Lepi radijum Marije Kiri
Kada govorimo o ženama u nauci, velika je verovatnoća da će nam prva asocijacija na tu temu biti Marija Kiri. Ova Poljakinja koja je veći deo svog života provela u Francuskoj, gde je završila matematiku i fiziku na Sorboni, prva je žena koja je dobila Nobelovu nagradu. To se dogodilo 1903. godine, kada je nagradu za fiziku podelila sa svojim suprugom Pjerom Kirijem i kolegom Anrijem Bekerelom, za istraživanje fenomena radioaktivnosti.
U tom trenutku činilo se da bračni par Kiri ne čeka ništa drugo do veoma svetla budućnost, ali samo tri godine kasnije Pjer je poginuo u nesreći na ulici u Parizu, kada se okliznuo i pao pravo pod točkove konjske zaprege. Posle Pjerove smrti Marija je nastavila sa radom koji su zajedno započeli, preuzela je njegovu poziciju profesora fizike na Sorboni i 1911. godine dobila još jednu Nobelovu nagradu, ovog puta iz hemije, za izdvajanje elementarnog radona.
Ono što se izdvojilo kao njena opsesija kojoj je posvetila čitavu svoju naučnu karijeru bio je radijum, koji je otkrila zajedno sa Pjerom, nakon višegodišnjeg rada sa uranijumovom rudom iz koje su uspeli da ga izoluju uz gotovo nadljudske napore: bilo je potrebno više od dve tone rude, da bi se dobilo samo 100 mg čistog radijuma. Ta ekskluzivnost ga je u Marijinim očima činila još magičnijim. Govoreći o njemu govorila je “moj lepi radijum” i čvrsto zastupala njegovu upotrebu u terapeutske svrhe.
U osvit dvadesetog veka, radijum je zaista izgledao kao zlato novog doba – svetlucav, jedinstven i lekovit, kako se verovalo. Sa vremenom poluraspada od 1600 godina, obećavao je gotovo večni sjaj. Marijina opčinjenost ovim elementom stoga se veoma brzo i očekivano proširila Evropom, a zatim je preko Atlanskog okeana osvojila i Ameriku.
Radijumska groznica
Pre nego što su štetne posledice izloženosti radijaciji bile poznate, radijum se koristio na načine koji bi danas bili nezamislivi. U prvoj polovini dvadesetog veka, nemačka kompanija Burk & Braun proizvodila je čokoladu s radijumom i prodavala je kao namirnicu koja podmlađuje. Iz današnje perspektive još je neverovatnije da je u tom periodu bilo popularno piti vodu s radijumom jer se verovalo da leči sve – od artritisa, preko impotencije do bora.
Parižanin, Dr Alfred Kiri, koji nije bio u srodstvu s Marijom i Pjerom, ali je činjenicu da sa njima deli prezime naveliko koristio u marketinške svrhe, prodavao je pastu za zube s radijumom i torijumom. Veoma popularni proizvodi njegovog kozmetičkog brenda Tho-Radia bili su karmini, sapuni, puderi i kreme sa radijumom koji su, kako je Kiri tvrdio, činili da koža izgleda mlađe i sjajnije.
Očaranost radijumom nije zaobišla ni medicinsko osoblje, pa su lekari jedno vreme preporučivali tretmane radijumom za lečenje reumatizma, umora i malaksalosti, kao i za sva druga stanja za koje je bio potreban brz i svemoguć lek. Posebno je bio omiljen u lečenju impotencije, a ono se najčešće sprovodilo tako što bi se radioaktivni voštani štapići umetali u uretru. Jedna od najskupljih metoda za lečenje ovog problema bio je radioendokrinator, koji se sastojao od sedam komada kartona natopljenog radijumom, veličine kreditne kartice, prekrivenih tankim slojem prozirne plastike. Muškarcima je savetovano da ove kartice stavljaju u donje rublje preko noći. Izumitelj radioendokrinatora, Vilijam Bejli, umro je od raka bešike 1949. zbog velike izloženosti radijaciji, kako je kasnije ustanovljeno.
Tokom dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka veoma popularni su bili i radijumski spa centri, u kojima je bilo moguće sebi priuštiti relaksirajući tretman blatom koje sadrži radijum, koje bi se kasnije ispiralo radijumskom vodom, a nakon svega toga na telo bi se nanosila radijumska krema. Nekoliko ovakvih spa centara je i dalje u funkciji: u Arkanzasu, Japanu, Iranu, Turskoj, kao i u Poljskoj, Češkoj, Mađarskoj i Grčkoj, ali su tretmani, naravno, izmenjeni.
Zanimljiva je bila i igračka za decu slična kaleidoskopu, koja je zbog radijuma u tubusu činila igru svetlosti jačom. Nazvana je radijumskop i proizvodila se sve do do 1942.
Radijum devojke
Ipak, najkontroverznija priča o nesavesnoj upotrebi radijuma odvijala se u Americi početkom prošlog veka, a u sebi je sadržala sve elemente scenarija holivudske drame za koju je verovatno samo pitanje vremena kada će biti snimljena. Naime, radijum je bio i osnovni sastojak farbe koja je emitovala svetlost u mraku, domišljato nazvane “Undark”. Njome su se premazivali brojčanici ručnih i zidnih satova, kao i kontrolnih instrumenata za avione, u periodu između 1917. i 1926. godine, a proizvodila ju je kompanija U.S. Radium Corporation.
Slične komponente imala je i farba “Luna”, čiji je proizvođač bila firma Radium Dial Company, a koristila se u iste svrhe.
Najveći korisnik ovih proizvoda bila je američka vojska, a zbog Prvog svetskog rata potražnja za njima bila je velika. Da bi uspešno zadovoljile potrebe proizvodnje, ove dve kompanije odlučuju da obezbede dovoljan broj zaposlenih koji će ručno premazivati kazaljke i brojeve radijumskom bojom i počinju da zapošljavaju mlade devojke za koje je procenjeno da su najpodesnija grupa radno sposobnog stanovništva za taj posao. Fabrika koju je osnovala U.S. Radium Corporation se nalazila u gradu Orandž, u Nju Džersiju, a Radium Dial je svoju fabriku smestio u Otavu, Ilinoj.
Priča svake od devojaka počinjala je gotovo istovetno – oglasom u lokalnim novinama koji je obećavao prijatno, čisto i zdravo radno okruženje i dobru platu za posao koji ne podrazumeva ništa drugo sem finog rada sa četkicom za bojenje. One koje su bile dovoljno srećne da ih zaposle, ubrzo bi dobijale uvodni kurs tokom kojeg su ih podučavali tehnici bojenja koja je podrazumevala da nakon svakog umakanja veoma fine i tanke četkice u boju i premazivanja jednog broja ili kazaljke, vrh te iste četkice zašilje i oblikuju svojim usnama i tako ga pripreme za sledeće nanošenje boje. Bilo je predviđeno da svaka devojka u toku radnog dana ofarba oko 250 brojčanika. Devojke su predano radile, ali su se takođe dobro zabavljale, koristeći pauze da ostacima boje lakiraju nokte, farbaju pramenove kose, zube, pa čak i crtaju po sopstvenom licu. Jedna od njih je ovom bojom okrečila i zid svoje spavaće sobe. Njihove haljine i kose su svetlele u mraku, pa su na igrankama i lokalnim zabavama bile prava senzacija, a kada bi noću prolazile kroz mračne ulice, podsećale su na mitska bića. To ih je činilo neodoljivim i svi su želeli da budu u njihovom društvu. Imajući u vidu i da su u proseku zarađivale po 20 dolara nedeljno (što bi danas bilo nešto manje od 400 dolara), ovaj posao je ubrzo stekao reputaciju posla iz snova za devojke iz siromašnijih društvenih slojeva.
Niko nije ni pomišljao na bilo kakvu opasnost, a i zašto bi, kada je radijum bio garancija za dug i zdrav život. Upravo u to vreme, tačnije 1921. godine, Marija Kiri je bila u svojoj prvoj poseti Americi, tokom koje je sakupljala sredstva za svoja dalja istraživanja radijuma. Tom posetom stekla je veliki publicitet, entuzijastično govoreći o radijumu kao o sopstvenom otkriću kojeg se nimalo ne plaši, sve vreme držeći u džepovima bočice radioaktivnih izotopa koje je pokazivala na predavanjima. Govorila je da voli da ih posmatra u mraku, zbog njihovog divnog zelenkasto-plavog sjaja.
Svetlucava idila trajala je par godina, sve dok misteriozna bolest nije počela da napada devojke, jednu po jednu. Njihove vilice su počele da otiču i trunu, zubi da ispadaju, a usne duplje su im bile u ranama. Osećale su nepodnošljive bolove i slabost u kostima i zglobovima i ubrzano gubile snagu usled naizgled nezaustavljive anemije. Devojke su se obraćale za pomoć svojim zubarima, ali oni nisu uspevali da postave tačnu dijagnozu. Dok je lečio Ameliju Mađu, devojku čija je vilična kost postala toliko krhka, da mu je deo nje ostao u ruci kada je ne tako grubim pokretom šake pokušao da joj izvadi zub, lokalni zubar u Orandžu, Dr Josef Knef, primetio je da postoji mogućnost da je njena bolest vezana za rad u fabrici, ali to nije uspeo da dokaže. U fabrici su odbijali da mu otkriju sastav čuvene “Undark” farbe, a vršeći sopstvena istraživanja nije uspeo da pronađe ništa neobično. Amelija je umrla 1922. u svojoj dvadeset i četvrtoj godini, a za zvaničan uzrok smrti lekari su proglasili sifilis. Ubrzo zatim, još nekoliko devojaka je umrlo sa istim simptomima, a kao uzroci smrti uglavnom su se navodili stomatitis ili sifilis.
Sve to vreme, rukovodeći u U.S. Radium Corporation, kao i naučnici koji su radili za njih, su vrlo dobro znali da je glavni sastojak njihove svetlucave farbe oko milion puta aktivniji od uranijuma i – dok su devojke u fabrici doslovno ohrabrivali da ga gutaju svakog dana – oni sami su veoma oprezno postupali sa njim, koristeći zaštitnu opremu.
Situacija je bila veoma slična i u Otavi, ali je trebalo da prođe neko vreme da bi devojke saznale šta se dešava njihovim koleginicama na Istočnoj obali.
Ako dobijem svojih 250 000 dolara, moći ću da imam mnogo ruža na sahrani, zar ne?*
Kako su smrti devojaka bivale sve češće, a glasine da je za to kriv posao u fabrici sve intenzivnije, U.S. Radium Company je 1924. unajmio tim naučnika sa Harvarda, da bi istražio uzroke njihove bolesti i opovrgao ove tvrdnje. Međutim, oni su konstatovali povezanost bolesti sa radijumskom prašinom koju su devojke udisale tokom radnog vremena jer se nalazila svuda u fabrici. U.S. Radium je odbio da objavi rezultate ovog istraživanja.
U to vreme, glavni medicinski istraživač okruga Eseks, Harison S. Martland, otvorio je sopstvenu istragu ovog slučaja i time pokrenuo lavinu događaja. Nakon što je ispitao određen broj devojaka, primetio je da vazduh koji one izdišu u sebi sadrži radon. Takođe, zaključio je da je razlog zbog koga su one prošle gore od svih ostalih koji su bili zaposleni u fabrici, upravo to što su, stavljajući četkice u usta, svakodnevno gutale radijum, a to je bio najpogubniji način da se otrov apsorbuje. Što se strukture tiče, radijum je sličan kalcijumu i kada su devojke gutale radijum njihov organizam ga je tretirao kao kalcijum – većina je završavala u kostima, deo se izbacivao kroz metabolizam, a deo bivao iskorišćen za rad nerava i mišića. Međutim, radijum je imao potpuno suprotan efekat od kalcijuma – umesto da ojača skelet, on je alfa zračenjem razarao strukturu kostiju, sve do koštane srži, ostavljajući ih poroznim poput pčelinje košnice.
Martland je 1925. objavio detalje svog istraživanja u kojem je objasnio principe trovanja radijumom. Do mnogih rezultata došao je tako što je ispitivao kosti preminulih devojaka. Zahvaljujući onima koje su još uvek bile žive, uspeo je da izvede formulu kojom je računao količinu radijuma apsorbovanu u njihovim telima tako što je merio količinu radona koji su izdisale: pri raspadu radijuma, radon se stvarao u njihovim kostima, nakon čega je odlazio u krvotok, pa u pluća i na kraju su ga izbacivale izdisanjem.
Iste godine u kojoj su objavljena Martlandova otkrića, pet devojaka među kojima su bile Grejs Frajer, Edna Husman, Ketrin Šaub i sestre preminule Amelije Mađe – Kvinta Mekdonald i Albina Laris, odlučilo je da podnese tužbu protiv U.S. Radium Company koja je učinila sve da im taj proces oteža. Trebalo im je tri godine pravnog nadmetanja samo da bi zakazale datum suđenja.
Prilikom prvog pojavljivanja na sudu u januaru 1928. godine dve od njih bile su prikovane za krevet, a nijedna nije bila u stanju da podigne ruku da bi položila zakletvu. Tih dana ovaj slučaj bio je senzacija u medijima, što je pomoglo da se pažnja javnosti usmeri na ovu problematiku, kao i da javnost stane na stranu devojaka.
Zbog veoma lošeg zdravstvenog stanja u kome su se nalazile, kao i zbog činjenice da su bile svesne da im nije ostalo još mnogo vremena, devojke su pristale na poravnanje koje se ogledalo u tome što će svaka od U.S. Radium Company dobiti po 10000 dolara (što bi danas bilo oko 100000 dolara), penziju od 600 dolara godišnje i kompletnu medicinsku negu koju pokriva firma. Dobijeni novac su uglavnom iskoristile za organizovanje sopstvenih sahrana. Poslednja od njih umrla je samo dve godine nakon što je poravnanje postignuto.
Za to vreme, radnice fabrike u Ilinoju su zahtevale kompenzaciju za svoje troškove lečenja, ali ih je menadžment uporno odbijao. Uprkos tome, bile su istrajne u svojim zahtevima i 1930. godine slučaj je iznet pred Industrijsku komisiju u Ilinoju. Sedam godina kasnije, pet bivših radnica je našlo i advokata koji bi ih zastupao pred komisijom, ali se kompanija Radium Dial tada već bila zatvorila i preselila u Njujork. Komisija je zadržala depozit od 10 000 dolara koji je kompanija ostavila kada je postalo očigledno da ne može da pokrije troškove sudskog postupka. Komisija je presudila u korist devojaka, ali je Radium Dial uložio žalbu u nadi da će presuda biti ukinuta, što se nije dogodilo. Radium Dial je nastavio sa žalbama sve dok slučaj nije došao do Vrhovnog suda 1939. godine, ali sud je i tada bio na strani devojaka. Kada se sve sabere, trebalo im je da žalbe budu odbijene osam puta da bi im Radium Dial konačno isplatio odštetu.
Kada je Marija Kiri čula za slučaj “radijum devojaka”, kako su ih nazvali u medijima, užasnuta beznadežnom situacijom u kojoj su se nalazile, izjavila je da bi bila presrećna kada bi mogla da im pruži bilo kakvu pomoć, jer jednom kada ova supstanca uđe u ljudsko telo, ne postoji više nikakav način da se uništi. Marija je umrla 1934. godine od aplastične anemije koja je bila posledica dugotrajnog izlaganja radijaciji.
Zaostavština radijum devojaka
U.S. Radium Company je još neko vreme nastavio sa proizvodnjom svetlećih satova i drugih sličnih predmeta, ali nakon što su uvedene nove mere zaštite na radu, više nijedan radnik u njihovoj fabrici nije osetio posledice radijacije.
Osamdesetih godina, napuštena fabrika u Orandžu proglašena je kontaminiranim područjem i postala deo programa američke vlade kojim se finansira čišćenje lokacija koje su zagađene otrovnim materijama (Superfund program). Do 2009. uklonjeno je 1600 tona radioaktivnog materijala koji se tu nalazio.
Nakon što je zatvorio Radium Dial, njen vlasnik osnovao je novu kompaniju, Luminous Processes Inc, koja se nalazila samo nekoliko blokova dalje od svoje prethodnice i u njoj su se svetleći satovi proizvodili sve do 1978, kada je inspekcija ustanovila da je nivo radijacije u fabrici 1666 puta viši od propisanog i zatvorila fabriku. Stara zgrada je srušena, ali su njeni ostaci korišćeni za mnoge naredne građevinske radove, pa je danas šesnaest lokacija u samom gradu i neposredno van njega proglašeno za kontaminirane i radi se na njihovom prečišćavanju.
Bez obzira na to što mnoge od devojaka nisu dočekale da vide rezultate svoje borbe, njihov slučaj je omogućio da se ustanove zakonske odredbe i uspostave standardne mere zaštite na radu za sve buduće generacije. Promenile su način na koji velike kompanije tretiraju svoje zaposlene i direktno uticale na donošenje zakona po snovu kojih pojedinac ima pravo da tuži kompaniju za zlostavljanje na radu.
Procenjuje se da je od posledica zračenja samo do 1927. preminulo više od 50 devojaka, a da su se sve tokom života borile s bolestima koje su bile direktna posledica rada u ovim fabrikama. Jedna od poslednjih, Me Kin, umrla je 2014. u svojoj 107. godini.
*Ketrin Šaub, jedna od radijum devojaka, u obraćanju novinarima tokom suđenja
Like this:
Свиђа ми се Учитавање...
