Mohamed al-Amin Mosque), pored koje se nalazi i maronitska Katedrala Svetog Đorđa iz XIX veka. Sve to leži na iskopinama iz rimskog perioda, t.j. ostacima glavnog gradskog  puta (Cardo maximus) koji je tuda prolazio u rimsko doba. 

Muzej Sursok (Sursock Museum)

Želja libanskog aristokrate, Nikolasa Ibrahima Sursoka, da nakon njegove smrti vila u kojoj je živeo bude zaveštana gradu Bejrutu i pretvorena u muzej savremene umetnosti ostvarena je 1961. godine, kada su vrata ove zgrade otvorena za posetioce. Vila je izgrađena 1912. godine i sadrži elemente venecijanske i otomanske arhitekture, tipične za Liban na početku dvadesetog veka.

Pored odlične stalne postavke, u muzeju su u toku su bile izložbe koje su mi u velikoj meri pomogle da Bejrut stavim u savremeni kontekst i da povežem ono što vidim sa onim što razumem, kao i da ga doživim veoma lično, neizbežno pronalazeći paralele sa Beogradom.

Prva među njima bila je Gregory Buchakjian: Abandoned Dwellings. Display of Systems, kojom je predstavljeno višegodišnje istraživanje ovog umetnika kroz fotografiju, performans i pisane dokumente, a bavi se mapiranjem i sistematizacijom uništenih i napuštenih kuća u posleratnom Bejrutu. U ovom projektu identifikovano je oko 750 napuštenih kuća, od kojih se većina nalazi u širem centru grada i nama, kao turistima, bilo je nemoguće da ih ne primetimo ili ignorišemo tokom obilaska grada. 

Druga izložba koja mi je donekle razjasnila i opravdala svakodnevnu buku i ponekad nepodnošljivu živahnost ovog grada bila je Small Street Trades, koja se sastoji od fotografija i razglednica s kraja 19. veka na kojima su predstavljene tadašnje bliskoistočne zanatlije i trgovci. Istovremeno začetak ulične fotografije i svedočanstvo o jedinstvenom kulturnom i ekonomskom nasleđu, ova izložba oslikava i danas sveprisutan trgovački mentalitet ljudi sa ovih prostora.

Najupečatljiviji bio je 33. Jesenji salon, izložba takmičarskog karaktera na kojoj su prikazani radovi savremnih umetnika koji žive i rade u Libanu, koji se bave (iako lokalnim) nama veoma bliskim temama, poput privatizacije javnih površina, zagađenja, izbegličke krize, individualnih i kolektivnih trauma prouzrokovanih građanskim ratom.

Instant love: www.ltabet.com, www.roisaade.com

Rue Monnotشارع مونو

Jedna od najlepših ulica Ašrafija, pruža se od juga ka severu grada i puna je klubova, kafića i restorana od kojih smo, nakon kraćeg pregovaranja ispod jednog drveta pomorandže, izabrali Al Falamanki i tamo ručali za nezaborav. Tu se rodila moja ljubav prema sumaku i tabule salati. 

Rue Gouraud, شارع غورو، بيروت

Put nas je često navodio u ovu ulicu: jednom smo, poželevši da napravimo pauzu od fantastične tradicionalne libanske hrane seli u restoran Urbanista (čije ima objašnjava i njegov koncept) gde sam pojela potaž od šargarepe i majčine dušice, a nakon toga sendvič sa plavim patlidžanom, sušenim paradajzom, orasima i svežom nanom, i sve to u sosu od nara. Drugi put smo popili kafu i pivo sa đumbirom u kafeu-knjižari Aaliya’s Books, gde sam kupila izuzetnu zbirku poezije savremenih bliskoistočnih pesnikinja i pesnika na engleskom i arapskom jeziku And we chose everything. Pored nje prodavali su se notesi koje su pravile žene izbeglice iz Sirije, nova i polovna izdanja savremene literature na engleskom jeziku, kao i ilustrovana knjiga dizajnerke, kojoj sam nažalost zaboravila ime, sa praktičnim uputstvima o tome kako voziti bicikl u Bejrutu.

Iz ove ulice se Stepenicama Svetog Nikole (koje broje 125 stepenika, a na njima se nalazi i nekoliko umetničkih galerija, restorana i hostel) može popeti do Muzeja Sursok. 

T-Marbouta i Ales&Tales

Kada se u pitanju hrana i piće, naša omiljena mesta u Hamri bili su restoran T-Marbouta i bar Ales&Tales. U prvom smo jeli najbolju libansku hranu poput kafte, šavarme, kebaba punjenog suvim grožđem i začinima, kao i kolača sa šafranom, a u drugom pili koktele na bazi džina i vina sa usoljenim smokvama, pomorandžinim cvetom i kavijarom od manga. 

Bejrut na vodi

Iz centralnog gradskog jezgra moguće je, naravno, izaći na more i pored luksuzne marine za jahte, Zaitunay bay, a zatim i spomenika Rafiku Haririju, libanskom premijeru koji je 2005. godine na tom mestu ubijen, doći do promenade koja nas vodi nazad u Hamru. Na promenadi je živo, muškarci pecaju, deca voze trotinete i stalno se smenjuju luksuz i sirotinja, a uprkos modernim poslovnim zgradama od stakla, estetika sedamdesetih izbija kroz fasade starih hotela i odeću sredovečnih muškaraca koja neodoljivo podseća na onu koju su nosile naše dede: cipele, šivene pantalone, košulja ispod džempera i sako preko toga, sa futrolom za naočare i hemijskom u džepu, sve to u oker ili nijansama braon boje.

Ako pored mora nastavimo ka zapadu, put će nas na kraju dovesti do stena sa kojima sam otvorila priču o Bejrutu i ostatka tog neverovatnog pejzaža, nazvanog Dalieh of Raouche. Dalieh je kamenita obala od izuzetnog geološkog, ekološkog i kulturnog značaja i neizostavni deo života svakoga ko u Bejrutu živi. Ljudi se tu oduvek kupaju, okupljaju, provode slobodno vreme, organizuju proslave i pecaju, ali od nedavno ovom prostoru preti privatizacija, pa je pokrenuta i građanska inicijativa za odbranu ovog javnog dobra. Ukoliko se najgori scenario ipak dogodi, a najiskrenije se nadam suprotnom, biće mi neizmerno drago što sam na ovom magičnom mestu bila dok je još uvek pripadalo svima. 

Tokom pet dana provedenih u njemu, naučila sam da je Bejrut nemiran i veoma bučan grad čije su ulice uvek zakrčene, trotoari preuski i nebezbedni za pešake, a semafori služe samo kao indikacija za pilagođavanje brzine vozilima u pokretu. Gotovo svaki automobil je oštećen, a biciklista skoro da uopšte nema. Svako prelaženje ulice izgledalo mi je kao borba za preživljavanje, ali stvari tamo tako funkcionišu i čini se da stanovnici Bejruta problem saobraćaja vide kao nerešiv, pa ga tako i tretiraju, t.j. ne tretiraju uopšte. U Bejrutu se odvija veoma agresivna urbanizacija, kao i neizbežna džentrifikacija, pa se stiče utisak da se u njemu stalno nešto menja i da bilo koji gradski prizor koji vidite danas, sutra će već biti znatno izmenjen. Uprkos svemu ovome, Bejrut nije haotičan, samo je potrebno razumeti njegove kodove. 

Nisam bila srećna dok sam pakovala stvari, znala sam da će mi Bejrut nedostajati čim ga napustim, ali vreme je isteklo i morali smo dalje. Sa gradske autobuske stanice Charles Helou (koja je zapravo samo jedan veliki betonski kostur zgrade) autobusom smo krenuli ka Šiki.

DVA DANA U ŠIKI I PUT U BIBLOS 

Šika (Chekka) je mali obalski grad koji se nalazi na 65km severno od Bejruta, poznat po industriji (najveći proizvođač cementa u istočnom delu Mediterana) i turizmu. Dvodnevni boravak u hotelu na plaži van sezone gde su talasi i kiša bili jedino što se čulo, došao je kao iznenadna terapija nakon nesnosne buke Bejruta, za koju nismo ni bili svesni da nam je potrebna. Tamo sam se prvi put susrela sa morem u decembru i videla koliko besno, bučno i zastrašujuće može da bude, tamno plavo, poput modrice, a istovremeno veoma toplo. Prvi put sam, takođe, gledala i trke kamila na televiziji. 

Poslednji dan u Libanu iskoristili smo da obiđemo Biblos (Jbeil), jedan od najstarijih aktivno naseljenih gradova na svetu (naseljen još od 5000. godine p.n.e) koji se nalazi na Uneskovoj listi svetske baštine. Međugradski autobus nas je pokupio na autoputu u Šiki i za pola sata bili smo u Biblosu, gde je kiša padala toliko da je ozbiljno omela naše turističke namere. Šetnja kroz grad svela se na periode između dva pljuska. Uprkos tome, sva njegova  lepota nimalo nije bila ugrožena. Kiša je samo pojačavala miris pomorandži popadalih sa stabala širom Starog grada. Biblos je, dakle, mirisao na pomorandže, kišu i so. Približavali smo se moru prolazeći kroz kamene ulice u kojima su se prodavali suveniri i šafran na merenje, nameštala praznična dekoracija i ispijala kafa i čaj uz novine. Odjek ezana iz džamije u tom trenutku bio je muzika bez koje bi scena bila nepotpuna, iako, kao i u Šiki, većinu gradskog stanovništva čine maroniti i pravoslavci. Na obali nas je dočekala oluja od koje smo se sklonili kod Pepea i tamo pojeli poslednji libanski ručak ove zime. 

Te noći smo iz Šike do aerodroma išli taksijem za porilično dobru cenu i, uprkos tome što je ponoć već uveliko bila prošla, na putu je bila gužva. Napuštali smo obalu koja je bila budnija od nas. Stigavši na aerodrom predali smo kofere pune začina, prošli nekoliko kontrolnih tačaka, na pasoškoj kontroli rekli službenicima da imaju predivnu zemlju i onda prespavali let do Beograda.

Novogodišnja rezolucija: vratiti se u Liban, obavezno.

Soundtrack:

Fairuz: Talj talj ** Mashrou’ Leila: NPR Music Tiny Desk Concert **  Thievery Corporation – Lebanese blond (French version) **  Beirut – Elephant Gun **   Ibrahim Maalouf – Beirut **  Petrol – Beirut

Odbojkaški dresovi, Jugoslavija i moja porodica

Deo prvi: 1979-1990.

(originalno objavljeno na Before After)

Moj ćale, Miodrag Mitić, odbojku je počeo da trenira 1972. godine u Velikom Gradištu, gradu u kome je odrastao, a kako je vreme pokazalo – i ostario. Šta se sa njegovom odbojkaškom karijerom dešavalo u međuvremenu, u mogućnosti sam da rekonstruišem zahvaljujući njegovoj sistematičnosti, suludoj memoriji i neverovatnoj navici da stvari skladišti kao muzejske eksponate. Sačuvavši veliki broj dresova iz svoje igračke karijere, sačuvao je i fragmente klupske i nacionalne odbojkaške istorije, kao i one naše lične, porodične.

Odbojkaški dresovi nikada nisu postali deo popularne kulture  (kao što je to slučaj sa košarkom, fudbalom, bejzbolom, američkim fudbalom), iako u mojoj porodici imaju veliku, gotovo ikoničnu ulogu. Međutim, fotografišući jedan po jedan deo sačuvane opreme, počela sam da primećujem elemente koji su aktuelni, estetski u savršenoj ravnoteži sa drugom decenijom 21. veka, i zbog kojih sam u ozbiljnoj nedoumici da li da od ovih dresova napravim porodični muzej ili ih jednostavno preselim u sopstveni ormar.

Istorija dresova kao odevnih predmeta koje nose svi, nezavisno od toga da li se bave sportom ili ne, relativno je nov fenomen koji se javlja tek sedamdesetih godina dvadesetog veka i kao takav poklapa se donekle sa sportskom karijerom mog ćaleta. S druge strane, njegov stav prema sportskoj opremi kao odeći koja se koristi isključivo za sportske aktivnosti je u potpunoj suprotnosti sa savremenim tendencijama u modi i popularnoj kulturi, kada trenerka dobija status odela, a dresovi postaju centralni elementi modnih kolekcija, kao što je bio slučaj sa prošlogodišnjom saradnjom Goše Rubčinskog i Adidasa.

Uglavnom, sledećih nekoliko komada je iz vakuum kese ušlo pravo u tekst:

1) VGSK, Veliko Gradište, belo-plavi dres sa dugim rukavima

Sezona: 1979/80.

Sponzor: INA

U aprilu 1980. VGSK iz Velikog Gradišta osvaja prvenstvo Jugoslavije u odbojci, igrajući baš u ovim dresovima. Za mali klub iz grada sa 6000 stanovnika to predstavlja uspeh neviđenih razmera i izuzetno važan događaj za svakoga ko je iole imao veze sa klubom.

Proizvođač opreme bila je Puma, materijal 55% poliamid, 45% pamuk, a kombinacija plave i bele nastaviće da bude prepoznatljiva za klub i u budućnosti. Logo sponzora, najveće naftne kompanije u tadašnjoj Jugoslaviji gotovo da je potpuno nestao sa dresa, kao i njeno prisustvo na teritoriji Srbije nakon rata devedesetih.

000040

Image
Na slici: moj tata i …. u toku treninga na pripremama reprezentacije za Olimpijadu 1980. godine. VGSK dres je u punom sjaju, baš kao i bratstvo i jedinstvo

 

2) Reprezentacija Jugoslavije, teget Asics trenerka s crvenom štraftom, belim slovima i grbom

Evropsko prvenstvo i juniorska Balkanijada 1979.

Ova trenerka je od velike važnosti za moju porodicu, počevši od toga što smo je svi redom nosili po kući, a ona je zahvaljujući svom kvalitetu istrajala sve do danas, kada konačno počinjem da je doživljavam kao relikviju. Ono što je Bruce Lee učinio za svest prosečnog televizijskog gledaoca pojavivši se u crvenoj trenerci u Longstreet-u početkom sedamdesetih, to su ćaletove fotografije sa Olimpijade i ostalih takmičenja tih godina učinile meni. Bilo je nečeg herojskog u toj trenerci i obožavala sam da je nosim.

 

000049

000001

Image (2)
Na fotografiji: ćale kao kapiten juniorske reprezentacije na Balkanijadi 79. u Vukovaru – takmičenje smo završili na drugoj, Rumunija na trećoj, a Bugarska na prvoj poziciji

 

 

3) Reprezentacija Jugoslavije, teget i bela garnitura dresova

Olimpijada u Moskvi, 1980.

Našoj odbojkaškoj reprezentaciji Asics izrađuje dresove za Evropsko prvenstvo 1979, kada smo u Parizu osvojili 3. mesto izgubivši od Poljaka koji su bili drugi i Rusa koji su uzeli zlato. Saradnja se nastavlja i tokom Olimpijade u Moskvi naredne godine za koju dobijamo fantastičnu opremu koja se sastoji od trenerke i dve garniture dresova – glavna je imala teget osnovu, a rezervna belu. U kombinaciji su teget, bela i crvena koja je upotrebljena na istovremeno suptilan i efektivan način – za izradu linija koje se pružaju sa bočnih strana i gornjeg i donjeg dela opreme, kao i za našivene brojeve i slova.

Na toj Olimpijadi osvojili smo šesto mesto, izgubivši od Rumunije meč za plasman u polufinale sa 3:1, a potom i od Brazila za peto mesto sa 3:2 u setovima.

Za ćaleta je učešće na Olimpijskim igrama doslovno značilo ostvarenje svega što jedan sportista može da poželi. Učesnici Olimpijade bili su smešteni u stanovima unutar velikih zgrada nalik našim novobeogradskim, a tim tadašnje Jugoslavije (uključujući, naravno, i našu košarkašku reprezentaciju koja je tada osvojila zlato) delio je zgradu sa kubanskim sportistima. Činjenica da su mu tih dana komšije bili velikani poput Teofila Stivensona i Alberta Huantorene, kao i da se svakodnevno susretao i družio i s ostalim najboljim sportistima sveta u tom trenutku, ozbiljno je uticala na njegovo formiranje.

000056000058000060000004000003000045

 

4) Reprezentacija Jugoslavije, crveni skafander

Sezona: 1981.

Japanci nam nakon Olimpijade prave i dodatnu opremu za treniranje, preciznije tri serije skafandera: teget, belu i crvenu. Na gornjem delu crvenog skafandera prave grešku u štampanju: umesto Jugoslavija ispisano je Jugoslavije. Pretpostavljam da je to jedan od razloga zbog koga sam ga pronašla očuvanog u savršenom stanju. Kao i ozbiljan kvalitet materijala i izrade. Teget skafander je pohaban, godinama smo ga nosili na pecanje, a beli je ćale zamenio za najbolju na svetu plavo-žutu Jofa hokejašu jaknu u kojoj me je jednom vodio u zoološki vrt.

000057

000050.jpg

5) Ženski dresovi, Radnički Beograd

Na otvorenom prijateljskom turniru u Parizu 1982. na koji je išao sa ekipom Partizana, tata upoznaje Jadranku Kadijević koja je igrala za Radnički iz Beograda, klub koji je bio prvi u Jugoslaviji 1980. i 1981. Četiri godine kasnije dobili su mene.

Njene dresove, nažalost, ne mogu da pronađem, ali je na priloženim fotografijama vidljivo da su se, ako ih uporedimo sa današnjim, nogavice na ženskim odbojkaškim šortsevima dijametralno produžavale kako su se rukavi skraćivali. Za izradu ovih dresova još uvek se nisu koristili veštački rastegljivi materijali poput spandeksa, tako da je sve bilo od pamuka, pa i ovi minimalni šortsevi. Moj utisak je da je takva forma ipak više imala veze sa tadašnjom estetikom i modom nego s praktičnošću, iako moja mama tvrdi suprotno, t.j. da je to nešto najudobnije u čemu je igrala odbojku i da najmanje ograničava pokret. Zanimljivo je i da je u jednom momentu Svetska odbojkaška federacija zahtevala da zvanična forma donjeg dela ženskih odbojkaških dresova bude upravo ovog tipa, nalik kupaćim kostimima, ali se Ženska sportska fondacija pobunila s argumentom da bi dresovi trebalo da se prave u odnosu na tip performansa (npr, uska i kratka odeća je prikladna ako postoji potreba za smanjenjem otpora vode ili vazduha, ali to u odbojci nije slučaj).

Image (3)
Na fotografiji: ekipa Radničkog 1980, mama je četvrta zdesna

istorija-ok-radnicki
Na fotografiji: ekipa Radničkog u klupskim trenerkama; mama: druga sleva

 

6) Crvena Zvezda, Beograd, beli dres sa dugim rukavima

Sezona: 1985.

Ovaj pamučni dres koji takođe izrađuje Asics se gotovo raspao, belo više nije belo, a crveni plišani broj 11 je otpao i sada se na poleđini dresa vide samo njegovi tragovi. Međutim, stari žuto-crveno-beli grb Sportskog društva Crvena Zvezda se i dalje dobro drži i podseća da su u ovom dresu odbojkaši 1985. vratili klub u prvu ligu.

000005

7) VT Herentals, Herentals, Belgija

sezona: 88/89/90.

sponzori: Ijsboerke, Bento, Royal Canin, Cécémel,

materijal: pamuk

  1. tata potpisuje za belgijski klub Herentals i ubrzo se naša tročlana porodica seli u ovaj mali grad, nedaleko od Antverpena.

Crni dres je zanimljiv ne samo zbog magenta plišanih brojeva na prednjoj i zadnjoj strani, geometrijskih detalja, kontrasta i šarenila karakterističnih za dizajn na prelazu iz osamdesetih u devedesete godine dvadesetog veka, već i zbog toga što se u njegovoj karijeri ovde prvi put javljaja veliki broj sponzorskih reklama na samom dresu, praksa sa kojom su u odbojci prvi započeli Italijani sredinom sedamdesetih godina dvadesetog veka.

Klub je, nažalost, prestao da postoji 2006. godine, ali na moju ogromnu radost na Youtube-u pronalazim pregled utakmice iz sezone 1989/90, gde je razlika u odnosu na današnju dinamiku igre očigledna, a opisani crni dresovi s dugim rukavima i kragnom se leo vide.

 

000047000046

Naredne sezone dobijaju novu garnituru dresova, sa belom osnovom i još većim brojem reklama.

000048

8) Asics Tiger patike, plavo-bele

Jedine sačuvane patike iz tog perioda inspirisale su me da istražim istoriju ovog modela:

Kihachiro Onitsuka 1949. godine osniva firmu sportske obuće Co. Ltd, sa idejom da vrati elan bezvoljnoj omladini u posleratnom Japanu tako što će ih inspirisati da se bave sportom. Dok je jedne večeri jeo hobotnicu i zamišljeno posmatrao prijanjaljke na njenim kracima koje stvaraju vakuum pri kontaktu sa površinom, sinula mu je genijalna ideja da bi isti taj sistem trebalo reprodukovati na đonovima patika. Onitsukin dizajn doživeo je ogroman uspeh. Šezdesetih godina se kompanija širi i rebrendira kao Onitsuka Tiger i patike dobijaju svoje prepoznatljive linije. Onitsuka Tiger 1977. postaje Asics (akronim od latinskog mens san in corpore sano; u zdravom telu zdrav duh) udružujući se sa još dve firme: GTO i Jelenk. Ljubav između Tiger patika i odbojke rodila se još 1964. kada japanska ženska odbojkaška reprezentacija igrajući u njima osvaja zlato na Olimpijskim igrama u Tokiju. Tokom narednih godina nižu se sportski uspesi u Asics Tiger patikama i njihova popularnost vrtoglavo raste, pa ne zaobilazi ni naše odbojkaše i odbojkašice.

Čini mi se da su moji roditelji čitav svoj sportski vek proveli igrajući u ovim patikama (na gornjoj fotografiji ekipe Radničkog iz Beograda, sve devojke nose Tiger patike). Zvali su ih Tajgerice i tako ih zovu još uvek.

Ove ćaletove plave sa belim linijama i dalje stoje u tamno-žutoj platnenoj vrećici na kojoj je crnim slovima ispisano ASICS TIGER. Kupljene su 1980. u Atini za 20 dolara. U Beogradu to tada nije bilo moguće.

Na posebnost ovih patika podseća nas Kill Bill 2003. godine, film u kome Uma Turman nosi legendarni žuti model s crnim linijama i zauvek ih vraća na police sportskih radnji.

000002

 

9) Bonus: menjaža

Odbojkaška reprezentacija Japana je 1979. bila na turneji po Evropi, a do Jugoslavije je svratila da bi sa nama odigrala četiri prijateljske utakmice. Tom prilikom ćale je menjao svoj dres za dres Japanca kome nažalost ne može da se seti imena. Na Olimpijadi u Moskvi sledeće godine Japan nije učestvovao zbog bojkota koji su predvodile Sjedinjene Američke Države, a ticao se napada Sovjetskog Saveza na Avganistan.

Dres reprezentacije Belgije prisvojio je dok je igrao u Herentalsu, a hokejaški dres Partizana dobio je od svog brata od ujaka, Andreja Jovanovića, menjajući ga za već spomenuti beli skafander reprezentacije.

000043000042000006

Iz Belgije smo se u Srbiju vratili 1990. godine, ne sluteći da se priprema raspad Jugoslavije. Iste godine se rodio moj brat, sa kojim se priča o dresovima nastavlja i proširuje u novo poglavlje.

 

Italija, april 2017.

Volim da fotografišem Italiju jer mi izgleda kao da je u njoj uvek leto, bez obzira na datum. Takođe, čini mi se da je tamo svaki dan samo nastavak velikog praznika koji traje oduvek. Jedino što se menja je svečana odeća.

Peruđa

Bez svečane odeće, ali u vreme prolećnih praznika, otputovali smo u Peruđu kod mog brata koji je te sezone tamo igrao odbojku. Imali smo četiri dana odmora i plan – obići ćemo veći deo Umbrije, ići do Toskane, u Firencu i Sijenu, napisaću tekst o životu naših odbojkaša u Peruđi s privilegovanim insajderskim osvrtom na njihovu svakodnevnicu, pićemo dosta vina i bogato jesti. Ali svakim sledećim kilometrom ka jugu, planiranje se sve više obesmišljavalo. Arsenije je u aprilu je imao deset meseci i drugačije planove za nas. Sačekao nas je s mamom K. ispred hale Pala Evangelisti, topografske tačke oko koje su se vrteli dani njihove nove male porodice i u čijoj se neposrednoj blizini nalazi prva (ili poslednja) stanica mini-metroa.

Mini-metro u Peruđi je posebna instalacija, napravljena da bi se rasteretio saobraćaj u gradskom jezgru. Kabine-vagoni izgledaju kao pokretne konzerve, frekventne, praktične i simpatične, pet metara dugačke, spolja sive, a iznutra crvene. Pošto se centar grada nalazi na brdu, metro-konzerve se penju i spuštaju linijom dugom 3,2 km, podsećajući na žičaru i kada se popnu do poslednje stanice, okreću se nad mehanizmom koji izgleda kao džinovski oštrač noževa.

Puna starih fasada peskovitih nijansi žute i zelene, uskih i veoma strmih ulica i širokih kamenih stepenica, Peruđa je izuzetno brdovit grad i usled te svoje brdovitosti izleda kao da je građen na talasima. Za pešake to ume da bude naporno, pa je napravljen i sistem pokretnih stepenica kroz uži centar grada, koje jednim svojim delom prolaze kroz ostatke tvrđave Rocca Paolina, memljive i mistične prostore u kojima se često mogu pogledati i izložbe.

Kada je M. završio trening, odvezli su nas u svoj stan u predgrađu, mirnom kraju koji  naseljavaju mahom imigranti. Istuširali smo se i spremili za spavanje kada nam se u sobu uvuklo isprva tiho i daleko, a onda sve jasnije horsko pevanje. K. i ja smo izašle na terasu da bismo videle odakle dopiru glasovi, a veliki broj crvenih sveća ukazivao je na procesiju za Veliki Petak. Navukle smo mantile preko pidžama i istrčale napolje ne bismo li ih presrele u jednoj od susednih ulica. Bilo je toliko svečano i uzbudljivo, da smo poželele da događaju prisustvujemo izbliza. Stidljivo smo uhvatile par minuta noćne praznične šetnje kada su već bili gotovi s pevanjem.

Deruta

Sledeći dan proveli smo u Deruti, u gostima kod Miloša, dobrog duha srpske odbojke u Peruđi, i njegove Meri. Srpsko-bugarski klan sastavljen od četvorice odbojkaša koji su u tom momentu igrali za prvoligaški klub Sir Safety Perugia, pripremao je roštilj s toliko predanosti i uživanja, da je svaka moja ideja da ih u tome prekinem i postavim im pitanja za onaj tekst koji sam planirala da pišem, bila potpuno besmislena. Umesto toga, okrenula sam se kontemplaciji u prostranoj zelenoj bašti punog stomaka i bila pomalo tužna što u njemu nije bilo mesta za tiramisu, za koji mi je D. rekao da je najlepši koji je ikada probao u životu.

Nas dvoje smo se tog popodneva vratili u Peruđu gde smo se našli s M, drugarom s Bežanije, koji nas je sproveo kroz sve skrivene i njemu drage ulice u gradu i otkrio nam ponešto i o sunarodnicima u akademskoj zajednici ovog umbrijskog grada.

Asizi

Potoci turista, okeani vernika, vanzemaljska akustika i klasična lepota kamenih građevina zemljanih boja usred maslinjaka – tako sam zapamtila Asizi, mesto rođenja Svetog Franje Asiškog, rimokatoličku tačku hodocašca u samom jezgru Umbrije.

Na glavnom trgu, pored starog ringišpila s konjićima, žena preobučena u anđela skinula je krila da bi napravila pauzu i pojela sendvič.

Lago Trasimeno

Trazimensko jezero je četvrto po veličini u Italiji, samo malo manje od jezera Komo. Tamo smo dugo tražili parking, šetali kraj obale, jeli sladoled i naučili ponešto o potrebama desetomesečne bebe.

Kortona

Ne znam kada i gde smo prešli granicu izmedu Umbrije i Toskane, znam samo da se pejzaž promenio i pred nama ukazali prizori sa nalepnica najkvalitetnijih prehrambenih proizvoda. Prva stanica nam je bila kuća zemljakinje Nine, na obronku jednog uzvišenja pred sam ulazak u Kortonu, sa čije se terase pružao pogled na vinograde, crkvu i jezero u daljini. Spremala se neka teška kiša, ali nas to nije zadržalo unutra, samo je činilo da sve još više podseća na filmski set. U grad se ulazi kroz kapiju, saobraćaj je unutra zabranjen. Kada tu kapiju prođeš i počneš da se penješ kaldrmom, toliko je magično da poželiš da se izgubiš u ovom prastarom gradiću. D. nam se zbilja izgubio, tražili smo ga neko vreme, a onda odustali i nastavili kroz uske ulice ka gradskom parku koji je u tom trenutku verovatno bio najmirnija tačka na Zemlji. Onda je počela oluja koja nas je naterala da se sakrijemo pod tendu male prodavnice delikatesa gde nam je prodavačica ponudila da probamo kobasice sa tartufima. Kada je nevreme prestalo, D. se pojavio iz pravca starog bioskopa, ispred koga je snimano nekoliko scena filma La vita è bella, pa smo se spustili natrag do kola.


Ne sećam se kada se praznik za nas završio, moguće sa prvim gužvama na aerodromu. Znam samo da je prvenstvo trajalo još neko vreme pošto smo se vratili u Beograd i da je Peruđa završila na trećem mestu. Bilo bi bolje da sam pisala o tome, ali Italija ume da napravi ladovinu od čoveka.

 

000117380025000117380014000117380026000117370003000117370004000117370005000117370008000117370014000117370013000117370009000117370007000117370006000117370010000117370032000117370031000117370024000117370028000117370018000117370021000117370019000117370016000117350003000117350005000117350004000117350008000117350010000117350007000117350012000117350011000117350013000117350014000117350015000117350018000117350017000117350020000117350021000117350022000117370033000117370026000053000048000117370015000117350031000117350032000117350024

PIGOZA, magična 6 u 1 kuća na Dunavu

Originalno objavljeno na Before After

Na samo 120 kilometara od Beograda, u Ulici vojvode Putnika u Velikom Gradištu, na raskrsnici sa koje se vidi Dunav, nalazi se Pigoza  – zadužbina, fondacija, galerija, biblioteka, muzej i atelje, kako stoji na tabli od pleksiglasa na ulaznoj kapiji. Dodala bih još i – Duškova i Ljubinkina kuća.

Duško Zeja Jovanović je vizuelni umetnik rođen 1947. u Velikom Gradištu. Iako stvara još od svoje dvanaeste godine, formalno umetničko obrazovanje nikada nije stekao – završio je mašinsku školu, što ga je i odvelo u Nemačku kada je imao dvadeset i tri godine. U Vupertalu je, u firmama Vorwerk i Becker, proveo čitav svoj radni vek, ali i dobio status samostalnog umetnika. Postao je član Udruženja likovnih umetnika Nemačke (BBK), a zahvaljujući tome ima i člansku kartu Međunarodne asocijacije za umetnosti (IAA/AIAP), partnerske organizacije UNESCO-a. Deo je kolektiva Kunst-Kolleg-International E.V.  i grupe Kunst Ring, a tamo je osnovao  i sopstvenu galeriju.

Kada je 2007. otišao u penziju, u dogovoru s porodicom doneo je čvrstu i temeljno promišljenu odluku da se vrati u Gradište, tamo prenese svoje radove, arhivski materijal, knjige i zbirke raznih predmeta  i zajedno sa suprugom Ljubinkom svoju porodičnu kuću pretvori u „hram umetnosti“ kako sam kaže, otvoren za posete u bilo koje doba dana ili noći. Ime joj je izveo od tri toponima koji zajedno čine fiktivni trougao iznad Dunava: PI od Pinkum (rimski naziv za Veliko Gradište), GO od Gorica (brdo nadomak sela Zatonje odakle je njegova majka) i ZA od upravo spomenutog sela. Kao zadužbina i sve ovo što danas jeste, Pigoza je registrovana 2013. godine, iako je još od 1989. funkcionisala kao privatna galerija i atelje, kada je Zeja povremeno dolazio iz Nemačke.

Nikada nisam preispitivala multifunkcionalnost Pigoze, sve u vezi s tim mestom oduvek mi je bilo veoma blisko, a u detinjstvu su mi posebno drage bile rode koje su na njihovom odžaku imale gnezdo.

Špicasta, uglasta i delom obrasla u bršljan, sa gomilom samonastalih drvenih skulptura svuda oko kapije, ona je za mene oduvek bila kuća iz bajke. Kad zakoračiš u nju zaspe te najbizarnijim predmetima, ne možeš da se oslobodiš utisaka koji naviru sa svih strana i teško nalaziš izlaz jer se unutra gubi smisao za vreme. Pažnju ti kradu detalji kojih ima toliko da bi morale da prođu godine dok im se svima ne posvetiš podjednako.

Dok ti Zeja govori kako ga je njegovoj majci donela ptica Lagaš sa reke Zeje iz Rusije, ne dovodiš to u pitanje. Isto tako će ti razdragano pričati i o svojim gastarbajterskim godinama u Nemačkoj i kako je tamo pronalazio rupe u sistemu da bi radio šta mu je volja. Potrebno je samo da postaviš pitanje.

Najavila sam mu se i rekla da bih došla da fotografišem. Nisam bila odavno, želela sam da vidim šta je sve novo u kući i šta se staro pomerilo i promenilo. Dočekana sam, kao što budu i svi ostali – najsrdačnije na svetu.

U hodniku se i dalje nalazi raštimovani pijanino sa slikom viseće železnice u Vupertalu, uramljeni plakati koji su najavljivali Zejine samostalne i grupne izložbe u Nemačkoj i nekoliko vitrina sa najnezamislivijim predmetima. I žene. Žene su na svakom zidu kuće, gole i obučene, s mini-valom ili bez njega. Neverovatan broj prikaza žena u svim oblicima i bojama. Pažnju mi je okupirala fotografija jedne sa bouvijevskim bodi-artom, plavim poput mora.

Najvažnija žena u kući je ipak Ljubinka, koju je Duško zaprosio istog dana kada ju je i upoznao, 1971. godine, na svadbi svoga brata. Od tada se nisu razdvojili. Ona je ta koja čini da sve funkcioniše kako treba – zadužena je i za PR i marketing i koordinaciju i organizaciju događaja, arhiviranje materijala, fandrejzing i odnos s publikom. I za kafu i kolače, podrazumeva se.

S leve i desne strane nalaze se dve galerije u kojima su izložene Zejine slike, skulpture i predmeti koje je koristio pri brojnim performansima. U centralnom delu veće galerije je oltar koji je napravio i upotrebio 1990. u prvom umetničkom ritualu izvedenom u Velikom Gradištu.

Iz predsoblja se ulazi u prostoriju na istom nivou u kojoj se nalazi stara kaljeva peć boje bele čokolade i prepune police arhivskog materijala sa Zejinih dosadašnjih izložbi. Kroz staklena vrata koja gledaju u zadnje dvorište vire Daca i Ina, čupavi psi mešanci. Slike i razni predmeti nastavljaju da me prate kroz celu kuću.

Stepenice vode na drugi nivo gde su dnevna soba, kuhinja i trpezarija u kojoj mi uz čaj Ljubinka objašnjava koliko uživa u životu u ovom prostoru, okružena Duškovim radovima i ateljeima, starinama i predmetima od kojih je svaki uspomena na nešto ili nekoga. Kaže da o povratku u Nemačku ni u jednom trenutku nisu razmišljali, čak iako su njihova deca nastavila da žive tamo,  jer im je ovde sve jednostavnije, lakše i lepše, od odnosa među ljudima do prirodnih lepota, ali joj primetno teško pada što lokalna sredina još uvek ne prepoznaje njihove dobre namere, trud i posvećenost ovom mestu.

Nastavljamo dalje ka bogatoj biblioteci za koju ni njih dvoje ne znaju koliko naslova ima jer se konstantno uvećava. Sva četiri zida su ispunjena knjigama, od kojih su mnoge veoma retka izdanja, a neke i unikati poput debele zbirke rukom pisanih pesama Milovana Jovanovića, zaboravljenog gradištanskog pesnika, koju je Zeja sam uredio. U centru prostorije se nalazi veliki ovalni drveni sto, a u uglu udobna fotelja iznad koje je lampa za čitanje. Na suprotnoj strani biblioteke je poveći prozor i taj deo je, kada mu se dodaju čaj i ćebe, verovatno najudobniji kutak Pigoze.

Iz biblioteke se nastavlja u improvizovanu antikvarnicu, ispunjenu predmetima sakupljanim decenijama na različitim mestima – fotografije i satovi sa nemačkih buvljaka, uramljenih pet akcija Gradištanske banke, konveksno staklo sa železnice koje sada služi za postavljanje umetničkih instalacija, pisaće mašine, markice, stari novac, cigarete i hrpa drugih sitnica.

Iz antikvarnice stepenice vode ka poslednjem spratu kuće, na kome se nalazi spavaća soba, zimski atelje i arhiva. Uski hodnici me podsećaju na kuće u Holandiji, ali je zato sve ostalo autentično.

U ateljeu je polica sa raznim materijalima koje koristi kada slika. Između ostalog, tu su i teglice sa peskom sa raznih krajeva sveta koji mu donose prijatelji i poznanici. Na zidu je i staro ogledalo-univerzum čije tačkice ispisuju sazvežđa. Na suprotnoj strani prostorije nalazi se plakat s vinčanskim pismom koje Zeja oduvek koristi u svojim radovima – posetioci se susretnu s njim na samom ulazu, na drvenoj tabli na kojoj piše „otvoreno“.

Poslednju prostoriju u kući preskačem zbog nedostatka svetla. Reč je o podrumu, koji nije običan podrum već mali arheološki muzej. U njemu se čuvaju kosti mamuta, keramika iz Vinče, rog divljeg bivola, poklopac mrtvačkog sanduka iz rimskog doba i rimska ratna sekira.

Na izlasku iz kuće prolazim pored zatvorenog letnjeg ateljea i spuštam se ka Dunavu, do keja su mi potrebna tričava tri minuta hoda. Mimoilazim se s biciklistima (mogli bi biti Nemci) koji izgledaju kao da su se zaputili ka mestu na kome sam upravo bila. I to jeste tipično za Pigozu – privlači putnike i strance kao magnet, a plaši ljude koji pored nje prolaze svakog dana. No, kada se jednom odvaže i uđu, nešto kvrcne i prespoji se u univerzumu.

 

000068000057000060000061000059000062000065000064pigoza3pigoza2pigoza12pigoza1000066000067000042000041000040000044000045000043000048000049000047000050pigoza10pigoza9000055000054000052000051000005000004pigoza7pigoza8000069000070

 

 

 

 

 

 

 

Vikend na Indirektu, Dorćol, oktobar 2017.

 

//Indirekt je istarski festival koji već pet godina zaredom promoviše nezavisnu muziku i umetnost. Ovo je treća godina kako se organizuje i beogradsko, jesenje izdanje festivala//

 

subota, 7. oktobar, 11:00, 9°C

Pitam se danima da li je preveliki zalogaj za Indirekt to što je prerastao u showcase festival sa paralelnim dešavanjima na tri lokacije u Beogradu i da li će ekipa to uspeti da izgura do kraja. Pitam se takođe hoće li Indirekt biti pravi Indirekt bez mora i borova, na beogradskoj košavi i hladnoći. Uostalom, da li festival čine borovi ili ljudi?

Iako su mi četinari draži, daću šansu ovim drugima.

Spuštam se Dobračinom ka Dorćol Platzu, žurim na početak diskusije o fenomenu književnih blogova.

 

subota, 7. oktobar, 12:00, 10°C

U sali je toplo, Bole je uključio grejanje i drži sve pod kontrolom. Četiri dame, Alis Marić (Čitaj knjigu), Ingrid Divković (ingriddivkovic.com), Tanja Đorđević (ČitamČitaš) i Tijana Banović (Crna ovca) pripremaju se za diskusiju za koju će se ubrzo ispostaviti da je priča o uspehu i o tome kako nikada nije kasno da počneš da se baviš stvarima koje voliš. Razmišljam kako bi se ovakav razgovor u nekom finom filmu pretvorio u svoje naličje i u njemu bi učestvovali svi oni koji nisu uspeli u svojim pokušajima da slede svoje snove iako su se trudili i bili vredni, sistematični i pametni. Verujem da je takvih slučajeva više nego ovih prethodnih i da bi se iz njih dosta moglo naučiti.

Zanimljivo mi je da slušam gošće iz Hrvatske, zato što mi je njihov rad potpuna nepoznanica, a očigledno je da su veoma su popularne u blogerskoj zajednici.

Alis Marić, jedna od onih žena koje isijavaju blagost i sigurnost u sebe, priča nam o svom blogu „Čitaj knjigu“ koji za cilj ima promovisanje čitanja i podizanje svesti o važnosti knjiga. I o putu koji je prevalila od rada u korporacijama koje su iz nje isisavale poslednje čestice duše do današnje realnosti u kojoj živi od svoje ljubavi prema knjigama.

Zatim Goran Stojičić, moderator, predstavlja Ingrid Divković. U glavi mi odzvanja njegovo (na toliko nivoa pogrešno) pitanje upućeno mladoj Riječkoj spisateljici: „Kako toliko pameti stane u tako malu glavu?“. Dopada mi se njena pristojna reakcija u vidu ljupkog otklona, a kasnije i elokventnost, šarmantna autoironija i humor, kada predstavljanje preuzme na sebe. Ali i pored toga ne mogu da se ne zapitam da li si zaista uspeo kao pisac ako ti se delovi knjige, pretvoreni u citate izvučene iz konteksta, nalaze na flašicama za vodu (što je u razgovoru navedeno kao jedno od najvećih dostignuća njene karijere). Da li je devojka iz Rijeke zaista srećna zbog toga? I da li se književni blogovi i blogovi o književnosti na kraju moraju pretvoriti u nekakve baze citata i motivacionih poruka i šta je to što uopšte nagoni ljude da se lože na motivacione poruke i da li je to zaista najbolji način da književnost vizuelno komunicira sa publikom? Odlutale su mi misli, ne mogu da pratim nit razgovora. Nisam ni sigurna koliko ova diskusija paše Indi(e)rektu.

Priču o projektu „Čitam, čitaš“ i portalu „Crna ovca“ nažalost nisam odslušala, delom zato što su mi poznati od ranije, a delom zbog toga što sam morala da popijem nešto toplo. A došli su i Bojan i Majkić, koji je – osim što je osmislio odličan vizuelni identitet ovog festivalskog izdanja – Boletova desna ruka u organizaciji beogradskog Indirekta. Priznajem da im dosta dobro ide.

 

subota, 7. oktobar, 14:00, 13°C

Promenom govornika, struktura publike se takođe menja – vidim Stefani i Aleksandera iz dua Cari Cari, apsolutne idole ovogodišnjeg festivala, a tu je i Ida Prester (Lollobrigida, Frau Casio), čija me pojava svaki put iznova očara.

Franz Hergovich (mica) i Thomas Heher (Waves Vienna)  predstavljaju nam muzičku scenu i muzički biznis u Austriji, govore o zastupljenosti određenih muzičkih pravaca na sceni i u medijima, uz mali ironični osvrt na šlagere, koje u jednom momentu porede sa našim turbo-folkom (što je donekle i shvatljivo, imajući u vidu da se u Austriji i Nemačkoj šlageri posmatraju kao narodna muzika, dok u zemljama bivše Jugoslavije ovaj žanr ima potpuno drugu konotaciju). Priča se o umrežavanju i na koji način najbolje iskoristiti kontakte koji se stiču na događajima poput ovog. Takođe, govore o Waves Vienna festivalu, kako do njega doći i pažnji koja se na njemu posvećuje istočnoevropskim autorima. Eto nama šanse. U svakom slučaju, eto prilike da mi se u glavi upali crveni taster na kome piše „dijsapora“. Nisam uspela da pronađem podatke o tome da li je iko do sada vršio istraživanje o kulturnim navikama srpske dijaspore u Austriji, ali s obzirom na veliki broj našeg stanovništva* u toj zemlji, pretpostavljam da među njima postoji i određeni procenat onih koji jesu ili bi mogli da budu zainteresovani za alternativnu umetničku scenu, i kao publika i kao izvođači. Svakako bi bilo zanimljivo posvetiti se razvoju publike i promociji alternativne kulture sa prostora bivše Jugoslavije na teritoriji Austrije i ispitati tržište koje ima veliki potencijal za nas. Iz iskustva znam da su kulturne preferencije naših ljudi tamo posmatrane na veoma sličan način na koji se Hergovich i Heher odnose prema ljubiteljima šlager muzike, ima tu dosta predrasuda i kultursnobizma, ali mi se čini da nam svima izmiče ogroman potencijal upravo tog turbo-folk nasleđa koje može da bude inkorporirano i u alternativnu muziku (kao što nam je nedavno na odličan način prikazano u dokumentarnom filmu Turbotronik), kao i hip hop kultura, za koju pretpostavljam da je zainteresovan bar određen broj pripadnika druge ili treće generacije naših gastarbajtera u Austriji.

Ne ostajem na dva poslednja, a po najavi bi se reklo veoma zanimljiva panela (’’Kako zaštititi svoj rad’’ i ’’Promocija na radiju’), odlazim ka „Leili“, za koju je planirano upravo umrežavanje aktera  naše regionalne muzičke scene sa austrijskim učesnicima festivala. Narodski rečeno – minglovanje. I to prolazi fino.

 

subota, 7. oktobar, 22:40, 9°C

Veče je, sa bine u Dorćol Platzu pršti garažni zvuk, momci iz mađarskog benda Dope Calypso (čije ime jedva saznajemo jer je štampani program pun grešaka) prže polugoli, prostor odzvanja jer se još uvek nije popunio ljudima, ali polako pristižu svi koji treba da budu tu i veselo je kao u dobrom tinejdž filmu. Svi su ili srećni ili pijani, a to je sasvim u redu.

Na dešavanja u Kulturnom centru Rex i Majstoru za pivo ne stižemo. Čujemo da se svi žale na nepodesnost ovih prostora za koncerte (iako ovaj prvi poznajem kao svoju dnevnu sobu i ne bih se u potpunosti složila sa takvim komentarima, pretpostavljam da je u pitanju samo nepoznavanje sale i načina na koji njena konstrukcija utiče na zvuk).

 

nedelja, 8. oktobar, 00:00, ne znam koliko je stepeni

Bušimo balon, čestitamo Kai rođendan, At Pavillon (njihove cvetne košulje i blokpartovski manir) nam toliko dobro leže da se u trenutku osećamo kao da smo privatizovale festival i napravile rođendansku žurku, Istrani iza nas prosipaju pivo, svi u prostoru igraju ili se bar njišu, Bojan nam pokazuje kako je pocepao pantalone dok su se on i Vedran penjali preko zida koji se najednom isprečio pred njima dok su pokušavali da pronađu put do Dorćol Platza, frontmen benda, Mwita Mataro, s gitarom oko vrata okreće se oko svoje ose, izgleda pomalo kao Prins.

 

nedelja, 8. oktobar, ne znam koliko je sati

Presing? Presing je ludilo.

 

Nedelja, 8-10, 15:00, 18°C

U Indirekt-univerzumu, nedelja je dan za sport (fudbal ili basket), poneku ponovljenu svirku i opraštanje.

Nažalost, sporta ovog puta nema jer je malo njih dovoljno raspoloženo da ustane na vreme.  Za koncert Jakoba Kobala, “onog malog što skejta”, takođe ostajemo uskraćeni zbog komšija u Gospodar Jevremovoj. Provodimo popodne u “Leili”,  čekamo da se okupi svih pedeset gostiju iz Hrvatske, da ih spakujemo u autobus i ispratimo nazad u Istru.  Činjenica je da neodoljivo podsećaju na razuzdane maturante na ekskurziji, ali upravo je to deo njihovog šarma. Činjenica je i da su doneli more na Dorćol.

Sledeći put možda donesu i borove.

 

*Prema podacima Austrijskog statističkog biroa, početkom 2005. godine 788.000 stranaca je živelo legalno u Austriji, što je predstavljalo 9,6% ukupnog stanovništva. Od tog broja 340.000 došlo je iz Bivše Jugoslavije (izvor: wikipedia.org)

Prema podacima iz 2015. godine, stanovništvo Beča čine državljani 181 zemlje, a nakon Austrijanca (72,6) u austrijskom glavnom gradu je najviše državljana Srbije (4,1) (izvor: RTS)

 

110016850006110016850019110016850003110016850015110016850008110016850007110016850020110016850021110016850012110016850017110016850014110016850016110016850022110016850024110016850023110016850025110016840004110016850010110016840006110016840005110016840015110016840022110016840025110016840027110016840010110016840017110016840019110016840021110016840020110016840009110016840024110016840007110016840013

 

Veliko Gradište, vašar, avgust 2017.

Srećko, Bili i dve zvezde padalice

Vazduh se zagrevao velikom brzinom i što smo se više udaljavale od Dunava, sve mi se više činilo da hodamo po užarenom, nepodmazanom dnu tiganja. Bečke registracije zaposele su grad, njegove raskrsnice, trotoare i poneku neočekivanu površinu na kojoj je bilo moguće parkirati se. Bili su to uglavnom gastarbajteri, naša braća i sestre, u svojim novim odelima i sa svojom novom decom.  A seoske i gradske gospođe izmilele su na ulice da pokažu svoje najlepše letnje haljine i  pazare ponešto. Nisam mogla da ocenim da li je nepodnošljivija gužva ili vrućina.

Na samom početku ulice kojom se prostiralo vašarište, za svojom tezgom stajao je Indijanac. Južnoamerički, reklo bi se po fizionomiji. Prodavao je hvatače snova, ogrlice i majice. Želela sam, ali bilo mi je pomalo neprijatno da ga fotografišem. Pored njega nalazio se prodavac knjiga, odmah zatim tradicionalni vašarski slatkiši – luše, svilene bombone i liciderska srca, pa papuče i gaće, nakit od medicinskog čelika, keramički patuljci i Snežane za baštu i još hrpa koječega na tezgama koje su se pružale daleko van mog vidokruga. Iz iskustva sam znala da se završavaju u opštem haosu, negde kod bivše kasarne.

K. je tražila zavese za svoju sobu. Zastale smo kod mlađe Romkinje, čija je kosa bila pokrivena plavom satenskom maramom, jer nam se učinilo da je njen izbor zavesa najbogatiji. Dok sam se ja ispod jedne draperije krila od sunca, K. je birala, razmišljala i na kraju primetila da joj se dopada jednostavniji dezen od onog koji joj je bio preporučen, na šta je prodavačica rezignirano izjavila: „Mladi danas više ne vole kič“.

Nastavile smo dalje, pored srpskih mekika od pola metra i reklamnih nadgrobnih spomenika.

Prošle noći, na navečerje vašara*,  na koje prema legendi dolaze isključivo Gradištanci, došli smo s namerom da odradimo po koju vožnju, ali ponuda je bila slabija nego prethodnih godina. Nekoliko ringišpila za sasvim malu decu, veliki točak, brod, kišobrani umesto prave balerine, bokserska vreća za odmeravanje snaga i standardna sudarna kolca. I sve vožnje su bile po dvesta dinara. Zanimljiviji nam je bio Srećko Šušić koji je pevao pod šatorom, i to baš Ulica rađa grešnike dok smo tuda prolazili. Bio je to trenutak čiste magije, slušali smo gotovo zaboravljeni hit u originalnom izvođenju. Zamislila sam kako primećuje naše oduševljenje, namiguje i podiže desnu štaku u znak pozdrava, ali delili su nas stolovi i stolovi zadovoljnih utamanjivača pečenja. Te noći videla sam dve neobično blještave zvezde padalice.

Izbile smo na luna-park koji mi je preko dana bio primamljiviji nego noću, možda zato što u je u nedostatku gužve izgledao ogoljen. Radnici su nas lenjo posmatrali i prećutno mi dozvoljavali da ih fotografišem. Tu sreću nisam imala sa mladim zaljubljenim parom koji je prodavao najrazličitije predmete, svuda sakupljane. Dozvolili su mi da slikam robu, ali ne i njih. Njihova koleginica (a mozda i rođaka) me je pitala jesam li sa neke televizije, a pošto sam joj objasnila da nisam, uporno je pokušavala da shvati šta će meni onda njihove slike. Bila je krajnje sumnjičava, a u toj sumnji su joj se pridružili i svi ostali u krugu od oko dvadeset metara. Onda me je pitala može li ona da slika mene telefonom, pa da sliku pokaže bratu koji treba da se ženi. Rekla sam da može, ali samo ako i ja nju fotografišem. Malo se snebivala, ali na kraju ipak nije pristala. Onda mi se javio deda (možda njihov) koji je sedeo u hladu kestena i rekao: „Evo, slikaj mene za đabe“. Predomislio se nakon tri sekunde. Dopali su mi se, svi zajedno, pa sam rešila da kupim nešto. Iskopala sam knjigu Bili Holidej i Vilijama Daftija, Lejdi peva bluz, stajala je naslonjena na Službena pravila košarkaške igre iz 95. godine. Realno, odrali su me, platila sam je sto dinara. Tog dana je sve što sam plaćala iznosilo sto dinara.

Dok smo se spuštale natrag ka gradu, sa svih strana čula se muzika, nepogrešivi dvočetvrtinski takt i veseli tonovi harmonike. Sve to mešalo se sa letnjom pesmom gugutki.

K. je otisla kući, a ja sam svratila kod B. u kafanu i naručila kafu i litar hladne vode. B. je nesto čeprkao po šanku i doviknuo mi: „E, da vidiš što imam karte!“

Iz zvučnika je pičila Bili Holidej.

000121000032000121000031000121000029000121000030000121000028000121000027000120990001000120990003000121000022000121000025000121000023000121000026000121000024000120990006000121000021000120990005000120990004000120990007000120990010000121000008000121000012000121000018000121000015000121000033000121000034

*Vašar u Velikom Gradistu slavi se 2. avgusta; navečerje je 1. avgusta

 

Indirekt, Umag, jun 2017.

Četvrtak, 1. jun

Đoletov kombi je tog jutra pokupio nas četiri na Novom Beogradu i tako je kompletirana postava za put do Umaga, na Indirekt, mali istarski festival koji već pet godina zaredom promoviše nezavisnu muziku i umetnost. Putovale smo zajedno sa bendom Ti (najgenijalnijim dvojcem u makedonsko-srpskom univerzumu, o čemu nakon ovog putovanja imamo hrpu dokaza), Boletom iz Ammonite recordsa (beogradskom desnom rukom Indirekta) i Majkićem (najsvestranijim gostom festivala, kako će se ispostaviti već prve večeri u kampu).

Više od trideset stepeni u vozilu bez klime bilo bi sasvim podnošljivo da za to veče nije planiran naš koncert u centru Umaga, ispred MMC galerije, odmah nakon otvaranja Lanine izložbe. Ovako, uz dosta slabije prolazno vreme od očekivanog, opsedale su me iscrpljujuće misli: „Hoćemo li stići da se istuširamo? Presvlačenje bar?? Šta ako su mi se ukočili prsti i više nikada ne budem mogla da sviram? Evo, čini mi se da me i glas izdaje, gotovo je, umirem, to mora da je od svih ovih otvorenih prozora… Možda su nam i instrumenti poispadali negde usput, a niko nije primetio… Šta ako koncert bude stvarno krš? Ah, more je sigurno i dalje previše hladno za kupanje. Sa koliko ljudi ćemo deliti kupatilo??“

A istarski pejzaž u zlatnoj prašini kasnih popodnevnih sati bio je spasonosna kontrateža mojim strepnjama. Iz ove perspektive mi se čini da sam već tada lagano počela da upadam u zen okean u kome sam bila svih dana festivala, a sasvim je moguće da se u njemu još uvek nalazim.

Deo mojih strahova se ostvario kada su nas, posle devet sati putovanja, iskrcali na plato ispred galerije, direktno na tonsku. Prsti nam se nisu ukočili, ali noge jesu, teturale smo se neodređeno među kablovima i stalcima za mikrofone, dok su iza nas završavali postavljanje izložbe. Tonska je bila dobra, momci su bili super i odlično nas ozvučili, uz konstataciju da „tolika ljubav prema reverbu mora da je neka beogradska stvar“. Sve vreme osećale smo se kao u magnovenju. A pravo iz magnovenja odvezli su nas u kamp Veli Jože u Savudriji (gde ćemo svi biti smešteni i gde se od sledećeg dana premešta festival) na ćevape i krompiriće, tuširanje i presvlačenje (oh, dobro je, sve je u redu) i onda nazad, na koncert, bez praznog hoda.

Bilo je nategnuto, ali u isto vreme čarobno – bile smo na moru i pevale o moru pred krasnim ljudima sa mora i njihovim podjednako divnim gostima.

Nakon koncerta i prvog gutljaja rakije koju je ponela Đu, festival je, bar što se nas tiče, zvanično i počeo.

Svi smo se preselili u Buoni Amici, kafić na gradskoj plaži, gde se program nastavio uz ozbiljno dobar zagrebački elektro-gitarski dvojac NT Wave, kojim je upravljala neodoljiva Dora. Tamo smo ostali do duboko u noć.

 

Petak, 2. jun

Trebalo mi je malo vremena da se priviknem na jutarnje sunce i miris borovine. Kada sam uspostavila unutrašnju ravnotežu i prestala da se pitam kako sam se, dođavola, našla u ovoj milini, osetila sam glad. Odšetala sam s Kai do menze, nekoliko bungalova dalje od našeg. Sam pogled na metalne šolje i njihov sadržaj podsticao je prisećanje na detinjstvo i vrtiće. Neki od nas su tog jutra pili kakao ubeđeni da piju kafu.

Nedaleko od menze postavljali su binu za veče, ali i pored toga u kampu je bilo mirno jer većina učesnika festivala još nije pristigla. Čuli su se samo kosovi, koji su prošle noći, dok smo se pevajući spremale za spavanje, pevali u istom tonalitetu sa nama.

Nakon doručka pokupile smo kamere, naduvale dušek sladoled i dušek perecu i spustile se do plaže nedaleko od nas.

Taj prostor u datom momentu bio je naše čistilište, što od briga, što od alkohola, što od činjenice da ćemo ubrzo morati da ispratimo Tomče nazad u Beograd.

Stvari koje smo videle na plaži: jedan morski krastavac, četiri jedrenjaka, tri paraglajdera i dvoje nudista.

Nakon trosatnog baškarenja na suncu i slanom vetru prošetale smo sa Tomče do recepcije, gde ju je čekao kombi, izgrlile se, izmahale i nakon toga, u krnjem sastavu, svratile do jedine WiFi tačke u kampu, gde smo naišle na dvojicu veoma simpatičnih Rusa iz benda Human Tetris, koji su nas pozvali da s njima igramo fudbal. Rekle smo: „Sutra“. Jer, bilo je baš toplo.

Nešto kasnije, cela ekipa iz kombija odvezla se do Yo Yo-a, dečjeg bara na plaži u Zambratiji koji drži najdivniji bračni par Indirekta. Vetar je tamo konstanta, a to nam je baš fino leglo.

Kasnije smo se vratili u kamp da bismo večerali i ispratili prve koncerte na festivalu. U međuvremenu su nam se pridružili Marija, žena zmaj, koja je imala zadatak da tokom Indirekta naslika mural u centru Umaga, Bojan, predstavnik crnogorskog superradija Bruškin, i Anita, naša stara prijateljica i tour menadžerka benda His Clancyness, koja je u Umag doplovila sa tatom iz italijanske luke Grado i donela mi vino i domaći džem od pomorandže.

Veče je bilo prohladno i divno, izvođači fini, Mile me deaf, austrijski bend za koji sam posebno emotivno vezana, standardno je pokidao, pila sam Zmajsko na kupone, čak smo odigrali i partiju stonog fudbala, a onda smo se u nekom momentu uputili ka našem bungalovu da Ilija isproba Kainog Hofnera, što se završilo tek nakon četiri sata srčanih (čitaj: izuzetno glasnih) izvedbi pesama iz ex-Yu repertoara, pravih nebrušenih dijamanata jugoslovenske muzičke istorije. Sutradan smo saznali da su se neki od gostiju kampa žalili recepciji na naše pevanje.

 

Subota, 3. jun

Nije bilo lako ustati, ali imali smo dogovor da posle doručka odemo do grada i bilo je prosto neprikladno oglušiti se o njega. U gradu smo, standardno jadranski, pazarile startasice i espadrile, videle (tada još uvek nedovršen) Marijin magični mural i Teu dok je završavala svoje remek-delo dijagonalno od Marijinog. Kupile smo sladoled koji se brže topio nego što smo ga jele i snimile nekoliko kadrova na gradskoj plaži, ispred slike pingvina, zaostavštine jednog od prošlih izdanja festivala.

Onda opet natrag u Zambratiju, gde je temperatura mora bila prava mala neočekivana akontacija za svaki pakleni minut koji ćemo ovog leta provesti u vozilima GSP-a. Za dobrodošlicu su nas čekale ležaljke i vetar i predivna svemoguća Tanja u niksloterovskoj scenografiji.

Stvari koje smo videle na plaži: žuti bagrem, grupicu dečaka sa Explorer čamcem koja je proživljavala neki svoj film na italijanskom i devojku sa lošim tetovažama.

Prvi koncert koji smo te večeri gledale bio je ujedno i najdirljiviji – šesnaestogodišnji Sir Croissant nas je potpuno oborio s nogu (kosovi su pevali i sa njim, ne znam da li je iko primetio), posle toga smo se jedva opasuljile za nastup dua Cari Cari, onda je došao red na His Clancyness, koji je zvučao skoro onoliko dobro koliko i u Beogradu nešto ranije ove godine. Nakon njih smo konačno dočekale da se na binu popne Ti, čiji će fenomenalni nastup ostati upamćen po potpunoj histeriji momaka iz publike i po Trajčetovoj žutoj košulji. Koncert Human Tetrisa smo ispratile sa klupice, uz čizburgere. Bili su odlični. I bend i čizburgeri.

Pojele smo ih, a umor je pojeo nas, pa smo prekršile sve zakone zabave i komirale se u bungalovu.

 

Nedelja, 4. jun

Probudila sam se rano da bih ispratila Anitu i fotografisala kamp još pospan nakon festivala. Osim balona rasutih svuda po tlu i Ane, koja je na sito štampi završavala festivalske majice, gotovo da nije bilo nikoga.

Nedelja je bila dan za pakovanje i povratak. Napunile smo svoje torbe i poslednji put se spustile do mora.

Stvari koje smo videle na plaži: dva psa, jedan veliki i jedan mali, čovek koji je vrteći glavu sušio najduže dredove na svetu, ogroman gumeni zamak na talasima pun dece.

Napustili smo Savudriju i kamp, ali je poslednja istarska stanica ipak morao da bude Yo Yo. Da se ispišemo. Pre nego što smo se konačno spakovali u kombi, Ilija je insisitirao da spustimo ukulele iz prtljažnika, što će se ispostaviti kao najbolji potez ikada. Gotovo da nismo ni osetili put.

Dok smo se vozili kroz Istru, koja je izgledala još veličanstvenije nego kad smo dolazili, kroz glavu mi je prošlo ono što mi je dan ranije rekla Marija:

„Nekako mi se čini da je ovo festival samo za nas“, misleći na učesnike Indirekta.

I zaista, nisam sigurna postoji li neka druga manifestacija koja je ovako šarmantno introvertna kao Indirekt. I nadam se da ova super ekipa koja ga organizuje, vođena neobjašnjivim suludim entuzijazmom, nikada neće posustati.

000013410011000013410012000013410019000013410020000013410028000013410022000013410015000013410025000013410024000013410036000013410038000013410037000013410034000013410030000013400002000013400003000013400004000013400012000013400017000013400019000013400009000013410029000013400016000013400013000013410013000013400008000013400006000013400026000013400011000013400018000013400015000013400021000013400022000013400024000013410033000013400032000013400030000013400034

Keln, maj 2017.

Nulti dan, početne pozicije

Autobusom smo išli do Niša, sa tamošnjeg aerodroma koji je, uprkos svom zvaničnom imenu, veličine pokojne autobuske stanice  u Gradištu, leteli do bivšeg vojnog aerodroma usred nemačke šume (u blizini granice s Holandijom, zapravo), u šumi smo jedva našli self check-in hotel koji je, sigurna sam, u nekom svom kutku krio Normana Bejtsa. Bila je skoro ponoć, ljudi niotkuda, ali smo zato nabasali na statuu losa u prirodnoj veličini. Nemam fotografije jer me je savladao umor.

Prvi dan, Impossible Germany

Temperatura je pala, počela je kiša (koja će trajati tokom čitavog našeg boravka u Nemačkoj), koncert zbog kog smo organizovali putovanje je otkazan, pokisle su nam torbe na putu do autobusa, u autobusu su nam naplatili već kupljene karte jer nisu mogli da učitaju kodove na našim odštampanim kartama, pokisle su nam torbe ponovo dok smo tražili hotel u Kelnu, iz hotela se pružao pogled na gradilište, nemam fotografije jer… kiša.

Drugi dan, Cold as life

Zbog vremenskih uslova Keln smo prvo istražili s naličja. Museum Ludwig, tik uz katedralu, početna tačka, raj za kišne dane i umetnička utroba grada, meni najzanimljiviji zbog kolekcije fotografija koju poseduje. Kako piše na zvaničnom sajtu muzeja: Pho­to­graph­ic works are ex­treme­ly sen­si­tive to light and can on­ly be on dis­play for three months, be­fore they have to be tak­en back to stor­age where they re­cov­er. Th­ese phas­es of re­cov­ery can take up to five years. Zakačili smo izložbu Hen­ri Carti­er-Bres­son and Heinz Held: Peo­ple with Pic­tures. Mileli smo dalje po spratovima, sudarajući se s decom različitih uzrasta koja su bila na nastavi, nosila papiriće sa zadacima i dobro se zabavljala. Volela bih da je tako i kod nas. Nakon posete muzeju, stavili smo kišu na ignore i proveli ostatak dana šetajući, završivši u starom pitoresknom gradskom jezgru na obali Rajne. Seli smo na pivo i večeru u kafanu koja gleda na reku, naručila sam čorbu od špargli. Ko ne proba špargle u Nemačkoj dok im traje sezona, zajebao se, tako mi je rekla A. i bila je u pravu. Ozbiljno umorni i ozbiljno siti teturali smo se preko mosta Hohenzollern ka hotelu. Negde u blizini zgrade Sajma, dok smo čekali da se na semaforu upali zeleno, okružila nas je grupa opakih, u crnim duksevima s kapuljačama, ispostaviće se članovi benda Cold as life, koji su paralelno s nama išli u isti hotel.
Treći dan, sunce

Kiša je stala, dan za floru i faunu. Šetajući pored Rajne “našom” obalom došli smo u prostrani Rheinpark, a onda se žičarom prevezli preko mosta do Zoološkog vrta. Iako u meni sama pomisao na zatvorene životinje izaziva nelagodu, priznajem da mi je ovde bilo veoma lepo, nije bilo žica i kaveza i mogli smo da šetamo među pticama. Zoo vrt se graniči s botaničkom baštom u koju smo ušetali da odmorimo noge i bilo nam je toliko fino da smo poželeli da instaliramo šator ispod japanskih ruža i ostanemo do daljnjeg. Ali naoblačilo se, a nama je sledila duga šetnja do grada. U centru smo i zaključili boravak u Kelnu i do hotela se vratili metroom.

Četvrti dan, odlazak

Uigrali smo se, više nije bilo šanse za neprijatna iznenađenja. Poslednji snimak ispucala sam u avionu, pre nego što smo se spustili kroz oblake koji su zbog zalaska sunca i kiše koju su sadržali u sebi imali boju domaćeg soka od kupina. Zdravo, Konstantine Veliki.

000020740015

000020740012
Charlotte Posenenske, Diagonal folding

000020740005
Fernand Leger, The Divers

000020740011
Hermann Scherer, Liebespaar

000020740007
Diago Hernandez, Waves

000020740016
Otto Freundlich, Fries (Liegende Frau)

000020740026000020740027000020740025000020740022000020740021000020740028000020740018000020740029000020740030000020740033000020740034000020730003000020730004000020730005000020730006000020730008000020730014000020730016000020730018000020730022000020730021000020730023000020730025000020730029000020730031000020730033

Đerdap, april 2015.

//Istočna Srbija, horor turizam//

Probudili smo se u Velikom Gradištu, doručkovali, razvlačili u granicama pristojnosti, a onda seli u kola i krenuli niz Dunav, ka Donjem Milanovcu. Bilo je veoma toplo za početak aprila i neočekivano mirno, bez košave.

Plejer u kolima bio je pokvaren, mogli smo da slušamo samo radio, što je uz nekakav koncert za violinu i orkestar sa Radio Beograda bilo sasvim u redu, dok se sa naše leve strane prostirao Dunav u svoj svojoj širini, a na rumunskoj obali okretale ogromne bele vetrenjače na izlasku iz Golupca. Put je vodio kroz tvrđavu, uski memljivi prolaz, koji je dozvoljavao samo jedno vozilo u datom trenutku. Dok smo bili klinci voleli smo da se pentramo tuda, pažljivo, uz uske stepenice i izbegavamo belouške.

Kada smo prošli tvrđavu, radijski signal je počeo da se gubi, prebacili smo na manuelno biranje i ubrzo se ispostavilo da je jedina stanica koju možemo da slušamo bez smetnji bila ona sa vlaškom muzikom: dve četvrtine, buka i veselje i taj mekani jezik bez pisma, zauvek povezan s nejasnom predstavom o magiji. D. nije bio oduševljen, pa smo isključili radio.

Oduvek sam nastojala da sa svima koji mi iole znače podelim opčinjenost ovim delom istočne Srbije, putovanjem tik uz Dunav i neiskvarenom divljinom zabiti kraj kojih prolazimo. Miris Dunava, pomešan sa mirisom iskonske vlage okolnih šuma i kamenja iz mezolita, stalno te podseća na sve slojeve života koji se odigravao hiljadama godina pre ovog i kao da su svi ti slojevi i dalje prisutni, naslagani jedan na drugi, a ti ih neopaženo presecaš prolazeći kroz njih, krećući se nizvodno.

Stali smo da bismo posetili Muzej Lepenski Vir. Obnovljen, prostran i beo, sakriven među drvećem na obali,  bio je baš onakav kakav muzej treba da bude. Film o Lepenskom Viru, virtuelna tura, replika naselja iz mezolita i ranog neolita, ribolike skulpture i žrtvenici od oblutaka nisu me dotakli koliko skelet u kutiji od stakla koji je bio tu da prikaže jedan od načina na koje su stanovnici Lepenskog Vira sahranjivali svoje mrtve – na strani, u fetusnom položaju, sklupčane i spokojne, baš onako kako i ja spavam. Ti su ljudi morali biti pažljivi i nežni.

Posmatrajući stenu na koju muzej gleda, na suprotnoj obali Dunava, oblika istog kao i staništa i svetilišta koje smo upravo videli, setila sam se  da mi je ćale pričao kako su ih kao klince u školi doveli na arheološko nalazište dok se još gradio Đerdap i kako se tamo našao i arhitekta Peđa Ristić, koji je, da bi im pokazao o kakvom se tu vodenim strujama savršeno pogodnim za zasnivanje civilizacije radi, skočio u Dunav, plutao neko vreme i onda ga je Dunav vratio na obalu, na mesto odakle je skočio. (Nakon kraćeg istraživanja pronašla sam veoma zanimljiv arhivski materijal, gde je baš to i  prikazano: https://www.youtube.com/watch?v=ZaZLzfgOMzo)

Nastavili smo dalje, sa ciljem da se popnemo do vidikovca Mali Štrbac na Miroču. Dan je bivao sve svetliji i topliji, a na putu je bilo sve manje vozila sa kojima smo se susretali. Kada smo pronašli pravo skretanje, parkirali smo se pored puta i hodajući zaobišli spuštenu rampu na samom početku staze koja je vodila ka vidikovcu. Oko nas nije bilo nikoga, saobraćaj je zamro, sve sto se čulo bio je huk Dunava. Dok smo se peli kroz šumu, zamarajući se lagano, nisam mogla da zanemarim osećanje da nismo sami. Nije bilo uznemirujuće, bilo je više poput spoznaje da nas posmatraju praoči kamenja i drveća i životinje koje sam uporno pokušavala da primetim, ali bezuspešno. A znala sam da su tu. I baš kada je D. odlučio da skine pantalone zbog vrućine koja je postajala nepodnošljiva i sasvim netipična za početak aprila, pred nama se na mopedu pojavio brkati gospodin u uniformi Nacionalnog parka Đerdap. Živković, to mu je pisalo na pločici.

Dobar dan, gde ste vi pošli?

Pa… mi tu do vidikovca, na Mali Štrbac.

A jeste li se prijavili?

Huh… pa… kome?

Obavezni ste da svaku posetu prijavite nacionalnom parku, ne smete da šetate na svoju ruku.

Pa.. mi to nismo znali.

Hajde može sad, ali da znate za sledeći put. I nemojte dugo, još malo pa će mrak.

Potpuno zbunjeni sasvim neočekivanim susretom sa drugim ljudskim bićem i isprepadani njegovim pedagoški prekornim pogledom, nastavili smo ćuteći.

Nakon dvadesetak minuta došli smo do odredišta. Ono što smo zatekli vredelo je svakog koraka uspona i bola u nepripremljenim zglobovima. Pogled na Kazan koji je pred nama pukao poput nagrade, prizvao je osećanje ispunjenosti. Kao da si osvojio teritoriju ili obrnuo igricu. Sva snaga Dunava sabila se u taj uzani procep nad kojim smo stajali. Izgledalo je kao da bismo mogli da doskočimo na rumunsku obalu ako bismo uhvatili dovoljno veliki zalet. A oko nas i dalje nije bilo nikoga. I onda smo shvatili da će nas, ukoliko nazad ne krenemo odmah, pojesti mrak. Bukvalno. Jer i Živković je već odavno bio otišao.

Započeli smo trku sa zalaskom sunca, doslovno trčeći kroz šumu dok je postajalo sve hladnije, mračnije i vlažnije. Uznemirili smo se. Ali smo uspeli, poslednje momente dnevne svetlosti ispratili smo u kolima, na putu jednako praznom kao i kada smo dolazili. Izgladneli, svratili smo do Donjeg Milanovca na večeru, obilnu, tešku i fantastičnu, da bismo punih stomaka i očiju krenuli natrag u Gradište.

Već je uveliko bila noć, a put neostvetljen. Videla su se sva sazvežđa i njihov odsjaj u Dunavu. Drugih vozila sem našeg nije bilo – kao da smo se vozili kroz nečiji san ili kulise nekakvog horor filma. Jako smo želeli da pustimo muziku da bismo održali sponu sa realnošću, ali radio nije dolazio u obzir. Zato smo počeli da pevamo i pevali smo sve vreme, najneverovatnije stvari koje su nam padale na pamet, samo da ne bismo slušali mrak. I tako kroz tunele i kroz tvrđavu, pored vode i brda koji su se stapali u jedno. I iznenada, negde u blizini Braničeva, na oko pedeset metara od nas, put je lebdeći prešlo nešto što je ličilo na užareni automobil u velikoj brzini i zatim se izgubilo u njivi.

Si video ovo jebote?!

Jesam, ćuti.

 

000058000052000053000057000059000060000063000064000067

Rim, decembar 2014.

U decembru se uvek umorim od hladnoće, kao i od same pomisli na to da će trajati još najmanje tri meseca. Mislim da sam istinski srećna samo onda kada ne moram da nosim kapu i dugačke čarape. U svakom slučaju, nisam se zbog toga zaputila u Rim pre dve godine u decembru, razlog je bila relativno povoljna avionska karta. I nakon samog izlaska sa aeaerodroma mali milion rimskih mikročestica filmične lepote uvuklo se u svaku moju poru  i uzburkalo na 14 stepeni Celzijusa. Za mene je od tada Rim postao film i ništa manje od toga. Baš, baš velika lepota.

Videla sam:

  • četiri časne sestre u jednoj peglici
  • dečka koji je zaprosio devojku na Španskim stepenicama
  • saksije sa mladicama pomorandže i limuna
  • devojku koja je biciklom obilazila konje na Cirkusu Maksimusu
  • papagaje
  • zavesu od bakarno crvenog lišća bršljana koja se prostirala nad veoma dugačkom i uskom ulicom
  • Azijatkinju koja je Palatino obilazila sama i sama je sebe fotografisala; činilo se da je srećna
  • selfi stikove, prvi put u životu
  • čoveka koji je sedeo na ćilimu  i veoma brzim i spretnim pokretima prstiju pravio insekte od lišća boranije
  • džinovsku novogodišnju jelku ispred Koloseuma
  • ulične svirače u kostimima Deda Mraza
  • stabla maslina
  • galebove koji su pozirali turistima na samom vrhu spomenika Vitoriju Emanueleu II
  • čoveka koji je svirao mandolinu u sasvim praznom parku
  • veliki šuplji hrast, spomenik Petru Petroviću Njegošu i dečka koji je pored jezera devojci čitao poeziju, sve u parku Vila Borgeze
  • pantomimičara na pauzi, dok je vezivao pertle
  • srpsku zastavu među novogodišnjim ukrasima
  • tirkiznu Valentino haljinu koju je nosila Džeki Kenedi, izloženu u Maxxi muzeju
  • kako u istom muzeju spremaju novu postavku
  • ulicu Marčela Mastrojanija
  • nekoliko parova odevenih u odeću istih tonova ispred Galerije Borgeze
  • snimanje akcionog filma u Nacionalnoj galeriji moderne umetnosti, u prostoriji broj 7
  • majicu na kojoj pise I ❤ papa
  • čoveka koji je lajao da bi se probio kroz gužvu
  • čoveka koji je nosio svog malog psa u naručju da bi se probio kroz gužvu
  • kićenje jelke na trgu u Vatikanu
  • aerodrom Fiumicino koji je u mraku iz vazduha izgledao kao da je napravljen od Lego kockica

Наставите са читањем

Ploče, novembar 2014.

Bilo je lepo i toplo uprkos tome što je bio novembar. Vozili smo se ka Pločama dolinom Neretve dok mi je ujak pričao o bolu koji oseća u šakama jer je danima brao mandarine. Imao ih je nekoliko u kolima, probala sam jednu i unela jug u želudac. U Pločama, u stanu koji gleda na rivu, čekale su nas ujna i moja trudna D. zbog čijeg sam venčanja došla.  I mala Dora, koja nikada ne nosi dve iste čarape.

Oduvek sam maštala o tome kako ću jednom otići na more van sezone i dane provoditi umotana u šal i zagledana u pučinu, ispijajući belo vino ili čajeve, zavisno od temperature, razmišljajući isključivo o knjigama koje želim da pročitam.

Umesto toga dobila sam luku i gorivo za brodove, dug i svetao jesenji dan koji miriše na so i vlagu, filmičnu svadbenu ceremoniju u katoličkoj crkvi ispred koje smo pre nekoliko godina slušale Nena Belana, puno ljubavi, palme i trnce od lepote i hladnih radijatora.

Par meseci kasnije čula sam ovu pesmu.

000050000055000056000057000043000041000051000049000053000052000054

 

Lisabon, septembar 2016.

Lisabon, keramička buka i škripa u desnom kolenu

Lisabon je bučan grad. Ali ta buka ima jedinstvenu boju, kao da joj keramičke pločice kojima su obložene gotovo sve građevine daju sasvim poseban reverb. Grad vrvi od ljudi koji govore glasno, bez pauze i na raznim jezicima. Nema pasa lutalica, ali ima papagaja i drugih ptica, sitnih i raspevanih.

Po uglačanim šinama preko kaldrme klize, škripe i zvone tramvaji. A zbog neposredne blizine aerodroma svaka zvučna sfera natkrivena je još jednim slojem brujanja avionskih motora. Svemu tome zvučnu  konstantu daje vetar, prisutan u svakom neispunjenom prostoru i u znatnom pojačanju nakon šest popodne.

Povrh svega, dok hodaš gradskim jezgrom, penješ se i spuštaš najstrmijim ulicama na svetu, u tebi se sve razigra i ispomera i javi se unutrašnja buka. Samo tvoja, niko drugi ne može da je čuje. Meni je škripalo desno koleno, ali to nisam smela da kažem D. Imali smo prećutan dogovor da ne smem da se žalim. A Težo, najšira reka koju sam ikada videla, donosi nove zvuke iz velike daljine i na vrlo prefinjen način pojačava intenzitet te unutrašnje buke i onda i pored sve te neopisive lepote osećaš nemir. U Lisabonu nema mira. Čak i kad se sve smiri, ostane vetar.

I tako sam rešila da napravim jednu vrlo ličnu zvučnu mapu:

Castelo de Sao Jorge, 22.09. 2016. jutro

  • Na ulazu, ispred tvrđave, devojka svira handpan
  • Unutar zidina žamor i koračanje horde turista, ali i pored toga je mirno
  • Vrapci i gugutka
  • D. otkopčava rajsferšlus na rancu i širi papirnu mapu
  • Avion
  • Radovi na ulici negde iz dubine grada i crkvena zvona
  • Kotrljanje invalidskih kolica po kamenim stazama parka
  • Nešto dalje od tvrđave, tamo gde počinju zidine, žena svira gitaru, ne prepoznajem pesmu
  • Turistički vodič na engleskom jeziku koji mu nije maternji obraća se grupi mladih ljudi
  • Cvrkut sitnih ptica i graja sitne dece
  • Prodoran ženski glas koji dopire iz jednog od stanova u blizini

Jardim da Estrela, 22. 09. 2016. popodne

  • Vetar kotrlja suvo lišće po betonskim stazama u vrtu
  • Vriska i cika dece
  • Tramvajski saobraćaj sa spoljne strane vrta i avion koji nas preleće
  • Ritmično lupkanje tvrdih đonova po keramičkoj ploči ispod drveta sa velikim korenjem – čovek u crnim pantalonama i roze košulji stepuje

Beco do Garcês, Alfama, 22. 09. 2016. noć

  • Čuje se fado iz Helenine kafane, ženski smeh i zrikavci

Belem kula, 23. 09. 2016. dan

  • Devojka svira Sittin’ on the dock of the bay na gitari
  • Žamor bez prestanka
  • Huk vetra koji dolazi s okeana

Okeanarijum, 24. 09. 2016. dan

  • Tih vetar, šuštanje
  • Agregat
  • Trepet krila goluba
  • Vrapci
  • Francuzi u Doplerovom efektu
  • Krckanje korneta pod zubima

Park Eduardo VII, 24.09.2016. popodne

  • Automobili i autobusi čuju se sa oboda parka
  • Ptice
  • Pas laje trčeći za teniskom lopticom;  tupi udarci iste u travnato tlo

Sintra, hiking staza, 25.09.2016. dan

  • Vetar kroz drveće
  • Kukurikanje petlova u daljini
  • Prigušeni koraci turista po zemlji, sitnom kamenju i granju
  • Tiho zujanje saobraćaja iz velike daljine

Alfama, 25.09.2016. veče

  • Fado, svuda.

 

000041000047000042000040000049000050000051000058000061000060000039000065000044000045000047000067000066000011000030000054000056000059000061000051000060000004000005000056000041000046000042000043000050000049000040000053000054000055000050000006000057000063000061000058000069000070000072000004

Kobni sjaj radijuma

Lepi radijum Marije Kiri

Kada govorimo o ženama u nauci, velika je verovatnoća da će nam prva asocijacija na tu temu biti Marija Kiri. Ova Poljakinja koja je veći deo svog života provela u Francuskoj, gde je završila matematiku i fiziku na Sorboni, prva je žena koja je dobila Nobelovu nagradu. To se dogodilo 1903. godine, kada je nagradu za fiziku podelila sa svojim suprugom Pjerom Kirijem i kolegom Anrijem Bekerelom, za istraživanje fenomena radioaktivnosti. 

U tom trenutku činilo se da bračni par Kiri ne čeka ništa drugo do veoma svetla budućnost, ali samo tri godine kasnije Pjer je poginuo u nesreći na ulici u Parizu, kada se okliznuo i pao pravo pod točkove konjske zaprege. Posle Pjerove smrti Marija je nastavila sa radom koji su zajedno započeli, preuzela je njegovu poziciju profesora fizike na Sorboni i 1911. godine dobila još jednu Nobelovu nagradu, ovog puta iz hemije, za izdvajanje elementarnog radona.

Ono što se izdvojilo kao njena opsesija kojoj je posvetila čitavu svoju naučnu karijeru bio je radijum, koji je otkrila zajedno sa Pjerom, nakon višegodišnjeg rada sa uranijumovom rudom iz koje su uspeli da ga izoluju uz gotovo nadljudske napore: bilo je potrebno više od dve tone rude, da bi se dobilo samo 100 mg čistog radijuma. Ta ekskluzivnost ga je u Marijinim očima činila još magičnijim. Govoreći o njemu govorila je “moj lepi radijum” i čvrsto zastupala njegovu upotrebu u terapeutske svrhe. 

U osvit dvadesetog veka, radijum je zaista izgledao kao zlato novog doba – svetlucav, jedinstven i lekovit, kako se verovalo. Sa vremenom poluraspada od 1600 godina, obećavao je gotovo večni sjaj. Marijina opčinjenost ovim elementom stoga se veoma brzo i očekivano proširila Evropom, a zatim je preko Atlanskog okeana osvojila i Ameriku. 

Radijumska groznica

Pre nego što su štetne posledice izloženosti radijaciji bile poznate, radijum se koristio na načine koji bi danas bili nezamislivi. U prvoj polovini dvadesetog veka, nemačka kompanija Burk & Braun proizvodila je čokoladu s radijumom i prodavala je kao namirnicu koja podmlađuje. Iz današnje perspektive još je neverovatnije da je u tom periodu bilo popularno piti vodu s radijumom jer se verovalo da leči sve – od artritisa, preko impotencije do bora. 

Parižanin, Dr Alfred Kiri, koji nije bio u srodstvu s Marijom i Pjerom, ali je činjenicu da sa njima deli prezime naveliko koristio u marketinške svrhe, prodavao je pastu za zube s radijumom i torijumom. Veoma popularni proizvodi njegovog kozmetičkog brenda Tho-Radia bili su karmini, sapuni, puderi i kreme sa radijumom koji su, kako je Kiri tvrdio, činili da koža izgleda mlađe i sjajnije. 

Očaranost radijumom nije zaobišla ni medicinsko osoblje, pa su lekari jedno vreme preporučivali tretmane radijumom za lečenje reumatizma, umora i malaksalosti, kao i za sva druga stanja za koje je bio potreban brz i svemoguć lek. Posebno je bio omiljen u lečenju impotencije, a ono se najčešće sprovodilo tako što bi se radioaktivni voštani štapići umetali u uretru. Jedna od najskupljih metoda za lečenje ovog problema bio je radioendokrinator, koji se sastojao od sedam komada kartona natopljenog radijumom, veličine kreditne kartice, prekrivenih tankim slojem prozirne plastike. Muškarcima je savetovano da ove kartice stavljaju u donje rublje preko noći. Izumitelj radioendokrinatora, Vilijam Bejli, umro je od raka bešike 1949. zbog velike izloženosti radijaciji, kako je kasnije ustanovljeno. 

Tokom dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka veoma popularni su bili i radijumski spa centri, u kojima je bilo moguće sebi priuštiti relaksirajući tretman blatom koje sadrži radijum, koje bi se kasnije ispiralo radijumskom vodom, a nakon svega toga na telo bi se nanosila radijumska krema. Nekoliko ovakvih spa centara je i dalje u funkciji: u Arkanzasu, Japanu, Iranu, Turskoj, kao i u Poljskoj, Češkoj, Mađarskoj i Grčkoj, ali su tretmani, naravno, izmenjeni.  

Zanimljiva je bila i igračka za decu slična kaleidoskopu, koja je zbog radijuma u tubusu činila igru svetlosti jačom. Nazvana je radijumskop i proizvodila se sve do do 1942. 

Radijum devojke

Ipak, najkontroverznija priča o nesavesnoj upotrebi radijuma odvijala se u Americi početkom prošlog veka, a u sebi je sadržala sve elemente scenarija holivudske drame za koju je verovatno samo pitanje vremena kada će biti snimljena. Naime, radijum je bio i osnovni sastojak farbe koja je emitovala svetlost u mraku, domišljato nazvane “Undark”. Njome su se premazivali brojčanici ručnih i zidnih satova, kao i kontrolnih instrumenata za avione, u periodu između 1917. i 1926. godine, a proizvodila ju je kompanija U.S. Radium Corporation.

Slične komponente imala je i farba “Luna”, čiji je proizvođač bila firma Radium Dial Company, a koristila se u iste svrhe.

Najveći korisnik ovih proizvoda bila je američka vojska, a zbog Prvog svetskog rata potražnja za njima bila je velika.  Da bi uspešno zadovoljile potrebe proizvodnje, ove dve kompanije odlučuju da obezbede dovoljan broj zaposlenih koji će ručno premazivati kazaljke i brojeve radijumskom bojom i počinju da zapošljavaju mlade devojke za koje je procenjeno da su najpodesnija grupa radno sposobnog stanovništva za taj posao. Fabrika koju je osnovala U.S. Radium Corporation se nalazila u gradu Orandž, u Nju Džersiju, a Radium Dial je svoju fabriku smestio u Otavu, Ilinoj.

Priča svake od devojaka počinjala je gotovo istovetno – oglasom u lokalnim novinama koji je obećavao prijatno, čisto i zdravo radno okruženje i dobru platu za posao koji ne podrazumeva ništa drugo sem finog rada sa četkicom za bojenje. One koje su bile dovoljno srećne da ih zaposle, ubrzo bi dobijale uvodni kurs tokom kojeg su ih podučavali tehnici bojenja koja je podrazumevala da nakon svakog umakanja veoma fine i tanke četkice u boju i premazivanja jednog broja ili kazaljke, vrh te iste četkice zašilje i oblikuju svojim usnama i tako ga pripreme za sledeće nanošenje boje. Bilo je predviđeno da svaka devojka u toku radnog dana ofarba oko 250 brojčanika. Devojke su predano radile, ali su se takođe dobro zabavljale, koristeći pauze da ostacima boje lakiraju nokte, farbaju pramenove kose, zube, pa čak i crtaju po sopstvenom licu. Jedna od njih je ovom bojom okrečila i zid svoje spavaće sobe. Njihove haljine i kose su svetlele u mraku, pa su na igrankama i lokalnim zabavama bile prava senzacija, a kada bi noću prolazile kroz mračne ulice, podsećale su na mitska bića. To ih je činilo neodoljivim i svi su želeli da budu u njihovom društvu. Imajući u vidu i da su u proseku zarađivale po 20 dolara nedeljno (što bi danas bilo nešto manje od 400 dolara), ovaj posao je ubrzo stekao reputaciju posla iz snova za devojke iz siromašnijih društvenih slojeva.

Niko nije ni pomišljao na bilo kakvu opasnost, a i zašto bi, kada je radijum bio garancija za dug i zdrav život. Upravo u to vreme, tačnije 1921. godine, Marija Kiri je bila u svojoj prvoj poseti Americi, tokom koje je sakupljala sredstva za svoja dalja istraživanja radijuma. Tom posetom stekla je veliki publicitet, entuzijastično govoreći o radijumu kao o sopstvenom otkriću kojeg se nimalo ne plaši, sve vreme držeći u džepovima bočice radioaktivnih izotopa koje je pokazivala na predavanjima. Govorila je da voli da ih posmatra u mraku, zbog njihovog divnog zelenkasto-plavog sjaja.

Svetlucava idila trajala je par godina, sve dok misteriozna bolest nije počela da napada devojke, jednu po jednu. Njihove vilice su počele da otiču i trunu, zubi da ispadaju, a usne duplje su im bile u ranama. Osećale su nepodnošljive bolove i slabost u kostima i zglobovima i ubrzano gubile snagu usled naizgled nezaustavljive anemije. Devojke su se obraćale za pomoć svojim zubarima, ali oni nisu uspevali da postave tačnu dijagnozu. Dok je lečio Ameliju Mađu, devojku čija je vilična kost postala toliko krhka, da mu je deo nje ostao u ruci kada je ne tako grubim pokretom šake pokušao da joj izvadi zub, lokalni zubar u Orandžu, Dr Josef Knef, primetio je da postoji mogućnost da je njena bolest vezana za rad u fabrici, ali to nije uspeo da dokaže. U fabrici su odbijali da mu otkriju sastav čuvene “Undark” farbe, a vršeći sopstvena istraživanja nije uspeo da pronađe ništa neobično. Amelija je umrla 1922. u svojoj dvadeset i četvrtoj godini, a za zvaničan uzrok smrti lekari su proglasili sifilis. Ubrzo zatim, još nekoliko devojaka je umrlo sa istim simptomima, a kao uzroci smrti uglavnom su se navodili stomatitis ili sifilis.

Sve to vreme, rukovodeći u U.S. Radium Corporation, kao i naučnici koji su radili za njih, su vrlo dobro znali da je glavni sastojak njihove svetlucave farbe oko milion puta aktivniji od uranijuma i – dok su devojke u fabrici doslovno ohrabrivali da ga gutaju svakog dana – oni sami su veoma oprezno postupali sa njim, koristeći zaštitnu opremu.

Situacija je bila veoma slična i u Otavi, ali je trebalo da prođe neko vreme da bi devojke saznale šta se dešava njihovim koleginicama na Istočnoj obali.

Ako dobijem svojih 250 000 dolara, moći ću da imam mnogo ruža na sahrani, zar ne?*

Kako su smrti devojaka bivale sve češće, a glasine da je za to kriv posao u fabrici sve intenzivnije, U.S. Radium Company je 1924. unajmio tim naučnika sa Harvarda, da bi istražio uzroke njihove bolesti i opovrgao ove tvrdnje. Međutim, oni su konstatovali povezanost bolesti sa radijumskom prašinom koju su devojke udisale tokom radnog vremena jer se nalazila svuda u fabrici. U.S. Radium je odbio da objavi rezultate ovog istraživanja. 

U to vreme, glavni medicinski istraživač okruga Eseks, Harison S. Martland, otvorio je sopstvenu istragu ovog slučaja i time pokrenuo lavinu događaja. Nakon što je ispitao određen broj devojaka, primetio je da vazduh koji one izdišu u sebi sadrži radon. Takođe, zaključio je da je razlog zbog koga su one prošle gore od svih ostalih koji su bili zaposleni u fabrici, upravo to što su, stavljajući četkice u usta, svakodnevno gutale radijum, a to je bio najpogubniji način da se otrov apsorbuje. Što se strukture tiče, radijum je sličan kalcijumu i kada su devojke gutale radijum njihov organizam ga je tretirao kao kalcijum – većina je završavala u kostima, deo se izbacivao kroz metabolizam, a deo bivao iskorišćen za rad nerava i mišića. Međutim, radijum je imao potpuno suprotan efekat od kalcijuma – umesto da ojača skelet, on je alfa zračenjem razarao strukturu kostiju, sve do koštane srži, ostavljajući ih poroznim poput pčelinje košnice. 

Martland je 1925. objavio detalje svog istraživanja u kojem je objasnio principe trovanja radijumom. Do mnogih rezultata došao je tako što je ispitivao kosti preminulih devojaka. Zahvaljujući onima koje su još uvek bile žive, uspeo je da izvede formulu kojom je računao količinu radijuma apsorbovanu u njihovim telima tako što je merio količinu radona koji su izdisale: pri raspadu radijuma, radon se stvarao u njihovim kostima, nakon čega je odlazio u krvotok, pa u pluća i na kraju su ga izbacivale izdisanjem.  

Iste godine u kojoj su objavljena Martlandova otkrića, pet devojaka među kojima su bile Grejs Frajer, Edna Husman, Ketrin Šaub i sestre preminule Amelije Mađe – Kvinta Mekdonald i Albina Laris, odlučilo je da podnese tužbu protiv U.S. Radium Company koja je učinila sve da im taj proces oteža. Trebalo im je tri godine pravnog nadmetanja samo da bi zakazale datum suđenja.

Prilikom prvog pojavljivanja na sudu u januaru 1928. godine dve od njih bile su prikovane za krevet, a nijedna nije bila u stanju da podigne ruku da bi položila zakletvu. Tih dana ovaj slučaj bio je senzacija u medijima, što je pomoglo da se pažnja javnosti usmeri na ovu problematiku, kao i da javnost stane na stranu devojaka.

Zbog veoma lošeg zdravstvenog stanja u kome su se nalazile, kao i zbog činjenice da su bile svesne da im nije ostalo još mnogo vremena, devojke su pristale na poravnanje koje se ogledalo u tome što će svaka od U.S. Radium Company dobiti po 10000 dolara (što bi danas bilo oko 100000 dolara), penziju od 600 dolara  godišnje i kompletnu medicinsku negu koju pokriva firma. Dobijeni novac su uglavnom iskoristile za organizovanje sopstvenih sahrana. Poslednja od njih umrla je samo dve godine nakon što je poravnanje postignuto.

Za to vreme, radnice fabrike u Ilinoju su zahtevale kompenzaciju za svoje troškove lečenja, ali ih je menadžment uporno odbijao. Uprkos tome, bile su istrajne u svojim zahtevima i 1930. godine slučaj je iznet pred Industrijsku komisiju u Ilinoju. Sedam godina kasnije, pet bivših radnica je našlo i advokata koji bi ih zastupao pred komisijom, ali se kompanija Radium Dial tada već bila zatvorila i preselila u Njujork. Komisija je zadržala depozit od 10 000 dolara koji je kompanija ostavila kada je postalo očigledno da ne može da pokrije troškove sudskog postupka. Komisija je presudila u korist devojaka, ali je Radium Dial uložio žalbu u nadi da će presuda biti ukinuta, što se nije dogodilo. Radium Dial je nastavio sa žalbama sve dok slučaj nije došao do Vrhovnog suda 1939. godine, ali sud je i tada bio na strani devojaka. Kada se sve sabere, trebalo im je da žalbe budu odbijene osam puta da bi im Radium Dial konačno isplatio odštetu. 

Kada je Marija Kiri čula za slučaj “radijum devojaka”, kako su ih nazvali u medijima, užasnuta beznadežnom situacijom u kojoj su se nalazile, izjavila je da bi bila presrećna kada bi mogla da im pruži bilo kakvu pomoć, jer jednom kada ova supstanca uđe u ljudsko telo, ne postoji više nikakav način da se uništi. Marija je umrla 1934. godine od aplastične anemije koja je bila posledica dugotrajnog izlaganja  radijaciji. 

Zaostavština radijum devojaka 

U.S. Radium Company je još neko vreme nastavio sa proizvodnjom svetlećih satova i drugih sličnih predmeta, ali nakon što su uvedene nove mere zaštite na radu, više nijedan radnik u njihovoj fabrici nije osetio posledice radijacije. 

Osamdesetih godina, napuštena fabrika u Orandžu proglašena je kontaminiranim područjem i postala deo programa američke vlade kojim se finansira čišćenje lokacija koje su zagađene otrovnim materijama (Superfund program). Do 2009. uklonjeno je 1600 tona radioaktivnog materijala koji se tu nalazio.

Nakon što je zatvorio Radium Dial, njen vlasnik osnovao je novu kompaniju, Luminous Processes Inc, koja se nalazila samo nekoliko blokova dalje od svoje prethodnice i u njoj su se svetleći satovi proizvodili sve do 1978, kada je inspekcija ustanovila da je nivo radijacije u fabrici 1666 puta viši od propisanog i zatvorila fabriku. Stara zgrada je srušena, ali su njeni ostaci korišćeni za mnoge naredne građevinske radove, pa je danas šesnaest lokacija u samom gradu i neposredno van njega proglašeno za kontaminirane i radi se na njihovom prečišćavanju. 

Bez obzira na to što mnoge od devojaka nisu dočekale da vide rezultate svoje borbe, njihov slučaj je omogućio da se ustanove zakonske odredbe i uspostave standardne mere zaštite na radu za sve buduće generacije. Promenile su način na koji velike kompanije tretiraju svoje zaposlene i direktno uticale na donošenje zakona po snovu kojih pojedinac ima pravo da tuži kompaniju za zlostavljanje na radu. 

Procenjuje se da je od posledica zračenja samo do 1927. preminulo više od 50 devojaka, a da su se sve tokom života borile s bolestima koje su bile direktna posledica rada u ovim fabrikama. Jedna od poslednjih, Me Kin, umrla je 2014. u svojoj 107. godini. 

*Ketrin Šaub, jedna od radijum devojaka, u obraćanju novinarima tokom suđenja

Priča o slatkišima

Tokom novogodišnjih praznika, prema već ustaljenom šablonu, spopadne me žudnja za šećerom, ali ne u
obliku bajadera i vanilica, već su mi na umu isključivo slatkiši u omotima od celofana, šljaštećim
kesicama i finim limenim kutijama. Dok sam se tako šunjala između rafova punih konditorskih proizvoda,
pažnju su mi neočekivano privukle krem bananice na čijem omotu je pisalo „80 godina“. Pored njih (kao
da je neko u radnji bio dovoljno maštovit i slatkiše složio prema starosnoj kategoriji) stajale su Negro
bombone, s dobro poznatim motivom odžačara na svom pakovanju, starijeg čak i od mog sećanja.
Stavila sam ih u korpu pitajući se zašto mi ovi slatkiši nikada nisu bili prioritet i zašto ih svi uzimamo
zdravo za gotovo, kao proizvode koji su uvek tu, nenametljivo prisutni, kao što su bili tu i za naše
roditelje, pa i roditelje naših roditelja. Koliko zaista znamo o njima? I onda su se javila pitanja koja su me
i inspirisala da pretražim različite podatke o konditorskoj industriji i napišem ovaj tekst.
Zašto je bananica tako pufnasta, kako je struktura slatkiša toliko raznovrsna kada im je svima
zajednička komponenta šećer i da li je Negro zaista dobar za grlo? Kada i gde su nastali prvi slatkiši i
kako smo se odnosili prema njima kroz vreme?


Slatkiši i temperatura

Slatkiši su industrijski proizvedene namirnice čiji je glavni sastojak šećer, a čija podela i klasifikacija u
najvećoj meri zavisi od teritorije na kojoj se nalazimo. Kultura slatkiša u Evropi se, na primer, razlikuje u
odnosu na onu u Americi, tako da postoje slatkiši koji nose ista imena, ali su po ukusu veoma različiti u
zavisnosti od toga na kom smo kontinentu (kao što je to slučaj sa bombonama od lakrica). Za našu
konditorsku industriju najkarakterističnije su tvrde i meke bombone, karamele, lizalice, gumene
bombone, ratluk i čokolada, koju čak možemo posmatrati i kao posebnu kategoriju.
Međutim, univerzalni šablon po kome možemo razvrstati slatkiše jeste onaj nastao na osnovu načina
njihove proizvodnje, t.j. koncentracije šećera i temperature na kojoj se kuva mešavina šećera i vode da
bi se slatkiši napravili.
Tako dolazimo do sledećih kategorija:
 Šećer u tečnom stanju (koncentracija šećera: 80%, temperatura 110-111⁰C, primer: sirup)
 Meke kuglice (koncentracija šećera: 85%, temperatura: 112-115 °C, primer: kremasto punjenje
bombona)
 Čvrste kuglice koje menjaju formu pri dodiru (koncentracija šećera: 87% temperatura: 118-120
°C, primer: karamele)
 Tvrde kuglice kojima se i dalje može menjati oblik (koncentracija šećera: 92%, temperatura: 121-
130 °C, primer: gumene bombone)

 Niti koje su relativno savitljive, ali se slamaju pri jačem pregibanju (koncentracija šećera: 95%,
temperatura: 132-143 °C, primer: Ki Ki bombone, Tofita)
 Niti koje se lome pri pregibanju – šećerno staklo (koncentracija šećera: 99%, temperatura: 146-
154 °C, primer: tvrde/svilene bombone, lizalice)
Da li nam je oduvek bilo poznato kako se šećer ponaša u određenim uslovima i kada je to čovek napravio
prve bombone?

Istorija slatkiša – istorija šečera

Priča o slatkišima zapravo je priča o šećeru, o turbulentnoj ljubavi između čoveka i ugljenog hidrata, o
tome kako smo ga obožavali jer nam je bio lek, ali i prestiž, sve dok početkom novog milenijuma nismo
počeli da mu pripisujemo gotovo demonska svojstva.
Kada kažemo šećer, obično mislimo na saharozu, disaharid hemijske formule C₁₂H₂₂O₁₁, koji se u
organizmu razlaže na proste šećere (monosaharide) – glukozu i fruktozu. Dobija se od šećerne repe ili
trske i koristi se u ishrani.
Mnogo pre nego što je šećer kao namirnica otkriven, u drevnoj Kini, Egiptu, na Bliskom Istoku, u antičkoj
Grčkoj i starom Rimu prve poslastice pravile su se od voća ili jestivog cveća obloženog medom, često i sa
dodatim različitim začinima.
Iako postoje arheološki dokazi da je šećerna trska prvo počela da se gaji u Novoj Gvineji oko 8000.
godine p.n.e, tek se oko 500. godine p.n.e. u Indiji događa ono što će zauvek promeniti našu kulturu
ishrane: otkriven je proces kristalizacije šećera, najverovatnije pukom slučajnošću, zahvaljujući rešavanju
problematike transporta soka od šećerne trske. Naime, ostavljajući sok na suncu da voda iz njega ispari,
Indijci su dobijali granulisane kristale šećera, daleko stabilnije od soka koji je sam po sebi bio poprilično
razblažen, sa malim procentom šećera i sklon razvoju mikroorganizama, pogotovo na tropskim
temperaturama. Šećer je, u formi stabilnih kristala, tako pronašao put do Kine, preko Arapskog
poluostrva, a kasnije i do Evrope. Ovim procesom dobijeni kristali su ujedno bili i prvi slatkiši nalik onima
koje imamo danas. Zvali su ih Khanda, što je izvor engleske reči Candy.
Uprkos tome što su Grci i Rimljani znali za šećer, nisu ga upotrebljavali kao namirnicu, već kao
medicinsko sredstvo. U starom Rimu smatralo se da je šećer izrazito efikasan protiv tegoba sa varenjem.
Tek tokom srednjeg veka uzgoj šećerne trske postaje široko rasprostranjen na Bliskom istoku, pa su
u Evropu “slatku so” iz Svete zemlje iz svojih pohoda prvi doneli učesnici Krstaških ratova. Potpuno
opčinjeni ovom namirnicom, preduzimljivi Evropljani počinju da tragaju za prostorima koji bi bili pogodni
za uzgoj šećerne trske, da bi pokrenuli, a onda i kontrolisali proizvodnju šećera. Novi Svet ukazao se kao
savršena prilika za to. Navodno je Kolumbo na svoje drugo putovanje u Ameriku sa sobom poneo i ovu

biljku. Portugalci su šećernu trsku doneli u Brazil, a Holanđani na Karibe. Rastući broj šećernih mlinova je
početkom 16. veka već uveliko proizvodio šećer na Kubi i Jamajci. U tom periodu proces prerade šećerne
trske u rafinisani šećer je bio veoma zahtevan i javila se potreba za jeftinom random snagom, koja je
prepoznata u afričkim robovima. Brodovi koji su dovozili robove iz Afrike u Novi Svet, odatle bi kasnije
šećer prevozili u Evropu, gde je važio za izuzetno skupu namirnicu. Poslastice od šećera su zato bile
nezamislivi luksuz, rezervisan isključivo za kraljevske porodice koje su sebi to zadovoljstvo mogle da
priušte. Te poslastice su zapravo i bile posebno osmišljavane za njih, pa je poprilično verovatno da su
preteče mnogih nama danas poznatih slatkiša nastale upravo u dvorskim kuhinjama. Šećer je bio toliko
visoko vrednovan, da su u Engleskoj u drugoj polovini 16. veka pokvareni zubi smatrani statusnim
simbolom.
Već početkom 18. veka šećer je počeo naširoko da se upotrebljava u Evropi, ali je trgovinski embargo
tokom Napoleonovih ratova ozbiljno ugrozio snabdevanje istim. Šećerna repa, kao alternativni izvor
šećera otkriven 1747. godine tako postaje glavna sirovina za proizvodnju ove namirnice. Zato što je za
uzgoj šećerne repe potrebna umerena klima, a ne tropski klimatski uslovi koje zahteva šećerna trska,
Evropa je dobila izvor šećera koji nije zavisio od uvoza iz drugih zemalja. U današnje vreme 30% ukupne
svetske proizvodnje šećera dobija se od šećerne repe, dok je šećerna trska i dalje dominantna.
Polovinom 19. veka cena šećera znatno opada zahvaljujući industrijalizaciji i tako biva dostupan širokoj
populaciji. Kao takav, zauvek postaje nezaobilazni deo svakodnevne ishrane, najvećim delom kao glavni
sastojak slatkiša kakve danas poznajemo.
Početkom dvadesetog veka konditorska industrija počinje da se razvija i kod nas. Takođe, javljaju se i
prva pakovanja: papirni omotači i limene i drvene kutije, a logičnim sledom i potreba za prvim
dizajnerskim rešenjima.
Sredinom istog veka prvi put se pojavljuje pojam wellness, kovanica nastala u težnji da se imenuje
koncept čiji je cilj savršena ravnoteža tela i duha, a obuhvata ishranu, vežbanje i generalno zdrav način
života. U 21. veku wellness postaje primarna kultura življenja koja transformiše gotovo svaki segment
svakodnevnice, pa promene nije izbegla ni industrija hrane i slatkiša.
Naše poimanje ishrane je značajno promenjeno u odnosu na ranije i često se susrećemo sa tvrdnjama da
je šećer (a sami tim i slatkiši) krivac za gotovo sve poznate bolesti, počevši od raka, preko akni do
depresije, iako za to nema zvaničnih dokaza. Ono što sa sigurnošću znamo o uticaju šećera na naše
zdravlje jeste da su njegove kalorije takozvane “prazne kalorije” (daju energiju, ali ne sadrže nutritivne
vrednosti) i kao takve u velikoj meri utiču na pojavu gojaznosti koja je, pored naslednih faktora,
nepravilne ishrane, stresa i fizičke neaktivnosti, najopasniji okidač za pojavu dijabetesa iliti šećerne
bolesti. Ova nimalo slatka bolest zahvata endokrini sistem, pri čemu pankreas prestaje da proizvodi
insulin (hormon koji omogućava ćelijama da preuzmu i iskoriste šećer) ili ga proizvodi premalo, ili su
ćelije našeg tela otporne na insulin koji proizvodi. Takođe, još nam je od detinjstva poznato da su slatkiši,
t.j. šećer, jedan od glavnih krivaca za karijes.
Industrija je zato u ubrzanoj potrazi za alternativama za šećer i pronalazi ih u niskokaloričnim
zaslađivačima poput aspartama, sukraloze, saharina, stevije, ksilitola i sl.

Slatkiši i narodni heroji (industrija slatkiša na teritoriji bivše Jugoslavije)

Konditorska industrija na teritoriji bivših republika SFRJ postoji još od samog početka dvadesetog veka.
Najstarija je fabrika keksa i vafli Koestlin, koja je osnovana u Bjelovaru još 1905. godine, razvivši se od
pekare Dragutina Volfa, čije ime je nosila do 1932. kada dolazi do povezivanja s mađarskom fabrikom
Koestlin. Samo šest godina mlađa je legendarna zagrebačka fabrika slatkiša Kraš koja je svoj industrijski
život započela pod nazivom Union i zvanično je bila prvi industrijski proizvođač čokolade u jugoistočnoj
Evropi. Union 1913. dobija titulu kraljevskog dvorskog dobavljača za dvor u Beču i Budimu. Tridesetih
godina dvadesetog veka u ovoj fabrici počeli su da se proizvode neki od slatkiša koji i danas igraju veliku
ulogu na konditorskom tržištu, poput Ki-Ki bombona, 505 sa crtom i tanke čokoladice, preteče
Životinjskog carstva. Nakon rata dolazi do ujedinjenja Uniona sa nekoliko manjih zagrebačkih
proizvođača i fabrika dobija novo ime – Josip Kraš, po antifašističkom borcu i narodnom heroju.
Početkom građanskog rata u Jugoslaviji, društveno preduzeće Josip Kraš transformisano je u akcionarsko
društvo Kraš, kako funkcioniše i danas.
Fabrike slatkiša osnovane na teritoriji Srbije čija istorija nije ništa manje bogata i burna od Koestlina i
Kraša su Pionir iz Subotice i beogradski Štark.
Istorija Pionira seže do davne 1917. godine kada sa radom počinje mala manufakturna radionica za
izradu bombona Braća Ruf koju su vodili braća Josip i Adolf. Radionica je osnovana zahvaljujući
sposobnosti i preduzimljivosti njihove majke, subotičke Jevrejke Serene Ruf, koja je nakon smrti muža
počela da se bavi trgovinom slatkiša, pa je, zahvaljujući poslovnim i porodičnim vezama, ubrzo dobila i
dozvolu za izradu bombona i artikala od šećera, koju dobijaju i njeni sinovi. Mala manufaktura se razvija
munjevitom brzinom i postaje velika fabrika bombona i čokolade u roku od samo desetak godina,
opremljena najmodernijim mašinama za čokoladu iz Švajcarske i Nemačke. Imali su svoje prodavnice u
Beogradu, Novom Sadu, Velikom Bečkereku (danšnjem Zrenjaninu), Pančevu i Osijeku, a preko
trgovačkih putnika izvozili su robu u inostranstvo. Nakon Adolfove smrti, jedini vlasnik firme Braća Ruff
ostaje Josip. Fabrika prestaje sa radom tokom Drugog svetskog rata jer joj je obustavljeno snabdevanje
šećerom, a Josip Ruf je interniran. Nakon završetka rata i uspostavljanja nove vlasti fabrika je
nacionalizovana, dobija ime Tvornica čokolade i bombona Pionir i proizvodnja se ponovo pokreće.
Zahvaljujući ogromnom iskustvu i znanju o proizvodnji slatkiša, Josip tada dobija funkciju tehničkog
rukovodioca fabrike, ali to nije potrajalo i 1950. je prinuđen da se odrekne jugoslovenskog državljanstva i
sa porodicom iseli u Izrael, odakle se kasnije premešta u Brazil. Pionir je i danas jedna od vodećih
konditorskih fabrika u Srbiji.
Istorija Štarka počinje u Zemunu, gde je 1922. godine francuski oficir Danijel S. Pesmažu, povratnik sa
Solunskog fronta, osnovao firmu Louit S.A. koja se bavila uvozom čokoladnih proizvoda. Zbog visokih
carina, ubrzo doprema polovne mašine iz Francuske i okreće se proizvodnji čokolade. Posle njegove
smrti fabriku preuzima Marsel Baslar, takođe Francuz, koji menja ime firme u La Cigogne (što na
francuskom jeziku znači roda, kako im se zvala i najpoznatija čokolada, preteča današnje Menaž
čokolade). Po izbijanju rata, Baslar beži u Francusku, a fabrika nastavlja sa proizvodnjom pod

okupatorom, ali zbog nedostatka sirovina kapacitet je bio znatno smanjen. U to vreme direktor fabrike
bio je Franja Vaja, Vrščanin mađarskog porekla. Kao i Kraš i Pionir, i zemunska fabrika je nakon rata
nacionalizovana i menja ime u Nada Štark, prema bombondžiskoj radnici iz Osijeka, pripadnici KPJ i
partizanskog pokreta, ubijenoj u logoru Stara Gradiška. Proizvodnja se povećava i šezdesetih godina
prošlog veka u Nadi Štark se proizvodi preko 2000 tona slatkiša godišnje. U tom periodu spaja se sa
pekarom Soko, postaje fabrika keksa, čokolada i bombona Soko-Štark i 1975. godine seli se na Voždovac.
Kada je 2001. godine izvršena svojinska transformacija Soko-Štark postaje Akcionarsko društvo za
proizvodnju konditorskih proizvoda Soko-Nada Štark i dobija skraćeni naziv, AD Štark. Članica grupe
Droga Kolinska firma Štark postaje 2005. godine, a od 2010. i deo Atlantic Grupe.
Pored Štarka i Pionira, najpoznatiji proizvođači slatkiša u Srbiji danas su i Jafa (Crvenka), Banini
(Kikinda), Takovo (Gornji Milanovac), Swisslion (Novi Sad), Ravanica (Ćuprija).

Negro bombone i krem bananica, diskretni heroji domaće industrije

Zbog originalnih receptura po kojima su napravljeni, ali i zato što su jedni od najdugovečnijih slatkiša kod
nas, Pionirove Negro bombone i Štarkova Bananica zaslužuju zasebno poglavlje u tekstu.
Negro bombone počele su da se proizvode u Rufovoj fabrici davne 1928. godine. U pitanju je bila
originalna receptura po kojoj se ove bombone prave i danas, a koju karakteriše „osvežavajuća
kombinacija biljke lakric i mente“, kako stoji na Pionirovom sajtu. To su tvrde, staklaste bombone sa
mekanim punjenjem od lakrica, tamno braon, gotvo crne boje koja je karakteristična za slatkiše nastale
od ove biljke.
Ovaj najprepoznatljiviji Pionirov brend se u početku proizvodio ručno i pakovao u drvene sanduke i
limene kutije, nakon čega je dobio i svoj prvi omotač od papira, a kasnije i od celofana. Zanimljivo je da
slogan za Negro bombone koji glasi „odžačar grla“ nije menjan od samog početka, a dizajn je pretrpeo
samo nekoliko manjih promena tokom godina da bi se prilagodio trendovima u ambalažiranju, sve
vreme zadržavajući crtež odžačara kao svoj zaštitni znak. Ne postoje precizni podaci kako je ovaj slatkiš
dobio ime (prema nekim izvorima nazvan je po Pjetru Negru, italijanskom poslastičaru koji je ovu
recepturu i osmislio dok je radio u Rufovoj fabrici), ali se dešavalo da na engleskom govornom području
bude pogrešno interpretirano kao politički nekorektno. Naime, 2004. je devojčica iz Sprajfilda u Kanadi
za Noć veštica pored ostalih slatkiša od suseda (za koga se ispostavilo da dolazi sa teritorije bivše
Jugoslavije) dobila i Negro bombonu. Njena majka, afroamerikanka, veoma se uzrujala ovo shvativši kao
rasističku poruku i rešila da o ovom događaju obavesti lokalnu javnost.
Lakric, sladić, likoriš ili slatki koren, latinski: Glycyrrhiza glabra je višegodišnja zeljasta biljka čije je
stanište u Sredozemlju. Njen koren sadrži glicirizinsku kiselinu koja je 50 puta slađa od saharoze, pa se
njegov ekstrakt između ostalog koristi za proizvodnju slatkiša. Međutim, slatki koren i dalje je poznatiji
kao narodni lek nego kao slatkiš. Tradicionalno se koristi protiv upale gornjih disajnih puteva, za smirenje
kašlja i bol u grlu. Takođe olakšava bol kod čira na želucu i dvanaestopalačnom crevu. Njegova anti-
upalna svojstva ublažavaju simptome artritisa, a pomažu i pri gastritisu i upali želudačne sluznice. Prema

jednom novijem istraživanju, konzumiranje lakrica smanjuje i faktore rizika od kardiovaskularnih bolesti.
Da su lekovita svojstva lakrica čovečanstvu odavno poznata svedoči i činjenica da je pronađen u
Tutankamonovoj grobnici.
Na zvaničnom Pionirovom sajtu se čak savetuje da, ukoliko imate prehladu ili bol u grlu, rastvorite
nekoliko Negro bombona u vrelom mleku i to popijete kao topao napitak koji će vam olakšati tegobe.
Iako sve ovo zvuči kao da bi trebalo da su nam džepovi uvek puni ovih bombona ili nekog drugog slatkiša
od lakrica jer će nam malo crnog zadovoljstva rešiti sve zdravstvene probleme, proizvode od ove biljke
ipak ne bi trebalo da konzumiramo ako imamo povišen krvni pritisak ili hipokalemiju, ako bolujemo od
dijabetesa ili bolesti jetre, kao ni u trudnoći.
Bombone od lakrica srodne Negro bombonama postoje skoro na svim kontinentima, ali najpre ćemo ih
naći u Engleskoj, Skandinaviji, severnom delu Nemačke, kao i u Holandiji, gde ih nazivaju „drop“ i gde su
postale nacionalni simbol, skoro koliko i lale, vetrenjače i klompe i gde se godišnje pojede oko
30.000.000 kg ovog slatkiša. Najkarakterističniji je takozvani „slani drop“, čiji ukus (za koji je zaslužan
amonijum hlorid) nije baš omiljen u ostalim krajevima sveta.
Baza svih slatkiša od lakrica je ekstrakt njegovog korena koji se dobija tako što se koren prvo suši na
suncu, zatim čisti, melje i meša sa vodom da bi se dobila masa koja se dalje filtrira i zgušnjava. Zgusnuti
proizvod se onda sipa u kalupe i suši i tako se dobijaju blokovi ovog ekstrakta. Njemu se dodaju različiti
sastojci i tako se dobijaju brojne varijacije slatkiša, u mnoštvu različitih formi i tekstura.
Srce Negro bombone je mekano punjenje napravljeno od smeše ovog ekstrakta i dekstroze, šećera,
glukoznog sirupa i mleka u prahu. Ono je obloženo debelim, čvrstim slojem koji se u konditorskoj
industriji dobija tako što se šećerni sirup zagreva do temperature od oko 150⁰C, dok u njemu ne ostane
samo 2% vode, a onda brzo hladi do sobne temperature tako što se potapa u hladnu vodu. Tako se
formira šećerno staklo – krhka providna forma šećera koja izgleda kao staklo, nije oštra poput
standardnog prozorskog stakla napravljenog od silicijum dioksida i može se dalje oblikovati. Sve tvrde
bombone i lizalice dobijaju se na ovaj način, ali i staklo koje se u filmovima koristi za specijalne efekte –
kada neko treba da prođe kroz zatvoren prozor, polomi čašu u ruci ili flašu o nečiju glavu.
Nežniji, ali podjednako jedinstven slatkiš rađa se na obali Dunava, u Zemunu, deset godina nakon
nastanka Negro bombona.
Već spomenuti Franja Vaja preuzeo je fabriku Roda (La Cigogne) nakon što se vratio iz Slovačke i
Mađarske gde je stekao ogromno iskustvo i znanje o proizvodima od čokolade. Tu je 1938. godine
zvanično patentirao sasvim novi slatkiš, nepoznat tadašnjem tržištu i za njega od vlasti dobio 1,5 dinar
kao nagradu. Taj slatkiš bila je Krem banana, penasto-želatinaste strukture prelivene čokoladom.
Penasta masa bila je izrađivana od belanaca i šećera za čije želiranje je korišćena morska alga agar–agar,
koja je dopremana u sušenim trakama. Takva bi se prvo potapala u vodu da nabubri, a onda dodavala
masi za bananice. Masa je u kalupe izlivana ručno, improvizovanim poslastičarskim fišecima. Prelivanje
bananica čokoladom je takođe rađeno ručno, na giterima (drvenim ramovima sa mrežastim dnom).
Šezdesetih godina proizvodnja se modernizuje, kupljene su savremene mašine za livenje i prelivanje
čokoladne mase i počinje mehanizovana izrada ovog slatkiša. Način izrade menjao se uglavnom u
pogledu mehanizacije i sirovina: danas se, na primer, umesto pravih belanaca koriste belanca u prahu.
Takođe se i umesto agar-agara koristi E406 agar, prirodni zgušnjivač (zamena za želatin) dobijen upravo

ekstrakcijom i sušenjem ove alge. Po svom hemijskom sastavu agar je polisaharid, polimer galaktoze. I
upravo on je kriv za vazdušastu strukturu bananice, jer stabilizuje mehuriće vazduha. To svojstvo
karakteristično je pre svega za želatin, koji se koristi u spravljanju sličnih slatkiša poput maršmeloua, ali
za razliku od želatina agar zahteva ključanje na jakoj vatri – tačka topljenja želatina je između 35 i 40 ⁰C,
a agara oko 85⁰C.
Krem bananica 2007. godine dobija novo ime – postaje samo Bananica, a ambalaža se takođe redizajnira

  • celofanski omotač prestaje da bude proziran i dobija dominantnu crvenu boju. Svoj osamdeseti
    rođendan dočekala je bez menjanja oblika, koji je prepoznatljiv isto koliko i njen ukus.

Slušam sneg kako krcka pod nogama kao kristali šećera i postaje mi jasnije da je važno da ne odustajemo
od sitnih zadovoljstava poput slatkiša: sve dok ih konzumiramo umereno, insulin bi trebalo da radi za, a
ne protiv nas. I birajmo slatkiše s pažnjom jer svi njihovi slojevi nisu uvek i vidljivi.